Smisao carinske unije i projekta Zapadni Balkan

Kako se proces pridruživanja Srbije EU koristi da se izvede geopolitičko preoblikovanje srpskog etničkog prostora i same države Srbije

Zapadni Balkan je projekat Evropske unije da se bivša Jugoslavija, bez Slovenije i Hrvatske, ali sa Albanijom, svede na jednu regiju. Države se tretiraju kao podregije u regiji Zapadni Balkan. Taj pojam nije geografski tačan, nego predstavlja politički konstrukt Brisela.

U početku, pre izbijanja krize EU (finansijske i političke), Zapadni Balkan je podrazumevao četvrti koncentrični krug širenja EU. Naime, Evropska unija se širila po modelu koncentričnih krugova. Prvi krug su države osnivači. Drugi krug činile su Velika Britanija, južna Evropa, skandinavske zemlje (period 1973-1995). Treći koncentrični krug Unije su zemlje srednje i istočne Evrope (period 2004-2013). A četvrti krug bio je predviđen za zemlje tzv. Zapadnog Balkana.

Prema planovima EU, regiju Zapadni Balkan treba globalizovati, a to znači države tretirati kao regionalne političke entitete bez granica, s ograničenim suverenitetom, denacionalizacijom i sa prihvaćenim zahtevima iz EU Agende 2000, kako bi region u budućnosti bio deo globalizovane Evrope.

Međutim, sa jačanjem krize u EU projekat učlanjivanja dražava Zapadnog Balkana u Evropsku uniju dobija sasvim drugačiji karakter. Naime, Bregzit, finansijska kriza, politička i migranstka kriza, sučeljavanje sa Rusijom (međusobne sankcije), utiču da Brisel odustane od četvrtog kruga proširenja EU. Četvrti krug prestaje da bude projekat proširenja EU na zemlje Zapadnog Balkana, već je:

1. Projekat koji zemlje Zapadnog Balkana stavlja pod ekonomski protektorat EU (periferija EU ili tzv. treća brzina EU – bez punopravnog članstva) formiranjem carinske unije Zapadnog Balkana.

2. Projekat sprečavanja jačanja ekonomskog i političkog uticaja Rusije, kao i Kine, pre svega u Srbiji i Republici Srpskoj.

3. Projekat sprečavanja Republike Srpske da se iskaže u svom potpunom kapacitetu, koji joj omogućava Dejtonski sporazum.

ŠTA JE CARINSKA UNIJA?
Carinska unija je ekonomski prostor u kojem se države članice obavezuju sporazumom (oblik međudržavnog sporazuma) da će ukinuti međusobne carine i kvantitativna ograničenja trgovine, a prema trećim zemljama primeniti zajedničku carinsku tarifu. Dakle, carinska unija ne dozvoljava postojanje carinskih ili drugih barijera u trgovini između zemalja članica (isto kao zona slobodne trgovine) i vrši usklađivanje (harmonizaciju) trgovinskih politika (određivanje zajedničkih carinskih stopa) prema ostalim zemljama sveta.

To znači, kada se usvoji takav tarifni sistem carina i ratifikuju svi neophodni sporazumi, više promena nema. U slučaju Srbije, to bi značilo da nema više samostalnog pregovaranja o slobodnoj trgovini i preferencijalnoj trgovini sa trećim partnerima, kao što su Rusija, Belorusija ili Kina. Dakle, prestaju da važe sporazumi koje trenutno Srbija ima sa Rusijom.

Naravno, sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom se ne mora raskinuti ukoliko bi sve ostale članice carinske unije (Albanija, Kosovo, Makedonija, Crna Gora i BiH) postigle dogovor sa Rusijom (i sa Evroazijskim ekonomskim savezom) da se slobodna trgovina proširi na sve zemlje. To je prvi primetio Dušan Proroković početkom 2017. postavljajući pitanje javnosti Srbije zašto bi Rusija dozvoljavala bescarinsku trgovinu zemljama koje su u NATO i koje joj uvode sankcije ili koje su pod protektoratom NATO (Kosovo)?  Takođe, malo je verovatno i da bi Albanija bila zainteresovana da sa Rusijom napravi takav sporazum, imajući u vidu da je potpuno okrenuta Zapadu, politički, ekonomski i bezbednosno.

