Чекајући крах финансијског гангстеризма

Нови хладни рат између САД и Кине условљен је очајничком потребом да се контролишу капацитети стварања вештачке ликвидности

Данас је више или мање општепознато да су половином 1990-их централне банке, под плаштом „независности од држава“ стављене у службу богаћења богатих и постале пумпе за надувавање ценовних мехура. Од тада, приходи становништва у развијеном свету углавном су условљени инфлацијом вредности имовине. У Србији смо, током санкција, имали прилику да осетимо резултате таквог процеса у екстремном облику, а након тога нешто мање очито у оквиру глобалних трендова.

Креирање дериватива и инфлација цена на бази квази економских критеријума почивају на гангстерској логици – узми све данас па шта буде. Проблем је то што је тај вредносни систем наметнут свима. Дизајниран је тако да кроз надувавање новчане масе увлачи будуће приходе у данашњу прерасподелу. Зидање цена имовине је логички неодржив механизам. До сада, централне банке су подржавале ову очиту „отимачину будућности“, уз пропаганду неолибералне финансијске струке и политичара која се води све већим интензитетом. Да би одржавале мехуре свега могућег, од цена фудбалера до некретнина и забављача, централне банке широм света су практично укинуле билансе. Tако се и у Србији, где је Закон о девизном пословању из 2002. године прилагодио статистику платног биланса стандардима Међународног монетарног фонда, дефицит платног биланса покрива нето приливом страних инвестиција.

Велики свет, који нам се наводи као узор, отишао још даље у институционализацији системског лудила. Наиме, централне банке САД, ЕУ и Јапана убризгавају вештачку ликвидност кроз разбацивање пара пореских обвезника на откуп ненаплативих потраживања од банака. Да би се превара прикрила, тим операцијама се дају звучни називи као што је монетаризација или квантитативна олакшања. У Србији, срећом, банкари су већином монетаристичке бирократе, па операције које превазилазе штампње новца и издавање државних обвезница не знају или не смеју да изводе, због чега је држави остало само да се све више номинално задужује у иностранству.

ЗАВРШНИ ЧИН
Историја, од 2007. године, показује да је вредност мехура пропорционална штети коју изазове кад пукне. Притом треба имати на уму да је битна последица стварања балона ради одржавања ликвидности у великом свету то да није могуће остварити озбиљну добит легалним начинима, већ само улагањем у неки од мехура. Такво улагање, у некретнине, у фудбалере или у терцијарну трговину деривативима почива на сталном раста цене. Цене не могу да расту вечно, али док расту одвлаче средства из привреде и, уз пратећу инфлацију, чине свако предузетништво бесмисленим а добит зависну од избегавања пореза и неплаћања запослених. Преостаје само питање како у ланце прерасподеле увући што више „сиве економије“ и тако, по цену легализације прихода од криминала, још мало очувати моћ оних који редистрибуирају богатство.

Што се напумпава као мехур, испумпа се када престане упумпавање. Последица може бити само то да ће у једном тренутку капитална добит постати капитални губитак. По природи ствари, каматне стопе ће онда експлодирати, а шта ће то значити не само за оне који улажу по принципу нешто за ништа, али и за задужене, сасвим је јасно. Из данашње позиције чини се очито да се доба концентрације богатства од брзо растућих капиталних добити, на штету становништва и привреде, ближи крају. Да ли ће и када српски банкарски и финансијски слој то разумети, остаје да се види. Засад нема назнака да њихова свест превазилази тренутни интерес финансијски потентних протува.

Задњих пар деценија, са централним банкама које стварају опште дејство богатства, инвеститори нису имали потребу да мисле критички. Цена скоро сваке имовине је расла и све што је требало да раде јесте да купе и гледају како им се „богатство“ увећава. У међувремену смо били савременици пуцања три деструктивна мехура и још увек неуспелог опоравака од превеликог квази инвестирања. Шта је за очекивати када наиђе следеће? Инвеститори ће схватити да без сигурне добити најважније остаје остваривати приход који ће задржати куповну моћ како инфлација и каматне буду расли. Ако је за очекивати малу добит, јасно је да следи и успоравање економског раста или чак рецесија и раст трошкова живота. Најсигурнији ће бити они који живе од пасивних прихода, а жртве ће, уз оне који остану у дивљем инвестирању, бити и они који нису уопште криви – људи који живе од плата или пензија.

