Авганистан у центру нове велике игре

Руско-кинески мировни процес укључује талибане, стабилан Авганистан, оппштеазијско решење. Западни завојевачи нису добродошли

Као „гробље империја“, Авганистан никако не престаје да приређује геополитичке и историјске обрте. Прошле недеље је у Москви исписано још једно круцијално поглавље ове епске приче када је Русија обећала да ће употребити своје дипломатске мишиће како би подржала мировне напоре у овој ратом разореној земљи. Сместивши се између представника Авганистана и њихових талибанских ривала, руски министар спољних послова Сергеј Лавров је говорио о „сарадњи са регионалним партнерима Авганистана и пријатељима који су се окупили око овог стола“.

„Рачунам на вас да ћете одржати озбиљне и конструктивне преговоре који ће испунити наде народа Авганистана“, рекао је. Осамдесетих је председник Совјетског Савеза Леонид Брежњев (у оригиналу стоји Збигњев Бжежински, што је очигледна грешка; прим. прев.) покренуо катастрофални рат у овој земљи. Тридесет година касније, Русија преузима водећу улогу медијатора у ововековној верзији „Велике игре“.

ШАРЕНИ САСТАВ
Састав присутних у Москви је био разноврстан. Четворо чланова Високог мировног савета, који је одговоран за покушај дијалога са талибанима, учествовало је у преговорима. Међутим, министар спољних послова Авганистана је отишао корак даље како би истакао да Савет не представља владу Авганистана. Кабул и бивши чланови Северне алијансе, који формирају неку врсту „заштитне“ љуштуре око председника Ашрафа Ганија, у ствари одбијају било какав дијалог са талибанима, који су били њихови смртни непријатељи много пре 2001.

Талибани су, са своје стране, послали петочлану делегацију, иако је портпарол Забијулах Муџахид био недвосмислен да „неће бити било каквих преговора“ са Кабулом. Радило се само о „тражењу мирног решења за питање Авганистана“. Дипломате у Пакистану су потврдиле да ће талибани преговарати само о суштинским питањима након што се постигне договор са роком тоталног повлачења америчке војске.

Портпаролка руског министарства спољних послова Марија Захарова је истакла да је ово био први пут да делегација талибана присуствује међународном састанку тако високог нивоа. Чињеница да су талибани у Москви квалификовани као „терористичка организација“ чини све ово још шокантнијим.

Москва је такође позвала Кину, Пакистан, Индију, Иран и пет централноазијских „станoва“, као и САД. Вашингтон је само послао дипломату из америчке амбасаде у Москви као посматрача. Нови специјални амерички известилац за мир у Авганистану, Залмај Халилзад, иначе нашироко познат као „Бушов Авганистанац“, није заправо направио много напретка у својим сусретима са званичницима талибана у Катару претходних месеци.

Руски министар спољних послова Сергеј Лавров говори на мировној конференцији за Авганиста на којој су се за истим столом окупили представници покрета Талибан и авганистанске власти, Москва, 9. новембар 2018.

Индија – која није баш одушевљена идејом мировног процеса у Авганистану који подржава Пакистан – је послала изасланика „незваничног нивоа“, на шта је добила укор Лаврова који се може свести на „прекините да кукате и будите конструктивни“.

Ипак, ово је само почетак. Следи наставак, мада тачан датум још није успостављен.

„СВА ТА СЛОБОДА“
Мир се показао недостижним циљем још од вамеричке кампање бомбардовања и инвазије на Авганистан који су тада, пре 17 година, контролисали талибани. Они и даље имају велико присуство у земљи и практично имају иницијативу.

Дипломате из Исламабада потврђују да Кабул можда има контролу над 60 одсто становништва, али кључна чињеница је да се свега 55 одсто – а можда и мање – од 407 дистриката Авганистана покорава Кабулу. Талибани су у успону на североистоку, југозападу и југоистоку.

Доста је времена требало новом начелнику америчких и НАТО операција, генералу Остину Скоту Милеру, да призна нешто апсолутно очигледно: „У овоме се не може војно победити… Ово иде ка политичком решењу“. Најмоћнија војна сила на свету једноставно не може да победи у овом рату.

И даље након не мање од 100.000 америчких и НАТО снага плус 250.000 припадника авганистанске војске и полиције које су обучавали Американци како би спречили талибане да завладају читавим провинцијама, Вашингтон делује одлучно у намери да криви Исламабад за свој војни ћорсокак. САД верују да је „тајна подршка“ Пакистана талибанима запалила ситуацију и дестабилизовала владу из Кабула.

