Srpsko iskustvo jugonostalgije

Zašto ne pokušati iskoristiti jugonostalgiju za srpsku stvar?

Jugonostalgija predstavlja kompleksan fenomen, znatno složeniji nego što sjedinjavanje reči „Jugoslavija“ i „nostalgija“ može da sugeriše. Kako su i država Jugoslavija (koja je prošla kroz različite istorijske oblike i imala mnoštvo faza) i nostalgija pojedinačno složene pojave, situacija sa jugonostalgijom je još zamršenija. Budući da predstavlja nostalgični odnos pojedinaca i grupa za Jugoslavijom, načinom života i kulturom koja se u njoj stvarala, jugonostalgija ima onoliko lica koliko ima različitih idealizovano-emotivnih doživljavanja Jugoslavije. Jugonostalgija, pored toga, nije samo ograničena na ljude koji su veći deo svog života proveli u socijalističkoj Jugoslaviji, već i na one koji je jedva pamte, pa i one koji su se rodili u vremenima nakon što je ova zemlja nestala u seriji krvavih građanskih ratova. Zbog tog se u različitim verzijama jugonostaglije razlikuju one koje se baziraju na sećanjima i one koje proizlaze iz maštarija zasnovanih na tuđim pričama ili naknadnog upoznavanja sa jugoslovenskim kulturnim nasleđem.

Nostalgija je slojevita, nestalna lična i kolektivna emocija. Ona idealizuje prohujala vremena, ljude, način života, događaje, vrednosti i sve ono što stoji u snažnom kontrastu prema sadašnjici koja se smatra mračnom i nedostojnom ljudskog življenja; nostalgija u sebi sadrži bol za nepovratnim gubitkom prošlosti i čežnju za njom, koja u sebi može ali ne mora da sadrži i utopijske težnje za povratkom u idealizovano stanje. Fenomen nostalgije je proučavan još od antičkih vremena od strane Hipokrata, pa preko Johana Hofera[1] koji 1688 pratio ponašanja švajcarskih vojnika-najamnika obuzetih žalom za zavičajem, sve do savremenih interesavanja za nostalgične porive za čijeg se rodonačelnika smatra francuski istoričar i književni kritičar Žan Starobinski.[2] Nostalgija (od nostos – povratak kući i algija – čežnja)  predstavlja  posledicu izmeštenosti i gubitka, koja pretpostavlja dve udaljene stvarnosti – tuđinu i dom, prošlost i sadašnjost, san i realnost.[3] U viđenjima prošlosti i izgubljenom domu često se nalaze predstave stabilnosti, mira, prosperiteta, uređenosti odnosa među ljudima i  izražene solidarnosti.

Mada se nostagija pre svega okreće prošlosti, ona nam indirektno govori o sadašnjosti, pre svega o neuslišenim željama i očekivanjima onih koji snivaju nostalgične sne. Zbog toga je nostalgija nije samo glavni pokazatelj neuspeha sadašnjice i promašaja savremenih društvenih razvojnih tokova, nego i posredni dokaz da istorija ne mora da vodi boljem i savršenijem, naprotiv. „Nastajući u korelaciji između pojedinačnog iskustva i života u kolektivima, nostalgija predstavlja oscilaciju između beživotnosti i indiferentnosti prema svetu oko sebe sa jedne strane i, naspram nje, žudnje ka njegovom «osimišljavanju» po obrascima tipskih uzora  koja, po pravilu, prati društvene slomove i revolucionarna previranja. Intenzitet jačanja nostalgičnih poriva, tkz. «strukturalna nostalgija» (Majkl Hercfeld)[4] zamišljanja «savršenosti prošlih vremena» kakakteristična je za vremena moralnog sunovrata u kome se stvaraju diskursi promene i opadanja, a koja teži da ponovo uspostavi ,,bolji” svet, sa stabilnim moralom i društvenim vrednostima.“[5]

Drugim rečima – što je snažnije razočaranje usled neispunjenja očekivanja i nada u sadašnjici – jača je i nostalgija. Podstaknuta, dakle, nezadovoljstvom sadašnjicom, nostalgija hrani i potrebu za predstavom savršenstva o kojoj mašta. Ta predstava svakako ne počiva na stvarnosti, već je ona konstruisiana na različite načine: bilo na osnovu varljivog, polovičnog sećanja, bilo na osnovu doživljavanja sačuvanog kulturnog nasleđa – artefakta iz prošlosti ili savremene kulturne produkcije koja prikazuje prošlost boljom od sadašnjnice. Čeznući za savršenstvom, nostalgija u sebi nosi sadašnje protivurečnosti i želje o budućnosti, čime dobija motivacionu dimenziju pokušaja njegovog ponovnog oživljavanja.

Svaka nostalgija ima dva lica, pozitivno i negativno.[6] Ona je „romansa sa sopstvenom uobraziljom“ koja se osnovano gnuša zabludelih dimenzija sadašnjice i koja teži boljem,  uzornijem; ali ona je i simptom obolele psihe, izraz unutrašnjeg rascepa i lične neostvarenosti, kao i pokazatelj razdora između pojedinaca i društva. Nostalgija nam ukazuje kako su brojne negativne okolnosti intenzivirale želju da sve aspekte pokidanog i neostvarenog života okrenu ka prošlosti, često i na opsesivne načine, pri tome, najčešće, ne želeći da se vide potpune dimenzije postojećih problema koji su zasenjeni psihološki projektovanom idealizacijom „izgubljene stabilnosti“ za kojom se žudi.

„CRVENA NOSTALGIJA“ I JUGONOSTALGIJA
Gledano u širem potezu, jugonostalgija predstavlja deo fenomena tkz. „crvene nostaglije“ karakteristične za veliku većinu bivših socijalističkih zemalja u kojima se – na različite načine i u različitom stepenu – javlja žal za nestalim socijalističkim društvenim uređenjem.[7] U istočnom delu Nemačke ona se naziva „ostalgija“, u Rusiji „sovjetska nostalgija“. Specifičnosti jugonostalgije u odnosu na druge vidove „crvene nostalgije“ uglavnom proizlaze iz istorijskih specifičnosti koje je socijalistička Jugoslavija imala u odnosu na druge zemlje realnog socijalizma: posebnost međublokovskog položaja i delimična otvorenost prema Zapadu; osobeni samoupravni vid socijalizma; višenaconalna i multikonfesionalna struktura stanovništva; specifičnost nasleđa antifašističke borbe itd.

