Reductio ad Hitlerum

Наставимо ли да као друштво пркосимо логици историје и понашању свих озбиљних држава, онда заиста нисмо више од банана републике

Синтагму reductio ad Hitlerum је први употребио немачки филозоф Лео Штраус почетком 50-их година прошлог века. Њоме је желео да укаже да ће онај ко у политичкој дебати остане без ваљаних аргумената пре или касније посегнути за произвољним силогизмом који његовог саговорника на било који начин повезује са Хитлером. Упркос томе, општи је утисак да је у претходним данима Хитлер био исувише чест посетилац српског јавног дискурса. Толико чест да је тешко сузбити подозрење да је на снази координисана кампања хитлеризације српске власти.

Али није све почело серијом Кораксових цртежа и потоњом инфантилном апологијом његове бесрамности која почива на логици да је „у карикатурама све дозвољено“ и месијанској самоуверености у исправност те флоскуле на којој би позавидели и уредници Шарли ебдоа. Употреба речи „Хитлер“, „фашизам“ и „зло“, или фраза као што је „тоталитарни систем“ тек од кампање за београдске изборе почетком 2018. године почиње да бива нормализована у опозиционој реторици.

Да то није случајност већ програмско усмерење опозиције потврђује и то што њени лидери тезу да Србија живи у фашистичком систему поткрепљују дефиницијом фашизма коју је дао Умберто Еко, толико широко постављеној да по њој у фашизму данас живи пола света, од САД и Филипина, до Пољске, Италије и Мађарске. Још је необичније што у разбацивању тешким квалификацијама предњаче Драган Ђилас и Вук Јеремић, људи који никада нису јавно наступали са оном врстом политичког ероса и острашћености који карактеришу радикалско-напредњачку – или ако више волите популистичку – политичку школу.

СНЕЖАНИНА РЕВОЛУЦИЈА
Наравно, њихова рачуница није лишена утилитарне логике: апсолутизујући Вучића као врховно зло, опозиција нивелише све међусобне идеолошке, политичке и персоналне разлике, чија важност је обрнуто пропорционална величини циља који их окупља. Међутим, постоји више ствари о којима би сваки добронамеран опозициони лидер морао да води рачуна пре него што потегне неку неодговорну оптужбу из супертешке категорије.

Прво, њихове изјаве немају само унутрашњи, већ и међународни одјек. Зато је далеко од корисног кад хронолошки и садржински савршено кореспондирају са изјавама Сулејмана Угљанина о „фашистичкој творевини Србији“. Такође, није баш најмудрије забадати клипове у точкове српских дипломатских напора да се скрене међународна пажња на озбиљну и темељну фашизацију хрватског друштва тиме што се другој страни дају контрааргументи за повлачење лажних симетрија.

Друго, константним понављањем најтежих могућих оптужби на рачун својих политичких противника стварају се екстремно дубоке поделе у друштвеном ткиву земље, а такво стање је идеално тло за деловање елемената чије мотиве бисмо тешко могли назвати добронамерним, попут рецимо Снежане Чонградин, новинарке и колумнисткиње дневног листа Данас, ноторног гласника самозване грађанске Србије. У тексту који више личи на писани траг нервног слома него на колумну (појављују се и силована деца коју једу лавови), ова ведета НВО новинарства, маскирајући своју филипику против власти у регионални антиелитистички контекст налази решење за све проблеме са којима се Србија суочава у формули која подразумева револуцију, жртве и насиље.

Карикатура Предрага Кораксића Коракса у дневном листу Данас, 11. новембар 2018.

И све то како би на крају поентирала закључком у којем имплицитно брани право свог листа да објављује карикатуре у којима се председник државе на најотворенији начин пореди са Хитлером. Отуда је сваки јавни делатник (не само опозициони) дужан да се упита колико је својим изјавама допринео атмосфери у којој добар део грађана овакве људе, идеје и медијске платформе сматра пристојним и чак узоритим, пошто би у свакој нормалној земљи били ако не институционално санкционисани, а онда барем медијски и друштвено остракизовани и бачени на маргину маргине.

