Нова азијска сфера сарадње?

Јапан се повезује са Кином, Индијом и Русијом на начин који ће обезбедити ефикаснији развој читаве Азије. То се не свиђа Вашингтону

Једна од важнијих последица трговинског рата Трампове администрације против Кине и Јапана јесте скорашњи дипломатски и економски сусрет између јапанског премијера Шинзоа Абеа и кинеског председника Сија Ђинпинга у Пекингу. Није то била само прва таква посета јапанског премијера у протеклих седам година откако су односи две земље захладнели поводом групе спорних острва у Источном кинеском мору. Био је то наговештај нове политичке и економске стратегије која израња широм највеће, азијске економске сфере. Пар сати након што је напустио Пекинг, Абе је угостио индијског премијера Наренду Модија у Токију. Да ли све ово најављује нови моменат у настајућем мултиполарном свету или се само ради о виспреној Абеовој политици?

Да на сусрет у Пекингу није гледао само као на добру прилику за сликање Абе је показао и тиме што је са собом повео пословну делегацију од неких 1.000 водећих јапанских бизнисмена. Кинески премијер Ли Кећијанг је изјавио да су током разговора склопљени споразуми вредни 18 милијарди долара. Осим тога, две стране су се договориле да наставе са узајамном разменом валута у висини од 29 милијарди долара, за случај будућих валутних криза. Оба лидера су се сложила око успостављања „вруће линије“ за комуникацију у случајевима могућих будућих тензија. Коначно, Абе је позвао Сија да дође у Јапан 2019, што је крупан корак.

ПОТЕЗ ЦАРА АКИХИТА – ВИШЕ ОД СИМБОЛИКЕ
Оно о чему је мање дискутовано у медијима јесте чињеница да се Јапан сложио да уврсти кинески јуан у јапанске девизне резерве, што је значајан ветар у леђа кредибилитету кинеске валуте. Кина ће са своје стране дозволити Банци Јапана да директно инвестира у кинеске државне обвезнице. Али оно што уопште није ни споменуто у медијским извештајима у Кини и Јапану јесте историјска понуда јапанског цара пренета преко Абеа Сију. Према речима информисаних извора из Јапана, Абе је пренео жељу јапанског цара Акихита да посети Кину пре своје најављене абдикације следећег априла како би могао да се званично извини кинеском народу за јапанску инвазију на Кину током 1930-их. Истовремено је цар позвао Сија да дође у госте у Јапан. Према ономе што се наводи у извештају, Си је прихватио позивницу без обзира на цареву одлуку да посети Кину. Такав потез јапанског цара за Кинезе има много већи значај од симболичног.

Истиче се и то да је Ли званично позвао Јапан да преиспита могућност учешћа у кинеском амбициозном инфраструктурном пројекту ,,Иницијатива појас и пут“ (BRI), који је однедавно подвргнут критици малезијских, пакистанских и других партнера. Показујући отвореност за заједнички рад са Јапаном, трећом најјачом економијом након САД и Кине, Пекинг се нада да ће охрабрити и друге да се придруже. Никада у историји није нека – до скоро тако неразвијена – држава покушала да изведе низ мултинационалних пројеката преко толико много земаља и култура као што је то случај са Кином и „Новим путем свиле“. Оптужбе за „дужничку дипломатију“ и одбијање разматрања локалних интереса су критичарима из Вашингтона и ЕУ дали повод за нападе на Кину. Пекинг очигледно брзо учи на својим грешкама, макар ако је судити по разговорима са Јапанцима.

Шинзо Абе и Си Ђинпинг, Пекинг, 26. октобар 2018.

Мото који је Абе користио током разговора гласио је „од конкуренције до кооперације“. Кинески председник Си је изјавио да су „билатерални односи враћени на исправан пут и да позитивни кораци добијају на снази“. Абе је питао Пекинг за сарадњу у инвестицијама у инфраструктуру трећих земаља, што би потенцијално могао да буде велики напредак за обе стране које су често биле у оштрој конкуренцији за инфраструктурне уговоре на Тајланду, у Индији и другде. Осим тога, Абе и Ли су се сложили да отпочну „иновациони дијалог“ о најновијим технологијама и правима интелектуалне својине. Премијер Ли је питао Абеа за активно проширење јапанског учешћа у ,,Иницијативи појас и пут“, пошто су се два главна азијска економска џина договорила да сарађују у низу BRI пројеката. Две земље су такође изразиле узајамну жељу за денуклеаризацијом Корејског полуострва.

Овај Абеов корак, који је месецима брижљиво припреман, је значајан за послератни Јапан. Како је написао Збигњев Бжежински, Јапан је од стране Вашингтона третиран као пуки вазал америчких интереса. Када је доларска криза припретила Вашингтону, амерички министар финансија Џејмс Бејкер је „уврнуо руку“ Јапанцима како би прихватили „Плаза“ споразум из 1985. којим се девалоризовао амерички долар у односу на јен. За две године долар је пао за преко 50 одсто и тако је надуван чувени јапански финансијски мехур. Ефекти пуцања јапанског мехура 1990. године и даље се осећају у тој земљи. Но, Јапан је све до данас понизно настављао да купује америчке хартије од вредности и пристао на провокативно инсталирање америчког противракетног система THAAD, усмереног на Кину и Русију.