Oni koji nekadašnja socijalistička društva vide samo kao totalitarne režime koji su kinjili sopstveno stanovništvo i suzbijali svaki vid slobodnog izjašnjavanja teško mogu da pojme razmere nostalgije za socijalističkim uređenjem. Oni, međutim, koji uviđaju sve negativne učinke postsocijalističke tranzicije po modelu zadatom neoliberalnim „Vašingtonskim konzsnezusom“, u stanju su da razumeju gubitak ranijeg položaja i sigurnosti koga su u vremenima pre tranzicije imali najširi slojevi stnovništva. Ako, pri tome, uvide i da socijalizam nije bio oličen samo u „represivnom režimu“ već da je u njegovom društvenom miljeu postojao priličan stepen stabilnosti, ustaljen način življenja i relativno bogat kreativan život u svim sferama – od ekonomske do kulturne – u kome su živele i stasavale brojne generacije, lakše će mu biti da shvati zašto postoji toliko izražena čežnja za nestalim društvom. Savremeni žal za socijalizmom povremeno promiče i u dominantnim savremenim diskurzivnim interpetacijama prošlosti koje se mogu pronaći u zemljama širom bivšeg istočnog lagera: u muzejima poput „Muzeja komunizma“ u Pragu, u „Parku statua“ na obodu Budimpešte, u „DDR Muzeju“ u istočnom delu Berlina, u „Groblju srušenih spomenika“ u Moskvi itd.[8] Svoj potpuni izraz „crvena nostalgija“ dobija na javnim mestima koje se diče nostalgičnim porivima ka socijalističkoj prošlosti, kao što su groblje ,,Genčea” gde je sahranjen Čaušesku, Lenjinov mauzolej itd, ili u brojnim ugostiteljskim objektima i kafeima u Srednjoj i Istočnoj Evropi koji se (ponekad i sa primesama ironije) svojim retro-enterijerom trude da gostima dočaraju atmosferu nekadašnjeg socijalizma.

Istraživači tranzicije u Srednjoj i Istočnoj Evropi sve ove vidove nostalgije tumače na tri načina.[9] Zagovornici prvog tumačenja smatraju ,,crvenu nostalgiju” vidom pasivnog eksapizma onih slojeva stanovništva koji su nesposobni da se prilagode novim društvenim tokovima, pa biraju da žive u idealizovanoj prošlosti iz čije perspektive kritkuju sadašnjicu. Pobornici „crvene nostalgije“, naime, nemaju nikakvu ideju društvenog delovanja uz pomoć koje bi pokušali da ožive „bolju prošlost“. Drugo tumačenje smatra nostalgiju pogodnim načinom da se nadomesti kriza legitimiteta post-socijalističkih društava. Njima nostalgija pruža one preduslove koje kapitalizam sam nikada ne stvara, već ih nasleđuje.

Nostalgični sentimenti u ovom slučaju stvaraju idealizovanu predstavu koja se naslanja na postojeći kulturni milje, a koja pruža uporište i stvara kontrapunkt postmodernom kapitalističkom sistemu. U ovom slučaju nostalgija, dakle, predstavlja svojevrsni ,,taktički trik” kao preduslov strategije za snošljivije življenje u neveseloj sadašnjici. Treće tumačenje vidi nostalgiju kao vid pružanja otpora kako bi se lični i grupni identitet očuvao u uslovima dominacije drugačijeg ideološkog narativa koji želi da ga ili obriše ili da izvrši njegovo prevrednovanje uz pomoć različitih vidova istorijskog revizionizma.

Istraživači sve postojeće izraze „crvene nostalgije“ listom vide kao čežnju za  jednostavnošću, sigurnošću, solidarnošću i neposrednošću koje su postojale u socijalizmu. Nostalgija, u uslovima naraslog evroskepticizma, takođe izražava kritiku sadašnjice i razočaranje u „zapadnu demokratiju“, učinke tržišne ekonomije i parlamentarne demokratije kojima je urušena socijalna država i čitav niz prava (od zdravstvenog do radnog) koji su donedavno bili dostupni najširim društvenim slojevima. Takođe, nostalgični izlivi se suprotstavljaju pozicijama u kojima su se našle ove države: one su se u socijalistička vremena videla kao svojevrsni centri, kao avangarde koje su u velikoj meri same upravljale svojom sudbinom a čije su perspektive izgledale daleko svetlije, dok su danas prevorene u periferiju čiji je centar izmešten daleko, preko okeana, u imperijalno središte koje o njima ne vodi računa i ne ceni ih već ih smatra za prostore „drugorazredne Evrope“.

Jugonostalgija, uz svoje specifičnosti, sadrži sve glavne odlike „crvne nostalgije“.[10] Njeni pobornici čežnjivo gledaju na prošla vremena kao bolja, sigurnija, stabilnija. Oni svoj nekadašnji život opisuju pre svega „materijalnim blagostanjem i sigurnošću posla, širokom i jednakom dostupnošću egzistencijalno važnih usluga koje se danas komercijalizuju i raslojavaju (zdravstvena zaštita, obrazovanje), zatim osobenim kvalitetom međuljudskih odnosa i, napokon, opštom stabilnošću, predviljivošću i pouzdanošću okvira unutar kojih su pojedinci vodili sopstveni život i mogli da ga planiraju. Izvesna razlika u srazmernom značaju pojedinih elementata ogleda se u tome što se (…) posebno važnom pokazuje moralna dimenzija – Jugoslavija i „ono vreme“ su mesto etičkog života, života u skladu sa normama humanosti i ljudskog dostojanstva.“[11] Vremena nakon propasti Jugoslavije vide se kao razdoblja moralne nizbrdice koja je dovela i do kulturnog propadanja, kao i do međusobnog otuđivanja koje – usled kapitalističkog raslojavanja na bogatu manjinu i osiromašenu većinu – stoji nasuprot ranijim vremenima izraženije bliskosti među ljudima i razvijenijim vidovima zajedništva. Ovi izrazi jugonostalgije – i oni koji su identični i oni koji su specifični u odnosu na šire okvire „crvene nostalgije“ – detaljno su akademski proučeni tokom proteklih godina (Jansen 2005, Volčić 2007, Palmberg 2008, Đerić, 20009, Velikonja 2010, Kuljić 2004,2006, 2011, Popović 2013, Spasić 2003, 2012, Buden 2013 itd).

Kao i u ostalim post-socijalističkim društvima, i u zemljama nastalim raspadom Jugoslavije izrazi postojeće jugonostalgije često poprimaju razmere eskapizma kojim se kritikuje društvena sadašnjica i uz pomoć koga se brane nasleđeni vidovi življenja u novonastalim, izmenjenim okolnostima. Iako jugonostalgija slika nekadašnje društveno uređenje u svetlijim bojama u odnosu na ono sadašnje, kod nje izostaje jak motivacioni naboj i jasno usmerena želja da se društvo zaista pokrene u pravcu makar delimičnog vraćanja njenim nekada uzornim vrednostima. Naprotiv, istraživanja pokazuju da većina jugonostalgičara u državama nastalim iz bivše Jugoslavije u stvari ne žele da se „stara vremena“ zaista ponovo vrate: to je najizraženije na severozapadu, u Sloveniji i Hrvatskoj, a sve manje izraženo što se ide ka istoku i jugoistoku bivše zemlje. Početkom dvehiljaditih je u Sloveniji samo 20, 2 odsto stanovništva želelo „da se vrati socijalizmu“ dok je 68, 1 odsto bilo izrazito ili umereno protiv toga.[12] Slična tendencija vidljiva je i na prostoru bivšeg Sovjetskog saveza. U drugoj polovini devedesetih godina prošlog veka, 54 odsto građana Ukrajine bilo protiv obnove socijalističkog uređenja, a samo 25 za njega.[13] Ovi se procenti nisu znatnije promenili – uprkos drastičnom pogoršanju životnih uslova u Ukrajini –  tokom naredne dve decenije. Istraživanja u Rusiji iz 2008. pokazuju drugačije većinsko raspoloženje: 48 odsto tamošnjih ispitanika smatralo je da „bi bilo dobro obnoviti SSSR i socijalistički sistem, mada je to sada nerealno“ uz 12 odsto onih koji su to odobravali kao realnu opciju, dok je samo 31 procenat ispitanika bilo protiv toga.[14]

