Тражење српске тачке топљења

Све ове смисалице су проверавање нашег прага толеранције. Тако је осмишљена и ова свињарија у Паризу

На церемонијама тако високог ранга каква је била претходног викенда у Паризу случајности се не догађају. Не постоји ни промил шансе да се погреши у протоколу, посебно јер на такав скуп долазе председници најмоћнијих сила овог света, те самим тим у припремама протокола учествују и представници најмоћнијих обавештајних служби. Значи, шанса да се догоди грешка не постоји. Постоји само намера да се неко понизи или свесно од стране домаћина уздигне. За нас је у Паризу изабрана прва солуција и нема тог оправдања или извињења које француски амбасадор у Београду може да упути како би оправдао скандалозан гест који је приређен нашем председнику. Значи, да закључимо, Макрон и његов протокол свесно су понизли Србију и то је нешто што се мора запамтити.

За нас је сада најбитније да сагледамо разлоге зашто је Француска тако поступила. То би свакако морало да буде питање Александра Вучића Емануелу Макрону када овај буде дошао у Београд почетком децембра. Значи, најдиректније, што би народ рекао у главу, да нам Макрон пружи објашњење чиме је то Србија заслужила да као земља која је дала кључни допринос у победи током Великог рата и која је изгубила трећину становништва буде тако понижена. Уколико Макрон не пружи такво објашењење, заиста је ван памети да говоримо о било каквом пријатељству, добрим релацијама и слично.

Наши односи се у тој ситуацији могу свести само на пуке интересне односе где ће Србији бити сасвим јасно да су сасвим беспредметна било каква обраћања Француској за неки наш бољи међународни положај. Свакако, од овакве Француске можемо очекивати даља условљавања и скандалозне притиске, а по питању наших европских интеграција од Макрона – и друштва око њега – моћи ћемо да добијемо искључиво одмагање. Додуше, то је он и најавио почетком свог мандата, јер је и сам велики противник даљег ширења Европске уније.

Званичници Европске комисије Жан-Клод Јункер и Федерика Могерини посматрају говор француског председника Емануела Макрона у Европском парламенту, 17. април 2018.

Макрон је јасно показао ко му је савезник на Балкану. Србија свакако није. Да ли је могуће преокренути ту ситуацију? Нисам сигуран, али на нашем државном руководству је да учини све што може у циљу остварења неког нашег интереса. Ипак, немојмо полагати никакве наде да ће данашња Француска бити црква у којој ми можемо да се молимо.

Макронова порука нам додатно говори да се припремио за нове буре на Балкану. Његово истицање и уздиздање Шиптара и Хрвата на церемонији, иначе као поражених савезника Аустроугарске у Великом рату, заправо је ветар у леђа да наставе са притисцима на Србију. Стављање Србије, као кључне у победи у Великом рату, негде у запећак, порука је да је Србија џак за ударање и да по њој данас може слободно да се иживљава. То иживљавање ће ићи до границе да се Србија кроз провоцирање изазове на бурну реакцију како би се нашао повод за отпочињање сукоба.

Суштина је да се доведемо у безизлазан положај из кога би једини излаз био да адекватно одговоримо како бисмо показали да смо држава која држи до себе, а тада настаје циркус. Тренутно, све ове смисалице су проверавање нашег прага толеранције. Тако је била осмишљена и ова свињарија у Паризу. Тренутно се тражи наша „тачка топљења“ и чини ми се да је Макрон некако себи дао за право да нам је пронађе. На Балкану ће главне савезнике имати у Загребу, Приштини, Подгорици, Тирани и Сарајеву, те зато сматрам да је његов долазак више усмерен ка томе да нам испоручи неке услове, него што долази да разговара о некаквој сарадњи.

На крају, апелујем на грађане да никако не руже споменик српско-француског пријатељства на Калемегдану. Тај споменик је симбол Француске која је волела Србију. Оног француског војника који је поштовао нашег војника и оних француских официра који су исказивали дивљење према нашим сељацима који су јуришали испред њихове коњице.

Споменик захвалности Француској на Калемегдану, Београд, 13. новембар 2018. (фото: Мондо/Горан Сивачки)

Та Француска данас још увек постоји, а чини ми се да је време да се пробуди. До тада, чувајмо успомене на њу, јер тако чувамо успомене и на наше јунаке из Великог рата.

 

*Аутор је адвокат, народни посланик и члан Председништва Српске напредне странке