Г. Чворовић: О застави

У оној истој Богородичиној цркви у Паризу, чија су звона навелико звонила због велике хришћанске победе Срба, данас се вијори барјак квазидржаве Косово

У оној истој Богородичиној цркви у Паризу, чија су звона навелико звонила због велике хришћанске победе Срба који су нанели непроцењиве губитке османлијској војсци у великом Косовском боју, данас се вијори барјак квазидржаве Косово.

Када је српска војска кренула у повлачење кроз врлети албанских планина током Велике војне, чија се стогодишњица, са све косовском заставом, ових дана обележава у Паризу, голготу кроз залеђена беспућа зачинили су мржња, бес и непријатељско расположење тамошњег становништва.

Повлачење се одвијало уз честе оружане окршаје, пљачке и нападе локалног албанског живља на српску војску, коју су стискали мраз, умор, глад, болест и ране. Али и на избеглу чељад и нејач која је са шајкачама и исцепаним опанцима, кроз чије рупе су извиривале с љубављу штрикане вунене чарапе, по снегу, са празном тканом торбицом око рамена, у завејаној недођији, напуштена и заборављена од савезника, без родитеља, пешачила до изнемоглости, гладовала и умирала.

Да не беше Есад-паше Топтанија, албанског политичара који је ратовао на страни Србије и омогућио српским војницима повлачење преко Албаније, страдалништво би било далеко веће. Есад-пашу је албански атентатор убио 1920. баш у Паризу.

У исто време док се застава тзв. Косова буде њихала у цркви Нотр-Дам, Срби и српски пријатељи ће, на стогодишњицу завршетка Велике војне, почаст одавати и на Српском војничком гробљу у Тијеу, надомак Париза, где се, међу 847 крстова подлеглих ратника које је лађа француска довозила од Крфа и Бизерте, налази и стела са полумесецом Есад-паше, овде сахрањеног по сопственом аманету. Историја је, из угла старих савезника Француза, у међувремену прошла чудан, инверзивни пут.

 

Извор Вечерње новости, 05. новембар 2018.