STVARNE I IZMAŠTANE DIMENZIJE JUGONOSTALGIJE
Ključ za razumevanje svake nostalgije je pre svega sadašnjica, a ne prošlost. I  pored toga, nostalgija mora da se oslanja na prošlost – na neke činjenice vezane za nju, mada krajnje subjektivno doživljene i protumačene. Tek kada činjenice iz prošlosti provuče kroz subjektivnu emocionalnu prizmu, nostalgija postaje sposobna da zauzme kritički odnos prema sadašnjici. Tek na taj način, ona počinje da sagledava porazni učinak sadašnjice. I što  je doživljaj tog negativnog bilansa snažniji – jača je i izraženija sama nostalgija. Zbog toga nostalgija nastaje i razvija se kroz stalno osciliranje između prošlosti i sadašnjosti, između stvarnog nasleđa i sopstvene uobrazilje – izmaštane i idealizovane prošlosti. Braniti sebe sećanjem prošlosti koja stvarno takva nikada nije postojala – to je krilatica svake nostalgije, pa i jugonostalgije.

Protiv nostalgične idealizacije izlišno je analitičko, „sitničarsko“ izošenje činjenica vezanih za prošlost. Pedantna faktografija je nemoćna pred monolitnim doživljajem prošlog kao boljeg, pred selektivnim pamćenjem koje, pritisnuto teskobom sadašnjice, dobija sve raskošnije i preuveličanije odlike „savršenstva“. ,,Pouzdani podaci” nisu u stanju da ni za pedalj pomere lične i kolektivne prestave u pravednijoj, stabilnijoj, sigurnijoj socijalističkoj Jugoslaviji u kojoj su, srećno i jednostavno, živeli obični ljudi. Diskrepancija između „hladne faktografije“ (na koju se neretko pozivaju današnji oficijelni diskursi u pojedinim post-jugoslovenskim državama kojima nije milo čak ni da spominju Jugoslaviju) i ličnih osećanja postaje dodatno povećana usled trauma koje su donele doživljene katastrofe, ratovi i raspad zemlje. Tragedije obično dovode do nostalgične rekonstrukcije prošlosti kojima se kompnezuju pretrpljene nedaće i brišu osećanja lične odgovornosti za sve negativno što je proživljeno.

Uzaludno je jugonostalgičarima govoriti da je priča o punoj zaposlenosti u Jugoslaviji netačna: da je zbog problema sa nalaženjem posla više od pola miliona ljudi otišlo u gastarbajtere samo u prvih pet godina (1968–1973) nakon što je Tito otvorio granice zemlje; da im se, kasnije, pridužilo još preko milion ljudi, kao i da je pad nezaposlenosti bio srazmeran broju ljudi koji su se iselili. Službeni prosek o stepenu o nezaposlenosti iz `80-ih godina (koji je u proseku iznosio 15–16 odsto)[15] u glavama jugonostalgičara rezonira samo u odnosu na sadašnje stope nezaposlenosti koje su u svim zemljama nastalim izdvajanjem iz bivše Jugoslavije danas daleko više. Pored toga, u Jugoslaviji je postojala i znatna ,,skrivena nezaposlenost” koja je bila posledica političkog zapošljavanja ljudi koji su de facto bili tehnološki višak i nisu radili gotovo ništa. Smatra se da je između 20-30 odsto od ukupnog broja zaposlenih bilo zaposleno samo statistički, i da je, u stvari, tavorilo. Sve što jugonostalgičari pamte je da je, kada bi se jednom neko zaposlio, u SFRJ bilo gotovo nemoguće ostati bez posla, ma koliko neko bio loš i nekvalifikovan radnik. Posledice situacije da je onaj koji je preko veze (najčešće i podmićivanjem) dobio posao na kome ništa nije morao da radi, onemogućavao mladim i visokoobrazovanim da se zaposle (tokom `80-ih takvih je bilo neverovatnih 59, 6 odsto) među jugonostalgičarima se jednostavno previđa, jer danas je stanje još gore. Jugonostalgična sećanja sežu do podatka da je cela SFRJ imala 20 milijardi dolara spoljnog duga. Previđa se da bi taj iznos, kada se danas preračuna vodeći računa o kupovnoj moći, bio ekvivlatentan sumi od preko 100 milijardi dolara. No, i to je još uvek znatno manje od zbira dugova koje postjugoslovenske države imaju prema stranim poveriocima.

Putovanja u inostranstvo uz pomoć crvenog pasoša imaju istaknuto mesto u sećanju jugonostalgičara. Pojedini ozbiljni istraživači, poput Jansena, ističu da je samo polovina odraslog dela stanovništva Jugoslavije posedovalo pasoše. Crveni pasoš, prema Jansenu,[16] ni izbliza nije bio tako moćan dokument za putovanje širom sveta kako se danas čini jugonostalgičarima, već da je za mnoge zemlje trebalo dobiti vizu. Jugonostaličari, u stvari, samo prenaglašavaju realni porast stope putovanja građana Jugoslavije koji se zaista odvijao tokom godina: početkom šezdesetih samo jedan posto državljana SFRJ prelazilo je državnu granicu, dok je do kraja sedamesetih godina dobar deo stanovništva (čak 16 miliona izlazaka iz zemlje 1979, među kojima su i ljudi koji su putovali više puta godišnje) povremeno putovalo u inostranstvo. Kako je veliki deo njih bez problema putovao u okolne zemlje, tako se učvrstio mit o slobodnom putovanju koji je postao integralni deo jugonostalgije.

Posebno moćnu komponentu jugonostalgije čine ubeđenja o snažnoj jugoslovenskoj industriji i intezivnom izvozu.  U odnosu na savremenu deindustrijalizaciju, ondašnji proizvodni kapaciteti zaista deluju imponzantno. Pitanje je, međutim, koliko je industrija SFRJ bila stvarno efikasna, a koliko tek subvencionisani gubitaš. Uprkos carinskim barijerama i protekcionizmu, u „zlatnom periodu“ privrede SFRJ između 1970-1980 trgovinski deficit je bio u stalnom porastu.[17] Izvoz po glavi stanovnika je 1978. godine bio svega 259 dolara, pa je opšti standard u narednih pet godina opao za 34 odsto. Penzije su postale realno manje za 40% a investicije su pale za 34 odsto društvenog proizvoda u odnosu na onaj iz 1980. godine. SFRJ u drugoj polovini svog postojanja nije živela od svoje industrijske proizvodnje i izvoza, već od stalnog zaduživanja, turizma i gastarbajterskih deviznih doznaka. Ovi negativni trendovi uglavnom su samo nastavljeni u tranzicionim okolnostima novih država. Jedino je vremenom postalo nemoguće da većina zaposlenih i dalje živi u skladu sa sentencom „ne mogu me oni tako malo platiti koliko ja mogu malo raditi“ koja se preselila u maštu jugonostalgičara i dobila dimenzije nepomućene ,,mitske” stabilnosti zaposlenja.

