Свет бесповратно клизи ка анархији

Све повезанији свет, запљуснут технолошким променама и скоком становништва најсиромашнијих земаља, једноставно не може бити миран

Пре 25 година, у фебруарском издању листа Атлантик 1994. године, објавио сам један посве неамерички насловни чланак: неамерички је био по томе што је био песимистичан, детерминистички и, поврх свега, по томе што сам обзнанио да је победа коју су Сједињене Државе недавно биле оствариле у Хладном рату не толико кратког века колико је ирелевантна, због различитих природних, демографских и културних сила које су деловале у свету и које ће потиснути америчку класичну либералну визију.

Чланак је избегао расправу о вредностима које су напајале интелектуалне часописе и коментаторске странице у новинама. Штавише, због неспутаног оптимизма тог времена – глобализација је коришћена 90-их година прошлог века као новосмишљена поштапалица – песимизам испољен у мом есеју био је многима дубоко стран, ако не и одбојан. Наслов који су уредници одабрали много говори: „Долазећа анархија: како оскудица, криминал, пренасељеност, трибализам и болест уништавају друштвено ткиво планете“. Они су претворили „Долазећу анархију“ у „најкопиранији чланак деценије“, по речима Лестера Брауна (Lester Brown), председника Врлдвоч института (Worldwatch Institute).

ЗАПАДНОАФРИЧКИ МИКРОКОСМОС
Мој циљ био је да оголим илузију знања тамо где га није било међу елитама. На помодним конференцијама и у главним медијима те епохе људи су нехајно говорили како ће демократија ускоро завладати светом, без да су из прве руке знали какав је у ствари свет о коме говоре, посебно какве су земље у развоју, изван луксузних хотела, владиних министарстава и заштићених резиденцијалних енклава. Како бих контрирао овом тренду, посетио сам сиротињске квартове у Западној Африци и Турској, упоредио сам културу сиромаштва у ове две регије и из тога извукао закључке. Оно што сам написао било је провокативно, или су га барем провокативним означили самозадовољни поборници глобализације.

Тврдио сам да у све клаустрофобичнијем свету, који постаје све збијенији због технологије и ширења болести, најзабитија места у Африци ће на крају постати средишња за будућност Запада; да Африку, уместо да се стави на заштићени пиједестал и да се разматра искључиво у сопственим појмовним категоријама, треба легитимно поредити у живописним културним и развојним детаљима са другим деловима света.

На крају, истакао сам како ће политички и друштвени односи, укључујући рат, све више постајати подложни природном окружењу, што сам означио као „национално–безбедносно питање“ 21. века. Док су коментаторске странице штампе у то доба, како либералне тако и конзервативне, биле опседнуте супротстављеним идејама које су обликовале постхладноратовски свет, ја сам поближе обратио пажњу на све већу несташицу подземних вода и све мање хранљивих материја у испошћеном земљишту што ће, на посредан начин, распалити постојеће етничке, верске и племенске поделе. Овај фактор, сједињен са све већим бројем младих мушкараца у економски и политички најфрагилнијим друштвима, знатно је увећавао могућности за појаву екстремизма и избијање насилних сукоба. Природне снаге деловале су тако да могу да повећају политичку нестабилност: ако не нужно свугде, а оно свакако у деловима света којима се најслабије управљало. Најзаосталији делови Западне Африке представљали су микрокосмос – мада у пренаглашеном облику – оних превиравања која ће се проширити по свету.

Све ово билио је супротно парадигми коју је тада прославио у то доба предавач на Стенфорду Франсис Фукујама у својој књизи Крај историје и последњи човек[1]. Фукујама је образлагао – на дубокопромишљени и сугестивни начин – да тријумф либералне демократије у Хладном рату указује на заокруживање избора тема које постоје у приповести о цивилизацији, пошто ниједан други систем никада неће моћи да учини људска бића лично испуњенијим. Тријумф демократије ће се свакако догодити, иако тада још увек није био обезбеђен. Око тога су се могле сложити глобалне елите чији су животи били усмерени ка личним достигнућима и испуњеношћу. Али то је била једна крајње американоцентрична и евроцентрична визија, која није у довољној мери узела у обзир оно што се дешавало изван Запада. И она се није односила на оно што сам посведочио у Африци, на Блиском истоку или у Азији.

