Bezbednost i stabilnost Zapadnog Balkana: stanje i perspektive

Ekskluzivni izveštaj sa konferencije u Moskvi na kojoj su srpski i ruski intelektualci govorili o političkim prilikama na Balkanu

U četvrtak, 29. novembra, Moskva je bila domaćin međunarodne konferencije Bezbednost i stabilnost Zapadnog Balkana: stanje i perspektive u organizaciji Fonda Gorčakov, vodećeg ruskog tink-tenk instituta za javnu diplomatiju pod patronatom ruskog Ministarstva spoljnih poslova. Neki od najistaknutijih gostiju iz četiri zemlje (Srbija, Makedonija, Rusija, Izrael) koji su iznošenjem i sučeljavanjem svojih stavova učestvovali u ovoj međunarodnoj konferenciji, prema redosledu izlaganja, bili su:

Vladimir Đukanović, član Predsedništva SNS i poslanik u Skupštini R. Srbije; Jelena Ponomarjova, profesor Katedre za komparativnu politiku na univerzitetu MGIMO pri ruskom ministarstvu spoljnih poslova; Dušan Proroković, profesor na Fakultetu za bezbednost i diplomatiju u Beogradu i izvršni direktor Centra za strateške alternative; Rafael Izraeli, profesor istorije na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu i pisac knjige „Reislamizacija Balkana“; Jelena Guskova, član senata Republike Srpske i član Ruske akademije nauka; Ana Dimitrovska, stručnjak za Balkan i doktorand univerziteta MGIMO; Ivan Stoilković, poslanik u makedonskom Sobranju i predsednik Demokratske partije Srba u Makedoniji; Dejan Mirović, profesor međunarodnog prava Pravnog fakulteta Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici; Vjačeslav Čarski, zamenik glavnog urednika Russia Beyond The Headlines; i Nikita Bondarjev, docent Fakulteta za međunarodne odnose Ruskog državnog humanitarnog univerziteta (RGGU). Konferencija je održana u organizaciji Fonda Gorčakov.

ALBANSKI PROBLEM I CRVENE LINIJE
Vladimir Đukanović je održao uvodnu reč skrećući pažnju ruskim slušaocima na stvaranje tzv. kosovske vojske, koja bi trebalo da bude sastavljena od terorista. On je ukazao na to da se ova vojna formacija stvara ne da bi branila bilo koga, već napadala, i da se pritom naoružava od strane NATO. Đukanović je naveo da je vojska Albanije, rame uz rame sa američkim vojnim snagama smeštenim u Bondstilu, izvela tenkovske vojne vežbe i zapitao se protiv koga je to usmereno. Navodi da je vrlo pesimističan po pitanju mira na Kosmetu jer je suština da se Srbija uvuče u sukob, kao i da se Srbija nalazi vrlo blizu svoje „crvene linije“, a ta linija je ubijanje ljudi i dalji nastavak spirale nasilja.

Vladimir Đukanović

Đukanović ističe da bi tzv. vojska Kosova bila sastavljena od ljudi poput brata Ramuša Haradinaja, koji se hvali ubijanjem Srba u prethodnom ratu, kao i mlađih pokolenja, dobro obučenih u američkom obaveštajnom centru u Garmiš-Partenkirhenu i na turskim vojnim akademijama. Ukazao je na rastuću antisrpsku retoriku, kao i to da je u Peći, sedištu SPC, objavljeno da do ujedinjenja Albanije i Kosova mora doći do 2025, što je ukaz koji im dolazi spolja, budući da se i sami Albanci javno hvale da im instrukcije dolaze iz Vašingtona. Naglašava da će se albanski problem sasvim sigurno izraziti ne samo u Srbiji, već i u Crnoj Gori i Makedoniji, i da se polako „kuva“ i u Bosni i Hercegovini. Takođe je naglasio da je čitava vehabijska i radikalna islamistička mreža pod kontrolom Amerikanaca, koji ih finansiraju i šalju u Siriju.

ISLAMIZACIJA I ALBANIZACIJA
Jelena Georgijevna Ponomarjova, docent politikologije na univerzitetu MGIMO u Moskvi, otvorila je drugi deo konferencije temom regionalne i međunarodne saradnje u borbi protiv terorizma na Zapadnom Balkanu. Ponomarjova je navela da postoje dva procesa koji se odnose na Balkan. To su islamizacija i albanizacija. Scenario albanizacije se ostvaruje uz pomoć međunarodnog poslovanja albanske narkomafije. Rešenje pitanja albanizacije bi se ogledalo u dva izbora: stvaranju „Velike Albanije“ ili ujedinjenju albanskih zemalja kroz islamski faktor, koji bi bio deo transverzale Bliski istok-Turska-Sandžak. Zapadni Balkan je postao centar radikalne islamizacije u kojem se Albanija, BiH i Kosovo kotiraju kao leglo te zaraze za čitavu Evropu.

