Бојан Билбија: Суверенисти против америчке окупације Европе

После Брегзита и промене власти у Немачкој може се очекивати отворена конфронтација Европе и САД

Аналитичари указују да се путеви САД и ЕУ разилазе, а независна енергетска и војна политика је камен темељац европске суверености, у чему Москва може да буде партнер и замени прекоокеанског „савезника“

Све чешће се у последње време говори о „великим променама“ у Европи. Реч је, пре свега, о односу Европе према САД, а нарочито је ова тема постала актуелна након избора председника Доналда Трампа, који је јануара 2017. ступио на дужност. Ако су до тада имали много обзира према прекоокеанском савезнику, па су отровне стрелице према Вашингтону у време власти Барака Обаме, или још пре њега, смели да упућују само најкуражнији и они који су пљунули на своју политичку каријеру, данас то више није реткост. Осоколила се Европа, схвативши да су економска и мигрантска криза – од којих данас трпи цео континент – умногоме последица америчког деловања широм света. И да америчке санкције Русији и Кини, као и потенцијални војни сукоб са овим моћним државама Европу води право у пропаст. Заборавили су, многи од њих, једино да укажу да је готово све што су протеклих деценије САД радиле било углавном уз пуну подршку те исте Европе.

ЗЕЦ ПРЕД АНАКОНДОМ
Један од оних који су знали, понекад, да пруже отпор Вашингтону и док су били на власти, јесте и бивши немачки канцелар Герхард Шредер. „Недовољна послушност“ вероватно га је и коштала канцеларске функције 2005, упркос томе што су његове реформе положене у темељ данашње економске снаге и виталности Немачке. Ипак, наследнику Хелмута Кола и претходнику Ангеле Меркел није опроштено противљење америчкој војној интервенцији у Ираку 2003, изведеној без одобрења Савета безбедности УН. Разлаз са Американцима вероватно га је и погурао ближе Москви, где је после 2000. године успоставио добре радне и личне односе с председником Владимиром Путином. Данас је Шредер ангажован у управи руског енергетског гиганта „Росњефт“ и на челу је „Северног тока“ – изузетно важног пројекта за Немачку и Русију. А то је пројекат који Американци доживљавају као „црвену мараму“, схватајући да његовом реализацијом губе моћ и утицај у Европи.

Да су се ствари у евроатлантским односима ипак промениле, најбоље се види из нове реторике ЕУ престоница према Вашингтону. И ту им је Трамп, са својим провокативним поступцима, заиста добро дошао. Сада имају „опипљив“ разлог да се побуне и због ствари због којих раније нису смели – одговарајући на прилично бруталне поруке што стижу преко океана. Управо је Шредер протекле недеље упутио једну од најоштријих изјава, користећи се лагоднијим положајем бившег немачког лидера, ослобођеног сувише строгих стега у јавним наступима. „САД се односе према Немачкој као према окупираној држави. На такав начин Вашингтон гради и своју трговинску политику“, указао је бивши канцелар и човек кога, због добро обављеног посла у економији, и даље веома цене у његовој земљи.

Ова изјава као да се надовезује на недавне речи, односно критику политике САД, немачког шефа дипломатије Хајка Маса, који је оценио да Немци не смеју да стоје „као зец пред анакондом“ када је реч о казненим царинама и санкцијама које уводе Американци. „Морамо одлучно да бранимо сопствене интересе у светлу таквих акција. Не ради се само о 80 милиона Немаца већ и о Европи, где живи 500 милиона људи“, поручио је тада Мас. И пре овога немачки министар знао је да „распали“ по Американцима. „Многи мисле да је могуће ’преспавати’ Трампа и да ће после њега све бити као и пре. Сматрам да је то погрешно мишљење. У трансатлантским односима догађају се структурне промене и то је оно на шта ми у Немачкој, и посебно у Европи, морамо да се припремимо са стратешке тачке гледишта“, указао је Мас на твитеру у септембру. И његов претходник Зигмар Габријел је истицао неопходност преиспитивања односа са САД. Габријел је позивао Брисел да „одбаци илузије“ и да „захтева од Вашингтона милијарде које ЕУ троши на избеглице које су дошле као резултат војних интервенција Вашингтона“.