Izuzev selektivne interpretacije činjenica o stvarnom životu u nekadašnjoj SFRJ, današnja jugonostalgija se naslanja i na neke stvarne ostatke nekadašnjeg nasleđa. Pre sveta, u pitanju su ostaci jugoslovenskog identiteta i jugoslovenske ideje. Ideja jugoslovenstva više nije živa – nju su dokrajčili građanski ratovi `90-ih godina prošlog veka, ali su njene posledice i dalje deo društvenog života na postjugoslovenskim prostorima. Jugoslovenstvo je predstavljalo ogranak panslovenske ideje nastale u 19. veku koje je zagovaralo političko ujedinjenje svih Južnih Slovena na osnovu njihove pre svega jezičke a potom i etničke sličnosti, sve zarad prerastanja južnoslovenskih etničkih i konfesionalnih grupa u jedinstvenu naciju. Ideja jugoslovenstva tokom celog svog postojanja bila je korišćena od strane potpuno različitih versko-civilizacijskih subjekata i njihovih geostrateških zamisli: ona je služila idejama o trijalističkom preuređenju Habzburške monarhije, planovima o pounijaćenju pravoslavnih na Balkanu, kao i srpskim kontra-strategijama rušenja crveno-crne monarhije. Ona je jednako pogodovala i panslavizmu i britanskom očuvanju nadmoći u Sredozemlju kroz stvaranje države koja bi predstavljala bedem germanskom prodoru na jugoistok.

Jugoslovenstvo je postojalo i u svojoj integralnoj verziji (koja je trebalo da nadvlada „plemenske“ partikularizme), ali i kao svojevrsni nadnacionalni integrativni okvir za konstituisanje novih nacija. Pojedine ideološko–političke opcije menjale su svoj stav prema jugoslovenstvu. Primera radi, komunisti u Kraljevini Jugoslaviji imali su krajnje negativno viđenje jugoslovenstva kao izraza unitarizma i velikosrpske hegemonije.[18] Posle 1945. godine, Partija je napravila ,,kopernikanski zaokret” i dala snažnu podršku ideji stvaranja jugoslovenskog nadnacionalnog identita koji bi zamenio postojeća nacionalna određenja.[19] Sa slabljenjem centralne države i jačanjem nadležnosti federalnih jedinica, kasnije je ponovo došlo do zaokreta u pravcu napuštanja jugoslovenstva radi reafirmacije nacionalnih identiteta u federalnim republikama. U suštini, od polovine šezdesetih (tačnije, od vremena pada Aleksandra Rankovića) zvanično partijsko stanovište je okrenulo leđa ideji zalaganja za jugoslovenstvo.[20]

Jugosloveni su bili deo stanovništva koji je prihvatio nove identitetske okvire jugoslovenskog eksperimenta a napustio stare. To je činjeno što iz idealističkih, što iz oportunih razloga, a često (u slučaju onih koji su bili rođeni u „mešanim“, višenacionalnim brakovima) kako bi se izbeglo vezivanje za bilo koje uže nacionalno određenje kao jednostrano i nepotpuno. Ponekad su se, mada je to bio ređi slučaj, i pripadnici manjina (tkz. „narodnosti“) koji su se identifikovali sa državom u kojoj su živeli, opredelili da se izjašnjavaju kao Jugosloveni. „Jugosloven“ kao nacionalna odrednica prvi put je uvedena prilikom popisa 1961. godine kada se 1, 6 odsto stanovništva ovako odredilo.[21] Na popisu 1981. godine Jugoslovena je bilo 5,4 odsto u ukupnoj populaciji SFRJ.[22] Sa jačanjem krize i krvavim raspadom federalne države Jugosloven kao značajan faktor identitetskog određenja nestao je sa južnoslovenskih prostora. Danas on postoji samo u tragovima: u Hrvatskoj i Crnoj Gori kao Jugosloven se izjašnjava svega nekoliko stotina građana (što spada u  isti red veličina sa onima koji se opredeljuju da budu „Eksimi“ i „Džedaji”), dok je u Sloveniji ovakvo izjašnjavanje potpuno iščeznulo. U Srbiji još uvek živi najveći broj onih koji se smatraju Jugoslovenima – njih oko 23 hiljade. [23]

Ako su jugoslovenski identitet i idejni okviri njegovog uobličavanja u fazi postepenog nestajanja, potpuno je drugačija situacija sa kulturnim nasleđem iz jugoslovenskog perioda. Jugoslavija, kao zemlja tokom čijeg postojanja je na ovim prostorima u širim masama konačno zaživela masovna kultura, imala je veoma bogatu i razgranatu kulturnu produkciju. Njeno kulturno nasleđe je – usled jezičke, etničke i karakterne bliskosti – opstalo  i u manjoj ili većoj meri doživljavalo stalnu recepciju od strane pripadnika svih naroda na južnoslovenskim prostorima, čime se ono nadogradilo na od ranije isprepleteno predmoderno etno-kulturno nasleđe ovih prostora. Drugim rečima, popularna kultura nastala u Jugoslaviji deo je zajedničkog kulturnog nasleđa. Zajedno sa jezikom, mentalitetom i načinom života, ona u velikoj meri čini prostore postjugoslovenskih država jedinstvenim kulturnim prostorom.[24] Ova činjenica se najbolje vidi sa strane. Kada Tim Džuda, britanski novinar (,,specijalizovan” za Balkan) 2009. godine u svom tekstu uzvikuje „Jugoslavija je mrtva, živela Jugosfera“, on samo ukazuje na nešto što je svakom stranom pridošlici na Balkan očigledno: na kulturnu povezanost 22 miliona ljudi koji žive na prostorima nekadašnje Jugoslavije, koji dele zajednički jezik i  veliki deo kulturnog nasleđa.[25]

Svi oni vole sličnu kuhinju i muziku, imaju veoma slične navike gledano u odnosu na druge evropske narode. Neki u „Jugosferi“ vide samo neiskorišćeni potencijal za prekograničnu ekonomsku saradnju – kao što to čine glavni regionalni investitori, veletrgovci u lancima supermarketa (Merkator [Slovenija], Delta [Srbija] ili Konzum [Hrvatska]). Isto to čine i novine i časopisi čije su cene u svim lokalnim valutama utisnute na naslovne strane i prodaju se većini južnoslovenskih zemalja.[26] Drugi nasleđe iz perioda nekadašnje Jugoslavije vide kao inspirativni putokaz, kao „kod“ za svoje stvaralaštvo preko koga mogu da dođu do „uma i srca“ šire publike nego što je to ona u matičnoj državi. Popularna kultura, naročito film, književnost i rok muzika (koji su u SFRJ dosegli zaista zavidan nivo gledano i u odnosu na druge, bogatije i u svakom drugom pogledu razvijenije evropske nacije) i dan danas podstiču kulturna pregnuća kreativnih pojedinaca i grupa širom „Jugofere“. Sva ova određenja prema zajedničkom kulturnom nasleđu zaista postoje u „Jugosferi“. Ona predstavljaju delimičnu potporu osećanjima jugonostalgije koju idealistički veličaju i, žaleći ono što je Jugoslavija nekada bila, žale i za onim što nije a mogla je, navodno, da bude.[27]

