Nova azijska sfera saradnje?

Japan se povezuje sa Kinom, Indijom i Rusijom na način koji će obezbediti efikasniji razvoj čitave Azije. To se ne sviđa Vašingtonu

Jedna od važnijih posledica trgovinskog rata Trampove administracije protiv Kine i Japana jeste skorašnji diplomatski i ekonomski susret između japanskog premijera Šinzoa Abea i kineskog predsednika Sija Đinpinga u Pekingu. Nije to bila samo prva takva poseta japanskog premijera u proteklih sedam godina otkako su odnosi dve zemlje zahladneli povodom grupe spornih ostrva u Istočnom kineskom moru. Bio je to nagoveštaj nove političke i ekonomske strategije koja izranja širom najveće, azijske ekonomske sfere. Par sati nakon što je napustio Peking, Abe je ugostio indijskog premijera Narendu Modija u Tokiju. Da li sve ovo najavljuje novi momenat u nastajućem multipolarnom svetu ili se samo radi o visprenoj Abeovoj politici?

Da na susret u Pekingu nije gledao samo kao na dobru priliku za slikanje Abe je pokazao i time što je sa sobom poveo poslovnu delegaciju od nekih 1.000 vodećih japanskih biznismena. Kineski premijer Li Kećijang je izjavio da su tokom razgovora sklopljeni sporazumi vredni 18 milijardi dolara. Osim toga, dve strane su se dogovorile da nastave sa uzajamnom razmenom valuta u visini od 29 milijardi dolara, za slučaj budućih valutnih kriza. Oba lidera su se složila oko uspostavljanja „vruće linije“ za komunikaciju u slučajevima mogućih budućih tenzija. Konačno, Abe je pozvao Sija da dođe u Japan 2019, što je krupan korak.

POTEZ CARA AKIHITA – VIŠE OD SIMBOLIKE
Ono o čemu je manje diskutovano u medijima jeste činjenica da se Japan složio da uvrsti kineski juan u japanske devizne rezerve, što je značajan vetar u leđa kredibilitetu kineske valute. Kina će sa svoje strane dozvoliti Banci Japana da direktno investira u kineske državne obveznice. Ali ono što uopšte nije ni spomenuto u medijskim izveštajima u Kini i Japanu jeste istorijska ponuda japanskog cara preneta preko Abea Siju. Prema rečima informisanih izvora iz Japana, Abe je preneo želju japanskog cara Akihita da poseti Kinu pre svoje najavljene abdikacije sledećeg aprila kako bi mogao da se zvanično izvini kineskom narodu za japansku invaziju na Kinu tokom 1930-ih. Istovremeno je car pozvao Sija da dođe u goste u Japan. Prema onome što se navodi u izveštaju, Si je prihvatio pozivnicu bez obzira na carevu odluku da poseti Kinu. Takav potez japanskog cara za Kineze ima mnogo veći značaj od simboličnog.

Ističe se i to da je Li zvanično pozvao Japan da preispita mogućnost učešća u kineskom ambicioznom infrastrukturnom projektu ,,Inicijativa pojas i put“ (BRI), koji je odnedavno podvrgnut kritici malezijskih, pakistanskih i drugih partnera. Pokazujući otvorenost za zajednički rad sa Japanom, trećom najjačom ekonomijom nakon SAD i Kine, Peking se nada da će ohrabriti i druge da se pridruže. Nikada u istoriji nije neka – do skoro tako nerazvijena – država pokušala da izvede niz multinacionalnih projekata preko toliko mnogo zemalja i kultura kao što je to slučaj sa Kinom i „Novim putem svile“. Optužbe za „dužničku diplomatiju“ i odbijanje razmatranja lokalnih interesa su kritičarima iz Vašingtona i EU dali povod za napade na Kinu. Peking očigledno brzo uči na svojim greškama, makar ako je suditi po razgovorima sa Japancima.

Šinzo Abe i Si Đinping, Peking, 26. oktobar 2018.

