Весна Пешић: Ивановић страдао због противљења припајању севера КиМ Србији

"Мој је утисак да је Оливер Ивановић страдао због своје политике која се супротстављала српској намери да се Север издвоји од Косова и припоји Србији"

Достојевски је генијално одвео Раскољникова на Бабина врата да звони два пута, иако је знао да она неће отворити. Знао је то, јер је својом руком убио Бабу зеленашицу и Лизавету која се ту случајно нашла. Па је морао и њу да клепи. Тај апсурдни чин повратка на место злочина и то да звони на вратима иза којих леже жене страдале од његове руке, психолошки је узбудљив и готово логичан. Издајнички притисак савести не дозвољава да се убиство потисне у заборав. Оно стално лебди и враћа се сасвим контингентно, у случајним и непредвидивим ситуацијама. То је тако због оне проклете аутоматске казне, наше савести, која не чека тужилаштво него делује одмах и трајно, дозивајући спољашњу (институционалну) правду. Те сирене савести не могу се ућуткати. Чују се заувек. Од овог механизма аутоматске људскости не може се одустати, али може доћи до нестајања спољашњег, институционалног механизма, који би требало да јавно потврђује људски поредак у лику закона и да га после злочина враћа у нормалу. Када не би било тог двоструког механизма да злочин тражи казну, унутрашњим и спољашњим путевима, све би отишло дођавола. Ми смо на пола пута ка томе. Спољашњи, институционални механизам је срушен и замењен смешном машином која се зове полиграф. О томе је ова прича, да не заборавимо да савест увек опстаје.

Сетила сам се романа Злочин и казна поводом враћања у фокус јавности неразрешеног убиства Оливера Ивановића. Оно неће да нестане. Вратило се у тренутку када се не зна да ли је сукоб у Митровици позоришна представа у режији српских и албанских главешина, или се ради о стварном заоштравању њихових односа. Вероватно је да има и једног и другог – и позоришта и стварног сукоба. А и нису то све исти људи, нити су са исте стране; једни траже признање Косова у садашњим границама, други за то неће ни да чују, а трећи агитују за тајанствено „компромисно решење“ које за признање Косова тражи разграничење.

Последњи сукоб је избио око неуспелог покушаја Косова да буде примљено у Интерпол, на чему је Србија доста порадила и у томе победила. Око те победе је било превише српског сеирења и у самој Митровици, а ни државни агитатори се нису уздржали. Као одмазду за овај непријатељски исход, уз можда нереална очекивања Косова, власт у Приштини је одлучила да заведе 100 посто царину на све производе из Србије. Погодило се да су се баш тада огласили косовско тужилаштво и полиција Косова задужени за истрагу убиства Оливера Ивановића. Људи су позивани да сведоче, а полиција је упадала у куће и хапсила осумњичене. Покушано је хапшење фамозног Милана Радоичића, али он је већ био побегао из Митровице.

То је контекст у коме се вратило питање ко је и зашто убио косовског политичара Оливера Ивановића. Колале су непроверене приче о томе да за то може бити одговоран Милан Радоичић, бизнисмен мафијашког типа и најмоћнији човек Митровице који је тамо жарио и палио, био страх и трепет. Чак је једном приликом ишамарао Горана Ракића, председника Српске листе. И сада, по писању Данаса, он изазива страх код људи.

Сазнање о овом моћном човеку чије име није смело да се изговори потекло је од Раде Трајковић, косовске политичарке. Након што је Оливер убијен, она је прва изговорила његово име за које никада пре нисмо чули. Необично је важно то што је она разоткрила лажну причу о слободном Северу. Он је био поробљен од српских служби: „Далеко је Север од слободе, нарочито после Бриселског споразума, када суштинску власт спроводи Милан Радоичић који у међународној заједници важи за човека из мафије, оног снажног регионалног нивоа. Он потпуно контролише живот на Северу, одређује и добро и зло“. Њу изненађује да премијер Рамуш Харадинај који познаје тај терен јавно говори да се са Радоичићем договара о пројектима за Србе на Косову. То премијера Харадинаја, тврди Рада Трајковић, „ставља у позицију да мафију доживљава као легитимног преговарача“.