Није ни чудо да је руски председнички изасланик за Авганистан, Замир Кабулов, одмах пуцао право у мету. „Запад је изгубио рат у Авганистану… присуство САД и НАТО-а не само да није успело да реши проблем, него га је увећало“. Лавров је, са своје стране, прилично забринут због ширења Даеша, регионално познатог као ИСИС-Хорасан. Исправно је упозорио да „инострани спонзори“ допуштају ИСИС-Х да „претвори Авганистан у одскочну даску за експанзију на Централну Азију“. Пекинг се слаже.

ВЕЛИКИ ПЛАН КИНЕ И РУСИЈЕ
Ни за једног од великих играча није тајна да Вашингтон неће просто напустити своју привилеговану базу у Авганистану, смештену на раскрсници Централне и Јужне Азије, и то из читавог низа разлога, а пре свега надзора над стратешким „претњама“ какве су Русија и Кина.

Паралелно томе, вечити „Пакистан игра двоструку игру“ наратив неће једноставно испарити – упркос томе што је Исламабад детаљно показао како је пакистанским талибанима конзистентно пружано уточиште у источном Авганистану од стране оперативаца RAW (индијске обавештајне службе). То ипак не мења чињеницу да Исламабад има озбиљан проблем у Авганистану. Војна доктрина намеће да Пакистан не може да учествује на јужноазијској геополитичкој шаховској табли и пројектује силу као такмац Индији уколико не контролише Авганистан у „стратешкој дубини“.

Додајте томе и апсолутно неподношљив проблем „Дјуранд“ линије успостављене 1893. како би раздвојила Авганистан од Британске Индије. Стотину година касније, Исламабад је потпуно одбио предлог Кабула да се поново преговара о Дјуранд линији, како је оригинални споразум то предвиђао. За Исламабад ће Дјуранд линија остати трајно као валидна међународна граница.

До средине 1990-их, моћници из Исламабада су веровали да ће подршком талибанима исте навести на прихватање Дјуранд линије, што ће практично растворити замах паштунског национализма и захтеве за успостављањем „Паштунистана“.

Исламабад је увек намеравао да води главну реч. Међутим, историја је све преокренула наглавачке. У ствари су паштунски национализам, плус тврдокорни деобанди (ревивалистички покрет у сунитском исламу, нарочито изражен у Индији, Пакистану и Авганистану; прим. прев.) исламизам контаминирали пакистанске Паштуне. Међутим, Паштуни можда неће бити главни јунаци ове, вероватно последње, сезоне хиндукушког спектакла. Могло би да се деси да то буде Кина.

За Кину је најбитније да Авганистан постане део њеног „Кинеско-пакистанског економског коридора“ (CPEC). То је управо оно што је кинески изасланик Јао Ђинг рекао приликом отварања четвртог трилатералног дијалога између Кине, Пакистана и Авганистана у Исламабаду раније ове недеље. „Кабул може да буде мост који би допринео повезаности источних, јужних и централноазијских региона“, рекао је Ђинг.

Учесници међународних мировних преговора о Авганистану позирају за фотографе, Москва, 9. новембар 2018.

Пакистански сенатор Мушахид Хусеин Сајед је рекао: „Велика Јужна Азија је изронила као геоекономски концепт, покренут економијом и енергетиком, путевима, пругама, лукама и гасоводима, а Пакистан је чвориште ове повезаности захваљујући CPEC-у“.

За Пекинг, CPEC једино може да испуни свој огромни потенцијал уколико се нормализују односи Пакистана и Индије. А пут ка томе пролази тачно кроз Авганистан. Кина годинама тежи отварању овог процеса. Кинески обавештајци су се састајали са талибанима свуда од Синкјанга до Карачија и од Пешавара до Дохе.

Кинеска карта је невероватно привлачна. Пекинг је једни играч способан да пријатељски комуницира са свим другим учесницима: Кабулом, талибанима, бившом Северном алијансом, Ираном, Русијом, Централном Азијом, Американцима, Европљанима, Саудијском Арабијом, Турском и – на крају, али не и најмање важно – са браћом „у свим приликама“, Пакистаном.

Једни проблем је Индија. Али сада, унутар Шангајске организације за сарадњу (ШОС), сви они су на истој страни – са Ираном и Авганистаном као посматрачима. Свима је јасно да би авганистански „Pax Sinica“ подразумевао тоне инвестиција, повезивања и економске интеграције. Шта ту може некоме да се не допада?

То је коначни циљ текућих мировних преговора у Москви. Они су део концентрисане стратегије ШОС о којој се годинама дискутовало. Дуга и кривудава стаза тек почиње. Руско-кинески мировни процес који укључује талибане. Стабилан Авганистан. Исламабад као гарант. Општеазијско решење. Западни завојевачи нису добродошли.

 

Превео Војислав Гавриловић

 

Извор Asia Times