Безбедност и стабилност Западног Балкана: стање и перспективе

Ексклузивни извештај са конференције у Москви на којој су српски и руски интелектуалци говорили о политичким приликама на Балкану

У четвртак, 29. новембра, Москва је била домаћин међународне конференције Безбедност и стабилност Западног Балкана: стање и перспективе у организацији Фонда Горчаков, водећег руског тинк-тенк института за јавну дипломатију под патронатом руског Министарства спољних послова. Неки од најистакнутијих гостију из четири земље (Србија, Македонија, Русија, Израел) који су изношењем и сучељавањем својих ставова учествовали у овој међународној конференцији, према редоследу излагања, били су:

Владимир Ђукановић, члан Председништва СНС и посланик у Скупштини Р. Србије; Јелена Пономарјова, професор Катедре за компаративну политику на универзитету МГИМО при руском министарству спољних послова; Душан Пророковић, професор на Факултету за безбедност и дипломатију у Београду и извршни директор Центра за стратешке алтернативе; Рафаел Израели, професор историје на Хебрејском универзитету у Јерусалиму и писац књиге „Реисламизација Балкана“; Јелена Гускова, члан сената Републике Српске и члан Руске академије наука; Ана Димитровска, стручњак за Балкан и докторанд универзитета МГИМО; Иван Стоилковић, посланик у македонском Собрању и председник Демократске партије Срба у Македонији; Дејан Мировић, професор међународног права Правног факултета Универзитета у Косовској Митровици; Вјачеслав Чарски, заменик главног уредника Russia Beyond The Headlines; и Никита Бондарјев, доцент Факултета за међународне односе Руског државног хуманитарног универзитета (РГГУ). Конференција je одржана у организацији Фонда Горчаков.

АЛБАНСКИ ПРОБЛЕМ И ЦРВЕНЕ ЛИНИЈЕ
Владимир Ђукановић је одржао уводну реч скрећући пажњу руским слушаоцима на стварање тзв. косовске војске, која би требало да буде састављена од терориста. Он је указао на то да се ова војна формација ствара не да би бранила било кога, већ нападала, и да се притом наоружава од стране НАТО. Ђукановић је навео да је војска Албаније, раме уз раме са америчким војним снагама смештеним у Бондстилу, извела тенковске војне вежбе и запитао се против кога је то усмерено. Наводи да је врло песимистичан по питању мира на Космету јер је суштина да се Србија увуче у сукоб, као и да се Србија налази врло близу своје „црвене линије“, а та линија је убијање људи и даљи наставак спирале насиља.

Владимир Ђукановић

Ђукановић истиче да би тзв. војска Косова била састављена од људи попут брата Рамуша Харадинаја, који се хвали убијањем Срба у претходном рату, као и млађих поколења, добро обучених у америчком обавештајном центру у Гармиш-Партенкирхену и на турским војним академијама. Указао је на растућу антисрпску реторику, као и то да је у Пећи, седишту СПЦ, објављено да до уједињења Албаније и Косова мора доћи до 2025, што је указ који им долази споља, будући да се и сами Албанци јавно хвале да им инструкције долазе из Вашингтона. Наглашава да ће се албански проблем сасвим сигурно изразити не само у Србији, већ и у Црној Гори и Македонији, и да се полако „кува“ и у Босни и Херцеговини. Такође је нагласио да је читава вехабијска и радикална исламистичка мрежа под контролом Американаца, који их финансирају и шаљу у Сирију.

ИСЛАМИЗАЦИЈА И АЛБАНИЗАЦИЈА
Јелена Георгиjевна Пономарјова, доцент политикологије на универзитету МГИМО у Москви, отворила је други део конференције темом регионалне и међународне сарадње у борби против тероризма на Западном Балкану. Пономарјова је навела да постоје два процеса који се односе на Балкан. То су исламизација и албанизација. Сценарио албанизације се остварује уз помоћ међународног пословања албанске наркомафије. Решење питања албанизације би се огледало у два избора: стварању „Велике Албаније“ или уједињењу албанских земаља кроз исламски фактор, који би био део трансверзале Блиски исток-Турска-Санџак. Западни Балкан је постао центар радикалне исламизације у којем се Албанија, БиХ и Косово котирају као легло те заразе за читаву Европу.

