Akpov: Imamo li pravo da zabranjujemo podizanje spomenika Staljinu?

Naša istorija je isuviše važna da bismo je pretvarali u prostor za političke spekulacije i raskol u društvu

Inicijativa da se u Novosibirsku postavi Staljinova bista sudarila se ne samo sa očekivanom kritikom protivnika te istorijske figure, nego i sa otporom različitih državnih i društvenih figura. A u suštini: došlo je vreme da prestane rat sa spomenicima i da počnemo – mi u Rusiji – da se spokojno odnosnimo prema sopstvenoj istoriji. Potrebni su nam razni spomenici – i oni koji su prihvatljivi samo delovima društva, kao i oni spomenici koji objedinjuju sve.

U Novosibirsku grupa lokalnih komunista već godinama pokušava da izdejstvuje da se u gradu postavi Staljinova bista, kao ličnosti koja je bila vrhovni komandant Crvene armije. U tom gradu je već napravljena i anketa koja je pokazala da se polovina učesnika pozitivno odnosi prema Staljinu, a da je 34 odsto za bistu, dok je 31 odsto – protiv. Staljinova bista je već poodavno gotova i samo čeka odluku gradskih vlasti da bude postavljena.

Inicijatori su predložili tri moguće lokacije: ispred Doma oficira, na jefremovskom skveru i(li) na Trgu Sibiraca-gardista. Umetnički savet grada je 9. novembra – uz obrazloženje da je Staljin imao „protivrečnu ulogu u istoriji zemlje“ – istupio protiv sve tri lokacije i predložio da se bista postavi „na teritoriji Oblasnog komiteta Komunističke partije RF“, na Boljševičkoj ulici.

Očekivano, protivnici postavljanja biste tvrde da će ona biti uvreda sećanja na žrtve represija i osećanja njihovih potomaka. Ali, razumljiva su i osećanja onih koji žele da iskažu poštu bivešm šefu države i vrhovnom komandantu koji je obezbedio pobedu u Velikom Otadžbinskom ratu. Mogu li se pomiriti jednih i drugih ili i dalje treba ignorisati poglede jednih pozivajući se na poštovanje mišljenja drugih?

Staljin nije ništa manje diskutabilna figura ruske istorije od većine velikih vladara u prošlosti. Ivan Grozni, Petar Veliki i Lenjin – jedni smatraju da njihove zasluge pred Rusijom bacaju u zasenak sve njihove greške, a drugi u njima, sasvim obrnuto, vide same demone pakla. Staljin izgleda najspornijim zato što nam je vremenski najbliži jer su još živi ljudi koji nastradali u vreme njegove vladavine.

Primera radi, Petra Prvog su pristalice `starog obreda` – a činili su ogroman deo dorevolucionarne Rusije – smatrali antihristom, ali to nije smetalo vlastima da ga potom na sve načine slave i da mu postavljaju spomenike. Lenjina i sada mnogi smatraju jednim od glavnih vinovnika Građanskog rata i crvenog terora, ali mu i dalje stoje nedirnute stotine spomenika širom Rusije. Pa, šta da se radi sa Staljinom?

Ako on deli društvo – možda mu i ne treba postavljati spomenike? Međutim, ovo je čudna pozicija: u SSSR su se 30 godina trudili da uopšte ne spominju Staljina, praveći izuzetke samo povodom rata, a u udžbenicima je pominjan tek reda radi. I šta? Staljin je u vreme perestrojke potpuno ocrnjivan i demonizovan, ali je početkom 90-ih krenuo stihijni narodni talas njegovog veličanja i rehabilitacije.

Rusija i Rusi ne mogu sebi dozvoliti da uprošćavaju i demonizuju svoju istoriju, da od realnih ličnosti prave karikature. Zato, ako poštujemo potrebu jednih da poštuju uspomenu na žrtve staljinskog vremena – na osnovu čega zabranjujemo drugima da gaje uspomenu na Staljina? Ne kao na dželata, jer ga dželatom i ne smatraju, već kao na vrhovnog komandanta i vođu Zemlje Sovjeta?

Nama se ne sviđaju sovjetska vlast i KPSS, ali su značajnom delu društva – i uopšte ne samo starcima – sasvim po volji. Leve ideje i socijalistički period sve su popularniji i među omladinom, a držanje Staljina pod zabranom samo će ih činiti još popularnijima. Naša istorija je isuviše važna da bismo je pretvarali u prostor za političke spekulacije i raskol u društvu.

Spomenike možemo podizati svim žrtvama Građanskog rata. Ne žrtvama crvenog ili belog terora, već svim poginulim u tom smutnom vremenu. Takvih spomenika već ima u našim gradovima. Postoji inicijativa da se spomenik svim žrtvama Građanskog rata podigne u Volgogradu. Tamošnji vajar je već napravio njegovu maketu monumenta u čijem centru je lik kozaka koji liči na filmskog Grigorija Melehova.

Glavni spomenik žrtvama bratoubilačkog rata treba da bude na vidnom mestu u Moskvi. Kao simbol da smo naučili istorijsku lekciju i da više nikada nećemo dozvoliti smutu. Tada će i odnos prema spomenicima Staljinu biti relaksiraniji…

 

Izvor Fakti, 14. novembar 2018.