Medijski monopol Zapada pripada prošlosti

Mogu li zapadni mediji da pariraju sve jačoj konkurenciji, budući da su se prethodnih decenija navikli na brze i lake pobede?

U godinama posle Drugog svetskog rata, približno u periodu od 1949. do 1989. godine, Zapadu je pošlo za rukom da ostvari relativni medijski monopol. Ekonomista Branko Milanović govori o dve faze u medijskom osvajanju sveta od strane Zapada: prva faza, razdoblje „kvazi-monopola“, traje sve do 1989. Za to vreme jedino Zapadu je uspelo da stvori medije koji su imali globalnu pokrivenost. Proizvodili su veću količinu vesti, njihova mreža je faktički pokrivala čitav svet, a engleski jezik se u to vreme ubrzano širi. „Američki i engleski mediji nisu imali dostojnog konkurenta u malim medijskim kućama.“ Ni sovjetski ni kineski mediji u tome nisu mogli da im se suprotstave. Zato su i jedni i drugi pribegavali ometanju zapadnih radio stanica. Posledica toga je zapadna „kontrola političkih narativa, u mnogim slučajevima u celosti“. Ovakvo stanje stvorilo je niz generacija „zapadnjaka“: generacija koje su Zapad doživljavale kao pravu potrošačku utopiju, kao srećnije, bogatije, humanije i pravednije društvo (od onih real-socijalističkih). „Prednosti zapadnih medija posebno su bile privlačne Evropljanima s druge strane Gvozdene zavese…“ Stvorio se i mit o slobodnim medijima: „Bivše komunističke zemlje, čiji su stanovnici krišom slušali Slobodnu Evropu, bile su spremne da poveruju u istinitost svega što dolazi iz Londona i Vašingtona“.

Posle godine 1989. ovaj monopol zapadnih medija je manje-više potpun. Oni više nemaju nikakvu konkurenciju, odnosno nemaju je na globalnom nivou. Moć ovih globalnih medija ubrzo je demonstrirana. U Kini to je neuspeo pokušaj „demokratske“, „obojene revolucije“. Revolucija je započela i završila na Tjenanmenu. Na istoku Evrope će uslediti rušenje režima „narodnih demokratija“, a nešto kasnije i pad Sovjetskog Saveza. Ovo svakako ne bi bilo moguće da Zapad prethodno nije ostvario ne samo dominaciju u medijskom prostoru, nego i „potpunu kontrolu nad političkim narativima“.

„TRG JE PRETVOREN U GUBILIŠTE“
Tjenanmen, centralni trg u Pekingu, „koji je u nedelju ujutro bio odsečen neprobojnim zidom vojske sa svojim privremenim stanovnicima, studentima kojima je pod improvizovanim šatorima pružao utočište, ostao je usamljen poput nestvarnog ostrva. U nekoliko sati masakra nad golorukim Pekinžanima, trg se pretvorio u kolektivno gubilište na kome je kazna izvršena bez presude…“

Ovo je jedno u nizu navodnih svedočenja kakva se u zapadnim (a i našim) medijima, gotovo ritualno, objavljuju svakog 4. juna, na godišnjicu masakra koga je, kako se tvrdi, godine 1989. počinila kineska vojska nad „golorukim studentima“. Broj žrtava „nikada nije tačno utvrđen“; procene se kreću u rasponu od nekoliko stotina do nekoliko hiljada, ili čak desetina hiljada ubijenih. O masakru je prvi izvestio novinar Bi-Bi-Sija iz Pekinga Džejms Majls. On je tada tvrdio da je masakr posmatrao iz sobe hotela „Peking“, da bi se kasnije ispostavilo „da se s tog mesta Trg baš i ne vidi najbolje“. Zapravo, ne vidi se uopšte.

Fotografija koja je u zapadnim medijima postala simbol protesta na Tjenanmenu

Svet je narednih dana preplavila fotografija koja je postala simbol nesuđene revolucije: „studenta u beloj košulji i sa zavežljajem u ruci na sablasno pustom trgu pred pet tenkova u koloni… I nije se ostavljalo mesta sumnji da su gusenice sledećeg momenta podmazivane krvlju nevinih koji su umirali za slobodu…“ (Slobodan Reljić).