Тако је шира јавност одмах после убиства Ивановића сазнала за Милана Радоичића. Сазнало се и да је неколико месеци пре убиства он индиректно означио Радоичића као мафијаша који господари Севером. Вучић је окупирао Север удбашима у цивилу који су регрутовани из редова криминалог бизниса. Они за дисциплиновање грађана, криминално пословање и терор никоме не одговарају, уживајући заштиту са врха. Такав је статус Милана Радоичића био у Митровици.

Мој задатак овде је да истражим оне лебдеће моменте које је изазвало убиство Оливера Ивановића. Интернет је препун одличних текстова, интервјуа и слика који потврђују моју „моралистичку тезу“ да се убиство не може обрисати гумицом. Направила сам избор тих момената, довољно да схватимо да ово убиство није заборављено. Оно напросто неће да прође.

ШТА СЕ ДЕШАВАЛО У БЕОГРАДУ ПОСЛЕ УБИСТВА
Одржана је седница Савета за националну безбедност. Председник Вучић се обратио грађанима рекавши да је то убиство напад на све Србе и север Косова. Обећао је да ће убица бити пронађен. Додао је да се убиство није догодило на територији коју контролишу службе Србије, али да он ипак донекле верује да ће приштинске службе професионално обавити свој посао. Понудио је помоћ и заједничку истрагу.

Пажњу привлачи назнака да он већ нешто зна, јер је рекао да „почетних индиција имамо, али нећу о томе говорити док надлежни органи не буду говорили“. На питање коме би одговарало то убиство председник је одговорио да он мисли „да је свакоме све јасно, и коме би на Косову одговарало, коме у међународној заједници, коме на Косову не би, а коме би одговарало или не би у Београду“ (подвлачење моје). Додао је да ту нема неке велике мистерије: „свакоме ко је завршио први разред основне школе све је јасно и сви су све разумели“.

На питање да ли су службе безбедности имале информације да је живот Ивановића угрожен и да ли се Ивановић жалио да му неко прети, председник је одговорио „да се наше службе не баве телевизијским програмима (sic!), као и да је на седници Савета достављена информација да никаквих директних претњи Ивановићу није било, осим два позива из другог дела Косова“ (подвлачење моје). Показаће се да је лагао.

И у овом трагичном моменту Вучић не заборавља да грди опозицију, оне „који су опљачкали и упропастили државу и све раде против Србије, и данас користе у своје сврхе и убиство Оливера Ивановића и лажу и измишљају. Срам вас било. То је мало рећи за то какву штету правите својој држави и шта радите против своје државе“. Сви знају, додао је председник Србије, какви су то лопови и преваратни. Сваки дан воде кампању против њега, али да би била глупост да се, кад би се њему нешто догодило, „за то окриве Амфилохије, Ђилас или Јанковић“.

ШТА ЈЕ ГОВОРИО ОЛИВЕР ИВАНОВИЋ
Крајем септембра 2018. Ивановић је за Време причао о томе како се ситуација на Косову и Метохији променила за три и по године, када је он коначно изашао из затвора:

„Од стотинак људи са којима сам разговарао током првих пар недеља на слободи, нема ниједног који у првих пар реченица није поставио питање безбедности. Да се одмах разумемо: ти људи се не боје Албанаца него Срба, локалних кабадахија и криминалаца који се возе у џиповима без таблица (подвлачење моје). Дрога се продаје на сваком ћошку, сваки родитељ стрепи због тога. Било је тога и раније, али не у оволикој мери и нису се ти људи понашали бахато као сада. Полиција све то гледа и не реагује, па се грађани осећају незаштићено, иако су у косовској полицији на северу све наши људи, Срби. Неки од њих су искусни полицајци који су раније радили за МУП Србије, али ни они не раде ништа.“

Према информацијама које су стизале до јавности, у разговору са највишим државним функционерима Србије Оливер Ивановић је означио Радоичића као претњу сопственој безбедности. Ти разговори су се одвијали пар месеци пре и непосредно пре него што је убијен 16. јануара 2018. године.