Ona se zapitala gde su ostali ekstremisti ako je tačno da ih je 90 hiljada uništeno u Siriji, što je mnogo manje od broja ukupnih učesnika. Ponomarjova smatra da pritisak migracija igra veliku ulogu na Balkanu, kao i zastrašivanje NATO na Balkanu i njegova pomoć islamskim strukturama na terenu. Ističe da je ,,cilj svih tih faktora da po svaku cenu spreče uzdizanje Srba na svim srpskim prostorima, a pogotovo jačanje sposobnosti srpske vojske”i da „u prilog tome ide i vrlo snažna antiruska propaganda, dok se ruski mediji na Balkanu nalaze u senci”.

Jelena Georgijevna Ponomarjova

Sa druge strane napominje kako se na Kosovu zbiva i proces hristijanizacije među Albancima, što znači da se na Kosovu odvijaju dva sasvim polarna procesa. Što se tiče albanizacije islama na Balkanu, otežavajuća okolnost po Srbe jeste što su jedina regionalna sila koja može da se suprotstavi takvim tendencijama, pored Hrvatske koja bi se svejedno svrstala protiv Srba ukoliko bi do konflikta došlo. Ponomarjova je analizirala i razloge zbog kojih je sa Albancima toliko teško doći do dogovora, a to su njihove osobenosti, poput organizovanih aktivnih migracija u susedne zemlje, visokog stepena patrijarhalnosti, zatvorenosti etnosa za druge kulture, kao i jezika koji je vrlo specifičan u odnosu na sve njihove susede.

BALKANSKI KALIFAT
Ana Dimitrovska je upozorila na stvaranje tzv. Balkanskog kalifata, potkrepljujući svoje tvrdnje statistikom da se samo u Bosni nalazi 64 „paradžemata“ u kojima obitava više od 6 400 radikalnih ekstremista, od kojih je njih 96 na međunarodnim poternicama za terorizam, dok u Albaniji između 100 i 200 džamija radi van svake kontrole albanske islamske zajednice. Kao dodatak tome navodi da je aktuelno stvaranje nove balkanske rute – tzv. ,,Džamijske rute” koja je nazvana po tome što mreža džamija duž puta pruža podršku migrantima u njihovom kretanju.

Strukturnoj radikalizaciji među mladima Zapadnog Balkana svakako pomaže i građevinski bum džamija u regionu koji je počeo od sredine devedesetih. U tom smislu navodi da je u okolini Skoplja izgrađeno 88 novih džamija, u Sarajevu 140, dok je na Kosovu posle 1999. samo saudijskim novcem izgrađeno 240 džamija, dok ukupno na celoj teritoriji KiM ima 800 novih džamija. „Imami tih novih džamija su zapravo vojni instruktori, borci Al-Kaide koji istovremeno deluju kao propovednici”, tvrdi Dimitrovska. Za kraj je istakla da je centar svih islamskih operacija na Balkanu ipak u Sarajevu, gde živi glavna kontakt osoba za Islamsku državu u Evropi – Imam Al Misri, inače član Muslimanskog bratstva.

KOSOVO NIJE JERUSALIM
Rafael Izraeli, dugogodišnji poznavalac prilika na Balkanu i pisac knjige Reislamizacija Balkana, na početku svog izlaganja ukazuje na neodrživost poređenja Kosova i Metohija sa Jerusalimom zbog, kako navodi, potpuno drugačije geneze sukoba. Međutim, kao vrsni poznavalac islama i profesor islamskih studija na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu, smatra da je Balkan žrtva američkog projekta uspostavljanja „umerenih“ islamskih režima od Kine, tj. Sinkjanga (u kojoj živi znatan broj Ujgura muslimana) do Balkana, koji bi bio vrlo fleksibilan za kontrolisanje i koristan za američke spoljnopolitičke interese.

Rafael Izraeli

Polet za ovakav projekat imao je dva zamajca: raspad Sovjetskog saveza koji je doveo do stvaranja novih zemalja sa islamskom većinom (pre svega u Centralnoj Aziji) i bujanje muhamedanskih osećanja na Balkanu, čija je kulminacija Islamska deklaracija Alije Izetbegovića kojoj se, kako Izraeli tvrdi, danas pridaje premalo pažnje. Profesor potom pojašnjava da je toj vrsti američkog entuzijazma na put stao Erdogan sa svojom revolucionarizacijom islama. Između ostalog i zbog ovoga, profesor smatra da je Kosovo i ,,dragulj Osmanskog carstva, tj. njegovog neoosmanskog naslednika”.

