Biljana Mitrinović: Ispod cunamija

Većina u Senatu pokazuje da američki predsednik posle dve godine i dalje ima veliku podršku svojih glasača

Svi oni koji su strepeli da će ovonedeljni američki izbori za Kongres označiti početak trećeg svetskog rata – odahnuli su. U utorak se na glasanju dogodila raspodela moći u kojoj će republikanci i demokrate jedni drugima zagorčavati život i oduzimati eruptivnu snagu. Za ostatak sveta sasvim dovoljno.

PLAVI CUNAMI: Izborni plavi cunami, koji su demokrate najavljivale i obećavale da će potopiti Trampa, do Predstavničkog doma pretvorio se u talas nevelike snage, ali pobedničkog kvaliteta.

Tramp jeste bio nervozan na konferenciji za novinare i vređao je novinara CNN-a, kome je potom oduzeta akreditacija za izveštavanje iz Bele kuće, ali se pre može reći da je američki predsednik delovao u svom stilu nego što bi uzrok tome mogli da budu rezultati izbora za Kongres.

Statistika govori da opozicioni udarac Trampu, iako su demokrate osvojile prvu pobedu posle 2010. godine, ni izbliza nije onakav kakav su njegovi prethodnici pretrpeli tokom njihovih prvih izbora za Kongres, koji se tradicionalno održavaju na sredini mandata. Stranka Bila Klintona je 1994. godine izgubila 54 mesta u Predstavničkom domu i osam senatorskih mesta. Potom je stranka Baraka Obame 2010. godine izgubila 63 mesta u Donjem domu i šest u Senatu.

Do sada su republikanci u Senatu imali tesnu većinu (51 senator prema 49 demokratskih), a veću u Predstavničkom domu (236 prema 193 demokratskih, uz šest praznih mesta). Procene sa ovih izbora govore da će demokrate dobiti 229 mesta, a republikanci 206 u Predstavničkom domu.

VIN-VIN: Republikanci, koji na izbore gledaju optimistički i kažu da je čaša polupuna, podsećaju da se retko dešava da vladajuća stranka na polovini predsedničkog mandata osvoji većinu u Senatu, što je ipak pošlo za rukom Trampu. Izuzetak su prvi kongresni izbori Džordža Buša Mlađeg, koji su održani godinu posle 11. septembra, kada su republikanci osvojili još dva mesta više u Senatu.

Iz ove situacije na narednim izborima 2020. godine moguć je svaki ishod. U naletu optimizma republikanci će podsetiti da su ovi izbori najsličniji onima iz vremena Ričarda Niksona, kada su republikanci 1970. godine izgubili 12 mesta u Predstavničkom domu i dobili dva u Senatu. A Nikson je posle dve godine ubedljivo osvojio reizbor.

Ali kada demokrate kažu da je izborna čaša polupuna, onda se može čuti da zapravo tek sada nastupa pravo vreme za omiljenu demokratsku mantru o pokretanju postupka opoziva američkog predsednika. Tome će svakako prethoditi intenziviranje medijske eksploatacije „ruskog mešanja” i verovatno iniciranje novih istraga, pojavljivanje novih svedoka i, sve u svemu, stvaranje usijanog lima pod Trampovim nogama. Očekivano je i da Predstavnički dom zatraži uvid u Trampove poreske prijave ili da zahteva istragu o njegovoj poslovnoj imperiji.

S druge strane, većina u Senatu pokazuje da američki predsednik posle dve godine i dalje ima veliku podršku svojih glasača i da će njihovi predstavnici u Gornjem domu moći da usvajaju zakone i što je Trampu naročito važno, da potvrđuju nominovane izvršne funkcionere i sudije, jer će tako moći odlazeće da zameni svojim ljudima.

EVROPSKI CUNAMI: Uoči komemoracije stote godišnjice završetka Prvog svetskog rata Trampa je na putu u Pariz dočekao novi cunami – Emanuel Makron. Ne samo da najveće evropske sile ne odgovaraju na urgentne zahteve za povećanje izdvajanja za budžet NATO-a nego francuski domaćin najavljuje da zajednička evropska vojska treba da brani Evropu. To i nije neka novina, ali je spektakularna objava da Evropa mora da se brani ne samo od Rusa i Kineza, nego upravo od Amerikanaca. Tramp je nazvao „veoma uvredljivom” ovu izjavu koja u isti rang pretnji već izlizanih medijski eksploatisanih ruskih sklonosti ka sajber napadima, mešanjima u izbore i trovanjima i špijuniranjima po svetu – stavlja SAD.

Povod je odluka Vašingtona da se povuče iz sporazuma o razoružanju, što bi evropski kontinent učinilo prvom žrtvom u američko-ruskom sporu. A razlog je, kao i uvek, mnogo dublji i mnogo ozbiljniji od traženih dva odsto BDP-a za vojni budžet NATO-a. Makron pokazuje da je spreman da daje veliki novac, ali ne i da ga šalje u Pentagon. Interesi SAD i EU već ozbiljno se razilaze u nizu pitanja i za evropski kontinent postaje politički sve skuplje da sledi spoljnopolitičke ciljeve Vašingtona. Iako evropska pobuna neće biti nasilna i brza poput cunamija koji su priželjkivale američke demokrate, Trampu će biti sve teže da pod kontrolom drži glavne evropske prestonice.

 

Izvor Politika, 12. novembar 2018.