Немачка штампа различито о руско-украјинској кризи

Немачки новински коментатори су забринути, али мишљења и процене тога како би Запад требало да реагује су различита

Спречавање проласка украјинских бродова Керчким мореузом заоштрава сукоб између Русије и Украјине. Немачки новински коментатори су забринути. Ипак, мишљења и процене тога како би Запад требало да реагује су различита.

Коментатор листа Ханделсблат из Диселдорфа нема сумње о томе ко је за заоштравање сукоба између Русије и Украјине одговоран – руски председник Владимир Путин: „Путинова Русија учиниће све што може како би Украјина на крају пропала. Јер кад би се та земља развила у правцу једне мање коруптивне, модерне и економски перспективне државе, он не би у својој земљи више имао оправдање за своју олигархијску мрежу. Али уколико би Украјина поново постала вазалски привезак Москве, то би дуготрајно реметило европску безбедносну архитектуру. Због тога Европа ни у ком случају не би смела да буде равнодушна према судбини Украјине“.

У сличном правцу, додуше користећи сликовитија поређења, размишља и аутор текста минхенског листа Меркур: „Путинов однос према Украјини већ годинама личи на игру мачке и миша. Сада је мачка поново ударила шапом – и тврди да ју је миш пре тога напао. Путина од таквог понашања нико неће моћи да одврати. Најновија војна авантура Кремља показује у којој су мери преурањени били сви захтеви да се укину санкције. Када немачка Левица Путиново агресивно понашање узима као потврду своје тезе да би санкције требало укинути јер су очигледно неделотворне, ту се ради о цинизму који је тешко надмашити.“

КРИВИЦА КРЕМЉА
И према мишљењу коментатора угледног конзервативног листа Франкфуртер алгемајне цајтунг није тачно да су санкције неефикасне: „Оне утичу на калкулације Кремља. И мали убоди могу да заболе. Али оне су пре свега знак да нема никаквог повратка на ’business as usual’, те да покушаји забијања клина између земаља Запада неће бити успешни. Али не би све требало да остане на санкцијама: Украјини је потребно више подршке и пажње, Европљани би требало да ураде више како би били независнији од руских испорука енергије. Јер брзо одбијање Русије европских понуда за посредовање у спору, показује да Кремљ и даље иде у правцу ескалације.“

Мало другачији је тон у коментару листа Нирнбергер нахрихтен: „Ма колико важно било знати ко је крив за ескалацију, тражењем одговора на то питање у Украјини се неће доћи до неког решења. Запад би морао да пронађе начин да Русију извуче из изолације. Ни у Сирији се ништа не може постићи мимо Москве. Другим речима: само уз помоћ апела неће постићи циљ, али ни само санкцијама. Потребно је осмислити концепте који надилазе хоризонт дневне политике. Гаранција да ће то функционисати не постоји. Али тренутно то нико и не покушава. А то може да води само у неуспех.“

Умерен у свом коментару је и аутор текста у угледном, либералном листу Зидојче цајтунг из Минхена. Он сматра да би немачка канцеларка Ангела Меркел ту могла да игра важну улогу: „Потребно је спречити да рат у Украјини – који на жалост траје још од 2014. – добије још једно бојно поље. Још постоји нада да ниједна ни друга страна неће дозволити да сукоб измакне контроли, само зато јер би им то одговарало из унутрашњеполитичких разлога. То додуше не зависи у првом реду од Ангеле Меркел, али она може да помогне. Она Путину може јасно да стави до знања да ће ново руско кршење правних одредби и ново насиље диктирано из Кремља бити кажњено новим санкцијама. Али потребно је упозорити и Порошенка: ни украјински председник не би смео да питање рата и мира подреди својој предизборној борби.“

СУОДГОВОРНОСТ ЗАПАДА
Сасвим другачији је нагласак у коментару левог берлинског листа Тагесцајтунг: „Санкције које су на снази још од 2014. године показале су се као сасвим неподобне за вршење позитивног утицаја на политику Русије према Украјини. Апели за деескалацијом немачке канцеларке Ангеле Меркел и министра спољних послова Хајка Маса звуче разумно. Али и они ће се показати као неделотворни уколико Немачка и њени партнери у ЕУ и НАТО не буду у стању да коначно прескоче сопствену сенку и признају своју велику суодговорност за заоштравање кризе измешу Русије и Запада још од краја 1990-их – што је на крају и довело до анексије Крима.

Део те суодговорности је проширење НАТО на исток, чиме је прекршено обећање које је бивши канцелар Хелмут Кол дао у Москви 1990. Потом је ту закључак НАТО из 2008. с опцијом укључивања Украјине, те преговори о придруживању Украјине Европској унији. Тада је Брисел ставио Кијев пред фаталну алтернативу да се у сфери трговинске и економске политике јасно определи између Москве и Запада. И на крају је ту суодговорност Немачке и њених западних партнера за неограничену подршку влади у Кијеву – и то чак и онда када је она, одмах након преузимања власти у фебруару 2014, запретила да ће раскинути постојећи уговор с Москвом о коришћењу војне луке у Севастопољу на Криму најмање до 2042. године.“

Аутор текста сматра да би за смиривање динамике ескалације било потребно да НАТО коригује своју одлуку из 2008, те да би смиривању помогло када би обе стране пристале на то да више не одржавају војне маневре у близини границе и када би повукле трупе које су сада тамо стациониране. Уз то би Русији требало да буде гарантована могућност коришћења војне луке у Севастопољу. На крају би могло да се предложи одржавање новог референдума на Криму, који би овога пута организовале и контролисале УН. Грађанима на Криму понудио би се останак у оквирима Украјине уз велики степен културне, језичке, финансијске и управне аутономије. „Када би Немачка покренула такву деескалирајућу иницијативу, била би то реализација онога што се у Берлину радо назива повећаним степеном међународне одговорности Немачке“.

 

Приредио Зоран Арбутина

 

Извор Дојче веле, 28. новембар 2018.