Trgovinski ratovi su paravan vojno-industrijskog kompleksa

Pravi motiv tarifnih napada na Kinu postaje jasan tek kad se posmatra kroz prizmu novog izveštaja o vojno-industrijskoj bazi SAD

U geopolitici su događaji retko onakvi kakvim deluju na prvi pogled. Ovo je naročito tačno kada se detaljnije pogleda bizarni „rat“ pokrenut ovog proleća pod etiketom „trgovinskog“, navodno u nameri da se dovedu u red ogromni godišnji trgovinski deficiti Amerike, od kojih je najekstremniji onaj sa Kinom. Pravi motiv iza inače neobjašnjivih tarifnih napada Vašingtona – pre svih – na Kinu postaje jasan tek kada se cela stvar posmatra kroz prizmu novog izveštaja administracije o vojno-industrijskoj bazi Sjedinjenih Država.

Početkom oktobra je intersektorski akcioni tim američke vlade, predvođen ministarstvom odbrane, objavio zvaničan rezultat godinu dana dugih istraživanja o domaćoj industrijskoj bazi neophodnoj za pružanje vitalnih komponenti i sirovina američkoj vojsci. Naslovljen kao Izveštaj za procenu i jačanje proizvodne i vojno-industrijske baze i pouzdanosti lanca snabdevanja Sjedinjenih Država, dokument intersektorskog akcionog tima je pre godinu dana dobio i odobrenje američkog predsednika u malo poznatom izvršnom naređenju br. 13806.

Radi se o prvoj (makar u poslednjim godinama) tako detaljnoj analizi (ne)funkcionalnosti industrijskog lanca snabdevanja koji hrani američku vojsku vitalnim komponentama.

300 PROPUSTA
Zvanična verzija izveštaja je već dovoljno šokantna. U njoj se nalazi lista od 300 „propusta“, odnosno ranjivosti američke vojno-industrijske baze. Ono što ovaj dokument zapanjujuće detaljno otkriva jeste da nacionalna ekonomija više nije u stanju da pruži ni najosnovnije esencijalije nacionalne odbrane, što je direktna posledica ekonomske globalizacije i iseljavanja proizvodnje (offshore outsorcing). On pokazuje dramatični nedostatak obučenih radnika u oblastima kao što su korišćenje mašinskih alata, zavarivanje, mašinogradnja, itd. Vitalna mašinerija kao što su numerički kontrolisani mašinski alati mora se uvoziti, uglavnom iz Nemačke, koja trenutno nije u tako dobrim odnosima sa Vašingtonom.

Mnogi od malih, specijalizovanih snabdevača ključnih subkomponenti spadaju u kategoriju snabdevača „jedinog izvora“, pri čemu je veliki broj njih na ivici insolventnosti zahvaljujući američkim budžetskim neizvesnostima iz proteklih godina. A američka odbrambena industrija zavisi od Kine povodom gotovo svih retkih metala. Od osamdesetih je domaće rudarenje metala u SAD praktično doživelo kolaps usled ekonomskih razloga jer su se snabdevači okrenuli Kini zbog daleko nižih troškova. Danas 81 odsto retkih metala potrebnih za vojnu opremu, superprovodnike, pametne telefone i drugu visokotehnološku primenu potiče iz Kine.

RANjIVOSTI
Pentagonov izveštaj o vojno-industrijskoj bazi je pokušaj da se zagrebe ispod površine tuceta giganata iz ovog sektora, kao što su Boing ili Rejtion, i dopre do desetina hiljada manjih kompanija koje pružaju kritične subkomponente kako bi se utvrdio stepen ranjivosti u slučaju rata.

Tu izveštaj primećuje sledeće: „U mnogim slučajevima  jedini preostali domaći proizvođač određenog materijala od kritičnog značaja za vojsku je na ivici gašenja svoje fabrike u SAD i otpočinjanja uvoza jeftinijih materijala od istog inostranog proizvođača koji ga istiskuje iz domaće proizvodnje…“ Dalje se preciziraju najalarmantnije komponente koje potiču iz jedinstvenih izvora, a koje bi mogle da budu u nestašici, poput propelera za brodove Ratne mornarice, kupola za tenkove, goriva za rakete ili infracrvenih svemirskih detektora za raketnu odbranu.