Moto koji je Abe koristio tokom razgovora glasio je „od konkurencije do kooperacije“. Kineski predsednik Si je izjavio da su „bilateralni odnosi vraćeni na ispravan put i da pozitivni koraci dobijaju na snazi“. Abe je pitao Peking za saradnju u investicijama u infrastrukturu trećih zemalja, što bi potencijalno mogao da bude veliki napredak za obe strane koje su često bile u oštroj konkurenciji za infrastrukturne ugovore na Tajlandu, u Indiji i drugde. Osim toga, Abe i Li su se složili da otpočnu „inovacioni dijalog“ o najnovijim tehnologijama i pravima intelektualne svojine. Premijer Li je pitao Abea za aktivno proširenje japanskog učešća u ,,Inicijativi pojas i put“, pošto su se dva glavna azijska ekonomska džina dogovorila da sarađuju u nizu BRI projekata. Dve zemlje su takođe izrazile uzajamnu želju za denuklearizacijom Korejskog poluostrva.

Ovaj Abeov korak, koji je mesecima brižljivo pripreman, je značajan za posleratni Japan. Kako je napisao Zbignjev Bžežinski, Japan je od strane Vašingtona tretiran kao puki vazal američkih interesa. Kada je dolarska kriza pripretila Vašingtonu, američki ministar finansija Džejms Bejker je „uvrnuo ruku“ Japancima kako bi prihvatili „Plaza“ sporazum iz 1985. kojim se devalorizovao američki dolar u odnosu na jen. Za dve godine dolar je pao za preko 50 odsto i tako je naduvan čuveni japanski finansijski mehur. Efekti pucanja japanskog mehura 1990. godine i dalje se osećaju u toj zemlji. No, Japan je sve do danas ponizno nastavljao da kupuje američke hartije od vrednosti i pristao na provokativno instaliranje američkog protivraketnog sistema THAAD, usmerenog na Kinu i Rusiju.

Za Japan, koji je pre svega nekoliko meseci izazivao bes Pekinga prihvatanjem da se američke odbrambene rakete razmeste na njegovoj teritoriji, jasan korak ka pomirenju sa Pekingom ima veliki potencijal. Obe zemlje imaju veliki ulog u nastupajućim koracima između dve Koreje u cilju obnavljanja ekonomskih i političkih veza u kontekstu denuklearizacije. Od kraja Hladnog rata su Sjedinjene Države uspevale da manipulišu situacijom na Korejskom poluostrvu i održavaju krizu kako bi – kako je to jedan bivši američki ambasador u Pekingu rekao autoru ovih redova poznih devedesetih – imale izgovor da drže američku flotu u Japanskom moru, i to ne samo kako bi obuzdavale Severnu Koreju, nego i Kinu, pa potencijalno i Japan.

JAPANSKA OFANZIVA NA INDIJU I RUSIJU
U roku od maltene svega par sati nakon povratka iz Pekinga, Abe je održao sastanak sa indijskim premijerom Narendrom Modijem u Tokiju. Njih dvojica su se složila da iniciraju redovni dijalog na nivou ministara odbrana i spoljnih poslova. Takođe će zajedno sarađivati na infrastrukturnim projektima u Bangladešu, Mijanmaru i Šri Lanki – odnosno zemljama u kojim je Kina aktivna pod kapom BRI projekta. Ovo bi mogao da bude kritični test za novu kinesko-japansku maksimu „kooperacija, a ne konkurencija“. Ukoliko Japan i Indija uključe Kinu i druge relevantne države u konstruktivni dijalog o saradnji, to bi mogao da bude snažan vetar u leđa za „Pojas i put“ i dokaz da se ne radi o „Made in China“ nacrtu, nego o dinamičnom projektu o kojem mogu da pregovaraju sve relevantne strane.

Indijski i japanski premijeri Narendra Modi i Šinzo Abe sa saradnicima, Tokio, 26. oktobar 2018.