Она се запитала где су остали екстремисти ако је тачно да их је 90 хиљада уништено у Сирији, што је много мање од броја укупних учесника. Пономарјова сматра да притисак миграција игра велику улогу на Балкану, као и застрашивање НАТО на Балкану и његова помоћ исламским структурама на терену. Истиче да је ,,циљ свих тих фактора да по сваку цену спрече уздизање Срба на свим српским просторима, а поготово јачање способности српске војске”и да „у прилог томе иде и врло снажна антируска пропаганда, док се руски медији на Балкану налазе у сенци”.

Јелена Георгијевна Пономарјова

Са друге стране напомиње како се на Косову збива и процес христијанизације међу Албанцима, што значи да се на Косову одвијају два сасвим поларна процеса. Што се тиче албанизације ислама на Балкану, отежавајућа околност по Србе јесте што су једина регионална сила која може да се супротстави таквим тенденцијама, поред Хрватске која би се свеједно сврстала против Срба уколико би до конфликта дошло. Пономарјова је анализирала и разлоге због којих је са Албанцима толико тешко доћи до договора, а то су њихове особености, попут организованих активних миграција у суседне земље, високог степена патријархалности, затворености етноса за друге културе, као и језика који је врло специфичан у односу на све њихове суседе.

БАЛКАНСКИ КАЛИФАТ
Ана Димитровска је упозорила на стварање тзв. Балканског калифата, поткрепљујући своје тврдње статистиком да се само у Босни налази 64 „параџемата“ у којима обитава више од 6 400 радикалних екстремиста, од којих је њих 96 на међународним потерницама за тероризам, док у Албанији између 100 и 200 џамија ради ван сваке контроле албанске исламске заједнице. Као додатак томе наводи да је актуелно стварање нове балканске руте – тзв. ,,Џамијске руте“ која је названа по томе што мрежа џамија дуж пута пружа подршку мигрантима у њиховом кретању.

Структурној радикализацији међу младима Западног Балкана свакако помаже и грађевински бум џамија у региону који је почео од средине деведесетих. У том смислу наводи да је у околини Скопља изграђено 88 нових џамија, у Сарајеву 140, док је на Косову после 1999. само саудијским новцем изграђено 240 џамија, док укупно на целој територији КиМ има 800 нових џамија. „Имами тих нових џамија су заправо војни инструктори, борци Ал-Каиде који истовремено делују као проповедници”, тврди Димитровска. За крај је истакла да је центар свих исламских операција на Балкану ипак у Сарајеву, где живи главна контакт особа за Исламску државу у Европи – Имам Ал Мисри, иначе члан Муслиманског братства.

КОСОВО НИЈЕ ЈЕРУСАЛИМ
Рафаел Израели, дугогодишњи познавалац прилика на Балкану и писац књиге Реисламизација Балкана, на почетку свог излагања указује на неодрживост поређења Косова и Метохија са Јерусалимом због, како наводи, потпуно другачије генезе сукоба. Међутим, као врсни познавалац ислама и професор исламских студија на Хебрејском универзитету у Јерусалиму, сматра да је Балкан жртва америчког пројекта успостављања „умерених“ исламских режима од Кине, тј. Синкјанга (у којој живи знатан број Ујгура муслимана) до Балкана, који би био врло флексибилан за контролисање и користан за америчке спољнополитичке интересе.

