Raspad Netanjahuovog projekta za Bliski istok

Netanjahu je direktno uticao na Trampove odluke, zaobilazeći obaveštajne službe SAD i predsedničke savetnike. Sada se stvari menjaju

Vodeći izraelski kolumnista Nahum Barnea je, pišući za Jediot Ahronot ovog maja, nedvosmisleno predstavio „dil“ iza Trampove bliskoistočne politike: u osvit američkog napuštanja Iranskog nuklearnog sporazuma (JCPOA), što se dogodilo osmog maja, Tramp će, po rečima Barnee, zapretiti Teheranu kišom „ognja i besa“… dok će se od Putina očekivati da obuzda Iran od napada na Izrael sa sirijske teritorije, što bi sve zajedno Netanjahuu ostavilo slobodu da „postavi nova pravila igre“ u kojim bi Izrael mogao da napada i uništava iranske snage bilo gde u Siriji (i to ne samo u pograničnoj zoni kako je prvobitno dogovoreno), kad god to poželi, bez strepnje od odmazde.

Ovo je predstavljalo jedan nivo Netanjahuove strategije: obuzdavanje Irana, plus rusko slaganje sa koordiniranim izraelskim vazdušnim operacijama iznad Sirije. „Postoji samo jedna stvar koja nije jasna (u vezi sa dotičnim planom)“, primetio je visoko rangirani zvaničnik izraelskog ministarstva odbrane blizak Netanjahuu u svom komentaru Benu Kaspitu, „a to je – ko radi za koga? Da li Netanjahu radi za Trampa ili je predsednik Tramp u Netanjauhovoj službi… Spolja deluje kao da su njih dvojica u savršenoj sinhronizaciji. Iznutra to deluje još uverljivije: Takva vrsta saradnje..ponekad deluje kao da su oni deo jedne iste velike kancelarije“.

RAZOČARANI KUPAC
Međutim, od početka je postojao i drugi nivo: Čitava „inverzna piramida“ bliskoistočnog inženjeringa imala je, kao svoju izvornu tačku, Muhameda bin Salmana (MBS). Džared Kušner je, kako to navodi Vašington post, bio taj koji je „progurao Muhameda kao reformatora spremnog da uvede ultrakonzervativnu naftom bogatu monarhiju u modernost. Kušner se prošle godine mesecima privatno borio za to da Muhamed bude ključ za postizanje bliskoistočnog mirovnog plana, uveren da bi uz prinčev blagoslov veliki deo arapskog sveta sledio njegov primer“. Kušner je, nastavlja Post, „bio taj koji je nagovorio svog tasta da svoju prvu inostranu zvaničnu posetu posveti Rijadu, protivno prigovorima tadašnjeg državnog sekretara Reksa Tilersona i upozorenja ministra odbrane Džima Matisa“.

E pa, sada je MBS, na ovaj ili onaj način, upetljan u ubistvo Kašogija. Brus Rajdel sa Brukingsa, inače višegodišnji ekspert za Saudijsku Arabiju i nekadašnji visoki funkcioner CIA i američkog odbrambenog aparata, ističe da je „po prvi put u pedeset godina Kraljevina postala faktor nestabilnosti“ (umesto stabilnosti regiona) i saopštava da u Vašingtonu sada postoji momenat „razočaranog kupca“.

„Besprekorni kancelarijski proces“ o kojem je izraelski funkcioner govorio Kaspitu je poznat kao „stouvpajping“ (engl: „stovepiping“), što je termin koji se koristi za slučajeve u kojima spoljnopolitički ili obaveštajni podaci predaju direktno predsedniku na uvid, uz isključivanje zvaničnog Vašingtona iz lanca, zaobilaženje bilo kakvog američkog nadzora i uklanjanje prilike da upućeniji zvaničnici daju savet o sadržaju tih podataka. Ovo je sada rezultovalo strateškim pehom zvanim Kašogi. To je naravno samo poslednja u nizu strateških grešaka kao što su jemenski rat, opsada Katara, otmica Haririja, Ric-Karlton iznuda…

Trampov čuveni “ples sa mačem” tokom njegove prve inostrane posete, Rijad, 20. maj 2018.