Kao i u slučaju Kine, Japan je takođe i sa Centralnom bankom Indije potpisao sporazum o bilateralnoj razmeni valuta, i to u vrednosti od 75 milijardi dolara. Očigledno da Japan očekuje nove finansijske oluje, kao i opasnost od američkih tarifa i sankcija. Japan već finansira 80 odsto projekta izgradnje železnice za Šinkansen „voz-metak“ od Mumbaja do Ahmedabada, i to preko mekih pozajmica po kamatnim stopama od 0,1 odsto na 50 godina i moratorijumom od 15 godina. Dve zemlje su se takođe složile da pruže podršku diplomatskim inicijativama za denuklearizaciju Korejskog poluostrva. U svetlu prijateljskih razgovora Abea i Sija svega par sati pre toga, jasan cilj ovog susreta sa Modijem jeste da obezbedi da Japan bude u potpunosti angažovan sa dva ekonomska džina – Kinom i Indijom – na način koji bi pružio efikasniji razvoj čitave Azije, što je nešto na šta se očigledno ne gleda sa odobravanjem u Vašingtonu.

U isto vreme dok produbljuje saradnju sa Kinom i Indijom, Japan je sve angažovaniji i sa Rusijom – još jednom dalekoistočnom silom koja je uz to spremna da otvori istočni deo svoje ogromne teritorije za ekonomski razvoj. Japan je upravo najavio da će izvršiti logistička testiranja koristeći postojeću trans-sibirsku železnicu i trajektne linije za povezivanje Rusije, Kine, Japana i Južne Koreje u koridor za transport robe. Trajektna linija će povezivati kinesku provinciju Đilin sa ruskim Vladivostokom, a Tonhe u Južnoj Koreji sa Sakaiminatom u Japanu. Ovo bi moglo da primetno osnaži rusko-japansku trgovinu i pruži podršku za tekuće unapređenje trans-sibirske linije koja se prostire 9.289 kilometara preko ogromne ruske teritorije. To bi drastično skratilo trenutni rok od 62 dana brodske plovidbe, a troškove smanjilo za nekih 40 odsto.

Sve ove inicijative govore o enormnom potencijalu za konstruktivni angažman između sila i država Azije, ukoliko se one prepuste samima sebi, bez mešanja Vašingtona. Međutim, vašingtonski mentalni sklop se i dalje temelji na nazadnom „sila je pravo“ rezonu i rezonu „Vašington Über Alles“. General-potpukovnik Ben Hodžs, koji je do svog penzionisanja prošle godine bio na poziciji glavnokomandujućeg američke vojske u Evropi (USAREUR), u skorašnjem govoru na Varšavskom bezbednosnom forumu izjavio je sledeće: „Mislim da ćemo za 15 godina – mada to nije neizbežno, ali je veoma verovatno – biti u ratu sa Kinom“. Nije ovo pojasnio.

Ben Hodžs

U januaru ove godine je Pentagon objavio svoju novu Strategiju nacionalne odbrane. U njoj su Kina i Rusija kvalifikovane kao najveće potencijalne pretnje za SAD, sada i u budućnosti. Kako se ovaj dramatični preokret od 2014. godine do sada odvijao nema nikakve veze sa time kako ga mejnstrim zapadni mediji pod kontrolom NATO-a uzastopno objašnjavaju. Suština je u očuvanju pozicije jedine svetske supersile za Vašington, pa makar i po cenu rata. To je prilično sirovo i, na kraju krajeva, veoma budalasto. Zašto se Amerika ne bi posvetila obnavljanju statusa velike ekonomske nacije udruživanjem sa azijskim inicijativama rasta bez presedana? Nije li to bolje nego još jedan prokleti rat?

F. Vilijam Engdal je konsultant za strateške rizike i predavač, diplomirani politikolog Univerziteta Prinston i autor bestselera o nafti i geopolitici.

 

Preveo Vojislav Gavrilović

 

New Eastern Outlook