Avganistan u centru nove velike igre

Rusko-kineski mirovni proces uključuje talibane, stabilan Avganistan, oppšteazijsko rešenje. Zapadni zavojevači nisu dobrodošli

Kao „groblje imperija“, Avganistan nikako ne prestaje da priređuje geopolitičke i istorijske obrte. Prošle nedelje je u Moskvi ispisano još jedno krucijalno poglavlje ove epske priče kada je Rusija obećala da će upotrebiti svoje diplomatske mišiće kako bi podržala mirovne napore u ovoj ratom razorenoj zemlji. Smestivši se između predstavnika Avganistana i njihovih talibanskih rivala, ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov je govorio o „saradnji sa regionalnim partnerima Avganistana i prijateljima koji su se okupili oko ovog stola“.

„Računam na vas da ćete održati ozbiljne i konstruktivne pregovore koji će ispuniti nade naroda Avganistana“, rekao je. Osamdesetih je predsednik Sovjetskog Saveza Leonid Brežnjev (u originalu stoji Zbignjev Bžežinski, što je očigledna greška; prim. prev.) pokrenuo katastrofalni rat u ovoj zemlji. Trideset godina kasnije, Rusija preuzima vodeću ulogu medijatora u ovovekovnoj verziji „Velike igre“.

ŠARENI SASTAV
Sastav prisutnih u Moskvi je bio raznovrstan. Četvoro članova Visokog mirovnog saveta, koji je odgovoran za pokušaj dijaloga sa talibanima, učestvovalo je u pregovorima. Međutim, ministar spoljnih poslova Avganistana je otišao korak dalje kako bi istakao da Savet ne predstavlja vladu Avganistana. Kabul i bivši članovi Severne alijanse, koji formiraju neku vrstu „zaštitne“ ljušture oko predsednika Ašrafa Ganija, u stvari odbijaju bilo kakav dijalog sa talibanima, koji su bili njihovi smrtni neprijatelji mnogo pre 2001.

Talibani su, sa svoje strane, poslali petočlanu delegaciju, iako je portparol Zabijulah Mudžahid bio nedvosmislen da „neće biti bilo kakvih pregovora“ sa Kabulom. Radilo se samo o „traženju mirnog rešenja za pitanje Avganistana“. Diplomate u Pakistanu su potvrdile da će talibani pregovarati samo o suštinskim pitanjima nakon što se postigne dogovor sa rokom totalnog povlačenja američke vojske.

Portparolka ruskog ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova je istakla da je ovo bio prvi put da delegacija talibana prisustvuje međunarodnom sastanku tako visokog nivoa. Činjenica da su talibani u Moskvi kvalifikovani kao „teroristička organizacija“ čini sve ovo još šokantnijim.

Moskva je takođe pozvala Kinu, Pakistan, Indiju, Iran i pet centralnoazijskih „stanova“, kao i SAD. Vašington je samo poslao diplomatu iz američke ambasade u Moskvi kao posmatrača. Novi specijalni američki izvestilac za mir u Avganistanu, Zalmaj Halilzad, inače naširoko poznat kao „Bušov Avganistanac“, nije zapravo napravio mnogo napretka u svojim susretima sa zvaničnicima talibana u Kataru prethodnih meseci.

Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov govori na mirovnoj konferenciji za Avganista na kojoj su se za istim stolom okupili predstavnici pokreta Taliban i avganistanske vlasti, Moskva, 9. novembar 2018.

Indija – koja nije baš oduševljena idejom mirovnog procesa u Avganistanu koji podržava Pakistan – je poslala izaslanika „nezvaničnog nivoa“, na šta je dobila ukor Lavrova koji se može svesti na „prekinite da kukate i budite konstruktivni“.

Ipak, ovo je samo početak. Sledi nastavak, mada tačan datum još nije uspostavljen.

„SVA TA SLOBODA“
Mir se pokazao nedostižnim ciljem još od vameričke kampanje bombardovanja i invazije na Avganistan koji su tada, pre 17 godina, kontrolisali talibani. Oni i dalje imaju veliko prisustvo u zemlji i praktično imaju inicijativu.

Diplomate iz Islamabada potvrđuju da Kabul možda ima kontrolu nad 60 odsto stanovništva, ali ključna činjenica je da se svega 55 odsto – a možda i manje – od 407 distrikata Avganistana pokorava Kabulu. Talibani su u usponu na severoistoku, jugozapadu i jugoistoku.

Dosta je vremena trebalo novom načelniku američkih i NATO operacija, generalu Ostinu Skotu Mileru, da prizna nešto apsolutno očigledno: „U ovome se ne može vojno pobediti… Ovo ide ka političkom rešenju“. Najmoćnija vojna sila na svetu jednostavno ne može da pobedi u ovom ratu.

I dalje nakon ne manje od 100.000 američkih i NATO snaga plus 250.000 pripadnika avganistanske vojske i policije koje su obučavali Amerikanci kako bi sprečili talibane da zavladaju čitavim provincijama, Vašington deluje odlučno u nameri da krivi Islamabad za svoj vojni ćorsokak. SAD veruju da je „tajna podrška“ Pakistana talibanima zapalila situaciju i destabilizovala vladu iz Kabula.