Profesor ističe kako Srbi ne bi trebalo da krive Albance, baš kao što ni Jevreji nisu krivili Rimljane što nisu održali trajnu većinu u Judeji. Kao otežavajuću okolnost po Srbe navodi i stvaranje okretanje javnog mnjenja u korist Bošnjaka, ističući primer Al Gora koji je lobirao u njihovo ime, što je muslimanska strana plaćala novcem koji nije imala.

Gledajući na balkanske probleme iz jevrejskog stanovišta, profesor Izraeli je podsetio na tadašnje pravljenje gnusnih paralela i etiketiranje Srba kao nacista, a Bošnjaka kao Jevreja koji su mete istrebljenja. “Genocid ima svoje opravdanje i svoju teoriju, baš kao što su Hrvati imali želju za državom bez Srba, i stoga je suština genocida odstranjivanje velikog dela izvesnog naroda. Srbi to nisu uradili.” Profesor smatra da Kosovo nije kraj, već deo jedne mnogo šire celine, završivši izlaganje zaključkom da čak i kada napravite veliki korak unazad sa ivice provalije, to ne znači da ste objektivno napravili veliki pomak.

REZOLUCIJA 1244: JEDINI MODEL SUŽIVOTA
Dušan Proroković je svoje izlaganje započeo problemom Badinterove komisije kao rasadnikom presedana u međunarodnom pravu, koji se oslikava sukobima u zemljama složenih etničkih slika poput Tadžikistana, Gruzije, Bosne… Na rezoluciji 1244 u šest mesta se potvrđuje suverenitet Srbije nad Kosovom, premda ima nekoliko mesta u dokumentu koja su prethodno ustanovljena konferencijom u Rambujeu.

On zato smatra da je Vučićevo poimanje rezolucije kao nešto što se odnosi na Jugoslaviju a ne Srbiju nepravilno, jer mi tako prihvatamo princip da sila može pobediti pravo. Kao i Dimitrovska, Proroković ukazuje na islamistički problem. Ipak, u cilju sagledavanja realnog odnosa snaga, on pre svega ukazuje i na demografski problem Kosova, koji je detaljno u svom istraživanju analizirao „Sputnjik“. U istraživanju se došlo do zaključka da u telefonskoj mreži Kosova nema više od 560 hiljada mobilnih telefona, te stoga ne može biti više od 850 hiljada Albanaca, te da su ostali trbuhom za kruhom otišli pre svega u Austriju i Nemačku.

Dušan Proroković

Proroković ističe da je Kosovo „prvi primer u kom je vojni savez stvorio državu i lokalno stanovništvo počeo da koristi kao radnu snagu”. On je uveren da Amerikanci u današnjem ustrojstvu ne bi dobili ni izbliza koliko su dobili 1999, baš kao što ne bi dobili ni više od Dejtona u Bosni i Hercegovini, te ukazuje na promenu geopolitičkih okolnosti, što utoliko više daje na snazi Rezoluciji 1244.

Ističe da, usled nemogućnosti postizanja bilo kakvog novog sporazuma, R-1244 postaje temelj bilo kakvog srpsko-albanskog suživota. Polemišući sa drugim učesnicima, Proroković ističe da je u redu imati zamrznuti konflikt, budući da ga imaju mnoge zemlje, pa i Izrael, koji je u međuvremenu postao jedna od tehnološki najnaprednijih zemalja sveta. Pred kraj konferencije Proroković je istakao da na Kosovu ne postoji rat, već poredak ustanovljen Rezolucijom SBUN, i naglašava da je ovo okvir na koji se treba pozivati, jer se u suprotnom suočavamo sa ratom.

KRIM I KiM NISU ISTO
Povlačeći paralele između Kosova i Krima, Dejan Mirović iznosi nekoliko argumenata u korist Rusije i Srbije. Kada je u pitanju Krim, Mirović ukazuje na postojanje Harkovskog dogovora koji utvrđuje prisustvo ruskih vojnih snaga na Krimu, kao i na činjenicu da je održan referendum, što znači da su pravni kriterijumi za pripajanje Krima zadovoljeni, dodajući da tamo, za razliku od Kosova, nijedan metak nije ispaljen.

