Denis Krnić: Hrvatska gubi trku u naoružanju sa Srbijom

Više nema nikakve dileme – Srbija ozbiljno obnavlja svoju PVO

Regionalna trka u naoružanju posle potpisivanja ugovora o kupovini aviona F-16 Barak za hrvatsko RV, ubrzava se srpskim akvizicijama PVO-sistema Pancir S1. Osam tih artiljerijsko-raketnih oruđa biće isporečeno srpskoj vojsci iduće godine, a šesti remontovani MiG-29 već je stigao na Batajnicu. Avioni su ustupljeni besplatno, na ime poravnanja dela jugoslovenskog duga, dok je remont koštao oko 150 miliona dolara. Dve baterije Pancira pak stoje oko 100 miliona dolara u eksportu. Za dosta manju cenu, srpska vojska će tako stvoriti premoć do 2022. godine kad će, prema očekivanjima, biti isporučeno svih 12 ”Baraka”. Šta je Hrvatska, dakle, dobila za 500 miliona dolara? Nekoliko godina vojne inferiornosti…

Više nema nikakve dileme – Srbija ozbiljno obnavlja svoju PVO. Nakon što je krenula isporuka remontovanih MiGova-29, višenamenskih Erbasovih helikoptera H145M, uz narudžbinu tri borbena helikoptera Mi-35, sledeće godine očekuje isporuku dve baterije hibridnog protivvazdušnog sistema Pancir S1. Autmatizovani, hibridni, visokomobilni sistem nosi radar, uređaje za protivelektronsko dejstvo, 12 lansirnih cevi s raketama zemlja-vazduh tipa 57E6 i dva topa 2A38M kalibra 30 milimetara. Pandan ovom ruskom Panciru na Zapadu ne postoji. Ovu babarogu, koja je vatreno krštenje imala u Siriji, zovu „čistačem neba“. Pancir istovremeno prati 20 ciljeva u vazduhu, otkriva ciljeve na udaljenosti do 36 km, i obara ih na udaljenosti od 1.200 do 20.000 metara, na visinama od pet metara do 10.000 metara raketama, te na udaljenostima od 200 metara do 4.000 metara i na visinama od nula metara do 3.000 metara topovima kalibra 30 mm. Vreme reakcije Pancira S1 je od četiri do šest sekundi. Uspešna odbrana ruskih vojnih baza u Siriji, Hmejmim i Tartus, povećala je cenu Pancira na svetskom tržištu naoružanja. Nema sumnje da će ruska borbena iskustva u ratu s dronovima biti zanimljiva za mnoge države. A iskustva su im velika. Ne samo da su rušili izraelske i turske dronove, rušili su, navodno, i američke krstareće rakete tipa “tomahavk”.

Premda se radi o defanzivnom, odbrambenom sistemu, on za Hrvatsku predstavlja ozbiljnu asimetričnu pretnju na koju nema odgovor. Posebno u situaciji kada bi se ovaj sistem našao na samoj obali s druge, srpske strane Dunava. Ovaj visokomobilni ruski sistem teško je na vreme locirati. Nakon vatrenog dejstva brzo se kreće i lako skriva.

Kakva je hrvatska PVO? Jadna i bedna. S ona četiri ispravna Mig-21 koja nam lete i nekoliko uskladištenih Strela 2M teško da se uopšte može govoriti o postojanju učinkovite PVO. Hrvatska je jedina članica NATO saveza čiji glavni grad ne samo da nema kvalitetnu kopnenu PVO nego PVO nema uopšte. Kako MORH nikad nije kompletiralo sistem S-300, a zatim ga je isporučilo Izraelu i SAD, PVO hrvatskog glavnog grada spalo je na nekoliko sačuvanih i uskladištenih lakih prenosnih sistema Strela 2M. Većinu Strela smo ionako rastavili, a deo, sve na američki nagovor, prodali na Bliski istok. Ako su ispravne, Strele 2M učinkovito mogu obarati letelice na dve hiljade metara. Svaka letelica iznad te visine ostaje nedostupna. No, koliko avijacija može odraditi s visine od četiri hiljade metara, najbolje se videlo završetkom operacije “Allied Force” 1999. godine i ulaskom NATO snaga na Kosovo. Uprkos svakodnevnim javljanjima NATO o uništavanju vojne tehnike, bivša Vojska Jugoslavije s Kosova povlači čak 252 tenka i 18 lovaca MiG-21, čime se otkriva velika nesrazmera između objavljenih i stvarnih brojki.

Stoga je NATO nakon dvomesečnog proučavanja uništene tehnike na Kosovu, tek 16. septembra 1999. javnosti predstavio izveštaj BDA (Battle Damage Assessment), po kojem nije siguran u uništenje čak 50 odsto gađanih ciljeva na tom području. Sama pomisao da postoji pretnja u obliku Strele-2M na ramenu teritorijalaca, SAD je dovoljan razlog za pokretanje inicijative uništavanja “neperspektivnog“ naoružanja. Strelom-2M, vrednom desetak hiljada dolara, čije korišćenje ne zahteva posebno složenu obuku, lako se obara letelica vredna nekoliko desetina miliona dolara nađe li se u odgovarajućim uslovima.

Odbranu Zagreba u suštini samo glumi par MiG-ova 21 hrvatskog ratnog vazduhoplovstva koji bi u stanju stvarne opasnosti trebalo da upotrebe rakete vazduh-vazduh ili da dejstvuju topovima u vazduhu, na moru i na kopnu. Međutim, pitanje je da li su raketama R-60 naših MiG-ova, dometa nekoliko kilometara, istekli resursi i koliko su uopšte upotrebljive? Da smo kompletirali sistem S-300 PMU hrvatska PVO je mogla imati stratešku sposobnost uništavanja aviona do 150 kilometara udaljenosti, te balističkih raketa na udaljenosti od 40 kilometara. Po taktičko-tehničkim karakteristikama neuporedivo je bolji od sličnih zapadnih sistema.

U vreme Jugoslavije Zagreb je bio branjen kopnenim ruskim raketnim sistemima Volhov i Dvina (kose daljine 25-27 km i visine 20 km za ciljeve brzine 2 maha) kružno raspoređenim u baterijama u Brežicama, Karlovcu, Sisku, Zaboku i Kerestincu. Osim toga lovački puk MiG-ova iz Bihaća takođe je imao zadatak odbrane Zagreba, s tim da je dežurni par ponekad bio stacioniran i u Puli, ređe u Zadru i Splitu, u zavisnosti od bezbednosne situacije i doba godine.

Eventualni susret hrvatskog F-16 Baraka i srpskog Pancira? Baraku ili bilo kom drugom lovcu bi trebala SEAD (Suppression of Enemy Air Defense) opremu – protivradarsku raketu ili navođeni projektil kojim bi odradio Pancir. Takvo nešto Barak nema, a kako smo ionako usmereni samo na air-policing, valja zaboraviti na bilo kakvo sofistikovano udaranje po kopnenim ciljevima. Nikad nismo imali ništa navođeno za kopnene ciljeve, već isključivo gravitaciono, slobodnopadajuće, a takvim sredstvom odraditi Pancira više je nego optimistično…

 

Izvor zurnalist.online, 15. novembar 2018.

Pratite nas na YouTube-u