Nije ni čudo da je ruski predsednički izaslanik za Avganistan, Zamir Kabulov, odmah pucao pravo u metu. „Zapad je izgubio rat u Avganistanu… prisustvo SAD i NATO-a ne samo da nije uspelo da reši problem, nego ga je uvećalo“. Lavrov je, sa svoje strane, prilično zabrinut zbog širenja Daeša, regionalno poznatog kao ISIS-Horasan. Ispravno je upozorio da „inostrani sponzori“ dopuštaju ISIS-H da „pretvori Avganistan u odskočnu dasku za ekspanziju na Centralnu Aziju“. Peking se slaže.

VELIKI PLAN KINE I RUSIJE
Ni za jednog od velikih igrača nije tajna da Vašington neće prosto napustiti svoju privilegovanu bazu u Avganistanu, smeštenu na raskrsnici Centralne i Južne Azije, i to iz čitavog niza razloga, a pre svega nadzora nad strateškim „pretnjama“ kakve su Rusija i Kina.

Paralelno tome, večiti „Pakistan igra dvostruku igru“ narativ neće jednostavno ispariti – uprkos tome što je Islamabad detaljno pokazao kako je pakistanskim talibanima konzistentno pružano utočište u istočnom Avganistanu od strane operativaca RAW (indijske obaveštajne službe). To ipak ne menja činjenicu da Islamabad ima ozbiljan problem u Avganistanu. Vojna doktrina nameće da Pakistan ne može da učestvuje na južnoazijskoj geopolitičkoj šahovskoj tabli i projektuje silu kao takmac Indiji ukoliko ne kontroliše Avganistan u „strateškoj dubini“.

Dodajte tome i apsolutno nepodnošljiv problem „Djurand“ linije uspostavljene 1893. kako bi razdvojila Avganistan od Britanske Indije. Stotinu godina kasnije, Islamabad je potpuno odbio predlog Kabula da se ponovo pregovara o Djurand liniji, kako je originalni sporazum to predviđao. Za Islamabad će Djurand linija ostati trajno kao validna međunarodna granica.

Do sredine 1990-ih, moćnici iz Islamabada su verovali da će podrškom talibanima iste navesti na prihvatanje Djurand linije, što će praktično rastvoriti zamah paštunskog nacionalizma i zahteve za uspostavljanjem „Paštunistana“.

Islamabad je uvek nameravao da vodi glavnu reč. Međutim, istorija je sve preokrenula naglavačke. U stvari su paštunski nacionalizam, plus tvrdokorni deobandi (revivalistički pokret u sunitskom islamu, naročito izražen u Indiji, Pakistanu i Avganistanu; prim. prev.) islamizam kontaminirali pakistanske Paštune. Međutim, Paštuni možda neće biti glavni junaci ove, verovatno poslednje, sezone hindukuškog spektakla. Moglo bi da se desi da to bude Kina.

Za Kinu je najbitnije da Avganistan postane deo njenog „Kinesko-pakistanskog ekonomskog koridora“ (CPEC). To je upravo ono što je kineski izaslanik Jao Đing rekao prilikom otvaranja četvrtog trilateralnog dijaloga između Kine, Pakistana i Avganistana u Islamabadu ranije ove nedelje. „Kabul može da bude most koji bi doprineo povezanosti istočnih, južnih i centralnoazijskih regiona“, rekao je Đing.

Učesnici međunarodnih mirovnih pregovora o Avganistanu poziraju za fotografe, Moskva, 9. novembar 2018.

Pakistanski senator Mušahid Husein Sajed je rekao: „Velika Južna Azija je izronila kao geoekonomski koncept, pokrenut ekonomijom i energetikom, putevima, prugama, lukama i gasovodima, a Pakistan je čvorište ove povezanosti zahvaljujući CPEC-u“.

Za Peking, CPEC jedino može da ispuni svoj ogromni potencijal ukoliko se normalizuju odnosi Pakistana i Indije. A put ka tome prolazi tačno kroz Avganistan. Kina godinama teži otvaranju ovog procesa. Kineski obaveštajci su se sastajali sa talibanima svuda od Sinkjanga do Karačija i od Pešavara do Dohe.

Kineska karta je neverovatno privlačna. Peking je jedni igrač sposoban da prijateljski komunicira sa svim drugim učesnicima: Kabulom, talibanima, bivšom Severnom alijansom, Iranom, Rusijom, Centralnom Azijom, Amerikancima, Evropljanima, Saudijskom Arabijom, Turskom i – na kraju, ali ne i najmanje važno – sa braćom „u svim prilikama“, Pakistanom.

Jedni problem je Indija. Ali sada, unutar Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS), svi oni su na istoj strani – sa Iranom i Avganistanom kao posmatračima. Svima je jasno da bi avganistanski „Pax Sinica“ podrazumevao tone investicija, povezivanja i ekonomske integracije. Šta tu može nekome da se ne dopada?

To je konačni cilj tekućih mirovnih pregovora u Moskvi. Oni su deo koncentrisane strategije ŠOS o kojoj se godinama diskutovalo. Duga i krivudava staza tek počinje. Rusko-kineski mirovni proces koji uključuje talibane. Stabilan Avganistan. Islamabad kao garant. Opšteazijsko rešenje. Zapadni zavojevači nisu dobrodošli.

 

Preveo Vojislav Gavrilović

 

Izvor Asia Times