Радоичића је Ивановић поменуо и у интервјуу који је за БИРН дао у октобру 2017. године у којем га је означио као утеривача дугова блиског СНС-у и као кључну фигуру у застрашујућем систему власти на северу Косова. Новинара БИРН-а је замолио да то не објављује, плашећи се одмазде. У том интервјуу који је Оливер Ивановић дао непосредно пре атентата у коме је изгубио живот, он је Радоичића означио као неприкосновеног владара северног Косова. „Центар моћи није у згради општине, него зграда општине потпада под овај други, неформални центар моћи“, рекао је Ивановић. И ово: „Председник Вучић је поменуо Милана Радоичића што мене забрињава искрено речено, страшно ме забрињава да он узима њега као пример борца за опстанак српства на Косову“.

Ивановић је заправо алудирао на Вучићеве речи похвале изречене у септембру 2017. на конференцији за новинаре, када је за Радоичића рекао да је један од пет људи који чувају Србију на Косову (подвлачење моје).

ДА ЛИ ЈЕ ВУЧИЋ ПОЗНАВАО МИЛАНА РАДОИЧИЋА
О Радоичићу је 19. фебруара 2018. (после убиства) у интервјуу на Хаппy ТВ говорио председник Александар Вучић. Том приликом је рекао да никада са Радоичићем није разговарао, ни телефоном ни уживо.

Међутим, том „можда бахатом“ човеку са којим, како је рекао, никада није разговарао, Вучић је на конференцији за новинаре 12. септембра 2017. приписао заслуге за бригу о Србима на Косову.

У марту ове године за лист Блиц Александар Вучић је рекао да не познаје Милана Радоичића: „Можда је био на неком скупу на којем сам био и ја, али не знам како он изгледа, нити сам са њим разговарао“. Упитан да ли је његов брат био на крштењу Радоичићевог детета, Вучић је рекао да његов брат није био на Косову пет година: „Ја стварно не знам какву лаж ће измислити“.

Ипак, иако непознат Вучићу (што очигледно није истина), свега неколико месеци касније, у јуну 2018. Милан Радоичић је постао потпредседник Српске листе чији чланови седе у скупштини Косова. Тако је формализован његов положај у званичним српским структурама на Северу.

ОДБРАНА РАДОИЧИЋА СПАСОНОСНИМ ПОЛИГРАФОМ
На РТС-у је 26. новембра 2018. уприличен наступ Вучића, након покушаја РОСУ да ухапси Радоичића. Разлог да председник гостује у емисији ОКО на јавном сервису у 20 сати је био сасвим јасан. Он је јавности саопштио да Радоичић није убио Оливера Ивановића. Знамо да он не би смео да даје таква саопштења и да за то постоје други државни органи. Али већ смо навикли да он преузима функције других државних органа, док су они у положају послуге чија је улога да потврде оно што он каже.

И шта је рекао? Да је Радоичић који је од неких страних служби и од стране неких медија означен као убица, прихватио полиграфско испитивање (за разлику од неких у Србији који у појединим ранијим случајевима то нису желели – вероватно је мислио на Бојана Пајтића), и да је он прошао полиграф. То што је „прошао“ полиграф било је довољно да председник Радоичића прогласи невиним. Та машина апсолутне истине је пресудила баш као и у неким претходним случајевима, у којима је требало доказати невиност Николе Петровића и Вучића у случају „државни удар“.