Површним посматрачима и залуђеним монетаристима може деловати како, у случају реалног следа ствари, централне банке и даље могу да плаве свет ликвидношћу. Међутим, за обарање дефлационих притисака какви се могу очекивати биће потребно много више него 2009. године. На том нивоу озбиљан је ризик од хиперинфлације. У том случају прво би пукао балон цена имовине која се прилагођава стопи инфлације (закупнине, дивиденде, итд, укључујући фудбалере и естраду). По логици ствари, инвестиције које доносе приходе од реалне производње требало би да задрже релативну куповну моћ више од хартија од вредности. То би пустило из боце  власничка потраживања, која ће имаоци покушати да монетаризују.

Како ће обични људи да прођу, да ли ће старачка домаћинства морати да распродају имовину, да ли ће се одржати образовни, пензиони и здравствени фондови тешко је проценити. То зависи од капацитета силе којим државне администрације буду у стању да заштите своје нације. Утешно би било да носиоци јавних финансија и монетарне стабилности о томе размишљају данас, а још више да се о томе води јавна расправа. Свака несрећа је решива ако је човек спреман, у супротном ниједна није довољно мала.

ГЕОПОЛИТИЧКЕ ПОСЛЕДИЦЕ
Самит за азијско-пацифичку економску сарадњу завршио је у хаосу и по први пут у историји овог скупа није било чак ни заједничког саопштења. Разлог је отворени ривалитет између САД и Кине, које су доминирале скупом. Главна област неслагања било је инсистирање САД (и ЕУ) да се у коминикеу изрази потреба за реформом Светске трговинске организације.

Конкуренција између САД и Кине избила је у фокус због тежње западних савезника да покрену координисан одговор на кинески пројекат „Један појас, један пут“, који претендује да концентрише инвестиције на евроазијском нивоу. У том контексту, нормално је да су Кину узнемириле замерке да примењује непоштене трговинске праксе и позивање СТО, којим доминирају САД и савезници, да постане средство против кинеске позиције у систему инвестирања.

Амерички потпредседник Пенс заоштрио је реторику позивом државама да избегну зајмове који би их оставили задуженим Пекингу. Гангстерски вокабулар кулминирао је поруком да САД „неће променити курс док Кина не промени свој начин понашања“. Приступ Пенса указује да је у питању игра са нултим збиром у финансијски најбрже растућем региону.

Док САД могу да се уздају у савезнике попут Јапана, Аустралије и Тајвана, државе попут Јужне Кореје и Филипина, које такође имају војне аранжмане са САД, имају разлога да траже излаз за себе. То је индикатор да ће Кина и САД морати да се потруде да привуку државе региона у своје „инвестиционо“ окриље. Потпредседник Пенс јесте рекао да се проблеми између САД и Кине могу решити за преговарачким столом, али је пропустио да понови став САД да се решење састоји у томе да само Кина направи уступке, које Кина не може нити хоће да учини.

Заједничка фотографија лидера окупљених на Самиту земаља Азијско-пацифичке економске сарадње (АПЕК), Папуа Нова Гвинеја, 18. новембар 2018. 

Азијско-пацифички самит је, очито, био рунда у хегемонистичкој борби између САД и Кине. Tа борба је условљена очајничком потребом да се контролишу капацитети стварања вештачке ликвидности. Имајући у виду ближење краха гангстерске економије Запада коју је и Кина искористила у своју корист, тај проблем се може решити само поделом интересних сфера. Како год то називали у јавности, свет улази у хладни рат.

 

Извор Нови Стандард