Nostalgični izlivi koji se na osnovu stvarnih fakata javljaju na pepelu stare Jugoslavije stvaraju predstavu jedne nepostojeće Jugoslavije. Ona nije ni država niti ideologija, već sasvim ,,lična priča”: takva nostalgija predstavlja posledicu stalnih trzavica između unutrašnjeg i spoljnog života koja se održava naslanjajući se na  nasleđe socijalističkog razdoblja, njegove vrednosti i estetiku. Jugonostalgija, ipak, nije politički neutralna u sadašnjici. Kao i jugoslovenstvo, ona se može upotrebiti (i upotrebljava se) u različite svrhe. Izvorno uobličena kao izraz nezadovoljstva sadašnjicom, jugonostalgija može predstavljati polazište za kritiku rezultata nacionalno-emancipatorskih poduhvata. Ona može biti i izraz žudnje za teško dostižnom tranzicionom socijalnom pravdom. Isto tako, ona može biti sredstvo multinacionalnih koproracija i imperijalnih centara moći da prevladaju barijere zatvorenih tržišta, da ih podjarme i profitiraju na osnovu njihovog tugaljivog sentimenta. Takođe, jugonostalgija može da bude i izraz odbijanja da se bude to što jeste i da posluži za odskočnu dasku za dalje identitetsko preoblikovanje.

SPECIFIČNOSTI SRPSKOG JUGOSLOVENSTVA I JUGONOSTALGIJE
Gledano u odnosu na druge južnoslovenske narode, srpsko jugoslovenstvo i srpska jugonostalgija imaju svoje specifičnosti. Jugoslovenstvo je kod pravoslavnih Srba (i u velikoj meri kod  Dalmatinaca–katolika) imalo najviše odjeka, mešajući se sa srpskim nacionalnim određenjem i njegovim idealima. I mada nikada nije bilo većinsko opredeljenje među pravoslavnim Srbima, jugoslovenstvo se dosta snažno uvrežilo među srpskom društvenom elitom (posebno onim delom školovanim u inostranstvu koje je nacionalna određenja razumevalo pre svega kao jezičku zajednicu). To jugoslovenstvo je bilo uglavnom idealističko, za razliku od oportunističkog pristupa koji je bio rasprostranjeniji drugde, ponajviše kod Hrvata i Slovenaca.[28]

Kada su, nakon „golgote i vaskrsa Srbije“ u Velikom ratu, stvorili zajedničku državu Južnih Slovena – Kraljevinu SHS (kasnije: Jugoslaviju), Srbi su sve svoje potencijale stavili na jednu kartu: na jugoslovenstvo i Jugoslaviju. Druge nacionalno već potpuno formirane grupacije pružale su otpor jugoslovenstvu, videći ga kao navodno ,,lukavu ujdurmu” za poništavanje njihove samosvesti i postupnu asimilaciju u srpski nadnacionalni projekt. Srbi su, za razliku od drugih koji su ovu državu videli tek kao „tranzitnu stanicu“ ka ostvarenju samostalnog nacionalno-državnog projekta, Jugoslaviju zaista doživljavali kao svoju državu. Oni su je takvom smatrali iz veoma prostog razloga: u njenim okvirima je gotovo u potpunosti bio objedinjen ceo srpski narod. Kasnije se pokazalo da je srpsko pouzdanje u Jugoslaviju imalo kobne posledice.

Nakon Drugog svetskog rata politički odnosi između južnoslovenskih naroda su se iz korena promenili. Federalno ustrojstvo komunističke Jugoslavije kao glavni izraz suprotstavljanja „velikosrpskoj hegemoniji“ okrenulo se izgradnji novih nacionalnih identiteta (i tamo gde nisu bili jasno uobličeni i tamo gde ranije nisu uopšte ni postojali) ili reafirmaciji onih od ranije konstituisanih. I dok su nacije-narodi u okviru Jugoslavije gradili svoje federalne jedinice i svoje nacionalne identitete, jugoslovenstvo je vremenom bilo pretvoreno u nešto prilično drugačije od prvobitno zamišljenog: ono je predstavljalo ili samo „krovnu konstrukciju“ pod kojom se sprovodilo „stvaranje nacija“ pa je potom bilo napuštano kao prevaziđeno, ili je služilo samo kao zbirni pojam za izražavanje lojalnosti zajedničkoj državi i partiji ili je, naprotiv, služilo za potiskivanje i manipulisanje najbrojnijom nacijom u Jugoslaviji – Srbima i njihovim nacionalnim određenjem. Sve to je – pod plaštom jugoslovenstva kao izrazom političkog zajedništva – činjeno ili kroz svesno pridobijanje dela srpskih vodećih kadrova za priklanjanje politici suprotnoj srpskim interesima ili kroz pozicioniranje političkih kadrova regrutovanih iz redova manjina („narodnosti“) ili mešanog nacionalnog sastava koji su, na ovaj način, zadovoljavali svoje partikularne interese. [29]

„Slaba Srbija – jaka Jugoslavija“ bio je vodeći lajtmotiv socijalističke države. U njoj se afirmacija združenih interesa većine drugih naroda odvijala, pod izgovorom Jugoslavije i jugoslovenstva, na račun Srbije i Srba. Srbija je u ,,drugoj Jugoslaviji” bila jedina republika kojoj su stvorene pokrajine koje su je ustavno i zakonski sputavale. Jugoslovenstvo je postepeno pretvoreno u identitetsko područje u okviru koga su se vršili raznovrsni vidovi gubljenja srpskog nacionalnog identiteta – navodno zbog šireg opšteg interesa, a u stvari zbog ličnih interesa i naturanih kompleksa. Naime, privilegovan položaj u jednopartijskoj Titovoj Jugoslaviji zasluživao se najčešće poslušništvom – stajanjem na liniji sa partijskim odukama u kojima se stalno preplitalo socijalno–revolucionarno (kasnije – samoupravljačko) i nacionalno pitanje. Kako je socijalistička Jugoslavija igrala značajnu međublokovsku ulogu u tadašnjoj svetskoj politici, a glavni srpski grad Beograd bio je i prestonica Jugoslavije, oportunističko pridruživanje ovakvoj politici otvaralo je vrata za uspešne karijere i u zemlji i u svetu. U takvom kontekstu postavljeno, jugoslovenstvo je značilo višestruko napuštanje prokuženog ,,velikosrpskog” identitetskog određenja. Jugoslovenskim samoodređenjem moglo se ne samo predstaviti prithvatljivijim u očima drugih južnoslovenski nacionalnosti, već i otisnuti u „veliki svet“.

Brojnim oportunistima je na taj način jugoslovenstvo predstavljalo dobru šansu i ličilo im na ,,viši” kolektivno–identitetski stepenik uz pomoć koga se napušta Balkan (kao prostor ka kome su bili usmereni svi kompleski niže vrednosti) i postaje deo kulturno višeg, naprednijeg sveta (naravno, isključivo onog zapadnog). Kako je i sama Jugoslavija sa napuštanjem državnog jedinstva i sa gubitkom poleta koji je krasio radničko i akcijaško udarništvo iz vremena posleratne obnove i razvoja, sve više počela da privredno stagnira i tavori u konformizmu, razvlačenju javnih dobara, korupciji i življenju na kredit, tako se i jugoslovenstvo pretvorilo u svojevrsnu identifikaciju sa ovakvim vidom življenja: sa potrošačkim mentalitetom i jagmom za sticanjem materijalnih dobara bez većeg truda, sa sitnim ličnim ćarima, neodgovornošću, burazerskim načinom sticanja privilegija itd.

