Konzervativna Amerika ubrzano nestaje

Samo tokom 2016. i 2017. u Ameriku je stiglo više migranata nego što je imala stanovnika u trenutku proglašenja nezavisnosti

Jedan od razloga zbog kojih je Donald Tramp predsednik je i to što je njegov prirodni politički instinkt superioran u odnosu na bilo koju drugu ličnost. Kako je ovogodišnja kampanja ušla u svoju poslednju nedelju, Tramp se uhvatio za pitanje koje uliva najviše energije populističkoj bazi, a izaziva najviše besa u našoj medijskoj eliti.

Radi se naravno o njegovom upozorenju na „invaziju“, kako je nazvao migrantski karavan koji je krenuo iz Hondurasa i sada se probija kroz Meksiko. Zapretio je i izdavanjem izvršnog akta kojim bi se okončalo sticanje prava državljanstva rođenjem na teritoriji SAD. Kako su i drugi karavani počeli da se okupljaju u Centralnoj Americi, Tramp je prvo rekao da će poslati 5.200, a potom 15.000 vojnika na granicu.

ISTORIJA JE TRAMPOV SAVEZNIK
Ovo je zapalilo očekivanu histeriju medijske elite koja je osudila njegov „rasizam“, njegove „laži“ i njegov „napad na 14. amandman“. Tramp, gunđaju oni, šalje više vojske na meksičku granicu nego što imamo u Siriji ili Iraku.

Istina. Ali što se većine Amerikanaca tiče, sudbina i budućnost republike će pre biti odlučena na američko-meksičkoj granici nego na granici između Sirije i Iraka. Štaviše, pri suprotstavljanju pravu na državljanstvo rođenjem, Tramp na svojoj strani ima i nešto ustavne istorije.

Četrnaesti amandman, usvojen 1868, donet je kako bi se oborila odluka Dreda Skota iz 1857. i zagarantovalo državljanstvo i jednaka prava oslobođenim robovima i njihovoj deci.

Da li je ovaj amandman garantovao svakome ko se rodi na teritoriji SAD američko državljanstvo? Nije. Godine 1884, odlukom u sporu „Elk protiv Vilkinsa“, Vrhovni sud je zauzeo stanovište da Džon Elk – Vinebago Indijanac rođen u rezervatu – nije mogao da stekne ustavno pravo glasa jer nije bio američki državljanin.

Trebalo je da prođe još 56 godina da Kongres usvoji Zakon o državljanstvu Indijanaca iz 1924, pa da domorodački Amerikanci postanu državljani SAD. Osim toga, 14. amandman daje državljanstvo onima rođenim na teritoriji SAD i „podvrgnutim njenoj jurisdikciji“. Deca inostranih diplomata, iako rođena ovde, nisu državljani Amerike.

Većina pravnih eksperata ne misli da bi Tramp smeo izvršnim naređenjem da odlučuje o tome na koga se odnosi pravo na državljanstvo u skladu sa 14. amandmanom. Međutim, ukoliko Tramp izda izvršni akt i izgubi pred Vrhovnim sudom, nastala kontroverza bi mogla da podigne javnu svest i primora Kongres da donese legislativu kojom bi se razjasnilo šta 14. amandman u stvari podrazumeva.

Migrantski karavan na putu ka SAD nakon prolaska granice između Gvatemale i Meksika, 21. oktobar 2018.

Od razvijenih zemalja, samo Kanada i Sjedinjene Države imaju mogućnost sticanja državljanstva rođenjem na njihovim teritorijama. Toga nema među evropskim zemljama. A Konzervativna stranka Kanade se sprema da okonča takvu praksu. Ima li smisla dodeliti svu čast, privilegije i prava doživotnog američkog državljanstva bilo kome ko doleti u SAD, ili izbegne graničnu kontrolu i dobije dete ovde?

Ovo nije mala stvar. Hispano centar Pju procenjuje da oko šest odsto američkih porođaja (nekih 250.000 godišnje) otpada na neregistrovane imigrante.

CRVENA AMERIKA ĆE POPLAVETI
Ali čak i tih 250.000 je kap u moru kada se uporedi sa ukupnim brojem imigranata koji sada dolaze. Godine 2016, koja je bila poslednja godina pune vladavine predsednika Obame, stiglo je 1,75 miliona legalnih i ilegalnih imigranata, što je bio rekord. Dva meseca pre kraja 2017, procenjuje se da je broj legalnih i ilegalnih migranata bio na 1,61 miliona.

To znači da je za dve godine – 2016. i 2017. – u SAD stiglo više imigranata, legalnih i ilegalnih, nego što je bilo ljudi u 13 kolonija kada smo postali država. Prema Centru za imigracione studije, danas se u SAD nalazi 44,5 miliona imigranata, legalnih i ilegalnih, što je broj koji drastično prevazilazi ukupnu američku populaciju u vreme Građanskog rata.

Dok su gotovo svi naši imigranti pre 1965. dolazili iz Evrope, danas samo jedan od svakih deset imigranata dolazi sa Starog kontinenta. Meksiko, Centralna i Južna Amerika, kao i Karibi, daju najveći deo imigranata, bilo da su legalni ili ilegalni. Oni su zamenili Istočnu i Jugoistočnu Aziju – Kinu, Koreju, Filipine i Indiju – kao glavni izvor rasta američke populacije.

Uveravaju nas da što veću rasnu, etničku, versku i kulturnu raznovrsnost imamo, to ćemo jača nacija postati. Ostaje da se vidi da li je ovo tačno ili nije. Što se tiče populacije evropskog porekla u Americi, ona je 1965. godine imala udeo od 90 odsto, a pašće na 60 odsto 2020. Belci će konačno postati manjina nekih 20 godina nakon toga.

Od najnaseljenijih država SAD – Kalifornije, Teksasa, Floride i Njujorka – u prve dve već manjine već čine većinu, a ni potonje dve nisu daleko od toga.

Međutim, jaz između belih i azijskih Amerikanaca sa jedne i hispano i afro Amerikanaca sa druge strane – u prihodima i bogatstvu, stopama kriminala i udelu u zatvorskoj populaciji, školskim ocenama i akademskim dostignućima – je dramatičan i po svemu sudeći konstantan.

Na žalost i frustracije egalatarista, meritokratija slobodne i poštene konkurencije u ovoj najheterogenijoj od velikih država proizvodi nejednakost dobitaka i vidljivu hijerarhiju dostignuća.

Migrantski karavan na putu ka SAD privremeno zaustavljen od strane meksičke policije u blizini grada Ariaga, 28. oktobar 2018.

Politički gledano, kontinuirana masovna imigracija obojenih ljudi u SAD, koji u 70-90 odsto slučajeva glasaju za demokrate, promeniće našu zemlju na još jedan način. Crveni deo Amerike će neizbežno postati plav (crvena je boja Republikanske stranke, a plava Demokratske; prim. prev.)

 

Preveo Vojislav Gavrilović

 

Buchanan.org