MASAKRA NIJE BILO
Džejms Majls je trideset godina kasnije priznao da je „preneo pogrešan utisak” i da „nije bilo masakra na Tjenanmenu”. „Demonstrantima koji su još bili na Trgu kad je vojska stigla dopušteno je da odu posle pregovora. Nije bilo masakra na Tjenanmenu…“, izjavio je Majls britanskom Dejli telegrafuVikiliks će 2011. objaviti tri tajne depeše poslate s lica mesta, iz američke ambasade u Pekingu (poput depeše From 89BEIJING18828 – July 7, 1989), koje potvrđuju ono što su od početka tvrdile kineske vlasti: krvoprolića na Tjenanmenu nije bilo. Majls je lagao.

Tokom Hladnog rata, mit o slobodnoj štampi predstavljao je moćno oružje „slobodnog sveta“ u borbi s omraženim komunističkim Istokom i najvažniju komponentu američke „meke moći“. Događaji na Tjenanmenu, a još više način na koji su oni odjeknuli u svetu, bili su rečita demonstracija te moći i ideje slobode, shvaćene na zapadni (američki) način. Jednom isproban, recept će, s manje ili više uspeha, nastaviti da se primenjuje širom sveta, i to ne u ideološkom, koliko u geopolitičkom ključu: njegova meta će ubuduće postati nepoćudni pokreti i „režimi“, zemlje „osovine zla“, Rusija, Srbi u ratovima za jugoslovensko nasleđe… Jednom rečju: „neprijatelji svetskog liberalnog poretka“.

DECA BOSNE
Posle Tjenanmena, usledili su događaji u Rumuniji, još jedna „demokratska revolucija“, svrgavanje „omraženog diktatora“ Nikolaja Čaušeskua (do tada, „prijatelja Zapada“). Prema tvrdnjama koje su tada prenosili zapadni mediji, u Temišvaru su pripadnici tajnih službi za samo tri dana masakrirali oko 4.500 ljudi. „Dokaz“ za to bili su leševi koji su izneseni iz mrtvačnica. Talas pokrenut u Rumuniji je, kako se ubrzo pokazalo, bio nezaustavljiv: niz „plišanih revolucija“ okončao je epohu narodnih demokratija u Istočnoj Evropi, doveo do rušenja Berlinskog zida i, na koncu, do razbijanja Sovjetskog Saveza.

Naredna poglavlja ove svojevrsne „istorije (medijskog) beščašća“ ispisana su na Bliskom istoku i Balkanu, počev od „Pustinjske oluje“, preko ratova u ruševinama Jugoslavije, sa Markalama, Srebrenicom i Račkom, sve do okupacije Iraka i rata u Libiji… Iz Bosne je izveštavala i „proslavljena ratna reporterka Si-En-Ena“ Kristijan Amanpur, kao i Samanta Pauer, kasnije američka ambasadorka u UN. (Iz Gruzije, Bernar Anri-Levi koji je „svedočio o uništenju grada Gori.) Ova druga je, inače, postala poznata po izjavi da je ona „dete Bosne“, budući da se tu rodilo „naše viđenje američke moći“.

Samanta Pauer kao ratni izveštač tokom sukoba u Bosni i Hercegovini

O kakvom viđenju se ovde zapravo radi? Tokom rata koji je NATO 1999. vodio protiv Savezne Republike Jugoslavije bombardovana je zgrada televizije u Beogradu. Civilne žrtve u Jugoslaviji proglašene su za „kolateralnu štetu“. Zapadne medijske kuće nastupale su kao deo jedinstvene vojne mašinerije NATO-a. Izveštavanje iz ratnog područja je pretvoreno u bučnu propagandu rata koji se vodi u ime „demokratije“ i „slobode“. U njemu se gubi čak i privid objektivnosti. Prema izjavi britanskog premijera Tonija Blera, to je bio rat (zapadne) civilizacije protiv varvarstva.

DžIHADISTI KAO SPASIOCI
Dva skorašnja primera zaslužuju posebnu pažnju. O delovanju zapadnih medija u Siriji svedočila je kanadska novinarka Eva Bartlet:

„Mediji i NVO izvori koji su najviše citirani u korporativnim medijima osnovani su od strane Zapada. Oni izveštavaju isključivo iz područja okupiranih od Al Kaide i sa njom povezanih terorističkih grupa. Ove činjenice potkopavaju njihovu verodostojnost. Najbolji primer za to je Sirijska opservatorija za ljudska prava. Nju vodi jedan čovek koji živi u Velikoj Britaniji… a finansiran je od zapadnih zemalja koje ratuju u Siriji…“

To je, u stvari, način na koji funkcionišu korporativni mediji: oni prenose unapred zadate istine i ne osvrću se na stanje „na terenu“; mediji više ne izveštavaju, već sami kreiraju (poželjnu) stvarnost. Takve „istine“ diktiraju interesi, a potkrepljuju ih „foto-događaji“, inscenacije poput sada već čuvene slike „dečaka u ambulanti“, koje mogu biti režirane i daleko od mesta zbivanja. Vesti o masovnim ubistvima i mučenjima koje u Siriji sprovode vladine snage, zaključuje medijski analitičar Deni Maki, nisu potvrđene nijednim snimkom iz pouzdanih izvora. Tako je bilo i u Bosni i na Kosovu.