Припадних оружаних снага Француске на задатку у Централноафричкој Републици

Критичари су указали да је моја мрачна визија обесхрабрујућа. Али ја сам само пратио диктум покојног харвардског професора Самјуела П. Хантингтона[2], који је говорио како посао интелектуалца или коментатора није да нужно побољша наш свет, већ да отворено каже оно што мисли да се заправо дешава. Да би се то постигло потребно је усредсредити се на теме које би било непристојно отворити током пристојне вечере – то би изазвало непријатну тишину међу гостима. Но, ја сам увек веровао да будућност често лежи у прећутаном, међу стварима о којима неколицина жели да расправља.

Морам да додам још нешто.

Када се износе предвиђања, новинари попут мене не могу да знају детаљно блиску будућност: да ли ће се у некој земљи десити државни удар или не током идуће недеље. То зависи од шекспировске динамике између кључних политичких чинилаца и кључних података чије откривање причињава потешкоће и најбољим обавештајним агенцијама; нити може новинар или аналитичар да предвиди ситуацију неколико деценија унапред, пошто су због многих фактора, посебно развоја технологије, таква предвиђања пуко домишљање. Али оно што новинар или аналитичар може да уради јесте да због њега читалац буде осетно мање изненађен оним што се дешава на датом месту у средњерочној будућности: у наредних пет, десет или петнаест година, рецимо. И то није нека оригинална идеја. Десетогодишња или слична предвиђања су временски оквир који примењују многе корпорације у свом разрађивању планова, што знам из сопственог искуства у раду на позицији геополитичког саветника.

Како пролази „Долазећа анархија“ када се сагледа у контексту средњерочног предвиђања будућности?

Чланак почиње детаљним описом Сијера Леонеа и Обале Слоноваче половином 1993. године, уз указивање на општу ситуацију у Западној Африци током тог периода. То угрубо чини први део мог опширног есеја, и он у суштини износи најтуробније могућности за ове државе, које сам у суштини описао као ентитете којима се толико слабо управља да они у ствари уопште и нису државе, већ места са фиктивним, бесмисленим границама на географској карти. Сијера Леоне је била у екстремно нестабилном политичком стању када сам посетио ово место, док је Обала Слоноваче, иако се у њој ситуација неприметно погоршавала, на Западу и даље сагледавана – у складу са присутним клишеима – као успешна афричка прича. Чланци у главним светским листовима током друге половине 90-их година приказивали су оптимистичку слику перспективе ових места као младих демократија. Посебно, избори у Сијера Леонеу 1996. године изазвали су повољне новинске натписе, у којима је објављивано како Западна Африка показује пут према будућности континента.

Но, мој закључак у „Долазећој анархији“ и пратећем насловном чланку у Атлантику насловљеном „Да ли је демократија само трен?“ из децембра 1997. био је да избори сами по себи нису толико значајни колико изградња модерних бирократских институција. А западноафричке државе заправо нису створиле ниједну. Због тога сам био песимистичан. Током 1999, пола деценије пошто је мој есеј био објављен, Сијера Леоне је запала у крајње безвлашће, у коме су тинејџери омамљени дрогом исекли удове више од хиљаду цивила само у главном граду Фритауну и убили још неколико хиљада, и где су наоружане групе – банде младих мушкараца пре него дисциплиновани војници – терорисале град.

Број избеглица и расељених лица добрано је премашио милион, што је чинило готово четвртину становништва. (Миротворачке снаге Уједињених нација морале су да остану у Сијера Леонеу све до 2005. године). Током истог времена, државни удар је уздрмао Обалу Слоноваче, и земља се суновратила у раздобље грађанског рата и хаотичне, географски засноване политичке поделе која је трајала читаву деценију, све до 2011. године. Рат у Либерији трајао је све до 2003. а Нигерија никада није престала да слаби као кохерентна држава са централном управом. Током последњих неколико година, Сијера Леоне и Обала Слоноваче су постепено повратиле нешто стабилности, иако су политичко насиље, трибализам и злочини и даље помаљали своје главе. Сијера Леоне, Либерија и Гвинеја су између 2013. и 2016. доживеле велику епидемију еболе. Наравно, даље на Блиском истоку, хаотичне катастрофе у Ираку, Сирији, Либији и Јемену које су уследиле после интервенција које су предводиле Сједињене Државе или тегоба које је изазвало Арапско пролеће указују да испод љуштуре тираније која је обухватала ова места лежи потпуна институционална празнина упоредива са оним што сам видео у Западној Африци.

