Кад Макрон Трампа учи о патриотизму

Да ли се Макрон бави реалношћу света у којем живимо или по аутоматизму брани „херојски либерални став“ због медијских аплауза?

У прекору који се граничио са националном увредом, Макрон је у недељу одговорио Трампу на његову констатацију да је националиста. „Патриотизам је управо супротно од национализма; национализам је издаја патриотизма“.

Што се Трампове политике „Америка на првом месту“ тиче, Макрон је у свом помодарском говору шкартирао такво атавистичко размишљање: „Када кажемо да стављамо себе на прво место и да други нису битни, бришемо оно што је једној нацији најбитније, што јој даје живот, што је чини великом и што је есенцијално: њене моралне вредности“.

ИСТОРИЈА, НЕ ИДЕОЛОГИЈА
Иако га славе као новог европског анти-Трамп лидера који ће се залагати за транснационализам и глобализам, Макрон показује своје непознавање Америке. Трампове идеје нису идеолошке, него су укорењене у историју наше земље.

Америка је рођена из догађаја као што су завршетак француског и индијанског рата, доношење Декларације независности из 1776. и ратификација Устава 1788. године. Генерал који нас је повео у Револуцију постао је председник, исто као и аутор те декларације. Обојица су стављали Америку на прво место. И обојица су саветовала своје земљаке да избегавају „упетљавање“ у „трајна“ савезништва са другим државама, чега смо се држали 160 година.

Да ли је Џорџу Вашингтону и Томасу Џеферсону мањкало патриотизма? Када је Вудро Вилсон, након што је 1916. реизабран под слоганом „Он ће нас држати подаље од рата“, увео Америку у Први светски рат, учинио је то као „помоћник“ савезника, а не као део савезничког клуба. Америчке трупе су се бориле под америчком командом.

Након тог рата, амерички Сенат је одбио савезништво са Француском. Под Френклином Рузвелтом, Конгрес је формално изгласао неутралност у било ком будућем европском рату. Америка је изашла из Другог светског рата као најмање окрвављена и најмање оштећена земља јер смо се држали ван њега дуже од две године након што је почео. Извршили смо инвазију пуне четири године након што је Француска окупирана а Британци истерани са континента и у тренутку када се Стаљинов Совјетски Савез већ пуне три године борио и крварио.

Искрцавање савезничких снага у Нормандији, 6. јун 1944.

Нису ли лидери који су нас држали подаље од два светска рата колико год дуго су могли учинили добро за нашу земљу, нарочито када се има у виду да су укупни амерички губици једва нешто већи од пола милиона мртвих, док су у другим земљама изгинули милиони?

На церемонији Дана примирја, Макрон је изјавио: „Када кажемо да стављамо себе на прво место и да други нису битни, бришемо оно што је једној нацији најбитније: њене моралне вредности“. Али Трамп није рекао да друге земље нису битне. Само је рекао да би требало да стављамо своју земљу на прво место. Коју земљу Емануел Макрон ставља на прво место? Или председник Француске види себе као грађанина света који има одговорност за целу Европу и цело човечанство?

Шарл Дегол је био можда највећи француски патриота 20. века. А ипак је говорио о Европи националних држава, градио је национални нуклеарни арсенал, истерао је НАТО из Француске 1966, а у Монтреалу је 1967. изјавио „Живео слободни Квебек“ – провоцирајући франко-канађане да устану против „Англосаксонаца“ и створе своју државу. Да ли је Деголу мањкало патриотизма?

РАЦИОНАЛНОСТ ИЛИ ЛИБЕРАЛНИ АУТОМАТИЗАМ?
Оценивши америчке националисте као антипатриотске, Макрон је исказао претензију на (ускоро празну) позицију Ангеле Меркел. Али да ли се Макрон заиста бави реалношћу нове Европе и света у којем сада живимо, или једноставно по аутоматизму држи „херојски либерални став“ како би освојио аплаузе западних корпоративних и медијских елита?

А реалност је следећа: у Британији Шкоти траже независност, а Енглези су гласали за излазак из Европске уније. Многи Баски и Каталонци желе да се одвоје од Шпаније. Чеси и Словаци су се растали. Анти-ЕУ сентимент је подивљао у Италији у којој доминирају популисти.

У Пољској, Мађарској, а све више и у Немачкој тријумфује национализам који народи ових земаља третирају као дубоко патриотски. Лидери три највеће војне силе света – Трамп у Америци, Владимир Путин у Русији и Си Ђинпинг у Кини – су сви националисти.

Турски националиста Реџеп Тајип Ердоган влада у Анкари, хинду националиста Нарендра Моди у Индији. Жаир Болсонаро – трампијански националиста – је предстојећи председник Бразила. Није ли и Бењамин Нетањаху израелски националиста?

У Француској су прошлонедељне анкете показале да је преименована странка Марин ле Пен – Национално окупљање – „прешишала“ Макронову странку у трци за мајске изборе за Европски парламент.

Ако се Трамповој спољној политици и може упутити нека валидна критика, онда то свакако није критика како је пропустио да увиди нову реалност 21. века, него то што није направио промптну акцију за цепање старих савезништава која су Америку ставила у опасност од рата у далеким земљама у којим нема виталних амерчких интереса.

Амерички војници из 82. ваздушно-десантне дивизије дају артиљеријску подршку ирачким снагама у борби против Исламске државе из своје базе у Мосулу, 17. април 2017.

Зашто смо и даље у обавези да се боримо за Јужну Кореју која је далеко богатија и насељенија од нуклеаризованог Севера? Зашто се амерички авиони и бродови и даље сударају са руским авионима и бродовима у Балтичком и Црном мору?

Зашто смо и даље упетљани у пола туцета ратова у које су нас Буш II и Барак Обама увалили на Блиском истоку? Зашто немамо спољну политику за коју смо гласали, а то је политика „Америка на првом месту“?

 

Превео Војислав Гавриловић

 

Извор Buchanan.org