Саудијска Арабија губи улогу лидера исламског света

Губитком међународног угледа Ријад убрзано губи и неформалну позицију водеће муслиманске земље

Убиство саудијског инсајдера и новопеченог дисидента Џамала Кашогија у саудијском конзулату у Истанбулу додатно је погоршало већ неко време затегнуте односе Анкаре и Ријада. Откако је 2003. године дошао на власт, Реџеп Тајип Ердоган постепено се успињао ка позицији једног од водећих сунитских државника, уклањајући једну по једну препреку у виду секуларних странака и некада неприкосновене турске армије, баштинице Ататуркове визије секуларне Турске. Овај озбиљан инцидент представиће Ердогана као глас разума и модерног политичара у односу на регента Мохамеда бин Салмана, који је за мање од две године отворио бројне унутардинастичке и регионалне фронтове.

Потпуно је свеједно да ли је новинар-обавештајац задављен, жив сечен, спакован у кесе или растопљен у киселини па бачен у канализацију. Ови бизарни детаљи којима медији и Ердоган лицитирају пред јавношћу послужиће за успостављање нових унутар-сунитских односа пошто је Ердоган у великој мери популарнији од саудијске династије, иако је и сам познат по прогону опозиције и непослушних новинара.

ЧАК И ЛОБИСТИ ДИЖУ РУКЕ
Иако Трампова администрација и Нетањахуова влада номинално стоје иза регента – прва да би наставила лукративне послове са нафтом и оружјем, а друга због иранске војне претње – неке од европских земаља, попут Немачке, обуставиле су преговоре о продаји свог наоружања Ријаду. Да ствари нису тако једноставне показује и то што су након Кашогијевог нестанка америчке фирме за лобирање, којима Саудијска Арабија плаћа и по 100.000 долара месечно да би пеглале њен имиџ у САД, раскинуле те уговоре. Ове фирме контактирају сваког сенатора, посебно оне који се налазе у комитетима за спољне послове и безбедност где доносе одлуке о томе да ли ће влада подржати  „реформски курс“ МБС-а и продати му оружје за рат у Јемену.

Саудијска Арабија, као једна од најзначајнијих америчких савезница у региону, упетљана је у грађански рат у Јемену, где скоро четврту годину не може да однесе превагу упркос војној премоћи над шиитским побуњеницима, а истовремено има отворене унутардинастичке сукобе који могу довести у питање опстанак Куће Сауда. У последње време, Вашингтон губи стрпљење вршећи притисак на саудијске власти да отпочну преговоре са Хутима како би се ставила тачка на овај сукоб који се претворио у хуманитарну катастрофу.

Хутски борци у Јемену обилазе место где је пала саудијска ракета

Саудијска Арабија историјски је брана продору левих и секуларних идеологија у регион и као таква била је и остала значајан фактор у Арапској лиги. Последњих 30 година ова краљевина почиње све више да се меша у међународну политику и један је од главних финансијера скоро свих радикалних сунитских група у свету. Ипак, све то није сметало јорданском краљу Абдули, који и сам има проблема са џихадистима, да буде једна од главних званица на скоро завршеном „пустињском Давосу“ кога је организовао МБС. По свој прилици, јордански краљ ће настојати да одржи савезништво и са Ердоганом и са МБС-ом зато што Јордан има стратешко партнерство са обе државе. Турска и Јордан имају бројне уговоре о увозу, док се са Ријадом планирају мега-пројекти попут изградње канала који би повезао Мртво и Црвено море, а који би коштао око 10 милијарди долара након завршетка свих потребних фаза.

Саудијска Арабија је једна од земаља која деценијама кроз различите видове ,,помоћи“ плаћа Аман да не експлоатише своје изворе нафте како се не би пореметила геополитичка равнотежа у региону, обзиром да свака од земаља насталих након распада западноевропског колонијализма има посебну улогу коју деценијама игра, а јорданска је да буде хотел за избелице и да зависи не од својих ресурса већ од међународне помоћи. Када су кренуле побуне и немири 2011. године, Ријад и заливске државе су одмах дале милијарде долара како би ојачали хашемитску позицију, а неке од тих пољуљаних режима Јордан је бранио тиме што је слао своју полицију и војску Бахреин.

Регент Мохамед бин Салман познат је по оштрим ставовима према Дамаску и Техерану, па је као такав погодан савезник Трампове администрације која се све више војно укључује у сиријски грађански рат, преко својих ,,саветника“ и специјалаца који се налазе у североисточном делу земље. За време владања МБС-а дошло је и до раскола са Катаром који се након тога приближио Ирану, Турској и Русији.

ИЗАЗОВИ ПРЕД РИЈАДОМ
Политички гледано, Саудијска Арабија не може да развије критичко мишљење унутар свог друштва, поготово док су војно ангажовани у Јемену и док сами представљају део текућих регионалних проблема. На домаћем плану пред њима стоје изазови економских реформи, модернизације и безбедности, пошто радикалне сунитске групе сматрају династију недовољно исламском и попустљивом према западним центрима моћи. Реформе које су започете налазе се у сенци унутрашњих трвења и тежњи МБС-а да потпуно контролише све полуге власти и физички елиминише домаће конкуренте. С једне стране саудијске службе деценијама потпаљују муслимане у региону, на Кавказу и Балкану, а са друге те групе директно покушавају да свргну династију.

Дугорочни интерес саудијске династије јесте да се регионални сукоби полако окончавају да се не би прелили на саудијску територију, тако да је неопходно завршити ратове у Јемену и Сирији. Само стабилан регион може да створи услове  економског и друштвеног развоја, а Блиски исток деценијама кубури са елементарном стабилношћу. Уколико би Саудијска Арабија одиграла конcтруктивну улогу у окончању ових ратова, то би помогло и кориговању односа са друге две водеће исламске државе у региону – Ираном и Турском. Не делује вероватно да ће односи између Ријада и Техерана постати срдачни, али би примиривање анимозитета било добро за обе стране, док би даља ескалација отворила нове фронтове.

Уколико заиста мисли да опстане на трону и деценијама управља једним од највећих произвођача нафте, МБС би морао да промени свој стил управљања, пошто је већ показао сулуду бахатост која је у толикој мери контрапродуктивна да га на крају може коштати главе, а не само власти. Биће интересантно видети у ком ће се правцу одвијати и план да се формира ,,сунитски НАТО“ под америчким патронатом, чији би главни циљ било блокирање Техерана. Финансијери те алијансе били би Кувајт, Уједињени Арапски Емирати, Катар, Бахреин, Оман и Саудијска Арабија, а „мишићи“ би требало да буду Египат и Јордан.

Мохамед бин Салман, саудијски престолонаследник

Било како било, без обзира да ли ће се формирати ,,сунитски НАТО“ или ће све остати у домену медијских спекулација, Ријад би требало да забрине то што губитком међународног угледа убрзано губи и неформалну позицију водеће муслиманске земље.

 

Аутор је новинар са дугогодишњим пребивалиштем у Јордану