Američki tenk M1 Abrams na vojnim vežbama u Južnoj Koreji

Ovaj izveštaj je najtemeljniji kritički pregled vojno-industrijske baze preduzet još od 1950-ih i ranih hladnoratovskih priprema. Pored ostalog naovodi se kako trenutno postoji samo jedan domaći izvor amonijum-perhlorata – hemikalije koja je u širokoj upotrebi kod pogonskih sistema Pentagona. Drugi primer je alarmantna činjenica da Sjedinjene Države imaju samo jednu kompaniju koja u domaćoj proizvodnji pravi tzv. „štampane ploče“ (radi se o pasivnoj elektronskoj komponenti koja služi ostvarivanju veze sa drugim elektronskim komponentama koje su na nju montirane, prim. prev.) bez kojih je nezamisliv bilo koji komad elektronske opreme. Autori studije navode: „Od 2000. godine, SAD su posvedočile padu svog udela u svetskoj proizvodnji od 70 odsto. Danas Azija proizvodi 90 odsto štampanih ploča, a polovina te proizvodnje odvija se u Kini. Rezultat je da je samo jedan od 20 vodećih svetskih proizvođača štampanih ploča lociran u SAD“.

Još jedna ne tako vidljiva vitalna komponenta je proizvodnja impregniranog ugljenika ASYM-TEDA1. I u ovome Sjedinjene Države zavise od samo jednog izvora. ASZM-TEDA1 se koristi u 72 hemijska, biološka i nuklearna filtraciona sistema Ministarstva odbrane, između ostalog i za zaštitu od toksičnih gasova i napada hemijskim oružjem. „Calgon Carbon“ iz Pitsburga je trenutno jedini snabdevač.

Još jedna alarmantna (ili ne tako alarmantna, u zavisnosti od tačke gledišta) ranjivost je pitanje pouzdanog snabdevanja vitalnim prekidačima za kontrolu napona. Prošle godine se fabrika čipova i poluprovodnika koja je proizvodila i prekidače za kontrolu napona (koji su u primeni kod svih raketnih sistema Pentagona) zatvorila. Ministarstvo odbrane nije obavešteno na vreme kako bi organizovao alternativni izvor, što je čitavu američku raketnu infrastrukturu stavilo u opasnost. A izveštaj navodi i da svi topovi na oklopnim vozilima američke vojske potiču iz jedne jedine zastarele fabrike „Watervliet Arsenal“ iz Njujorka, sagrađene 1813.

NANIŠANITE KINU
Izveštaj glavnu krivicu svaljuje na zavisnost američke vojne industijre od vitalnih komponenti čija je proizvodnja autsorsovana u – pogodili ste – Narodnu Republiku Kinu, zemlju koja je u najnovijem Pentagonovom Pregledu nacionalne odbrane, zajedno sa Rusijom, stvrstana u glavnu stratešku pretnju za SAD.

Osim gotovo potpune zavisnosti od kineskih snabdevača u oblasti retkih metala, Ministarstvo odbrane sklapa ugovore o nabavkama sa velikim kompanijama poput Lokid martina koje, takođe, autsorsuju svoje lance snabdevanja ka efikasnijim izvorima, najčešće Kini. Izveštaj navodi sledeće: „Dominacija Kine na tržištu retkih metala ilustruje potencijalno opasnu interakciju između kineske ekonomske agresije vođene njenim strateškim industrijskim politikama sa jedne strane, i ranjivosti i propusta u proizvodnoj i vojno-industrijskoj bazi Amerike sa druge“.

Studija zaključuje da američka odbrambena industrija stopostotno zavisi od kineskih proizvođača kad su u pitanju retki metali. Izveštaj vladine Kancelarije za odgovornost iz 2016. je ovaj problem nazvao „temeljnim problemom nacionalne bezbednosti“. Na drugom mestu isti izveštaj ističe da će se „u odsustvu promene nezakonitih i generalno nepoštenih trgovinskih praksi, SAD će se suočiti sa rastućim rizikom zavisnosti Ministarstva odbrane od inostranih izvora vitalnih metala“. Ovo je eksplicitna referenca na Kinu.

Nije slučajnost što se Trampov trgovinski rat fokusirao na „nepoštene trgovinske prakse“ Kine. Isti funkcioner ove administracije koji je odgovoran za strategiju trgovinskog rata – antikineski jastreb Piter Navaro – je takođe od predsednika ranije dobio zadatak da sastavi Pentagonov izveštaj o vojno-industrijskoj bazi. Navaro je kao asistent predsednika za trgovinsku i proizvodnu politiku napisao kolumnu u Njujork tajmsu o ovom izveštaju.