У Турској, половином 1993. године, такође сам видео сиротињска насеља, али потпуно другачија. Било је сиромаштва, али није било криминала или распада друштва. О томе сам писао у другом опсежном делу „Долазеће анархије“:

 Сиротињска насеља су лакмус унутрашње културне снаге и слабости. Они народи чије културе могу да изнесу широко присутан живот у оваквим условима а да се не расточе биће релативни победници у будућности. Они чије културе не могу са тиме да се носе биће будуће жртве. Сиротињска насеља – у социолошком смислу – не постоје у турским градовима. Везе између људи и породица су јаче него оне у Африци. Обновљени ислам и туркијски културни идентитет је створио цивилизацију са природним снажним набојем. Турци, вечни номади у историји, потешкоће решавају у пролазу.

Наслућивао сам да ће турска геоплитичка моћ расти заједно са све снажнијим муслиманским идентитетом. У то време, Турска је била секуларна република већ више од шездесет година. Идеја да би Турска могла да се појави као муслиманска сила – са религиозним ауторитарним букаџијама на челу – није се појављивала на хоризонту 1994. године. Тада сам писао:

За потлачене, изразита милитантност ислама је привлачна. То је једна религија која је спремна на борбу. Политичка епоха коју обележава еколошки удар, све већа културна осетљивост, неконтролисана урбанизација и миграција избеглица је епоха као богом дана за ширење и јачање ислама.

Штавише, у расправи о томе како мапе лажу и како ће легалне границе постајати све мање смислене, потцртао сам да ће турско–курдски погранични спор на крају постати важнији за Блиски исток од израелско–палестинског.

Војна смотра женске јединице курдске милиције у Сирији

Долазећа анархија“ се такође усредсредила на то како ће елите све више видети природно окружење, посебно несташицу воде и ерозију тла – поред промена у самој клими планете Земље – као кључни спољнополитички проблем. То је било далеко мање очигледно 1994. године него што је данас. Поврх свега, написао сам да ће будући ратови бити подстакнути опстанком заједница, а у неким случајевима ће их погоршавати оскудност самог природног окружења. Иако све удаљенија горња граница подземних вода на Блиском истоку неће никада бити споменута у извештајима о оружаним сукобима, она ће, без обзира на то, деловати као тихи посредни фактор.

Разуме се, ово је било веома малтузијанско предвиђање[3]. А ретко који мислилац се тако рутински потцењује као Томас Роберт Малтус, који је 1798. погрешно предвидео да ће свет остати без хране како се становништво буде увећавало. Међутим, оно што су критичари пропуштали да примете у вези са Малтусом јесте да је он немерљиво обогатио расправу о савременој политичкој филозофији самим увођењем питања екосистема. Људска врста може бити узвишенија од мајмуна, али смо и даље биолошка бића. Увођење саме природе као дела расправе о геополитичким питањима је нешто што дугујемо Малтусу.

СВЕТ ЋЕ СЕ РАСПОЛУТИТИ
Такође сам указао на рад изралеског војног историчара Мартина ван Кревалда како бих описао „предвестфалску визију светског сукоба ниског интензитета“ у којој ће [ратничке банде] „технологију користити за постизање примитивних циљева“. Ово је било двадесет година пре него што је Исламска држава употребила видео камеру да обзнани обезглављивање талаца. По мом виђењу ствари, нисмо близу великог међудржавног сукоба попут оних какве смо имали током два светска рата. Пре ће се свет „располутити“ између „здравих, добро ухрањених популација накрцаних технологијом“ (које ће стога имати оптимистично виђење стања у коме се човечанство налази) и других, осуђених на насиље ниског интензитета и нестабилност у многим деловима света из којих сам извештавао током 1980-их и раних 1990-их.

