Vreme je za diplomatsku ofanzivu protiv Kfora

Srbija mora pokrenuti pitanje povratka kontigenata prijateljskih zemalja na KiM, u skladu sa Rezolucijom 1244

„Srbija nema više razloga da ima poverenja u misiju Kfora, odnosno NATO-a na Kosovu i Metohiji, jer se pokazalo da je sve što su govorili o kretanju jedinica ROSU – izmišljotina“, požalio se predsednik Srbije prošlog petka ruskom ambasadoru Čepurinu i dodao: „Upad jedinica ROSU u Severnu Mitrovicu pokazao je da su snage Kfora, odnosno NATO, namerno obmanjivale sveukupnu javnost. Danas je svima jasno po čijem nalogu i u sprezi sa kojim silama su predstavnici NATO-a lagali“. Iako će gotovo svaki građanin Srbije reći da „nemamo razloga za poverenje“ prema NATO-u još od sredine devedesetih, ovo je izuzetno značajna izjava jer se nakon takvog političkog otkrovenja nameće i potreba za adekvatnim postupcima. Kao što je poznato, Kfor kontroliše 12,3 odsto teritorije naše zemlje i ukoliko Beograd ne može imati poverenje u njega ne može ga ni tretirati kao partnera. Posledice takvog stanja, ukoliko ne dođe do promena, mogle bi da se pokažu kao katastrofalne.

“ŠTO MANjE SRBA, VEĆA STABILNOST”
No, razmotrimo najpre sam Kfor. Kfor je praktično od svog osnivanja faktor gaženja vitalnih srpskih interesa, sa faktičkim zadatkom omogućavanja Albancima da Kosmet etnički očiste od Srba. O tome prilično nedvosmisleno svedoči i izjava prvog komandanta Kfora, britanskog generala ser Majkla Džeksona, koji je za Njujork tajms 20. februara 2000. godine izjavio: „Što manje Srba ostane, to će Kosovo biti stabilnije“. Bilo kakav privid statusne neutralnosti ove misije nestao je nakon iznuđenog odlaska ruskog kontigenta 2003. godine, a nebrojeni primeri pasivnog držanja ove oružane sile pred albanskim terorom nad srpskim stanovništvom na Kosmetu pokazuju da se radi o nedvosmisleno proalbanski pristrasnoj oružanoj sili. To što su zvaničnici Kfora prošle nedelje prikrivali ofanzivno kretanje albanskih oružanih grupa ka severu pokrajine i uz to demantovanjem izjava predsednika Srbije nastojali da ga diskredituju u domaćoj javnosti samo je poslednji u nizu primera malignog delovanja ove misije. Ipak, činjenica da od Kfora makar formalno zavisi bezbednost kosovskih Srba, kao i da je ova misija pod vođstvom NATO-a (koji nas okružuje), primoravala je srpsko rukovodstvo u dužem vremenskom periodu da sva negativna iskustva ignoriše i pokuša da koliko-toliko prijateljski sarađuje sa dotičnom misijom, u nadi da će biti moguće postići nekakav odnos poverenja. Izgleda da se zvanični Beograd prošlog petka pomirio sa odavno jasnim zaključkom da su te nade neosnovane.

Strateški posmatrano, skorašnji događaji u južnoj srpskoj pokrajini stavljaju našu zemlju između čekića i nakovnja. S jedne strane je perspektiva novog pogroma nad srpskim stanovništvom i mirne kapitulacije u egzistencijalnoj borbi za teritorijalni integritet Srbije, sa druge strane je neizvesni put samostalne odbrane od osokoljenih albanskih separatista i njihovih NATO mentora koji bi mogao da se završi i oružanim sukobom. Budući da je prva opcija neprihvatljiva a da druga podrazumeva ogromne rizike, možda je trenutak za treću mogućnost – diplomatsku ofanzivu za restruktuiranje, odnosno „denatoizaciju“ mirovnih snaga na Kosmetu.