Kako bi sanirao ovu pukotinu, „ujak“ (princ Ahmad bin Abdel Aziz) je poslat iz svog izgnanstva na Zapadu u Rijad (uz bezbednosne garancije američkih i britanskih obaveštajnih službi) kako bi zaveo red u ovom haotičnom postupanju i postavio neke kočnice koteriji MBS-ovih savetnika i tako sprečio neke buduće „greške“. Čini se da američki Kongres želi da se rat u Jemenu, kojem se princ Ahmad konzistentno protivio (kao što se protivio i MBS-ovom postavljanju na mesto prestolonaslednika), okonča. (General Matis je pozvao na prekid vatre od 30 dana). To bi bio korak napred ka popravljanju imidža Kraljevine.

MBS ostaje – za sada – prestolonaslednik. Predsednik Sisi i premijer Netanjahu su izrazili svoju podršku za MBS-a, a „kako su američki zvaničnici počeli da razmatraju robusniji odgovor (na ubistvo Kašogija), Kušner je istakao važnost američko-saudijske alijanse u regionu“, javio je Vašington post. Ujak MBS-a (koji bi kao sin kralja Abdela Aziza po tradicionalnom mehanizmu nasleđivanja trebalo da bude u redu pretendenata na tron) nesumnjivo želi da ispravi nešto od štete koja je naneta ugledu porodice Al-Saud, pa tako i Kraljevini. Da li će uspeti? Hoće li MBS pristati na Ahmadovo rašrafljivanje iste one centralizacije vlasti koja je MBS-u i stvorila toliko neprijatelja? Ima li porodica Al-Saud volju za tako nešto ili su previše obeshrabreni događajima?

A tu je i predsednik Erdogan koji bi mogao da baci još klipova u točkove ovog delikatnog procesa tako što bi u javnost puštao dokaze koje Turska poseduje, ukoliko Vašington ne bude posvetio adekvatnu pažnju njegovim zahtevima. Erdogan deluje spremno da se takmiči za povratak osmanskog vođstva u sunitskom svetu i verovatno još uvek drži neke veoma jake karte u svom rukavu (kako što su presretnuti telefonski razgovori između plaćenih ubica i Rijada). Doduše vrednost ovih karata opada je se pažnja medija okreće ka izborima za američki Kongres.

Vreme će pokazati, ali to je čvorište neizvesne dinamike na koju Brus Rajdel misli kada govori o „nestabilnosti“ u Saudijskoj Arabiji. Međutim, pitanje koje se ovde postavlja jeste kako bi sve ovo moglo da utiče na Netanjahuov i Bin Salmanov „rat“ protiv Irana?

VELIKI UDARAC ZA ANTIIRANSKE PLANOVE
Maj 2018. sada deluje kao davno prošlo vreme. Tramp je i dalje onaj isti „Tramp“, ali Putin više nije onaj isti Putin. Ruski vojno-bezbednosni establišment se pokačio sa svojim predsednikom kako bi iskazao nezadovoljstvo izraelskim vazdušnim napadima na Siriju koji navodno za cilj imaju iranske snage u Siriji. Rusko ministarstvo odbrane je takođe prekrilo Siriju svojim pojasom raketnih i elektronskih sistema odbrane vazdušnog prostora. Situacija se promenila i politički: Nemačka i Francuska su se pridružile Astanskom procesu za Siriju. Evropa želi da se sirijske izbeglice vrate kućama, a to znači da Evropa zahteva stabilnost u Siriji. Čak su i neke zalivske zemlje počele da polako normalizuju odnose sa sirijskom vladom.

Vladimir Putin, Angela Merkel, Redžep Erdogan i Emanuel Makron u Istanbulu na pregovorima o budućnosti Sirije, 27. oktobar 2018.