Око многих ствари сам поприлично грешио. Нарочито у томе што сам исувише истакао везу између друштвеног распада у развијајућем свету и нестабилности у Сједињеним Државама и на Западу. Амерички политички систем је сада можда у проблемима, али то је из разлога који су слабо повезани са факторима о којима сам тада расправљао, попут утицаја видео и дигиталне технологије на политику и друштво. На крају, иако сам готово у свим случајевима у есеју писао специфично о „Западној Африци“, прилично је разумљиво што су читаоци изједначавали „Западну Африку“ са „Африком“ у целини. Али то је било погрешно. На пример, док је оно што се дешавало у Сијера Леонеу и Обали Слоноваче било последица потпуног изостанка институција и власти, геноцид у Руанди није био повезан са хобсовским хаосом. У ствари, Руанда је била супротност Западној Африци. Са чврсто организованим политичким и безбедносним апаратом, који је починио злочин са изразитом модернистичком и систематичном ауром, Руанда је показала да је зло могуће и у оквирима снажне државе. Заправо, раса је била идеолошко оруђе у Руанди, као што је била и у Нацистичкој Немачкој; у Западној Африци идеологија једноставно није постојала.

Последице геноцида у Руанди

Не изненађује да је „Долазећа анархија“ претрпела исту судбину као и друге књиге и есеји који су постали познати: она је наизменично била хваљена и критикована из погрешних разлога. Кад год су ударне вести биле суморне ма где из било ког разлога, указивано је с времена на време на „Долазећу анархију“. Насупрот томе, кад год би се нешто добро десило, посебно у Африци, „Долазећа анархија“ је багателисана. Оно што се пре пет, десет или петнаест година десило на одређеним местима о којима сам писао је сада заборављено; такође су заборављени и детаљи самог есеја, и све што је преостало је неодређени, општи утисак. Како таласи вести постају живописнији и снажнији, они тако све брже ишчезавају из сећања, пошто их смењују свеже вести. Ако се довољно чека наићи ће низ вести који ће поткрепити да је било која велика идеја била погрешна или исправна, зависно од околности. Фукујамин есеј је задесио сличан усуд: његова изнијансирана, бриљантно образложена теза је сведена на слоган са налепнице. Истина је да је „Долазећа анархија“ исправно уочила један лук распада и преокрета у значајним деловима света који је сада можда окончан и стога се потенцијално преображава у нешто ново.

Пре скоро десет година, у мојој новој књизи Моснун: Индијски океан и будућност америчке моћи писао сам о потпуно новом циклусу економског развоја који тек што је почео да карактерише значајне делове субсахарске Африке, посебно Источну Африку, коју сам укључио у настајућу „индоокеанску“ сферу просперитета. У ствари, постаје све извештаченије да се размишља о Африци као о Африци. Глобализација је створила препознатљивије регије: пошто су заливске земље, Индија и Кина способне да све веће количине новца инвестирају у Источну Африку; пошто јужна Африка настоји да привуче више западних инвестиција након окончања катастрофалне владавине Роберта Мугабеа у Зимбабвеу или Џејкоба Зуме у Јужној Африци; пошто се западноафричка подрегија коју чине Гвинеја, Сијера Леоне и Либерија и даље деценијски бори кроз стварну и настајућу анархију; и пошто пространи, често густо пошумљени део унутрашњости континента – далеко од било које обале и стога под слабијим утицајем глобализације и спољашњег света – остаје заробљен у етничко-племенским споровима и  углавном слабо развијен, од Централноафричке Републике и Јужног Судана право кроз целу Демократску Републику Конго.

Модернизам је био посебно окрутан и према Западној Африци и према широј унутрашњости Африке где се етничке, племенске и лингвистичке границе „укрштају и преплићу, без уредног раздвајања које тако воле западни државници од Вестфалског споразума“, што је запазио француски истраживач Западне Африке, Жерар Прунијер. Овде, рекао је, границе делују у најбољем случају као „порозне мембране“ које нису одређене стаменим линијама којима су склони западни империјалисти. Десило се да је „Долазећа анархија“ описала Западну Африку у тренутку када је традиционалну културу још увек дробио модернизам и лажне модернистичке границе, али пре него што су могле да се установе нове политичке и друштвене форме.