ŠTA KAŽE R-1244
Naime, po slovu Rezolucije 1244 (član 5), kao i Vojnotehničkog sporazuma iz Kumanova (član 1), mirovne snage su na teritoriji Kosmeta pod pokroviteljstvom UN, a ne NATO-a. To što je ulogu mirovnjaka kroz Kfor preuzeo NATO je plod geopolitičkih okolnosti koje su vladale krajem prethodnog i početkom ovog veka, odnosno tadašnjeg atlantističkog unipolarizma. Kako je natovski Kfor do sada nedvosmisleno pokazao da ne poštuje obavezu statusne neutralnosti koju je Savet bezbednosti naložio Rezolucijom 12 44, vreme je da Beograd, uz pomoć Rusije, Kine i drugih prijateljskih zemalja, kao i obilja dokaza o tolerisanju progona nealbanaca sa Kosmeta od dolaska međunarodnih snaga, pokrene obimnu diplomatsku ofanzivu u kojoj bi tražio restruktuiranje mirovnih snaga u pokrajini, sa ciljem postizanja balansa u odnosu NATO i ne-NATO kontigenata na Kosmetu. Konkretnije rečeno, kako bi se izbegao dalji teror Albanaca nad kosovskim Srbima, a istovremeno i novi rat Srbije i NATO-a, potrebno je da se u oblastima gde žive Srbi uspostavi prisustvo ruskih, beloruskih, kineskih i drugih ne-NATO kontigenata, odnosno kontigenata zemalja koje ne priznaju jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova.

Poslednja konferencija za medije generala Salvatorea Kuočija pre izmene komande 28. novembra, Priština, 26. novembar 2018.

To bi istovremeno podrazumevalo i novo teritorijalno ustrojstvo mirovne misije. Petodelnu sektorsku strukturu Kfora valjalo bi zameniti podelom na NATO i ne-NATO zone. Geopolitički gledano optimalno bi bilo da se sektori pod kontrolom Srbiji naklonjenih mirovnih kontigenata formiraju u severnim i istočnim delovima pokrajine, sa prostiranjem na četvrtini ili petini teritorije Kosova. U tim sektorima bi odnos prema albanskom stanovništvu bio ekvivalentan odnosu prema srpskom stanovništvu u ostatku pokrajine. Na taj način bi se postepeno formirala zona stabilnog srpskog prisustva u pokrajini i snažna kontrateža separatistima iz Prištine, što bi sve zajedno drastično degradiralo njihove državolike konstrukcije, otvarajući put za ravnopravnije pregovaranje o rešenju kosovskog problema.

ISKUSTVO RUSKOG UČEŠĆA U KFORU
Ovde je verovatno potrebno osvrnuti se i na slučaj ruskog učešća u Kforu od 1999. do 2003. koje se – kako nam je svima poznato – neslavno završilo. Bez ulaženja u obimnu analizu, ovaj slučaj odlično ilustruju dve izjave ruskog predsednika Vladimira Putina. Prva je ona iz juna 2001, kada je Putin prilikom posete Beogradu (što je uzgred bila prva poseta ruskog predsednika našoj zemlji) produžio do Prištine kako bi obišao ruski mirovni kontigent. Tada je izjavio kako je neophodno „da se pojača rusko vojno prisustvo u strateški važnom regionu Jugoistočne Evrope, kako bi se učvrstio autoritet Rusije na Balkanu i na međunarodnoj sceni“. Tadašnja namera Kremlja bila je da uveća svoj kontigent na Kosovu i stekne uslove za formiranje sopstvenog, ruskog sektora u pokrajini, i to na prostorima sa srpskom većinom.

