Српски историчари: Лијевче поље није Дражин пораз

За ширу оцену Равногорског покрета битка на Лијевчу пољу је готово без значаја

Битка на Лијевчу пољу током које су се сукобили четници под командом Павла Ђуришића и усташе 1945. године има кључни значај само за црногорске четнике, којима је умногоме одредила будућу судбину. Ђуришићеве снаге у време сукоба са хрватским одредима биле су ван ланца командовања Југословенске војске у отаџбини. За ширу оцену Равногорског покрета она је готово – без значаја.

Бој подно Козаре с пролећа 1945. године, који је последњих дана изазвао велико интересовање јавности у светлу писања хрватских медија, овако коментаришу српски историчари. Загребачки „Јутарњи лист“ у свом посебном издању „Повијест“ овај сукоб назива „Пировом победом снага НДХ над четницима“. У хрватској јавности већ дуже време се подгрева мит о катастрофалном поразу четничких снага на Лијевчу пољу, али и вишеструким везама четничких и усташких снага током рата.

Историчар Бојан Димитријевић каже да су Ђуришићеви четници у време ових борби 1945. године били изоловани од штаба Драже Михаиловића, чије су се јединице у то време налазиле на линији Добој – Дервента и које уопште нису учествовале у овом сукобу. Он не спори да су постојале интерне везе између зараћених војски, али то узима као једну од карактеристика југословенског сукоба.

— У Југославији се током Другог светског рата водио грађански рат под окупацијом. То прецизно значи да су сви актери имали тачке сукоба, али и сарадње у борби против осталих. То се односи и на ЈВуО, партизане, усташе, немачке и италијанске окупаторе, црногорске и далматинске четнике – наводи Димитријевић.

Вео ћутње, који је годинама владао око догађаја на Лијевчу пољу, Димитријевић објашњава идеолошким зидом који је деценијама постојао према свим збивањима из прошлости у којима нису учествовале партизанске јединице.

— У старијој југословенској историографији прошлост се посматрала црно-бело. Са једне стране били су партизани, а са друге сви остали. То, просто, није тако било. Веће интересовање за Лијевче поље пробуђено је тек деведесетих година, посебно у Црној Гори, због ратних траума и подељености тамошњег друштва – наводи Димитријевић.

Хроничар Равногорског покрета Милослав Самарџић тврди да је на Лијевчу пољу погинуло мање од 100 четника, и то из одреда сачињених највише од Херцеговаца. Већина је била из околине Гацка, а предводио их је поп Радојица Перишић.

— Павле Ђуришић је имао договор да своје људе стави под команду Секуле Дрљевића, који је њих видео у будућој Црногорској националној армији – објашњава Самарџић. – Прочуло се, међутим, да ће у њој бити места само за црногорске четнике, док ће остали (из Босне, Херцеговине, Србије) бити упућени у логоре. Маса од око 10.000 војника и цивила, којом је командовао Ђуришић, расула се и кренула својим путевима. Ова битка заправо представља сукоб хрватских снага са малим издвојеним деловима Ђуришићевих јединица.

Самарџић истиче и да је то време свеопштег калкулисања и атмосфера у којој је свака страна хтела другу да искористи и одбаци. Хрватске снаге (обједињене усташе и домобрани) извели су слаб, такорећи декларативни напад, у коме су успели да убију само издвојене и незаштићене четничке групе.

— Ђуришић се непосредно пре ових догађаја разишао са Михаиловићем и пришао Српском добровољачком корпусу – недићевцима. Тиме се дефинитивно сврстао у линију команде сила Осовине. Његове снаге зато су бежале ка Аустрији, заједно са усташама, док је циљ повлачења Дражиних четника била Италија, где су били савезници – појашњава Самарџић.

УСТАШКИ ЛОМОВИ
Сви велики оружани дуели између четничких и усташких снага током Другог светског рата окончани су – усташким поразима. Како наводи хроничар Равногорског покрета Милослав Самарџић, то је био случај са вишедневним тешким борбом код Рогатице, завршеним 13. октобра 1943. године. Усташе су поражене и у бици за Фочу 19. августа 1942. и у оној за Модричу 14. јануара 1945. године.

МАНЕВРИ ПАВЛА ЂУРИШИЋА
Четници Павла Ђуришића нису били фашисти, а свакако нису веровали у победу Немачке. Они су само тражили излазну стратегију, будући да се рат ближио крају – наводи Самарџић.

— Ђуришић је најпре хтео да обмане Немце, који су му обећали возове за превоз трупа из Горажда. Његова намера је прочитана и Немци су му отказали ову врсту подршке. Верујем да је желео да искористи и Секулу Дрљевића и за себе избори најповољнију позицију за завршни чин рата. У томе није успео. Убијен је, као што је познато, у Јасеновцу – наводи саговорник „Новости„.

 

Аутор Р. Драговић

 

Извор Вечерње новости, 01. новембар 2018.