Но, еволуција је неизбежна. Технологија не укида географију колико је сажима. Ово значи да геополитички свет постаје скученији, далеко више клаустрофобичан, и последично нервознији, и у коме је судбина Запада све више повезана са усудом Африке и других места. Док домаће становништво Европе стагнира, афричка популација може да порасте са једне милијарде на чак четири милијарде до краја века – и то уз смањење стопе природног прираштаја. Нигерија, чије становништво сада броји 200 милиона, може до тада да досегне 750 милиона, уз истоврмену ерозију пољопривредног земљишта. Стога, једна епоха сеоба са југа на север можда је тек почела. И то у време када, како стручњаци процењују, комбинација аутоматизације, вештачке интелигенције и такозване тродимензионалне штампе може да учини западне компаније много мање зависним од јефтиног рада у сиромашним земљама, што ће их додатно дестабилизовати. Иако је у бројним афричким земљама средња класа у порасту, то ће само оспособити више људи да гласају ногама и да мигрирају. Сељаштво везано са своја места је много политички стабилније од новоописмењених и оснажених маса са растућим аспирацијама.

Мигранти на путу ка избегличком кампу у Брежицама, Словенија, 23. октобар 2015.

Немојте ни за тренутак да помислите да ће економски развој ублажити политичка гибања у Африци или било где другде. У ствари он ће само водити ка већим превирањима друге врсте. Као што је Хантингтон написао у својој најзначајнијој књизи Политички поредак у променљивим друштвима, друштвене и економске промене у свету у развоју стварају захтеве за новим институцијама и драстичном реформама институција које већ постоје, што води ка све софистикованијим облицима политичког метежа. Све повезанији свет, запљуснут технолошким променама и апсолутним скоком становништва у најсиромашнијим земљама, једноставно не може бити миран. То значи да сам можда погрешио када сам умањио значај великих међудржавних ратова, посебно ако се у обзир узме повећање војне моћи чврсторукашких земаља као што су Кина и Русија. Бурне промене, и позитивне и негативне – неке насилне, и то веома – морају се десити. Пошто неће бити ноћног чувара да очува светски поредак (и установљених структура моћи на којима би се тај поредак засновао). Наравно, то је сама дефиниција анархије, на коју је указао политиколог са универзитета Колумбија Кенет Валц. Моја визија – како некад тако и сада – великог геополитичког нереда није на крају крајева песимистична. Она је просто историјска.

 

Роберт Каплан је амерички новинар и писац. Пише о политици, посебно међународним односима, и путовањима. Његови радови објављивани су у престижним публикацијама као што су The National Interest, Foreign Affairs, The New York Times, The New Republic, The Atlantic и другима. Његова најновија књига је ,,Повратак света Марка Пола: Рат, стратегија и амерички интереси у двадесет првом веку”.

_________________________________________________________________________

НАПОМЕНЕ:
[1] Фукујама је прво објавио есеј под насловом „The End of History“ у часопису The National Interest 1989. Књигу под насловом The End of History and the Last Man објавио је 1992. године. Књига је објављена на српском језику 1996. године у преводу Слободана Дивјака и Бранимира Глигорића (издавач Службени гласник СРЈ) а затим су је 2002. године реиздали подгорички Цид и бањалучки Романов.

[2] Самјуел Хантингтон (1927–2002) је био амерички политиколог и вишедеценијски предавач на Харварду. Једно од његових најпознатијих дела је књига Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка. Идеје из ове књиге првобитно су објављене у чланку „The Chash of Civilization“ објављеном у Форин Аферсу 1993. године. Књига је првобитно објављена 1996. године да би се 1998. појавило и српско издање (превод Бранимира Глигорића и Владимира Јанковића, ЦИД, Подгорица 1998).

[3] Малтусова теорија је теорија Томаса Роберта Малтуса по којој се свака животињска врста, укључујући и човека, множи по геометријској прогресији, док се средства за живот, посебно храна, повећавају аритметичком прогресијом. Из наведених разлога, ради опстанка људске врсте неизбежни су ратови као и природне катастрофе како би се постигла одговарајућа равнотежа.

 

Превод и напомене Милош Милојевић

 

Извор The National Interest