Amerikanci su i dalje u Siriji, ali novoosnaženi Erdogan (zahvaljujući oslobađanju američkog pastora i Kašogi kartama koje mu je u džep stavila turska obaveštajna služba) namerava da smrvi kurdski projekat u severnoj i istočnoj Siriji, koji štite Izrael i SAD. MBS, koji je finansirao ovaj projekat u korist SAD i Izraela, će obustaviti svoj angažman (usled Erdoganovih zahteva povodom ubistva Kašogija). Vašington želi da se rat u Jemenu, prvobitno osmišljen kao „živo blato“ za Iran, odmah okonča. A Vašington želi i da se završi opsada Katara.

Sve ovo predstavlja velike udarce za Netanjahuov bliskoistočni projekat, ali najznačajnija su sledeća dva: gubitak Netanjahuovog i MBS-ovog kanala za „stouvpajping“ preko Džareda Kušnera kojim su se zaobilazili svi američki sistemi kočnica i kontrola. Kušnerov „stouvpajp“ niti je na vreme upozoravao Vašington o predstojećim „greškama“, niti je Kušner bio u stanju da ih spreči. I Kongres i obaveštajne službe SAD i Ujedinjenog Kraljevstva se već laktaju kako bi se uključili u ove afere. Niko od njih nije fan MBS-a. Nije tajna da je princ Muhamed bin Naif bio njihov kandidat (on je još uvek u kućnom pritvoru u palati).

Tramp se i dalje nada nastavku svog „iranskog projekta“ i teži „dogovoru stoleća“ između Izraela i Palestinaca (koje nominalno predvodi Saudijska Arabija kao lider sunitskog sveta). Tramp ne želi rat sa Iranom, ali je uveren da bi narodni ustanak u Iranu srušio državu.

Drugi udarac je u tome što cilj princa Ahmada nije nestabilnost u Iranu ili konflikt sa njim. Njegov cilj je obnova ugleda porodice, i obnova makar dela njenih liderskih akreditiva koje je „pojeo“ rat u Jemenu, a kojim još preti i neoosmanski izazov iz Turske. Porodica Al-Saud, moglo bi se nagađati, neće imati apetit za zamenu jednog katastrofalnog i skupog rata (u Jemenu) drugim – još većim – sa svojim velikim i moćnim susedom, Iranom. Sada to nema smisla. Možda zato vidimo znake užurbanosti Izraela da normalizuje odnose sa arapskim zemljama, čak i u odsustvu bilo kakvog poboljšanja položaja Palestinaca.

Nehum Barnea je proročki u svom majskom članku za Jediot Ahoront saopštio: „Tramp je mogao da proglasi povlačenje SAD iz iranskog nuklearnog sporazuma i da se time zadovolji. Ali je pod uticajem Netanjahua i njegovog novog tima odlučio da ode korak dalje. Ekonomske sankcije protiv Irana biće mnogo žešće, prevazilazeći nivo na kojem su bile pre nego što je nuklearni sporazum sklopljen. ‘Udari ih po džepu’, savetovao je Netanjahu Trampa: ‘Ako ih udarši po džepu počeće da se guše i tada će zbaciti ajatolahe’“.

Benjamin Netanjahu i Donald Tramp, sastanak na margini zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, 18. septembar 2017.

Bio je ovo još jedan „stouvpajp“ savet direktno upućen američkom predsedniku. Njegovi savetnici su mogli da ga upozore da je to fantazija. Ne postoji primer toga da su sankcije samostalno srušile neku državu, a iako Amerika može da koristi svoju hegemoniju kao mehanizam prisile, ona je praktično sebe izolovala u sankcionisanju Irana, jer Evropa ne želi više nesigurnosti. Ne želi više izbeglica kod sebe. Da li je to bio Trampov čvrst stav koji je dovukao Džong Una za pregovarački sto? Ili je možda suprotno tačno, pa je Džong Un video susret sa Trampom kao cenu koju je morao da plati za ujedinjenje Koreje? Da li je Trampa neko upozorio da će Iran trpeti ekonomski bol, ali da će bez obzira na to opstati, uprkos sankcijama? Ne, i to je neizbežan problem sa slepim slušanjem „stouvpajp“ saveta.

 

Preveo Vojislav Gavrilović

 

Strategic-Culture.org