Рафаел Израели

Полет за овакав пројекат имао је два замајца: распад Совјетског савеза који је довео до стварања нових земаља са исламском већином (пре свега у Централној Азији) и бујање мухамеданских осећања на Балкану, чија је кулминација Исламска декларација Алије Изетбеговића којој се, како Израели тврди, данас придаје премало пажње. Професор потом појашњава да је тој врсти америчког ентузијазма на пут стао Ердоган са својом револуционаризацијом ислама. Између осталог и због овога, професор сматра да је Косово и ,,драгуљ Османског царства, тј. његовог неоосманског наследника”.

Професор истиче како Срби не би требало да криве Албанце, баш као што ни Јевреји нису кривили Римљане што нису одржали трајну већину у Јудеји. Као отежавајућу околност по Србе наводи и стварање окретање јавног мњења у корист Бошњака, истичући пример Ал Гора који је лобирао у њихово име, што је муслиманска страна плаћала новцем који није имала.

Гледајући на балканске проблеме из јеврејског становишта, професор Израели је подсетио на тадашње прављење гнусних паралела и етикетирање Срба као нациста, а Бошњака као Јевреја који су мете истребљења. “Геноцид има своје оправдање и своју теорију, баш као што су Хрвати имали жељу за државом без Срба, и стога је суштина геноцида одстрањивање великог дела извесног народа. Срби то нису урадили.” Професор сматра да Косово није крај, већ део једне много шире целине, завршивши излагање закључком да чак и када направите велики корак уназад са ивице провалије, то не значи да сте објективно направили велики помак.

РЕЗОЛУЦИЈА 1244: ЈЕДИНИ МОДЕЛ СУЖИВОТА
Душан Пророковић је своје излагање започео проблемом Бадинтерове комисије као расадником преседана у међународном праву, који се осликава сукобима у земљама сложених етничких слика попут Таџикистана, Грузије, Босне… На резолуцији 1244 у шест места се потврђује суверенитет Србије над Косовом, премда има неколико места у документу која су претходно установљена конференцијом у Рамбујеу.

Он зато сматра да је Вучићево поимање резолуције као нешто што се односи на Југославију а не Србију неправилно, јер ми тако прихватамо принцип да сила може победити право. Као и Димитровска, Пророковић указује на исламистички проблем. Ипак, у циљу сагледавања реалног односа снага, он пре свега указује и на демографски проблем Косова, који је детаљно у свом истраживању анализирао „Спутњик“. У истраживању се дошло до закључка да у телефонској мрежи Косова нема више од 560 хиљада мобилних телефона, те стога не може бити више од 850 хиљада Албанаца, те да су остали трбухом за крухом отишли пре свега у Аустрију и Немачку.

Душан Пророковић

Пророковић истиче да је Косово „први пример у ком је војни савез створио државу и локално становништво почео да користи као радну снагу”. Он је уверен да Американци у данашњем устројству не би добили ни изблиза колико су добили 1999, баш као што не би добили ни више од Дејтона у Босни и Херцеговини, те указује на промену геополитичких околности, што утолико више даје на снази Резолуцији 1244.

Истиче да, услед немогућности постизања било каквог новог споразума, Р-1244 постаје темељ било каквог српско-албанског суживота. Полемишући са другим учесницима, Пророковић истиче да је у реду имати замрзнути конфликт, будући да га имају многе земље, па и Израел, који је у међувремену постао једна од технолошки најнапреднијих земаља света. Пред крај конференције Пророковић је истакао да на Косову не постоји рат, већ поредак установљен Резолуцијом СБУН, и наглашава да је ово оквир на који се треба позивати, јер се у супротном суочавамо са ратом.

КРИМ И КиМ НИСУ ИСТО
Повлачећи паралеле између Косова и Крима, Дејан Мировић износи неколико аргумената у корист Русије и Србије. Када је у питању Крим, Мировић указује на постојање Харковског договора који утврђује присуство руских војних снага на Криму, као и на чињеницу да је одржан референдум, што значи да су правни критеријуми за припајање Крима задовољени, додајући да тамо, за разлику од Косова, ниједан метак није испаљен.