Slučaj „Belih šlemova“ podjednako je intrigantan. Takozvani „Beli šlemovi“ su „grupa ponekad spasilaca, a ponekad džihadista, koja je opsceno sponzorisana sa Zapada i koja deluje uglavnom samo u Al Kaidinim područjima… Dok su neki poverovali u njihove providne i lažne scene spasavanja, veliki deo publike je shvatio da su ovi navodni spasioci zapravo glasnogovornici Vašingtona i Londona, osnovani, između ostalog, da destabilizuju Siriju i svrgnu njenog predsednika…“

Fotografija u ambulanti dečaka Omrana Dakniša koja je u zapadnim medijima postala simbol okrutnosti Asadovih snaga, a za koju se naknadno ispostavilo da je reč o vešto izrežiranoj montaži

Medijske operacije tu prethode onim vojnim (američkih snaga ili snaga NATO-pakta). Zapadni mediji i njihovo „izveštavanje“ su svedeni na puki instrument rata. Posebna tema te ratne propagande je rusofobija koju danas raspiruju liberalni mediji. Ona nadmašuje i propagandu iz perioda Hladnog rata. Postoje, uostalom, još neprijatnije istorijske analogije iz mračne istorije XX veka. Neretko, ta propaganda se svodi na čisti rasizam u kome se Rusi uporno i dosledno prikazuju kao varvarska, inferiorna bića – narod koji pripada „nižoj rasi“. Engleski pisac Džonatan Džons u Gardijanu poziva i na totalni kulturni bojkot Rusije. „Ratni bubnjevi iz Londona“, kako umesno primećuje Vesna Knežević, dopisnik RTS-a iz Beča, „počinju da teraju krv u oči Zapadu, a Zapad sa svoje strane čitavoj Evropi…“

ORVELOVSKO MINISTARSTVO ISTINE
To su samo neki primeri užasavajuće totalitarne stvarnosti „potpunog medijskog monopola Zapada“. Primera u stvari ima toliko da bi mogli da ispune čitave tomove knjiga.

Međutim, „medeni mesec globalnog medijskog monopola počeo je da se primiče kraju kada su drugi shvatili da u jedinstvenom medijskom prostoru, koji je stvoren zahvaljujući globalizaciji i internetu, i sami mogu pokušati da deluju globalno“ (B. Milanović: Lažne vesti). Globalno, to znači ne samo u svojim zemljama, već i „na njihovom terenu“. Mogu li mediji poput Raša tudej da utiču na ishod američkih predsedničkih izbora, da stvaraju sopstveni „politički narativ“, uključujući i onaj o Americi, i to na tlu same Amerike – nešto što je Zapad sa svojim „slobodnim medijima“ decenijama radio u drugim zemljama? U izvesnoj meri, naravno da mogu. Ali, to je stvarnost globalizovanog čovečanstva, u kome Amerika ne samo da utiče na druge, već i sama trpi raznovrsne političke uticaje. Ona i sama postaje meta političke propagande. Zašto to toliko plaši Zapad, čvrsto uveren u svoju civilizacijsku superiornost?

Šta je, uopšte, alternativa tome? Fragmentacija medijskog prostora i cenzura. Fragmentacija internet prostora je već u toku: Kina, Saudijska Arabija i mnoge druge zemlje upravo to i rade. Uostalom, isto to se događa i na Zapadu. Dok su „slobodni“, „mejnstrim mediji“ već odavno pod potpunom kontrolom, sada su brojne internet stranice predmet sve rigidnije cenzure. Da li će se globalna mreža, pod izlikom „zaštite od razorne ruske propagande“, ili u cilju „zaštite liberalnih vrednosti“, na koncu pretvoriti u nacionalne mreže, Nat-Nets, orvelijanski kontrolisane od mutlinacioanlnih korporacija i zapadnih vlada?

Moskovski studio ruske medijske TV mreže RT

Ono o čemu se ne izveštava, to ne postoji. I obrnuto: istina je samo ono o čemu izveštavaju korporativni, „slobodni“ mediji. To je „postistina“, koja briše razliku između istine i laži, između vesti i „vesti“ (fake news). Nad njima bdije nevidljivo ali svemoćno Ministarstvo istine. To je politika zabijanja glave u pesak.