U  drugoj polovini svog postojanja, od polovine šezdesetih pa do raspada početkom  devedesetih godina, pod oblandom jugoslovenstva stasavale su infantilne generacije polu-inteligentata. One su bile nesvesne i svog iole dubljeg identitetskog određenja i kulturno–civilizacijskih, te geopolitičkih prilika prostora na kojima su živele. Njihovi pogledi i želje bile su usmerene na ,,ovde i sada” – na lična zadovoljstva i provode, na brojna ali površna druženja i često najgore vidove izražavanja iracionalnih strana nasleđenog mentaliteta južnoslovenskih prostora kao nečega što „nas sve spaja“: bahatosti, hvalisavosti, neumerenosti, lakomislenosti itd.

Sa nestankom Jugoslavije, sve ove odrednice jugoslovenstva preselile su se u imaginarna područja jugonostalgije i tamo se pridružile drugim vidovima žaljenja za prošlim vremenima. U svom uzdizanju prošlih vremena, jugonostalgičari odbijaju da sebi priznaju jednu tužnu ali surovu istinu: do  današnjeg „urušenog“ stanja nije isključivo dovelo ni samo mešanje stranog faktora niti oživeli balkanski nacionalizmi, već, podjednako, ako ne i više – i sve negativnosti teško održivog življenja u Jugoslaviji. Čak bi se moglo reći da su – kada je račun za neodgovorno življenje stigao na naplatu – svi nacionalni akteri u bivšoj SFRJ , kako ne bi podneli troškove, obrnuli ćurak i presvukli se u nacionalne odore i započeli krvavi pir kako bi zametnuli svoje prethodne tragove. Ali, kako se računi ni tako nisu mogli izbeći nego ih je rat i raspad zemlje samo uvećao, mnogi među onima koji su se na brzinu presvukli – nezadovoljni što im preoblačenje nije urodilo plodom – ponovo su odbacili nacionalne odore i počeli da žale za vremenima kada se ceh stvarao, a nije morao da se plaća.

U današnjoj Srbiji jugonostalija ima više slojeva koje je neophodno razvrstati. Jedno su vidovi nostalgije što postoje u širim delovima stanovništva. Oni žale za izgubljenom društvenom stabilnošću, višim standardom življenja i socijalnim beneficijama koje je – bilo to dugoročno održivo ili ne – omogućavao nekadašnji socijalistički sistem. Ovakav vid nostalgije je, izražen u različitom stepenu, prilično rasprostanjen i on u sebi nema gotovo nikakvih naslaga  jugoslovenskog identitetskog usmerenja niti je politički određen nasuprot srpskom kulturnom identitetu i srpskim nacionalnim interesima. Na ovaj vid jugonostalgije nadograđuje se drugi, koji vidi da je ondašnja „velika država“ imala više šanse za vođenje ozbiljne politike u složenim međunarodnim prilikama od njenih nejakih, gotovo patuljastih naslednica, kao i da su njena kulturna dostignuća bila kvalitetnije od sadašnjih. Negativniji su vidovi jugonostalgije koji, žaleći za stabilnošću i uređenošću, u stvari žale za nezasluženim privilegijama i neodgovornošću. Najgori vidovi jugonostalgije su oni najređi, a koji se mogu primetiti među privilegovanim slojevima u većim gradskim sredinama koji su svoje društvene pozicije stekli ili nasledili na osnovu oportunog pridržavanja partijskih direktiva. Kako je njihovo jugoslovenstvo u subjektivnom smislu značilo i odbacivanje srpstva, a objektivno se očitovalo u podržavanju ili učestvovanju u politici „slaba Srbija, jaka Jugoslavija“[30] zarad ličnih koristi, ovakav „pogled na svet“ se pretočio i u njihova jugonostalgična osećanja.

Iz galimatijasa jugonostalgije, antibalkanskog sentimenta i udvorištva prema Zapadu izrodila se tkz „Druga Srbija“.[31] Njoj se u izlivima „obične“; narodne jugonostalgije pričinjavaju novi emancipatorsko-modernizatorski potencijali borbe protiv primitivnog etno-nacionalizma, ksenofobije i svega onoga što se u „vrlom novom svetu“ proglašava za baba rogu i pošast sadašnjice.[32] Pripadnici ove opcije, naravno, nimalo ne mare za pogažena radnička i sindikalna prava, za tranzicioni ekonomski sunovrat, za u ruglo pretvoreno zdravstvo i školstvo, jer su se ponajviše iz njihovih redova regrutovali post–socijalistički „reformatori“, „jurišnici tranzicije“ i „privatizatori“. Ideal njihove jugonostalgije je da se post-jugoslovenski prostor (obezličeno nazvan „region“) pretvori u jedinstveno korporativno-neokolonijalno područje sa rastočenim identitetom i narodima pretvorenim u obeskorenjenu ,,populaciju”. U njemu bi oni, iskusne poslušničke strukture, sačuvale stečene privilegije i verovatno stekle nove u službi aktuelnim ,,gospodarima situacije” kroz razne grantove, projekte, donacije i slično.

ŠTA DA SE RADI SA JUGONOSTALGIJOM?
Postavlja se pitanje: šta u današnjim prilikama Srbi treba da rade sa jugonostalgijom? Jugonostalgija predstavlja društvenu činjenicu širom post–jugoslovenskog prostora koja će, usled daljeg narastanja nezadovoljstva, samo jačati. Postojanje jugonostalgičnih viđenja nije moguće negirati, nije dovoljno zažmuriti i misliti da će ona sama od sebe vremenom iščeznuti ili da će se ona moći poništiti „po kratkom postupku“ nekakvim veoma ubedljivim argumentima.

Postoje samo dva načina na koji je moguće odnositi se prema jednom ovakvom društvenom fenomenu: ingnorisati ga i odbaciti od sebe kao nepoželjan,  ili prihvatiti ga, baviti se njime i pokušati ga preusmeriti u po sebe željenom pravcu. Prvi izbor znači ostavljanje svih onih kod kojih postoje jugonostalgični sentimenti da evoluiraju u neznanom smeru i (što je verovatnije) da budu prepušteni i preusmereni kooptiranju sa strane, na čemu već uveliko rade globalistički medijski magnati i njihove regionalne kompradorske sluge. Izrazi jugonostalgične socijalne i ekonomske frustracije – budući da sami nemaju dovoljno jako motivaciono usmerenje – mogu da budu, kao vidovi „korisnog idiotizma“, pretvoreni veštom manipulacijom u neke od nosećih stubova sprovođenja budućih političkih prevrata širom regiona, po već oprobanom receptu „obojenih revolucija“.