Вучић је децидно изјавио да Милан Радоичић није убио Оливера Ивановића и да српска полиција од данас то може са сигурношћу да тврди: „Не само да га није убио, него није учествовао ни у организовању, логистици, помагању, подстрекавању“. Додао је и то да када не би било Радоичића, могли би да нађу неког ко би признао да је повукао ороз, пошто Радоичић то није могао. Зашто није могао остало је нејасно. „А онда ћемо то закачити званичном Београду, имаћемо довољно подршке од противника власти у Београду… попут Ђиласа, који каже да су исти Београд и Приштина. На такве они рачунају, да могу у сваком тренутку да кажу – он је, Радоичић је убио… Ко би нас ту опрао“.

Вучић је рекао и то да је Оливер Ивановић убијен на исти дан када су расписани избори у Београду (какве то везе има?) и да је неко бирао тај посебан тренутак и да ће се установити зашто. Подсетио је и на то да је Радоичић већ био испитан још 21. фебруара ове године у Косовској Митровици.

Затим иде крешчендо да су пре два дана хтели да убију Радоичића; дошли су, каже, са 52 човека на главни улаз и са још 25 у гаражи и двадесетак њих у логистици.

Уцењиван је и припадник нарко-клана који је ухапшен по потерници Црне Горе, коме је било нуђено да оптужи Радоичића како би упаковали целу причу и оптужили званични Београд.

Вучић је указао да је Милан Радоичић био увек први на бранику северне Митровице и да је био човек број један за њену одбрану: „Он је, док није убијен овом кампањом, био човек број један за одбрану северне Митровице у смислу заштите нашег народа“.

ИЗЈАВА САШЕ ЈАНКОВИЋА КАО СВЕДОКА
Ово сведочење од 28. новембра 2018. је веома важно. Јанковић је тада на захтев Основног тужилаштва које истражује убиство Ивановића дао исказ у Тужилаштву. Саша Јанковић је оценио да је необјашњиво то што председник Србије Александар Вучић није позван да да исказ о особама које су угрожавале безбедност Ивановића, с обзиром да је о томе морао знати готово све. Он је о том убиству знао више него било ко други, и то по сопственим исказима које је дао непосредно после убиства. Сетимо се оне „основне школе“ и свакога ко је завршио први разред…

Јанковић је на конференцији за новинаре навео да је разлог његовог саслушања био то што је често комуницирао са Ивановићем и упозоравао га да је у опасности. Јанковић је информације о угрожености живота Ивановића добио од самог лидера СДП-а, нарочито после разговора Ивановића с председником Србије Александром Вучићем. Да је тог разговора било, потврдили су и Ивановић и Вучић.

„Ивановић је током састанка са Вучићем навео ко, где и како му је претио и навео је имена. Вучић га је питао да ли планира сарадњу са Српском листом. Након што је Ивановић одговорио да не жели да сарађује са људима из политике и криминала, Вучић је 40 минута (до краја састанка) ћутао“. Јанковић је додао да је Ивановићу тада рекао да је то „лош знак“, због чега је посумњао да је Ивановићу угрожен живот.

Јанковић је рекао да Вучић тужилаштву није рекао ко је претио Ивановићу, али је пре два дана јавности на РТС-у казао ко по његовом мишљењу никако није био умешан у његово убиство: „Сазнали смо да Милан Радоичић није убио Оливера Ивановића и то српска полиција од данас може са пуном одговорношћу да тврди, рекао је Вучић, нагласивши да је Радоичића косовска полиција испитала још 21. фебруара“.

По Вучићевом казивању, Радоичић је био „човек број један за одбрану Митровице“. Од чега је брањена баш Митровица, којој је претила најмања опасност у поређењу са енклавама јужно од Ибра, зашто је тамо заведен удбашко-криминални терор и тражена апсолутна послушност, чему је Оливер Ивановић очигледно био сметња и због чега је против њега вођена отровна и срамна кампања из Београда, писала сам после убиства.

Сам Радоичић је дан раније, пре покушаја хапшења, у писаној изјави саопштио да нема никакве везе са убиством Ивановића и да се косовској полицији неће предати: „Нећу им се предати, јер не желим да будем искоришћен као препарирана лутка за показивање онима који воде специјални рат против Србије и српског народа или инструмент у заташкавању нечијег гнусног и злочиначког напада на једног од српских политичких лидера Оливера Ивановића, посебно зато што они нису дошли да ме одведу живог. Нисам био најближи пријатељ са Оливером Ивановићем, али нисам убица и никакве везе са убиством немам“.

