Neki bi rekli da je Slovenka oterala Hrvaticu sa mesta zamenice savetnika za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Donalda Trampa. Teoretski gledano iz balkanskog ugla to je istina, ali u praksi obe dame su, pre svega, Amerikanke. Istina, sada već bivša zamenica savetnika za nacionalnu bezbednost, Mira Rikardel, bila je više Hrvatica nego što se moglo očekivati od ličnosti na tako visokoj poziciji u Vašingtonu, u svakoj prilici ispoljavala je jasnu i snažnu srbofobiju, no s obzirom na porodičnu, ustašku, prošlost to i nije bilo iznenađujuće.
Ono što je iznenađujuće jeste da je stepen zalaganja za „srpsku stvar” kod Amerikanaca, poreklom Srba, kada se nađu na pozicijama odlučivanja u SAD, daleko manji nego kod Hrvata koji se nađu u sličnom položaju. O Albancima da i ne govorim.
Dakle, Melanija Tramp nije dozvolila Miri Rikardel spletkarenje u Beloj kući, nedolično ponašanje prema podređenima i odavanje informacija iz Bele kuće medijima. Gospođa Tramp je postupila kao prava dama, ona ne trpi balkanski primitivizam, i glavna lobistkinja Hrvatske u Vašingtonu moraće da traži drugi posao. Za Srbiju je Mira Rikardel učinila dovoljno štete i u Pentagonu i u Stejt departmentu. Hvala gospođi Melaniji Tramp.
No, slučaj „Mira Rikardel” izaziva set pitanja: ko su sve lobisti srpskih interesa u Vašingtonu? Kada se kod nas, pre osam godina, povela polujavna rasprava kako platiti lobiste u Kongresu SAD niko se nije zapitao jesu li građani uopšte voljni da u ono vreme velike ekonomske krize odvajaju od svojih platica 100.000 dolara mesečno za kompaniju „Podesta grupa”, koja je opet imala i podizvođača radova, firmu „Robert Vajt”, koju je „Podesta” angažovala da lobira za Srbiju u američkom Kongresu. Ugovor o lobiranju sklopljen je između „Podesta grupe” i Vlade Srbije 1. oktobra 2011. na period od godinu dana.
Kako i zašto je taj ugovor sklopljen baš uoči početka predizborne kampanje u Srbiji, to očito i nije bilo slučajno baš tada. O drugim detaljima ugovora javnost u Srbiji nije ništa znala, kao što javnost nema pojma šta su u ranijem periodu uradile neke druge lobističke kompanije u Vašingtonu, a koje je u ranijim periodima angažovala Vlada Srbije. Koliko je tu para potrošeno i koji su rezultati tog lobiranja – posla u korist Srbije? Jesu li ti raniji ugovori istekli, ili su prekinuti zbog očitog neuspeha u lobiranju? Ko je posredovao sa američke, a ko sa srpske strane? Jer, i to je lobiranje gromoglasno najavljeno, i onda se u tišini ugasilo.
Mislim da je Srbija sa strateškim lobiranjem u Vašingtonu zakasnila najmanje 28 godina, iako je najavljeno kako će posao „Podesta grupe” biti „da olakša ostvarivanje strategijskih ciljeva Srbije, da omogući razvoj korisnih i efikasnih odnosa Srbije i SAD, da zastupa srpske interese u svim relevantnim i ekonomskim američkim institucijama”.
Ko je to u Beogradu mogao da prati i izmeri da li to lobisti kompanije „Podesta grupe” u Kongresu efikasno i plodonosno rade, da li to vredi baš 100.000 dolara mesečno, to ni Bog ne zna. Istina, za te pare se u Kongresu od lobista i ne može dobiti nešto grandiozno, zapravo veliko je pitanje može li Srbija danas preko lobiranja dobiti bilo šta značajnije od, recimo, prijema u Beloj kući i slikanja u foteljama Ovalnog salona. Eventualnom srpskom obraćanju sa govornice u Kongresu moralo bi da prethodi srpsko direktno priznanje državne samostalnosti Kosova. Ulazak Srbije u EU u današnjim, a pogotovu u okolnostima kroz sedam do deset godina, zavisiće pre svega od stanja u EU u tom trenutku, a ne od dobre volje Vašingtona.
Da li smo onda u strateškom lobiranju i strateški zakasnili? Zakasnili smo, jer sve strateške stvari za Srbiju odlučene su pre dosta godina. Sada samo spasavamo što se spasiti može. A strateška budućnost Srbije ne kupuje se u Vašingtonu preko lobističkih kuća, ona se kuje i gradi u srcima i umovima građana Srbije. Jer, kako da lobista objasni srpsku istoriju i srpske interese na Kosovu nekom generalu u Pentagonu, ili nekom drčnom kongresmenu u Vašingtonu? Kada Amerikanac, ako mu se svidi neki istorijski spomenik u Evropi, kupi ga, rastavi na delove i odveze u Ameriku i tamo sastavi. Koliko je samo starih francuskih dvoraca iz doline Loare završilo u Teksasu. Za Amere istorija ne znači mnogo. Pogotovo ako nije njihova.
Ponešto znam kako funkcioniše jedina industrija u Vašingtonu, industrija politike, od Pentagona do Stejt departmenta i Kongresa. Lične veze, kokteli, radni ručkovi i večere, kabineti sa sagovima u koje vaše cipele upadaju do čarapa, mahagoni i mermer, staklo i prigušene žućkaste stone lampe. Skupocene porcelanske šolje za jaku američku kafu, predivne sekretarice i mlađani savetnici koji o Srbiji znaju samo „o Dubrovniku, Gospi od Međugorja, pa onda Tito, pa Milošević, eventualno Karadžić i Mladić”. Onda vas pozovu na večeru u Džordžtaun i onda svako plati svoj račun. I sve uz ljubazne osmehe, superdomaćinski i prijateljski, politička korektnost naprosto izvire iz svake rečenice domaćina koji, naravno, zna sve o Srbiji. Posle sednete u avion, probudite se u Evropi i shvatite američki film…
Izvor Politika, 19. novembar 2018.
