Čekajući krah finansijskog gangsterizma

Novi hladni rat između SAD i Kine uslovljen je očajničkom potrebom da se kontrolišu kapaciteti stvaranja veštačke likvidnosti

Danas je više ili manje opštepoznato da su polovinom 1990-ih centralne banke, pod plaštom „nezavisnosti od država“ stavljene u službu bogaćenja bogatih i postale pumpe za naduvavanje cenovnih mehura. Od tada, prihodi stanovništva u razvijenom svetu uglavnom su uslovljeni inflacijom vrednosti imovine. U Srbiji smo, tokom sankcija, imali priliku da osetimo rezultate takvog procesa u ekstremnom obliku, a nakon toga nešto manje očito u okviru globalnih trendova.

Kreiranje derivativa i inflacija cena na bazi kvazi ekonomskih kriterijuma počivaju na gangsterskoj logici – uzmi sve danas pa šta bude. Problem je to što je taj vrednosni sistem nametnut svima. Dizajniran je tako da kroz naduvavanje novčane mase uvlači buduće prihode u današnju preraspodelu. Zidanje cena imovine je logički neodrživ mehanizam. Do sada, centralne banke su podržavale ovu očitu „otimačinu budućnosti“, uz propagandu neoliberalne finansijske struke i političara koja se vodi sve većim intenzitetom. Da bi održavale mehure svega mogućeg, od cena fudbalera do nekretnina i zabavljača, centralne banke širom sveta su praktično ukinule bilanse. Tako se i u Srbiji, gde je Zakon o deviznom poslovanju iz 2002. godine prilagodio statistiku platnog bilansa standardima Međunarodnog monetarnog fonda, deficit platnog bilansa pokriva neto prilivom stranih investicija.

Veliki svet, koji nam se navodi kao uzor, otišao još dalje u institucionalizaciji sistemskog ludila. Naime, centralne banke SAD, EU i Japana ubrizgavaju veštačku likvidnost kroz razbacivanje para poreskih obveznika na otkup nenaplativih potraživanja od banaka. Da bi se prevara prikrila, tim operacijama se daju zvučni nazivi kao što je monetarizacija ili kvantitativna olakšanja. U Srbiji, srećom, bankari su većinom monetarističke birokrate, pa operacije koje prevazilaze štampnje novca i izdavanje državnih obveznica ne znaju ili ne smeju da izvode, zbog čega je državi ostalo samo da se sve više nominalno zadužuje u inostranstvu.

ZAVRŠNI ČIN
Istorija, od 2007. godine, pokazuje da je vrednost mehura proporcionalna šteti koju izazove kad pukne. Pritom treba imati na umu da je bitna posledica stvaranja balona radi održavanja likvidnosti u velikom svetu to da nije moguće ostvariti ozbiljnu dobit legalnim načinima, već samo ulaganjem u neki od mehura. Takvo ulaganje, u nekretnine, u fudbalere ili u tercijarnu trgovinu derivativima počiva na stalnom rasta cene. Cene ne mogu da rastu večno, ali dok rastu odvlače sredstva iz privrede i, uz prateću inflaciju, čine svako preduzetništvo besmislenim a dobit zavisnu od izbegavanja poreza i neplaćanja zaposlenih. Preostaje samo pitanje kako u lance preraspodele uvući što više „sive ekonomije“ i tako, po cenu legalizacije prihoda od kriminala, još malo očuvati moć onih koji redistribuiraju bogatstvo.

Što se napumpava kao mehur, ispumpa se kada prestane upumpavanje. Posledica može biti samo to da će u jednom trenutku kapitalna dobit postati kapitalni gubitak. Po prirodi stvari, kamatne stope će onda eksplodirati, a šta će to značiti ne samo za one koji ulažu po principu nešto za ništa, ali i za zadužene, sasvim je jasno. Iz današnje pozicije čini se očito da se doba koncentracije bogatstva od brzo rastućih kapitalnih dobiti, na štetu stanovništva i privrede, bliži kraju. Da li će i kada srpski bankarski i finansijski sloj to razumeti, ostaje da se vidi. Zasad nema naznaka da njihova svest prevazilazi trenutni interes finansijski potentnih protuva.