За Јапан, који је пре свега неколико месеци изазивао бес Пекинга прихватањем да се америчке одбрамбене ракете разместе на његовој територији, јасан корак ка помирењу са Пекингом има велики потенцијал. Обе земље имају велики улог у наступајућим корацима између две Кореје у циљу обнављања економских и политичких веза у контексту денуклеаризације. Од краја Хладног рата су Сједињене Државе успевале да манипулишу ситуацијом на Корејском полуострву и одржавају кризу како би – како је то један бивши амерички амбасадор у Пекингу рекао аутору ових редова позних деведесетих – имале изговор да држе америчку флоту у Јапанском мору, и то не само како би обуздавале Северну Кореју, него и Кину, па потенцијално и Јапан.

ЈАПАНСКА ОФАНЗИВА НА ИНДИЈУ И РУСИЈУ
У року од малтене свега пар сати након повратка из Пекинга, Абе је одржао састанак са индијским премијером Нарендром Модијем у Токију. Њих двојица су се сложила да иницирају редовни дијалог на нивоу министара одбрана и спољних послова. Такође ће заједно сарађивати на инфраструктурним пројектима у Бангладешу, Мијанмару и Шри Ланки – односно земљама у којим је Кина активна под капом BRI пројекта. Ово би могао да буде критични тест за нову кинеско-јапанску максиму „кооперација, а не конкуренција“. Уколико Јапан и Индија укључе Кину и друге релевантне државе у конструктивни дијалог о сарадњи, то би могао да буде снажан ветар у леђа за „Појас и пут“ и доказ да се не ради о „Made in China“ нацрту, него о динамичном пројекту о којем могу да преговарају све релевантне стране.

Индијски и јапански премијери Нарендра Моди и Шинзо Абе са сарадницима, Токио, 26. октобар 2018.

Као и у случају Кине, Јапан је такође и са Централном банком Индије потписао споразум о билатералној размени валута, и то у вредности од 75 милијарди долара. Очигледно да Јапан очекује нове финансијске олује, као и опасност од америчких тарифа и санкција. Јапан већ финансира 80 одсто пројекта изградње железнице за Шинкансен „воз-метак“ од Мумбаја до Ахмедабада, и то преко меких позајмица по каматним стопама од 0,1 одсто на 50 година и мораторијумом од 15 година. Две земље су се такође сложиле да пруже подршку дипломатским иницијативама за денуклеаризацију Корејског полуострва. У светлу пријатељских разговора Абеа и Сија свега пар сати пре тога, јасан циљ овог сусрета са Модијем јесте да обезбеди да Јапан буде у потпуности ангажован са два економска џина – Кином и Индијом – на начин који би пружио ефикаснији развој читаве Азије, што је нешто на шта се очигледно не гледа са одобравањем у Вашингтону.

У исто време док продубљује сарадњу са Кином и Индијом, Јапан је све ангажованији и са Русијом – још једном далекоисточном силом која је уз то спремна да отвори источни део своје огромне територије за економски развој. Јапан је управо најавио да ће извршити логистичка тестирања користећи постојећу транс-сибирску железницу и трајектне линије за повезивање Русије, Кине, Јапана и Јужне Кореје у коридор за транспорт робе. Трајектна линија ће повезивати кинеску провинцију Ђилин са руским Владивостоком, а Тонхе у Јужној Кореји са Сакаиминатом у Јапану. Ово би могло да приметно оснажи руско-јапанску трговину и пружи подршку за текуће унапређење транс-сибирске линије која се простире 9.289 километара преко огромне руске територије. То би драстично скратило тренутни рок од 62 дана бродске пловидбе, а трошкове смањило за неких 40 одсто.

Све ове иницијативе говоре о енормном потенцијалу за конструктивни ангажман између сила и држава Азије, уколико се оне препусте самима себи, без мешања Вашингтона. Међутим, вашингтонски ментални склоп се и даље темељи на назадном „сила је право“ резону и резону „Вашингтон Über Alles“. Генерал-потпуковник Бен Хоџс, који је до свог пензионисања прошле године био на позицији главнокомандујућег америчке војске у Европи (USAREUR), у скорашњем говору на Варшавском безбедносном форуму изјавио је следеће: „Мислим да ћемо за 15 година – мада то није неизбежно, али је веома вероватно – бити у рату са Кином“. Није ово појаснио.

Бен Хоџс

У јануару ове године је Пентагон објавио своју нову Стратегију националне одбране. У њој су Кина и Русија квалификоване као највеће потенцијалне претње за САД, сада и у будућности. Како се овај драматични преокрет од 2014. године до сада одвијао нема никакве везе са тиме како га мејнстрим западни медији под контролом НАТО-а узастопно објашњавају. Суштина је у очувању позиције једине светске суперсиле за Вашингтон, па макар и по цену рата. То је прилично сирово и, на крају крајева, веома будаласто. Зашто се Америка не би посветила обнављању статуса велике економске нације удруживањем са азијским иницијативама раста без преседана? Није ли то боље него још један проклети рат?

Ф. Вилијам Енгдал је консултант за стратешке ризике и предавач, дипломирани политиколог Универзитета Принстон и аутор бестселера о нафти и геополитици.

 

Превео Војислав Гавриловић

 

New Eastern Outlook