Европа тоне на америчком пробушеном броду

Да ли је могуће да у Европи нема никога ко види даље од свог џепа?

Председник Француске изјавио је да је Европској унији потребна права војска која би je штитила од Русије, Кине и САД. Амерички председник је реаговао дрско, оценивши ову оцену председника суверене државе као увредљиву. По логици коју он заговара, ЕУ треба да повећа уплате у буџет НАТО. Коначно, три дана након своје изјаве француски „председник“ се са америчким колегом сагласио да ће, иначе несолвентна, Француска повећати своје уплате НАТО-у.

Наизглед, Макрон се понео као рационалан државник и није желео да својој нацији навлачи беду на врат. Међутим, тај утисак је без упоришта на дужи рок и пре ће бити да се Макрон водио личним интересом стабилног владања, него интересом нације, чија одбрана ће се и даље ослањати на црну рупу новца, која се претворила у светску полицију на стероидима.

ТРАНСФОРМАЦИЈА АМЕРИЧКЕ ВОЈСКЕ?
Рећи за најопремељенију светску армију, која годишње троши колико десет наредних највећих армија да је „полиција на стероидима“ можда звучи претерано, али на такав закључак наводе документи. У резимеу Стратегије националне одбране Сједињених Држава за 2018. годину, секретар за одбрану, Џејмс Метис је објаснио изазове и циљеве пред војском, указујући да је она постала превише усредсређена на дејства против побуна и субверзија.

Секретар није образлажио зашто је тако, али је разлог очит. Скоро три деценије, спољна политика САД користи војну силу као решење за све проблеме, промене режима и интервенционизам, што је резултирало бројним окупирањем или уништењем држава. Последице су побуне, верски радикализам и антизападна осећања свуда где је америчка чизма дошла да „донесе демократију и бољитак“. Америчка армија, додуше, није имала уставну обавезу да буде део таквог сценарија, али су је њени водећи ешaлони, олако или из интереса, гурали у такве интервенције. Када су почетне операције, због своје надмоћи, лако спроводили, редовно су отпочињали унутрашњи сукоби у којима им као окупационој сили (макар и под плаштом програма „тренирај и обучи“) није било тако лако да се снађу.

Неспремна за борбу против гериле, Војска САД је претрпела озбиљне жртве. Према извештају Конгресне службе за истраживање, од Заливског рата до септембра 2018. године погинуло је око 20.000 америчких војника, иако земља није била у рату. Војна и наменска индустрија су били принуђени да траже начине да заштите војнике. Тако се дошло до тога да сва војна возила постају оклопна и да се нова оклопна возила масовно испоручују војсци. Тај подухват је изискивао огроман труд и новац, што је фокус војске и наменске индустрије удаљило од потреба стандардних војних борбених дејстава.

Амерички маринац у Сирији поред лаке хаубице М-777 калибра 155 милиметара, Рака, 18. децембар 2016.

У Ираку, Либији и Сирији, америчко руководство је одлучило да уништи суверене државе и подстакне сукобе. ЦИА и Државни секретаријат су помагали радикалним секташким и етничким групама. Обавештајни и спољнополитички естаблишмент су финансирали и наоружавали ове групе, пружали тајну обуку и олакшали логистичко кретање бораца и оружја у суверене државе да би их подрили и остварили своје интересе. У наведеним примерима одлучили су да не окупирају државе, већ да униште њихов друштвени поредак и замене га бруталним хаосом. Уместо да се уздржи од тога да буде алат за промену геополитичке стварности, војни врх САД се определило да игнорише одговорност за окупацију.

Секретар Матис је оценио Кину и Русију као „ревизионистичке силе“, иако ниједна од ове две државе није донела одлуку да ревидира промашаје америчких „конкурената“. Оне су само развијале свој војни и технолошки потенцијал и нису га користиле за разарање других држава. Сада, без признавања неуспеха политике која је војску САД гурала у подривање држава, глобална сила формално пласира дискурс о стратешкој конкуренцији са две регионалне силе.

Прва америчка оружана „хуманитарна интервенција“ након Хладног рата била је у грађанским ратовима у бившој Југословији. Предвиђена тако да подстакне етничке сукобе, интервенција НАТО је била осмишљена да трајно растури југословенске народе и успостави про америчко-атлантистичке заједнице на простору који третирају као периферију Русије. До 2002, чак 43.000 војника НАТО је служило у овим операцијама. Војна интервенција САД на Балкану, под плаштом НАТО, обухвата и насилно стварање квазидржаве Косова на територији Србије. Истовремено, САД и њени савезници из Залива су подстицали и помагали исламске побуњенике у кавкаским републикама новоосноване Руске Федерације.