Што се тиче руске позиције у односу на Косово, он напомиње да је фундаментални акт који спречава признавање Косова руски вето у Савету безбедности УН. Указујући на тренд постепеног повлачења признања независности Косова од стране 10 земаља (конференција одржана пре одлуке Соломонских Острва; прим. аут), Мировић пита шта ће тек бити за 10 година. Такође додаје да треба имати у виду контрадикторност написаног у Резолуцији 1244 и чињенице да руски званичници, попут Марије Захарове, Алексеја Пушкова и Константина Косачова изјављују да ће подржати све оно што Срби прихвате. Професор сматра да се треба држати резолуције, а не мање вредних или вербалних споразума.

Дејан Мировић

Истиче да је ситуација у Србији врло слична Украјини из периода 2013-14, када је Јанукович водио проевропску политику и, након одбијања да потпише Споразум о стабилизиацији и придруживању, покушао да се окрене Русима, само да би био свргнут са власти услед снажног отпора сорошевских организација.

ПОНТОНСКИ МОСТ
“Македонија ЈЕ све време коришћена за притисак на Србију, као понтонски мост и логистика против ње, али су и поред тога проблеми Србије и Македоније са Албанцима врло слични, јер су то пре свега идентитетска питања”. Тим речима започиње свој наступ Иван Стоилковић, председник Демократске партије Срба у Македонији. „У оба случаја знамо шта они хоће, питање је само колико ми можемо да прихватимо“.

Још једна сличност између Србије и Македоније је чињеница да време ради за обе земље, будући да убрзање политичких промена на континенту потпуно мења однос снага у региону, те је стога у свим аспектима и више него очигледно колико се западном делу међународне заједнице жури да доврши започете процесе. У погледу односа Македоније и Русије, Стоилковић се запитао шта је потребно да би се глас Македоније чуо у Москви, указујући на чињеницу да Кремљ није послао ниједног јединог званичника у дипломатску посету, а да је крајње време за руско присуство у земљи.

По питању унутрашњег стања у Македонији, Стоилковић је поделио своје мишљење о мењању опште дефиниције тероризма, подсећајући на Робеспјера и његов мото: „Једина ствар која оправдава наша недела јесте то што радимо у име слободе и братства.“ „Ми данас више немамо проблема са класичним облицима тероризма, већ имамо проблема са доктрином западних и земаља и њиховим односом према истом, узимајући у обзир да данас постоји и државни тероризам“, јер, наводи Стоилковић, „главни проблем није оних 3000 терористичких организација широм света, већ онај ко их усмерава.”

Иван Стоиљковић

Потом наставља: „Држава се уништава када уништите њене безбедносне структуре и од ње направите банана државу.” У случају Македоније то би било стварање земље где Албанци воде главну реч, и та држава ће бити антисрпски настројена, док је Србија сада ,,сувише заузета на другим фронтовима да би могла да се бави Македонијом“, закључује Стоилковић.

ГДЕ СУ РУСКИ МЕДИЈИ НА БАЛКАНУ?
На крају конференције највећа дебата се повела око учешћа руских медија на Балкану, а пре свега у Србији, где се већина учесника конференције запитала зашто није створена подружница RT за Балкан. Бондарјев сматра да оснивање RT не може да се бори против „западног медијског левијатана који сам одређује цене, притом спреман да плати колико год да треба“. Људи попут Дејвида Петреуса толико повећавају цене медија на тржишту да Руси тренутно и не помишљају на куповину.

Ђукановић сматра да Руси морају одреде приоритете, примећујући да су Американци већ одредили да то није профит, већ политички циљеви, док се хибридни рат против Русије данас води из три огромна обавештајна центра у Европи. На врхунцу дебате Гускова је истакла да се састајала са Маргаритом Симоњан (главном уредницом RT) поводом оснаживања руског медијског присуства, на шта је добила одговор да је ширење медијског утицаја на Балкан уопште не занима, нити она ишта зна о Балкану.

 

Аутор Андреј Цвијановић

 

Извор Нови Стандард