Вођство у муслиманском свету и цена ћутања

Ердоган преузима улогу лидера муслиманског света од Саудијске Арабије, и то уз помоћ Ирана и Русије. Очекујмо велики ватромет

Било је то упаковано као снажна, визуелна порука која је одјекнула широм Евроазије: председници Ердоган и Путин, у пуној истанбулској дворани, окружени важним личностима, у понедељак прослављају завршетак 930 километара дуге поморске секције гасовода „Турски ток“ испод Црног мора. Ово је ништа мање од најважнијег достигнућа на бременитом терену који сам почетком двехиљадитих назвао „Гасоводистан“. Гаспром је завршио своје радове за свега две и по године, упркос огромном притиску Вашингтона, који је већ успео да удави претходника „Турског тока“, односно „Јужни ток“.

ДУПЛИРАЊЕ УЛОГА
„Турски ток“ је пројектован у две линије од којих је свака у стању да допреми 15,75 милијарди кубних метара гаса годишње. Прва ће снабдевати турско тржиште. Друга ће, пробијајући се кроз 180 km територије западних турских крајева, снабдевати јужну и југоисточну Европу, а прве испоруке се очекују до краја следеће године. Потенцијалне муштерије укључују Грчку, Италију, Бугарску, Србију и Мађарску.

Можемо ово назвати Гаспромовим „дуплирањем улога“. Северни токови 1 и 2 ће снабдевати северну Европу, док ће „Турски ток“ снабдевати јужну Европу. Гасоводи су челичне пупчане врпце. Они представљају флуидну повезаност у најбољем издању, док истовремено драстично смањују ризик од геополитичких трзавица. Турска већ добија руски гас преко „Плавог тока“ и Транс-балканског гасовода. Штавише, Турска је друго највеће извозно тржиште Гаспрома, након Кине.

Ердоганов говор, у којем се громопуцателно наглашавају предности турске енергетске безбедности, је пуштан изнова и изнова широм покислог и ултра-закрченог Истанбула. Присуствовати овом геополитичком и геоекономском пробоју је било надасве просветљујуће, док сам дискутовао о турској геополитици са члановима прогресивне турске левице.

Чак се и опозиција ономе што се у Европи рутински дефинише као Ердоганов бренд „азијског нелиберализма“ слаже са тиме да је турско-руско повезивање – у енергетици, у војном домену куповином ракетних система С-400, у изградњи нуклеарних електрана – извршено са великим умећем Ердогана, који увек пази на то да Вашингтону шаље директне и индиректне поруке о томе да поводом турских националних интереса неће бити компромиса.

Руковање председника Русије и Турске на церемонији завршетка радова на Турском току, 19. новембар 2018.

Хајде да сада упоредимо овај настајући entente cordiale између „Медведа“ и „Султана“ са грчевитом драмом у Истанбулу (мисли се на конзулат Саудијске Арабије у Истанбулу у којем је убијем Џамал Кашоги; прим. прев). Ибрахим Карагул – који не зазире од прибегавања раблеовским методама (Франсоа Рабле је био француски писац из 16. века, познат по грубим и неумесним шалама, подсмеху и иронији, прим. прев.) – је увек користан као огледало које рефлектује стање ствари у круговима АКП-а око Ердогана.

ПРЕДВОДИТИ ИСЛАМ
Што се ове политичке елите тиче, коначни продор у Ердогановој „смрт од хиљаду рана“ игри је неминован, што значи да ће бити доказано да је Мохамед бин Салман (МБС) лично наредио убиство и касапљење Џамала Кашогија. Из високих кругова АКП-а – као и из кругова независних левичарских интелектуалаца – стижу потврде да је америчко-израелско-саудијско-емираћанска осовина дубоко загазила у преговоре за изузимање МБС-а од било какве одговорности. То обухвата и ставке са „меснате“ Ердоганове листе захтева коју нуди у замену за ћутање Анкаре – окончање саудијске блокаде Катара и изручење Фетулаха Гулена, ког широм турског политичког спектра описују као лидера „ФЕТО“ (Фетулахове терористичке организације).

Кремљ и руско министарство спољних послова су више него свесни да ова игра високих улога далеко превазилази „петпарачке приче“ из Истанбула и Астанског мировног процеса за Сирију – којим Путин и Ердоган, заједно са иранским лидером Роханијем брижљиво управљају. Главни згодитак је, ни мање ни више, вођство у муслиманском свету.

Од обиласка неколицине главних знаменитости османске империјалне силе и живахног разговора у истанбулском старом базару књига нема ничег бољег за подсећање да је управо ово место вековима било седиште муслиманске уме – док ту улогу нису узурпирали арапски пустињски скоројевићи. Алистер Крук је савршено елаборирао тесну повезаност Куће Сауда са убиством Кашогија и појаснио како се из овога намећу питања о статусу Саудијске Арабије као „обичног кустоса Меке и Медине“. Ово заиста „сева“ широм проердоганских турских медија. А Крук истиче како ће такав положај „отргнути велики део значаја и вредности које Залив има за Вашингтон“.

Моји текући разговори са прогресивним кемалистичким турским интелектуалцима – да, они су мањина – су ми открили један фасцинантан процес. Ердоганова машинерија је нањушила животну шансу да истовремено сахрани климави исламски кредибилитет Куће Сауда и учврсти турски неоосманизам, али у „Икван“ оквиру (мисли се на један од надимака Муслиманског братства, тј. „Al Ikhwan al Muslimun“, прим. прев.). Управо то је резон иза немилосрдног похода Ердоганових турских медија на раскринкавање наводне завере коју су исплели Мухамед бин Зајед (МБС-ов ментор), Тел Авив и Трампова администрација.

Престолонаследници Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата, Мохамед бин Салман и Мохамед бин Зајед

Нико не може са сигурношћу да предвиди финале. Али велика је вероватноћа да ће оно подразумевати доминантну Ердоганову Турску са утицајем широм муслиманских земаља, а у савезништву са Катаром и Ираном. А сви они ће уживати веома блиске геополитичке и економске односе са Русијом. Очекујмо велики ватромет.

 

Превео Војислав Гавриловић

 

Asia Times