Данас је, захваљујући предизборним најавама Трампа, империјалистичка политика САД у много аспеката на раскрсници, а исто и војска, која је следила те чак и према америчком Уставу нелегалне тежње. Чак и министар одбране препознаје потребу да се војска САД трансформише у правцу који је више усмерен на борбу и победу у конвенционалном сукобу. Али, тешко је очекивати да ће систем САД променити ћуд која је негована задњих деценија. Највећи непријатељ рационалног система у САД, како је указао још председник Ајзенхауер, забринут за демократију у тој земљи, је војно-индустријски комплекс. СССР, Северна Кореја, Ирак, Сомалија, Авганистан, Либија, Сирија ни Србија никада нису били претња за САД колико корумпирано приватно-јавно војно-индустријско партнерство и Дубока држава која га опслужује.

ПРОБУШЕНИ БРОД
Корумпирани војно-индустријски комплекс данас прожима сваки аспект америчког економског, политичког и чак културног живота и, осим што је поткопао перспективу будућих генерација Американаца, умртвио је животне сокове и морал нације којој су се сви дивили због отворености, прилика и демократских вредности. Секретар одбране је требало да погледа у огледало и види стварну претњу, јер наставља да заступа тактику посебних групних интереса и остатак света, једнако као Американце, држи као таоца.

Амерички министар одбране Џејмс Матис сведочи пред сенатским Одбором за оружане снаге, Вашингтон, 13. јун 2018.

На жалост макроновске политичке тактике „видети а уздржавати се од реакције“, ослонац америчке пројекције моћи и застрашивања, ударне групе носача авиона, постали су средство ограничене употребе. Европски опортунисти, који следе логику Макрона, судбину својих народа везују за пробушен брод и једини смисао је да себи обезбеђују миран опстанак на власти. Њихово држање не личи на озбиљне владаре, већ на прецвалог естрадног уметника из предграђа Београда који не зна за стид и води се искључиво хедонизмом.

Колико год да Трамп делује као противтежа, мале су шансе да САД крену у правцу који су њени „оци оснивачи“ уткали у Устав. Интерес војно-индустријског комплекса да промовише сукобе зарад финансијске добити наставиће да усмерава нацију и њену војску. Јасно је да ако Дубока држава уведе нацију у рат против Русије и/или Кине, такав сукоб не би користио ни једној од нација, али се ипак упорно подстичу потенцијална жаришта, попут оних у Јужном Кинеском мору, Сирији или Украјини.

Како је вођење државе спало на ниво да надлежни за јавне послове могу и смеју да раде било шта што се од њих политички тражи? Разуман систем не би смео да допушта да јавна власт и изабрани званичници воде ратове из обести. Кад се има у виду морбидна реакција Хилари Клинтон на линчовање либијског вође, Гадафија, види се ниво апсурда у којем они који воде ратове од њих праве забаву коју они који их наређују могу да гледају уживо.

Таква вредносна декаденција, осим што говори да су највиши заповедници глобалне империјалне силе престали да буду војници, води до још једне болне поуке. Америка је из Другог светског рата изашла економски процветала зато што није ратовала на својој територији, а иначе у почетку није ни била претерано против немачких нациста. Европа је заборавила да су САД то злоупотребиле, да би јој наметнуле финансијску, а затим и војну хегемонију. Подршка европских „лидера“  провокативном држању САД, у наивном уверењу да су у друштву са најјачим, занемарује да у савременом сукобу САД не би биле поштеђене. Истина, данас се сукоб води хибридно, новцем, сателитима, рачунарима, шпијунима, али када не буде по жељи приватно-јавног партнерства зла, тада ће преостати само нуклеарна и хемијска дејства. Да ли је могуће да у Европи нема никога ко види даље од свог џепа?

У свему томе, и Американце треба посматрати као жртве. Многи данас уважавају као легитимно то да Запад настоји да очува своје богатство на рачун других. У том смислу се представља како се мора очувати поредак утемељен на петродолару. Заборавља се да су САД биле конкурентна и напредна нација и пре свог империјализма и пре петродолара. Петродолар тренутно одржава вредност долара, али тако се у крајњој линији само штети грађанима САД, који морају да плате сваки одштампани долар. Што дуже САД буду извозиле билионе долара, биће теже кад ова река једном почне да се враћа кући. Зато ваља имати на уму да је избор Доналда Трампа, који је говорио о потреби сарадње са силама и прекидању приватног штампања новца, покушао да спречи британски естаблишмент који се није либио да утиче на демократски процес код моћнијег партнера, па чак и да покуша да подстакне пуч подметањем података за истрагу о „руској завери“.

Доналд Трамп и Тереза Меј, Бакингемшир, 13. јул 2018.

Данас знамо да је британска обавештајна служба та која је, изгледа по навици, фабриковала лажне доказе о оружју за масовно уништење у Ираку, што је био увод у инвазију Блиског истока. Зато, Американце треба подсетити да су нација настала у борби против британског апсолутизма, чији је вредносни систем војно-индустријски комплекс уназадио на ниво неморала бивших угњетавача. Добро би било да је то смисао Трампове пароле „учинимо Америку поново великом.“

 

Извор Нови Стандард