Zadnjih par decenija, sa centralnim bankama koje stvaraju opšte dejstvo bogatstva, investitori nisu imali potrebu da misle kritički. Cena skoro svake imovine je rasla i sve što je trebalo da rade jeste da kupe i gledaju kako im se “bogatstvo” uvećava. U međuvremenu smo bili savremenici pucanja tri destruktivna mehura i još uvek neuspelog oporavaka od prevelikog kvazi investiranja. Šta je za očekivati kada naiđe sledeće? Investitori će shvatiti da bez sigurne dobiti najvažnije ostaje ostvarivati prihod koji će zadržati kupovnu moć kako inflacija i kamatne budu rasli. Ako je za očekivati malu dobit, jasno je da sledi i usporavanje ekonomskog rasta ili čak recesija i rast troškova života. Najsigurniji će biti oni koji žive od pasivnih prihoda, a žrtve će, uz one koji ostanu u divljem investiranju, biti i oni koji nisu uopšte krivi – ljudi koji žive od plata ili penzija.

Površnim posmatračima i zaluđenim monetaristima može delovati kako, u slučaju realnog sleda stvari, centralne banke i dalje mogu da plave svet likvidnošću. Međutim, za obaranje deflacionih pritisaka kakvi se mogu očekivati biće potrebno mnogo više nego 2009. godine. Na tom nivou ozbiljan je rizik od hiperinflacije. U tom slučaju prvo bi pukao balon cena imovine koja se prilagođava stopi inflacije (zakupnine, dividende, itd, uključujući fudbalere i estradu). Po logici stvari, investicije koje donose prihode od realne proizvodnje trebalo bi da zadrže relativnu kupovnu moć više od hartija od vrednosti. To bi pustilo iz boce  vlasnička potraživanja, koja će imaoci pokušati da monetarizuju.

Kako će obični ljudi da prođu, da li će staračka domaćinstva morati da rasprodaju imovinu, da li će se održati obrazovni, penzioni i zdravstveni fondovi teško je proceniti. To zavisi od kapaciteta sile kojim državne administracije budu u stanju da zaštite svoje nacije. Utešno bi bilo da nosioci javnih finansija i monetarne stabilnosti o tome razmišljaju danas, a još više da se o tome vodi javna rasprava. Svaka nesreća je rešiva ako je čovek spreman, u suprotnom nijedna nije dovoljno mala.

GEOPOLITIČKE POSLEDICE
Samit za azijsko-pacifičku ekonomsku saradnju završio je u haosu i po prvi put u istoriji ovog skupa nije bilo čak ni zajedničkog saopštenja. Razlog je otvoreni rivalitet između SAD i Kine, koje su dominirale skupom. Glavna oblast neslaganja bilo je insistiranje SAD (i EU) da se u kominikeu izrazi potreba za reformom Svetske trgovinske organizacije.

Konkurencija između SAD i Kine izbila je u fokus zbog težnje zapadnih saveznika da pokrenu koordinisan odgovor na kineski projekat „Jedan pojas, jedan put“, koji pretenduje da koncentriše investicije na evroazijskom nivou. U tom kontekstu, normalno je da su Kinu uznemirile zamerke da primenjuje nepoštene trgovinske prakse i pozivanje STO, kojim dominiraju SAD i saveznici, da postane sredstvo protiv kineske pozicije u sistemu investiranja.

Američki potpredsednik Pens zaoštrio je retoriku pozivom državama da izbegnu zajmove koji bi ih ostavili zaduženim Pekingu. Gangsterski vokabular kulminirao je porukom da SAD “neće promeniti kurs dok Kina ne promeni svoj način ponašanja”. Pristup Pensa ukazuje da je u pitanju igra sa nultim zbirom u finansijski najbrže rastućem regionu.

Dok SAD mogu da se uzdaju u saveznike poput Japana, Australije i Tajvana, države poput Južne Koreje i Filipina, koje takođe imaju vojne aranžmane sa SAD, imaju razloga da traže izlaz za sebe. To je indikator da će Kina i SAD morati da se potrude da privuku države regiona u svoje „investiciono“ okrilje. Potpredsednik Pens jeste rekao da se problemi između SAD i Kine mogu rešiti za pregovaračkim stolom, ali je propustio da ponovi stav SAD da se rešenje sastoji u tome da samo Kina napravi ustupke, koje Kina ne može niti hoće da učini.

Zajednička fotografija lidera okupljenih na Samitu zemalja Azijsko-pacifičke ekonomske saradnje (APEK), Papua Nova Gvineja, 18. novembar 2018.

Azijsko-pacifički samit je, očito, bio runda u hegemonističkoj borbi između SAD i Kine. Ta borba je uslovljena očajničkom potrebom da se kontrolišu kapaciteti stvaranja veštačke likvidnosti. Imajući u vidu bliženje kraha gangsterske ekonomije Zapada koju je i Kina iskoristila u svoju korist, taj problem se može rešiti samo podelom interesnih sfera. Kako god to nazivali u javnosti, svet ulazi u hladni rat.

 

Izvor Novi Standard