Drugi izbor – izbor kooptiranja jugonostalgije u korist srpske ideje je mnogo mudriji i otvara brojne mogućnosti, doduše sa krajnje neizvesnim ishodom. Ovaj pristup podrazumeva odbijanje odricanja od dela sopstvenog istorijskog nasleđa koje je bilo ugrađeno u bivšu državu i koje je tamo dalo raznovrsne rezultate. On znači odbranu ovog dela svoje istorije (bez obzira koliko ona zabluda sadržavala i do kakvih tragičnih ishoda je dovela) od revizionističkog prekrajanja koje će sutra ponovo biti usmereno protiv srpskih interesa. Takođe, ovaj pristup otvara i mogućnost da se kroz ostavštinu Jugoslavije utiče na okolne južnoslovenske narode. U kulturnom nasleđu Jugoslavije Srbi su, pojedinačno gledajući, utisnuli najveći pečat. Zar ga se – zbog zloupotreba jugoslovenstva i njegovih nekadašnjih zabluda – treba u potpunosti odreći i prepustiti da ga drugi, pogotovo oni koji nemaju gotovo nikakvo sopstveno kulturno nasleđe, prisvoje i upotrebe ze svoje ciljeve?

Pogledajmo šta sa svojim istorijskim nasleđem rade drugi veliki i ozbiljni narodi. Nijedan se ne odriče ni najmanjeg dela sopstvene istorije, pa ni sopstvenih zabluda i grešaka. Naprotiv, oni sve svoje razvojne faze, svoja zablude i tumaranja, jednako kao i povratke sebi, uklapaju i komponuju u jedan relativno kompaktan istorijsko–identitetski predložak, bez obzira koliko te faze međusobno bile u neskladu, pa i kontradiktornosti. Savremena postsovjetska Rusija, vraćajući se postepeno svojim izvornim istorijskim tradicijama, nije zarad njihovog ponovog otkrivanja prezrela sovjetski istorijski period i njegova dobra i loša dostignuća, već je sve njih stavila u službu svoje sutrašnjice.

Zablude su već odavno obznanjene i već su odnele svoj danak; preko njih treba preći i, na onome što je ostalo, treba graditi njihovo prevladavanje, treba stvarati unutrašnje pomirenje i jačati sve svoje moći. Crveni, beli, slovenofili, evroazijci, modernizatori ili reakcionari – u savremenoj jedinstvenoj Rusiji za svakog od njih ima dovoljno mesta. Iz svake od ovih pozicija valja uzeti ono što savremenoj Rusiji koristi; na osnovu toga treba ponovo graditi uticaj na celom postovjetskom prostoru, koristiti zajedničko kulturno i istorijsko nasleđe sa okolnim narodima kako se užasni promašaji i katastrofe više ne bi ponovile i kako bi se obnovile ne tako davno pokidane veze.

Srbi u celoj svojoj istoriji nisu imali državu koja je objedinjavala skoro sve njene pripadnke mimo prve dve Jugoslavije. Nijedna srpska država u modernoj epohi nije bila veća i snažnija; nijedna nije bila u stanju da sa svojim kulturnim dostignućima stoji rame uz rame sa najrazvijenijim narodima sveta. I drugi narodi su u obe Jugoslavije značajno prosperirali kraj Srba, nekada na srpsku štetu (što se ne sme zanemariti, ali ni previše isticati zarad uspostavljanja budućeg uticaja na njih), a nekada i na obostranu dobrobit. Prigrabivši svoj poseban nacionalni identitet i državnost koja je  prvenstveno bila zadobijena na srpskim žrtvama i srpskom trudu, većina među južnoslovenskim susedima naknadno je počela ili da odbacuje od sebe dobar deo jugoslovenskog nasleđa ili da ga  svojata u svom „naštimovanom“ nacionalnom  ključu. Zar treba dozvoliti da, kao što je jugoslovenstvo bilo okrenuto protiv Srba, to  bude učinjeno i sa jugonostalgijom? Zašto ne pokušati iskoristiti jugonostalgiju za srpsku stvar u budućnosti?

Kako prolaze decenije od njenog nestanka i stasavaju nove generacije, Jugoslavija će sve više dobijati mitske obrise. Ona će se spominjati kao „naša nekadašnja zemlja“. O njoj će se samo pamititi da se ekonomski razvijala, da je bila samostalan i ravnopravni partner velikim silama, da je u njoj cvetala kultura i da je njen raspad doneo nesreću svim njenim narodima. Pre svega, pamtiće se da je naš vojnik jednom nogom stajao na Triglavu a drugom na Đevđeliji i da su mnoge velike sile zazirale od njega.

Sve ostalo padaće u delimični zaborav. Iz zaborava će moći da se vade raznovrsni sadržaji, već u skladu sa našim potrebama i našim interesima. Njihov opseg je toliko veliki da se može pronaći i za buduće delovanje upotrebiti bilo šta. Samo iz nasleđa Titove Jugoslavije mogu se po potrebi izvući i najegalitarističkiji i najautoritativniji sadržaji, i veoma represivni i krajnje liberalni pristupi, i jaka državna, socijalna i ekonomska regulativa i slobodno preduzetništvo, i najizraženiji vidovi zakonske diskriminacije i neka – za ono vreme – najmanje diskriminativna rešenja. Na nama je da odaberemo šta od svega ovoga može da nam posluži za reinterpretiranje, a šta ne.

Za razliku od ruskog odnosa prema Sovjetskom Savezu, Srbi imaju i potpuno neiskorišćeno nasleđe prve, monarhističke, „srpske“ Jugoslavije. Ona je jednako podobna za reafirmaciju i kroz popularnu i kroz visoku kulturu i nauku. Titova Jugoslavija, u kojoj je eksplodirala masovna kultura u hiljadu oblika, može da bude korišćena kao osnova buduće benovolentno nastrojene regionalne kulturne hegemonije. Razni kulturni sadržaji iz jugoslovenske prošlosti, reafirmisani i reinterpretirani u skladu sa budućim strateškim projekcijama, mogu poslužiti ne samo za neutralizaciju antisrpskog ekstremizma kod okolnih naroda, već i za brojne vidove buduće kooperacije u kojima srpska ideja može nenametljivo da bude utkana kao jedan od naistaknutijih izraza balkanskog nasleđa i mentaliteta.

Pozitivne rezultate kooptiranja jugonostalgije za srpsku ideju ne treba brzo očekivati. Pre se mogu očekivati protivljenja ovakvom pristupu i u Srbiji i u njenom okruženju. Kada se, međutim, tokom narednog perioda odigraju epohalne promene u pravcu izrastanja multipolarnog sveta i novi odnosi snaga dovedu do novih prilika na Balkanu koje srpskoj opciji mogu samo da ojačaju poziciju, drugim narodima u regionu će ovakve interpretacije nekadašnjeg zajedništva – makar i iz oportunizma – izgledati kao najpovoljnije i najperspektivnije među ponuđenim. Na nama je da se do tada (samo)osvešćujemo, jačamo i izvučemo pouke iz neslavnog bilansa nekadašnjeg jugoslovenstva i Jugoslavije: pre svega, da jednom za svagda naučimo da se u svaku saradnju i svako udruživanje mora ulaziti samo sa čistim računom: sa jasnim određenjem šta je i koliko čije, ko šta ulaže i čemu (imajući u vidu uloženo) može da se nada. 

Iz knjige Istorija jedne utopije – 100 godina od stvaranja Jugoslavije, drugi tom, Katena Mundi, Beograd, 2018, str. 571-588.