ПОСЛЕ ВУЧИЋЕВОГ НАСТУПА НА РТС-У
Све режимске новине су пренеле Вучићеве оцене о Милану Радоичићу, о покушају његовог убиства како би се на српску страну и на председника Вучића лично пребацила кривица за убиство Оливера Ивановића. Вечерње новости и други режимски медији углавном су цитирали Вучићеве изјаве са РТС-а.

Навешћу неколико појединачних оцена.

Министарка правде Нела Кубуровић је 28. новембра дала заиста чудесну изјаву. Изјавила је да је Радоичић саслушан како би се отклонила и најмања сумња да је учествовао у убиству Оливера Ивановића (подвлачење моје). Ваљда се први пут од кад је света и века саслушава неко ко „никако није крив“. Обично се саслушавају окривљени, а овог пута се испитује апсолутно невин човек!

Информер је на насловној страни објавио: „Убити Радоичића – оптужити Вучића за убиство Оливера Ивановића“.

Марко Ђурић је у Политици рекао да је полиграфско испитивање показало да Милан Радоичић није крив за убиство, нити организацију убиства Оливера Ивановића и да су тиме пали у воду планови Приштине да се за то оптуже Београд и српска страна. „Српској полицији је пошло за руком (Радоичић је пребегао у Србију, примедба моја) да Радоичић да исказ и то најбољим стручњацима које Србија има. Прошао је полиграф и утврђено је да није починилац, нити организатор тог злочина. Та чињеница је изнервирала многе који су прижељкивали да кривца довека траже на српској страни“.

МУЧНИНА
Раскољникова је мучила савест. Морална обавеза га је растрзала до психотичних стања; зато је био лака мета вештог иследника Порфирија који га је испитивао као да је код Фројда докторирао. Казна га је одвела у Сибир, где је време проводио у моралном растројству, са Соњом Мермеладовом, сиротицом и проститутком која му се придружила на робији.

У случају убиства Оливера Ивановића је све другачије, сем лебдеће савести која чека име извршиоца и казну за његовог убицу. Док се то не разреши, остаје мучнина која неће да оде. Она је индивидуална и колективна, јер се Оливер Ивановић бавио јавним послом. Утолико пре питање ко је и зашто убио Оливера Ивановића неће нестати, иако парадоксално и како је рекао председник Вучић „сви знамо“ ко је то учинио, и онај који је завршио први разред основне школе. Моменат објаве тога што сви знамо десио се у тренутку љутње Приштине због Интерпола, када је решила да из освете денунцира Београд.

Мој је утисак да је Оливер Ивановић страдао због своје политике која се супротстављала српској намери да се Север издвоји од Косова и припоји Србији. Када је тачно одбачен Бриселски споразум и прихваћено „разграничење“ не знамо; можда од оног осликаног воза српским фрескама који је кренуо ка Митровици и био заустављен у Рашкој. У том контексту може бити да је Оливер Ивановић својом самосталном политиком од које није хтео да одступи био виђен као сметња. И можда је зато страдао.

Тело Оливера Ивановића брже боље је пренето у Београд, из Митровице у којој је живео и у којој је морао бити сахрањен, међу својима, у свом граду, у коме су га грађани масовно ожалили и схватили га ћутећи. Можда је сада јасније зашто је власт буквално отела Оливерово тело и сахранила га на Новом гробољу у Алеји заслужних грађана. Откуд то да се после оноликог прогањања његова породица одједном преселила у Београд, а његова жена добила посао у влади? Мени је био најмучнији призор Ане Брнабић и Марка Ђурића како на сахрани уцвељено клече на његовом гробу. Неукус и морално блато.

 

Извор Пешчаник, 03. децембар 2018.