INSTITUCIONALNA MEDIJSKA INKVIZICIJA
Pandorinu kutiju „lažnih medija“ (fake media) na Zapadu nisu otvorili izveštaji iz Sirije ili Bosne, nego američki predsednički izbori i uspon takozvanih populističkih pokreta u Evropi. I jedno i drugo razotkrilo je krajnju pristrasnost i tehnike manipulacije javnim mnjenjem svojstvene etabliranim zapadnim medijima. To je delovalo kao znak za uzbunu za liberalni establišment. U radnom dokumentu Minhenske konferencije za bezbednost upozorava se da „najveća opasnost leži u tome da građani nastave da gube poverenje u medije“. Ovakav zaključak je sasvim osnovan. Odbor za spoljnu politiku Evropskog parlamenta optužio je rusku vladu da sprovodi propagandu „sa ciljem da sruši demokratske vrednosti u Evropi“, najavljujući oštre protivmere, odnosno – još rigidniju cenzuru. Diskutabilne su upravo te najavljene „protivmere“. Cenzura je samo krajnja mera, koja se sprovodi u nuždi, u nedostatku boljih, i koja izaziva kontraefekte.

U Americi je sve kulminiralo medijskim skandalom koji je prozvan „Rašagejt“. Medijske manipulacije oko navodne ruske umešanosti u američke predsedničke izbore u međuvremenu su prerasle u pomno organizovan „lov na veštice“, u pravu „institucionalnu inkviziciju“ (Endrju Koribko). I to je već viđeno u istoriji, ne samo u epohi senatora Džozefa Makartija: „To je makartizam u svom najgorem izdanju“, zaključio je predsednik Donald Tramp na svom nalogu na Tviteru. „To je samo namešteni lov na veštice. Lažne vesti su neprijatelj američkog naroda, i to je zaista loše za Ameriku.“

SAMOUBISTVO AMERIČKE MEKE MOĆI
Moć i ubedljivost „slobodnih medija“ se svejedno topi, i taj proces izgleda nezaustavljiv. Što se tiče „Rašagejta“, primećuje Endrju Koribko, „ovo je u potpunosti lažan narativ koji se raskrinkava svaki put kad pristigne novoizmišljena optužba“. Medijski monopol Zapada postao je prošlost. Sada se zapadni mediji suočavaju sa snažnom i sve snažnijom konkurencijom. Mogu li oni uopšte da joj pariraju, budući da su se prethodnih godina i decenija, u uslovima monopola, odviše lako navikli na brze pobede? Današnji urednici i novinari više nisu oni prekaljeni medijski veterani Hladnog rata. Skloni su previdima i grubim greškama. Nedostaje im smisao za nijanse koji propagandu čini ubedljivom. Oni samo „odrađuju posao“, prepisujući već oprobane recepte, bez inventivnosti i bez strasti. Njihov stil razmišljanja se svodi na banalne stereotipe, jednostavne crno-bele šeme. Bivši urednik nemačkog Velta Roger Kepel govori o „sindromu zaglupljivanja“ koji pogađa urednike i novinare zapadnih medija poput epidemije.

Koribko primećuje da su „Amerikanci potrošili decenije na izgradnju reputacije u domenu meke moći i izgradnju predstave o sebi u svetu kao `zemlje slobodnih`“, da bi potom Amerika, „za samo godinu dana, izvršila samoubistvo svoje meke moći“.

Stanje medija u Srbiji se više značajno ne razlikuje od onog u „slobodnom svetu“, pošto je, kako primećuje Slobodan Reljić, „privatizacija uništila informativni sistem koji je društvo stvaralo pola veka“. Današnji mediji se, manje-više, uklapaju u sumornu korporativnu medijsku stvarnost i već su pretvoreni u puku transmisiju zapadnih.

Kamera snima govor jedne od učesnica konferencije ,,Mladi i novi mediji u Srbiji”, Beograd, 7. decembar 2012.

S nekoliko izuzetaka: onih koji nisu deo „nezavisnih medijskih korporacija“ i koji se finansiraju iz nezavisnih izvora. A takvi se u današnjoj Srbiji mogu izbrojati na prste jedne ruke.

 

Boris Nad je pisac, publicista i kolumnista nedeljnika Pečat. Autor je više knjiga i zbornika, od kojih je poslednja ,,Američka ideologija” (Beograd, Pešić i sinovi, 2018). Ekskluzivno za Novi Standard. 

 

Izvor Novi Standard