Уосталом, у непосредном комшилуку имамо прави пример државе која је у потпуности крахирала након што је дозволила да страни фактор одигра на карту њених дубоких унутрашњих подела. Говоримо, наравно, о Македонији, чији се бивши премијер и десетогодишњи свемоћни властодржац данас кријући потуца по балканским границама како би избегао служење затворске казне. Занимљиво је да затворска пресуда Груевском стиже у тренутку када је опција коју је фаворизовао Запад успела да на мишиће уставно кодификује сваки понижавајући налог који јој је испостављен. Није ли онда Западу било исплативије да са Груевским искористи косовски модел, односно да на челу системске опозиције држи уцењеног човека који зна да ће због најмањег геста непослушности завршити у затвору, као што то данас знају Тачи и Харадинај?

СРБИЈА И АМЕРИКА, ПОРЕЂЕЊЕ
Наравно да јесте, али затворска казна за Груевског (слично као содомизовање Гадафија или убиство Садама Хусеина који су вирално обишли цео свет) је важна порука другим непослушним лидерима о томе каква их судбина чека уколико се супротставе „господарима универзума“ (Пепе Ескобар), као што се у једном тренутку супротставио Груевски отворено агитујући и организујући демонстрације против Џорџа Сороса. А пошто је наш регион исувише мален да би његова дешавања имала глобалне реперкусије, онда је јасно да је понижавајућа судбина Груевског показни пример другим потенцијално непослушним лидерима на Балкану, а пре свега онима који седе у Београду и Бањалуци.

Искуснијем делу српске опозиције ова порука није промакла, па је тако Вук Јеремић на Твитеру одлучио да целу ствар оголи до краја: „Груевски је осуђен због куповине блиндинарног аутомобила без тенедера. Једна од затворских казни за Александра Вучића ће се односити на службени авион…“ Ако бисмо хтели да овакво понашање контрастирамо са политичком културом озбиљних земаља, корисно је да се осврнемо на изјаву Мајкла Мукеjзија, бившег Бушовог државног тужиоца и убеђеног конзервативца ког је Обама сменио истог дана кад је ступио на дужност. На Трампову предизборну поруку да ће Хилари Клинтон завршити у затвору уколико он постане председник, Мукејзи, иначе један од најжешћих критичара Клинтонове, недвосмислено је ставио до знања шта мисли о таквој могућности: „Затварање политичких противника због прекршаја које су починили бавећи се политиком, чак и ако се ради о кривичним делима – што је врло вероватно у овом случају – јесте нешто што ми овде не радимо… Деловали бисмо као банана република“

Дакле  nota bene  бивши државни тужилац САД и неоспорни правни ауторитет указује да се у озбиљним државама против политичких противника не воде кривични поступци чак ни онда када постоје докази о њиховој кривици. Али авај, што је дозвољено Јупитеру, није дозвољено волу. Док моћне државе изнад свега цене стабилност и континуитет, „банана републикама“ се непрекидно сугерише да политику доживљавају као борбу за власт у којој се не бирају средства и да сваку идеју националног јединства засенче претњама насиљем, хапшењима, лустрацијама, „румунским сценаријима“. У таквој поставци наша политика бива лишена било каквог стратешког континуитета, док се на сваких десетак година смењују гарнитуре које, паралисане страхом од осветничког беса поражених снага, своју безбедност проналазе у што мањем замерању налозима страног фактора.

Муамер Гадафи као Хитлер, улични графит у Бенгазију

На крају крајева, зар већ једном почетком овог века нисмо имали ту епизоду са демонизацијом сопственог лидера и претњама хапшењем које су се касније обистиниле? Епилог је реалност коју данас живимо. Наставимо ли да као друштво пркосимо логици историје и понашању свих озбиљних држава, онда заиста и нисмо више од обичне банана републике, без обзира на сву славну историју и традицију. У том случају боље предводнике у национални препород од запенушене револуционарке Снежане Чонградин нисмо ни заслужили.

 

Извор Нови Стандард