Međutim ovo je bilo sprečeno zatvaranjem vazdušnih prostora Mađarske, Rumunije i Bugarske za ruske vojno-transportne avione, pa je Putin 2004. sledećim rečima objasnio odluku o povlačenju: „Povukli smo naš vojni kontingent… jer je besmisleno prisustvo našeg vojnog kontingenta koji nema mogućnosti da odlučuje i utiče na bilo šta. Ono bi samo služilo kao pokriće za promene situacije na Kosovu u pravcu koji smatramo pogrešnim. Mislim da prisustvo našeg kontingenta ne bi moglo da pomogne u sprečavanju izbijanja nasilja kojem smo nedavno bili svedoci [misli se na martovski pogrom iz 2004, prim. aut.] i mi bismo za to snosili odgovornost. Smatram da to nije prihvatljivo za Rusiju“. Dakle, iz ovoga se vidi da je Rusija želela ulogu ravnopravnog aktera, sposobnog da „odlučuje“ i „utiče“. Onda kada se to pokazalo neizvodljivim, Kremlj je sišao sa pozornice.

UZROCI STRATEŠKOG DEBAKLA
Nekoliko je uzroka za tadašnji strateški debakl i oni se uglavnom svode na sledeće: 1) Rusija nije mogla samoinicijativno da menja pravila igre na Kosovu i da uspostavi svoj sektor u pokrajini jer nije imala dovoljno diplomatskih i logističkih kapaciteta; 2) tadašnji srpski režim nije želeo ni na koji način da podrži rusku inicijativu, pa je čak i sa značajnom dozom negodovanja posmatrao bilo kakvo – a kamoli vojno – rusko prisustvo na ovim prostorima; 3) Moskvi nakon svega navedenog nije odgovaralo da rizikuje pogoršavanje odnosa sa Zapadom (pre svega Amerikom sa kojom je usled tzv. “rata protiv terorizma” tada imala odnose koji su išli uzlaznom putanjom) zbog Kosova oko kog se ni tadašnji Beograd nije naročito angažovao. Danas je situacija nešto drugačija. Diplomatski, vojni i ekonomski kapaciteti Ruske Federacije su značajno uvećani u odnosu na nivo iz perioda od 1999-2003, a odnos Zapada i Moskve je već dovoljno zaoštren, tako da neslaganje oko Kosova ne menja ništa. Ukoliko bi Beograd sakupio političku hrabrost i diplomatsku veštinu da inicira poduhvat revizije Kfora, sva je prilika da bi kao povlašćeni strateški partner Rusije i Kine naišao na podršku Moskve i Pekinga.

Nema potrebe posebno isticati da ovo nije lako ostvariv poduhvat. Pored značajnih koncesija koje bi Srbija morala da ustupi zaštitnicima njenog teritorijalnog integriteta ukoliko do realizacije navedene strategije dođe, moralo bi se računati i na otpor zapadnog bloka. On će možda u početku biti i nesavladiv, usled prava veta u Savetu bezbednosti. Međutim važno je pokrenuti proces delegitimizovanja uloge Kfora, a međunarodnoj javnosti skrenuti pažnju na to da su promene neophodne, jer ako od trenutnih tridesetak zemalja učesnica Kfor misije svega njih četiri ili pet ne priznaje Kosovo kao državu – o kakvoj statusnoj neutralnosti misije možemo da govorimo?

Pripadnici ruskog i britanskog kontigenta Kfora na Kosovu i Metohiji

Srbiji bi u ovome i globalni politički i geopolitički procesi išli naruku. Autoritet NATO-a se sve glasnije dovodi u pitanje i unutar same Alijanse, dok će predstojeći izbori za Evropski parlament, kao i predsednički izbori u SAD, u velikoj meri skrenuti pažnju tradicionalno antisrpskog dela međunarodne zajednice sa balkanskih zbivanja. Paralelno sa time odvijaće se izgradnja ruskog gasovoda „Turski tok“ i postepeno integrisanje Srbije u kineski mega-projekat „Pojas i put“, što su procesi za čiju će realizaciju i Moskvi i Pekingu biti potrebna stabilnost ovih prostora, što bi moglo da poprimi i formu interesovanja za direktno vojno prisustvo. Sve u svemu, u takvoj geopolitičkoj dinamici otvoriće se prostor kakav ranije nije postojao za preispitivanje uloge aktuelnih mirovnih snaga u južnoj srpskoj pokrajini. Beograd samo mora da napravi prvi korak.

 

Izvor Novi Standard