Piter Navaro

Navaro povezuje zbunjujuću agendu Trampovih tarifa na robu kao što su aluminijum i čelik sa krizom vojno-industrijske baze. On navodi korake kao što su „tarife na čelik i aluminijum kako bi se podstakle i ojačale ključne industrije; stamena odbrana protiv bahate kineske krađe i isforsiranih transfera američke intelektualne svojine i tehnologija; značajan rast vojnog budžeta; ekspanzija pravila ‘kupuj američko’ za državne nabavke…“

Navaro na primer eksplicitno navodi kako bi kovani aluminijumski tanjiri – koji predstavljaju esencijalnu komponentu kopnenih oklopnih vozila, brodova ratne mornarice i vojnih aviona – mogli da se nađu „u potencijalnoj nestašici tokom budućih skokova potražnje Ministarstva odbrane“. Uvozne tarife na aluminijum imaju za cilj da isforsiraju obnovu domaće američke proizvodnje aluminijuma. Godine 1981. SAD su bile vodeći svetski proizvođač aluminijuma, što je bilo nasleđe ere svetskih ratova i rasta Boinga i drugih proizvođača aviona, i imale su 30 odsto udela na svetskom tržištu. A 2016. je domaća američka industrija, predvođena kompanijom Alkoa, davala jedva 3,5 odsto proizvodnje ovog metala, što je stavilo na deseto mesto, odmah iza Saudijske Arabije. Kina je svetski lider sa neverovatnih 55 odsto, a prate je Rusija i Kanada. Sve tri su na meti aluminijumskih tarifa i sankcija Vašingtona.

Navaro potom ističe ono što je možda najveća slabost u američkoj pripremljenosti za budući potencijalni rat sa Rusijom i Kinom, koji predviđa Pentagonova politika: „Jedna od najvećih ranjivosti identifikovanih u izveštaju je nestašica obučenih radnika za kritična zanimanja. Amerika jednostavno ne proizvodi dovoljno radnika na poljima nauke, tehnologije, mašinogradnje i matematike kako bi popunila radna mesta u sektorima kakvi su elektronske kontrole, nuklearni inženjering i kosmos. Niti obučavamo dovoljno mehaničara, zavarivača i drugih zanatlija i majstora potrebnih za održavanje naših brodova, borbenih vozila i aviona“.

Poslednjih godina strani studenti dominiraju na stipendiranim i samofinansirajućim upisima za američke univerzitete. Skorašnja studija je pokazala da 81 odsto stipendiranih studenata elektroinženjeringa i petroinženjeringa na američkim univerzitetima potiče iz inostranstva, kao i 79 odsto na studijama informacionih tehnologija. Izveštaj navodi da se na mnogim američkim univerzitetima „programi master ili osnovnih studija ne mogu održavati bez stranih studenata“. Mnogi od njih su iz Azije, pre svega iz Kine.

„ZAPUŠAVANjE“ RUPA
Američka administracija planira da „zapuši“ 300 rupa određenim hitnim merama, uključujući zatvaranje ključnih logističkih praznina i korišćenje finansijskih sredstava iz Zakona o autorizaciji nacionalne odbrane (NDAA) kako bi se proširili ključni domaći proizvodni kapaciteti, poput onih za pomorske litijumske baterije ili najnovije gorivne ćelije za buduća besposadna podvodna vozila Ratne mornarice. Takođe je u planu oživljavanje Programa odbrambenih zaliha iz 1939. za strateške i kritične materijale ograničene dostupnosti i inostranog porekla.

Glavni zaključak izveštaja je taj da „Kina predstavlja značajnu i rastuću pretnju snabdevanju materijala koji imaju stratešku i kritičnu vrednost za američku nacionalnu bezbednost“. Ovo takođe objašnjava zašto se fokus tekućeg trgovinskog rata Trampove administracije protiv Kine zapravo koncentriše na pritiskanje Pekinga da odustane od svoje „Made in China 2025“ agende kojom bi Kina u narednim decenijama postala hegemon u naprednim tehnologijama.

Šetnja predsednika SAD i Kine Donalda Trampa i Sija Đinpinga, Mar a Lago, 6. april 2018.

Šire posmatrano, iako se bavi američkom vojno-industrijskom bazom, izveštaj predstavlja i ogromni ekspoze o istinskom stanju ukupne američke industrijske baze nakon više od četiri decenije slobodne trgovine, „ofšor“ proizvodnje, „autsorsinga“ i globalizacije. Dobra vest je što Trećeg svetskog rata neće biti u skorije vreme, uprkos stalnom zvecanju sabljama. Ovo je dobar trenutak da se posveti pažnja američkoj debati o daleko značajnijem problemu: kako ispraviti ekonomsku globalizaciju koja je uništila čitavu američku industrijsku bazu, i kako oživeti civilnu ekonomiju koja neokonske jastrebove uopšte ne zanima.

 

F. Vilijam Engdal je konsultant za strateške rizike i predavač, diplomirani politikolog Prinston univerziteta i autor bestselera o nafti i geopolitici.

 

Preveo Vojislav Gavrilović

 

New Eastern Outlook