Али ни Трамп не заостаје у реторици, дајући тиме додатну муницију својим европским критичарима. Ударајући често по „европским партнерима“, Трампова оштрица махом захвата две водеће силе ЕУ – Немачку и Француску. Амерички лидер „на нож“ је дочекао идеју француског лидера Емануела Макрона да би ЕУ требало да има своју војску, између осталог и за „одбрану од САД, Кине и Русије“. Трамп га је опоменуо да се „у Првом и Другом светском рату радило о Немачкој и – како се са тиме изборила Француска“? „У Паризу су почели да уче немачки, све док се нису умешале САД“, одбрусио је шеф Беле куће Макрону. Остаје непромењена и америчка критика да ЕУ партнери морају да издвајају много више за одбрану. Доласком Трампа на власт овај захтев је избио у први план. „Платите за НАТО“, пише Трамп и додаје да трошкови Немачке чине један одсто БДП-а, док САД троше четири.

СТВАРИ СУ СЕ ОТЕЛЕ КОНТРОЛИ
Односи САД с Немачком су посебна прича већ годинама, али не треба заборавити да су се и америчкој интервенцији у Ираку успротивили Париз и Берлин, а да су онда тражили и подршку Москве, као важне земље у Савету безбедности. Путин је ову „нијансу“ више пута истицао – да су Жак Ширак и Шредер њега молили за помоћ против политике Џорџа Буша, а не обрнуто. И шта смо после добили, да нам Француска и Немачка уводе санкције заједно са Американцима – указивао је Путин. Али као што вода увек нађе свој пут, тако и интереси, ма колико били сузбијани, испливају на површину. Озбиљан кризни моменат у односима Берлина и Вашингтона догодио се 2015, када је откривено да је америчка служба NSA десет година прислушкивала телефон Меркелове. Ствар је некако легла, јер је Обама носио ореол нобеловца и „лидера слободног света“, па је Берлин чак пристао и да уведе санкције Москви, иако је због тога изгубио десетине милијарди долара.

С доласком Трампа, ствари су се отеле контроли, па су европски политичари себи допустили слободу да о америчком председнику изрекну ствари које раније не би смели ни да помисле. Ни он им није остао дужан, а посебно Меркеловој, која је у једном тренутку – посебно због своје либералне политике према мигрантима – промовисана у Обаминог наследника на плану демократије. Трамп је указивао више пута да је Немачка пала у економску зависност према Русији због изградње гасовода „Северни ток 2“, који треба, заједно са „Турским током“, коначно да скине неопходност украјинског транзита. Американцима смета „Северни ток“ и могућа зависност Европе од Русије, али подржавају енергетску зависност Европе од украјинске трасе.

Очување „украјинског транзита“ продужава зависност ЕУ од америчке политике. Како је амерички државни секретар Мајк Помпео прошле недеље изјавио у Кијеву, Украјина „нема већег пријатеља од САД“. „Наставићемо заједнички да радимо на заустављању пројекта ’Северни ток 2’, који подрива стратешку и економску безбедност Украјине и прети да додатно угрози суверенитет европских држава које зависе од руског гаса“, поручио је шеф Стејт департмента. Ова америчка „брига за европски суверенитет“ подстакла је Шредера да укаже како Вашингтон не доживљава Берлин за равноправног партнера. „Ми не можемо да трпимо да се према нама односе као према окупираној земљи. Када посматрам америчког амбасадора, стичем утисак да он себе више сматра официром окупационе војске, него амбасадором САД у сувереној држави“, објаснио је бивши канцелар и нагласио да Немачка мора да тражи друге партнере, посебно истакавши Кину.

ОТВОРЕНА КОНФРОНТАЦИЈА
Аналитичари сматрају да све ово указује да у Европи почиње процес „суверенизације“, јер се путеви САД и ЕУ разилазе. Отуда и неопходност независне енергетске и војне политике, а то раздражује Американце – који одлично знају да су ова питања камен темељац самосталности. И у чему, случајно или не, Москва може да буде одличан партнер за сарадњу и замени вишедеценијског „савезника“ с друге стране океана. „Процес суверенизације је покренут. Имајући у виду да се и власт у европским државама мења, да на власт долазе људи с другачијим погледима, мислим да ће се овај процес довести до краја“, навео је за „Раша тудеј“ руски аналитичар Александар Асафов, указујући да мисли на ЕУ у целини, али и на земље попут Немачке, Италије и Француске. Како указује, после Брегзита и промене власти у Немачкој може се очекивати отворена конфронтација Европе и САД.

 

Извор Печат, 23. новембар 2018.