Što se tiče ruske pozicije u odnosu na Kosovo, on napominje da je fundamentalni akt koji sprečava priznavanje Kosova ruski veto u Savetu bezbednosti UN. Ukazujući na trend postepenog povlačenja priznanja nezavisnosti Kosova od strane 10 zemalja (konferencija održana pre odluke Solomonskih Ostrva; prim. aut), Mirović pita šta će tek biti za 10 godina. Takođe dodaje da treba imati u vidu kontradiktornost napisanog u Rezoluciji 1244 i činjenice da ruski zvaničnici, poput Marije Zaharove, Alekseja Puškova i Konstantina Kosačova izjavljuju da će podržati sve ono što Srbi prihvate. Profesor smatra da se treba držati rezolucije, a ne manje vrednih ili verbalnih sporazuma.

Dejan Mirović

Ističe da je situacija u Srbiji vrlo slična Ukrajini iz perioda 2013-14, kada je Janukovič vodio proevropsku politiku i, nakon odbijanja da potpiše Sporazum o stabiliziaciji i pridruživanju, pokušao da se okrene Rusima, samo da bi bio svrgnut sa vlasti usled snažnog otpora soroševskih organizacija.

PONTONSKI MOST
“Makedonija JE sve vreme korišćena za pritisak na Srbiju, kao pontonski most i logistika protiv nje, ali su i pored toga problemi Srbije i Makedonije sa Albancima vrlo slični, jer su to pre svega identitetska pitanja”. Tim rečima započinje svoj nastup Ivan Stoilković, predsednik Demokratske partije Srba u Makedoniji. „U oba slučaja znamo šta oni hoće, pitanje je samo koliko mi možemo da prihvatimo“.

Još jedna sličnost između Srbije i Makedonije je činjenica da vreme radi za obe zemlje, budući da ubrzanje političkih promena na kontinentu potpuno menja odnos snaga u regionu, te je stoga u svim aspektima i više nego očigledno koliko se zapadnom delu međunarodne zajednice žuri da dovrši započete procese. U pogledu odnosa Makedonije i Rusije, Stoilković se zapitao šta je potrebno da bi se glas Makedonije čuo u Moskvi, ukazujući na činjenicu da Kremlj nije poslao nijednog jedinog zvaničnika u diplomatsku posetu, a da je krajnje vreme za rusko prisustvo u zemlji.

Po pitanju unutrašnjeg stanja u Makedoniji, Stoilković je podelio svoje mišljenje o menjanju opšte definicije terorizma, podsećajući na Robespjera i njegov moto: „Jedina stvar koja opravdava naša nedela jeste to što radimo u ime slobode i bratstva.“ „Mi danas više nemamo problema sa klasičnim oblicima terorizma, već imamo problema sa doktrinom zapadnih i zemalja i njihovim odnosom prema istom, uzimajući u obzir da danas postoji i državni terorizam“, jer, navodi Stoilković, „glavni problem nije onih 3000 terorističkih organizacija širom sveta, već onaj ko ih usmerava.”

Ivan Stoiljković

Potom nastavlja: „Država se uništava kada uništite njene bezbednosne strukture i od nje napravite banana državu.” U slučaju Makedonije to bi bilo stvaranje zemlje gde Albanci vode glavnu reč, i ta država će biti antisrpski nastrojena, dok je Srbija sada ,,suviše zauzeta na drugim frontovima da bi mogla da se bavi Makedonijom“, zaključuje Stoilković.

GDE SU RUSKI MEDIJI NA BALKANU?
Na kraju konferencije najveća debata se povela oko učešća ruskih medija na Balkanu, a pre svega u Srbiji, gde se većina učesnika konferencije zapitala zašto nije stvorena podružnica RT za Balkan. Bondarjev smatra da osnivanje RT ne može da se bori protiv „zapadnog medijskog levijatana koji sam određuje cene, pritom spreman da plati koliko god da treba“. Ljudi poput Dejvida Petreusa toliko povećavaju cene medija na tržištu da Rusi trenutno i ne pomišljaju na kupovinu.

Đukanović smatra da Rusi moraju odrede prioritete, primećujući da su Amerikanci već odredili da to nije profit, već politički ciljevi, dok se hibridni rat protiv Rusije danas vodi iz tri ogromna obaveštajna centra u Evropi. Na vrhuncu debate Guskova je istakla da se sastajala sa Margaritom Simonjan (glavnom urednicom RT) povodom osnaživanja ruskog medijskog prisustva, na šta je dobila odgovor da je širenje medijskog uticaja na Balkan uopšte ne zanima, niti ona išta zna o Balkanu.

 

Autor Andrej Cvijanović

 

Izvor Novi Standard

Pratite nas na YouTube-u