Rusija i duhovi Prvog svetskog rata

Ruski građanski rat je konačno gotov – pobedili su beli

Dana 11. novembra, svet će dočekati stotu godišnjicu primirja koje je okončalo klanicu Prvog svetskog rata. Taj datum međutim nema odjeka u Rusiji. Jedan drugi i daleko značajniji kalendarski trenutak koji je nedavno prošao – godišnjica boljševičkog otimanja vlasti – je na sličan način prošle godine bio marginalizovan. Stogodišnjicu Oktobarske revolucije ruska vlast – i rusko društvo u celini – uglavnom ignorišu. Sadašnja Rusija vidi malo razloga za slavlje ili sećanje u događajima od pre jednog veka.

RAT KAD MU VREME NIJE
Na kraju krajeva, do trenutka kada su topovi utihnuli na Zapadnom frontu, revolucionarnom pomamom obuzeta Rusija je već bila izbačena iz rata u kojem je izgubila preko trećine teritorije nekadašnje Ruske carevine. Ono što je preostalo od države je bilo gurnuto u krvavi, razorni građanski rat koji se neće okončati tri naredne godine. Usledila je serija čistki, gladi i nezamislivih ljudskih žrtava koje su donele rapidna industrijalizacija i Drugi svetski rat.

Sve ovo međutim ne znači da trenutni ruski politički i strateški establišment ignoriše lekcije Prvog svetskog rata i Revolucije – ali te događaje tumači kao upozorenje o tome šta rusko rukovodstvo na početku ovog veka mora da izbegne kako se slične katastrofe ne bi ponovile. Kremlj je danas potpuno svestan koliku opasnost nosi ignorisanje pitanja kako je i zašto Rusija tako katastrofalno propala. I 2018. kao i 1918. godine rukovodstvo je zabrinuto nad mogućnošću ruskog državnog kolapsa, bilo usled unutrašnjih faktora, bilo kroz mahinacije spoljnih neprijatelja.

Rusija je u Prvi svetski rat ušla kao zemlja koja se još uvek oporavljala od udaraca nanetih u rusko-japanskom ratu i posledičnoj „Revoluciji iz 1905“. Zadatak ekonomskih i vojnih reformi iniciranih 1906. godine bio je da ublaže posledice tih događaja. Uprkos njima, ruska industrijska baza i njena postojeća infrastruktura nisu mogle da iznesu teret prolongiranog globalnog konflikta. Pre nego što je ubijen u atentatu 1911, premijer Petar Stolipin je u više navrata apelovao na politiku uzdržanosti, kako bi Rusija dobila potrebno vreme za implementaciju reformi koje će jednog dana omogućiti ,,da Rusija govori kao nekad“ – odnosno sa pozicija sile.

Spomenik Petru Stolipinu u Moskvi

Određeni broj ključnih ličnosti – od prethodnog premijera Sergeja Vita do verskog iscelitelja Raspućina, prijatelja carske porodice – je ubeđivao cara Nikolaja II da ne ulazi u rat jer bi on doneo katastrofu Rusiji. Njihovi strahovi su bili opravdani. Ironija je što je i sam Nikolaj shvatao još 1911. da Rusija nije spremna za rat i da joj je potreban duži period mira kako bi se dovela u red – ali smatrao je da nema izbora nego da izađe u susret izazovu koji su Centralne sile stavile pred ruskog balkanskog saveznika Srbiju. Istorija je potvrdila stav Vita i Raspućina da bi rat doveo rusku državu do tačke pucanja. To su lekcije kojim se danas vodi strateški rezon u Kremlju.

TRI LEKCIJE
Prva od njih jeste ona o potrebi da se, kako je to i sam Nikolaj formulisao u razgovoru sa zvaničnicima, „izbegava sve ono što bi moglo da dovede do rata“, kako bi se kupilo vreme za kompletiranje vojnih reformi i izgradnju nove infrastrukture, što je i onda bilo aktuelno kao i danas. Za današnji Kremlj, dodatni izazov je i upravljanje neizbežnom krizom sukcesije vlasti koja će doći onog trenutka kada se Vladimir Putin povuče ili bude onesposobljen.

Druga lekcija uči o pribegavanju merama prinude koje ne prelaze prag rata. Veliki sukob se mora izbeći, ali će Rusija nastaviti da radi na ostvarenju svojih interesa kroz raznovrsnu primenu istih onih alata koje koristi za prevenciju izbijanja velikog rata. Iako je mnogo toga pisano i debatovano o konceptu „eskaliranja radi deeskaliranja“ u ruskoj nuklearnoj strategiji, ovaj moto opisuje i ukupni mentalni sklop izgrađen na lekcijama iz prošlosti: godine 1914, Rusija je eskalirala situaciju, ali nije mogla da je deeskalira kako bi sprečila rat.

U vezi sa time je i treća lekcija: sa saveznicima i partnerima nema “blanko čeka”. Obavezujuće savezništvo Rusije sa Srbijom i, što je još važnije, „Antanta“ sa Francuskom, ograničili su manevarski prostor Carstva. Za razliku od toga, kao što smo mogli da vidimo u aktuelnom ruskom angažmanu na Bliskom istoku, Moskva će danas pomagati svojim klijentima, ali će postaviti i veoma jasne granice ruske podrške.

Konačno, Kremlj je ruskoj javnosti dao i jasnu poruku povodom stote godišnjice Revolucije i kraja Prvog svetskog rata: koliko god da ste možda nezadovoljni trenutnim političkim i ekonomskim prilikama u Rusiji, uvek je moguće biti na još lošijoj putanji. Ruski narod je pre jednog veka imao legitimne žalbe na račun starog režima, ali pogledajte kuda je ta revolucionarna groznica odvela državu – u katastrofu.

Demonstracije radnika fabrike Putilov u Petrogradu tokom Februarske revolucije

Privatno mi je saopšten jedan stav za koje smatram da sumira stavove ruskog rukovodstva: Ruski građanski rat je konačno gotov – pobedili su beli. Drugim rečima, današnji tim smatra da je, nakon veka obeleženog ratovima i katastrofama i jurnjavom za utopijskim i neostvarivim revolucionarnim snovima, Rusija konačno ponovo na ispravnom putu – putu koji je Stolipin zacrtao kada je rekao: „Vi želite velika previranja, mi želimo veliku Rusiju“.

 

Preveo Vojislav Gavrilović

 

The National Interest