Ilustracije: Nostalgija (1983), Andrej Tarkovski

_________________________________________________________________________
UPUTNICE:
[1] Hofer Johannes,“Medical Dissertation on Nostalgia,” trans. Carolyn Kiser Anspach, “Bulletin of the Institute of the History of Medicine, vol. 2, 1934, str. 381.

[2] Starobinski Jean, Starobinski, “The idea of nostalgia”, Diogenes, vol. 54, 1966, str. 85

[3] Bojm Svetlana, Budućnost nostalgije, Geopoetika, Beograd, 2002, str. 14.

[4] Hercfeld Majkl, Kulturna intimnost: socijalna poetika u nacionalnoj državi, Biblioteka 20. vek, Beograd, 2004, str. 186

[5] Gajić Aleksandar, Korporativna nostalgija, Službeni glasnik, Beograd, 2011, str.

[6]Npr. kod Palmberger, M 2008, “Nostalgia matters: nostalgia for Yugoslavia as potential vision for a better future”, Sociology: Journal of Sociology, Social Psychology & Social Anthropology, vol. 50, no. 4, str. 355-370.

[7] O fenomenu „crvene nostalgije“ postoji značajan broj naučnih studija. Videti: Saunders, A & Pinfold, D (ed.) , Remembering and rethinking the GDR: multiple perspectives and plural authenticities, Basingstoke, Palgrave Macmillan. 2012; Todorova M. & Gille Z., (ed.), Post-communist nostalgia, New York, Berghahn Books,.2010

[8] Detaljnije kod: Velikonja Mitja,Lost in Transition – Nostalgia for Socialism in Post-socialist Countries“, East European Politics and Societies,Volume 23 Number 4, Fall 2009, str.. 535-551.

[9] Isto, str. 537.

[10] Vidi: Velikonja Mitja, Titostalgia – a Study of Nostalgia for Josip Broz, Mirovni Institut, Ljubljana 2008; Volcic, Zala, Yugo-Nostalgia: Cultural Memory and Media in the Former Yugoslavia, Critical Studies in Media Communication 24, 2007, no. 1: 21–38.

[11] Spasić Ivana, “Jugoslavija kao mesto normalnog života: sećanja običnih ljudi u Srbiji“, Sociologija, Vol. LIV, N° 4, 2012, str. 596.

[12] Toš, Niko, et al. „Vrednote v prehodu III.—Slovensko javno mnenje 1999-2004,  Dokumenti SJM—FDV, IDV, CJMMK. Ljubljana, Slovenija, 2004, str. 300.

[13] Salabaj, Natalie V., and  Aleksandra Yaremenko, „The social-political attitudes of the Ukraine population“ 1996, http://www.umich.edu/~iinet/crees/events/fsugrant/nat.htm   pristupljeno 19.09.2017.

[14] Pipes, Richard.  Flight from freedom. Moscow Times. 2004, http://www.benadorassociates.com/article/6449

[15] Stepen nezaposlenosti se jako razlikovao od republike do republike. U Sloveniji je on bio minimalan, oko 4-5 odsto, u Hrvatskoj 8-9, u Srbiji 18 (na KiM  čak 57), u BiH 20,6 procenata…

[16] Jansen Stef, „After the red passport: towards an anthropology of the everyday geopolitics of entrapment in the EU’s ‘immediate outside“, Journal of the Royal Anthropological Institute, vol. 15, no.4, 2009, str. 815-832.

[17] O ekonomskim tendecijama u SFRJ videti: Rajšić Predrag, Ekonomija Titove Jugoslavija: odlaganje neminovnog kraha,  Katalaksija, 2014, http://katalaksija.com/2014/02/24/ekonomija-titove-jugoslavije-odlaganje-neminovnog-kraha/   pristupljeno 16.09. 2017.

[18] Istorijski arhiv KPJ, Kongresi i zemaljske konferencije KPJ 1919-1937, Beograd: Istorijsko odeljenje CK KPJ 1949, vol. I

[19] Detaljnije: Chapman Steve, The National Question and Federal Politics in the Socialist Federated Republic of  Yugoslavia, 1945-1 980. Department of War Studies Royal Military College of Canada, Kingston, Ontario,1989

[20] Osmi kongres SKJ, Beograd, 1965, str. 9.

[21] Sekulic Dusko, Massey Garth, Hodson Randy, “Who Were the Yugoslavs? Failed Sources of a Common Identity in the Former Yugoslavia”. American Sociological Review. American Sociological Association. 59 (1), February 1994. str.  85.

[22] “Ethnic composition of Bosnia-Herzegovina population, by municipalities and settlements, 1991. census””, Zavod za statistiku Bosne i Hercegovine – Bilten no. 234, Sarajevo, 1991

[23] Gajin Igor, “Living Strategies of Dead Identities: Ideological and Psychological Motivation Behind the  Expression and Transformation of Identity in the So-Called (Yugo)nostalgic Genre”Mediterranean Journal of Social Sciences, MCSER Publishing, Vol.5 No.22, Rome, September 2014, str. 441.

[24] Videti: Gajin Igor, “Living Strategies of Dead Identities: Ideological and Psychological Motivation Behind the  Expression and Transformation of Identity in the So-Called (Yugo)nostalgic Genre”, Mediterranean Journal of Social Sciences, MCSER Publishing, Vol.5 No.22, Rome, September 2014, str. 441-449.

[25] Detaljnije kod: Mazzucchelli Francesco,„What remains of Yugoslavia? From the geopolitical space of Yugoslavia to the virtual space of the Web Yugosphere“, Fondation Maison des sciences de l’homme,  Paris, 2012

[26] Dobar primer nam pruža master rad Jovane Vukčević: Vukčević Jovana, Commodification of the Collective Memory: Yugonostalgia as a Marketing Strategy, Institute of World History, Charles University in Prague, Paris and Prague, 2014

[27] Djilas Aleksa. “Funeral Oration for Yugoslavia: An ImaginaryDialogue with Western Friends”, Yugoslavism: Histories of a Failed Idea 1918-1992, Dejan Djokić (ed.),Hurst & Company, London, 2003, str. 322

[28] O oportunim hrvatskim stavovima u Jugoslovenskom odboru tokom Velikog rata videti: Gaćinović Radoslav, „Jugoslovenstvo i razbijanje srpskog nacionalnog identiteta“, Kultura Polisa, 2/2016, Novi Sad, 2016, str. 91-110.

[29] Više kod: Bellof Nora, Tito’s Flawed Legacy. Yugoslavia & the West since 1939, Westview Press, Boulder:, 1985

[30] O politici «slaba Srbija, jaka Jugoslavija» videti  Šutović Milojica,  «Samoopredeljenje naroda i raspad Jugoslavnje», Kultura polisa,. VIII (2011), br.15, Novi Sad, str.  43-86

[31] Detaljnije:  Vučinić Marinko, Anatomija druge Srbije, Katena Mundi, Beograd,  2016

[32] Kao tipičan primer „pronalaženja“ emancipatorskih poriva u jugonostalgiji videti Slapšak Svetlana, Hronospore,  eseji i komentari,  Peščanik, Beograd, 2010.

 

Izvor Novi Standard

Pratite nas na YouTube-u