CARINSKA UNIJA ZAPADNOG BALKANA
Mediji su u februaru 2017. srpskoj javnosti i regionu preneli vest da je tadašnji predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić prilikom posete kancelara Austrije Kristijana Kerna najavio projekat stvaranja carinske unije u okviru sporazuma CEFTA, tj. carinske unije zemalja Z. Balkana. Ubrzo posle toga stigla je i podrška od strane famoznog Regionalnog saveta za saradnju (Regional Co-operation Council – RCC)  sa sedištem u Sarajevu, čiji je generalni sekretar bivši ministar spoljnih poslova Srbije i CG (od 2000-2004. godine) i poznati zagovornik učlanjenja Srbije u NATO, Goran Svilanović. On je na Minhenskom bezbednosnom forumu u februaru o tome govorio u formi: „Jedan region – jedna ekonomija“, a u budućnosti jedinstvena bezbednosna struktura oslonjena na NATO. Veoma brzo su ideju podržali zvaničnici EU, Johanes Han, Frederika Mogerini, kao i visoki predstavnik u BiH Valentin Incko. Početkom marta 2017. na sastanku premijera zemalja Zapadnog Balkana u Sarajevu o toj temi se uveliko razgovaralo.

Johanes Han i Federika Mogerini

Međutim, pitamo se da li je to ideja zvanične Srbije? Ako je srpska ideja i „nacrt“onda bi takav projekat trebalo da ima saglasnost Vlade Srbije, odnosno, da se na sednici Vlade raspravlja o tom projektu. Međutim, sednica Vlade Srbije o tome nikada nije održana. Dakle, ideja nije prerasla u „nacrt“ na nekoj sednici vlade, što je zakonska obaveza kada se radi o spoljnopolitičkim aktivnostima premijera i zvaničnika Vlade Srbije. Dakle, u Vladi se o tome nije odlučivalo, a pogotovo ne u Narodnoj skupštini Srbije. Sledeće je da se u bilateralnim razgovorima sa ostalim potencijalnim zemljama partnerima razmotri kakvi su efekti carinske unije i na kraju sve predstavi na regionalnom skupu. Svega toga nije bilo.

S obzirom da je taj „nacrt“ ekspresno dobio podršku od zvaničnika EU, pa Valentina Incka, a kasnije i od premijera Albanije Edija Rame, kao i predsedavajućeg Saveta ministara BiH Denisa Zvizdića, lako je zaključiti da to nije ideja Srbije – već upravo suprotno, projekat Berlina i Brisela. Naravno, kao i u sličnim situacijama, ta navodna inicijativa o carinskoj uniji zapravo pokazuje koliko je loša pozicija Srbije. Postavlja se pitanje da li predsednik Vučić promoviše ovaj projekat, znajući da on nema budućnost?

ZAŠTO JE CARINSKA UNIJA ŠTETNA PO SRBIJU
Carinska unija zemalja Zapadnog Balkana je zahtev prema zemaljama u regionu da pristanu da ujednače carine prema tarifama koje bi odredio Brisel. Srbija ne bi imala uticaj na izbor tarifa. Naime, neke od zemalja Zapadnog Balkana bi bile sigurno protežirane (zbog servilnosti i geopolitičke uloge u suzbijanju srpskog faktora) tako da bi tarife bile određivanje prema njihovim zahtevima. Recimo Crna Gora i Albanija, koje gotovo da nemaju poljoprivredu, za razliku od Srbije, insistirale bi na malim carinskim tarifama na hranu.

Takođe, uvoz roba iz EU bi ostao potpuno slobodan. Naime, za carinsku uniju su zainteresovane velike evropske kompanije, pre svega nemačke i austrijske, koje su i najveći izvoznici u zemlje Zapadnog Balkana. Zašto bi te kompanije morale da se bave izvoznim papirima za svaku od tih zemalja i njihovim zakonskim rešenjima kada bi kroz carinsku uniju mogle da imaju samo jedan posao bez obzira na čije tržište plasirale svoje proizvode. I tu se EU pojavljuje kao lobista krupnog kapitala. Komesar Johanes Han je rekao da bi carinska unija trebalo da bude strukturirana po pravilima Evropske unije.  To je klasična strategija Brisela. Prvo se pod izgovorom evropskih integracija uništava privreda zemalja koje bi željele da budu članice (kroz Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju), pa se onda tako privredno opustošene prepuštaju evropskim kompanijama i onda kao završna faza dolazi carinska unija, kako bi se im se olakšao posao u nekoliko zemalja.[1]  Kroz carinsku uniju se naprave zakonska rešenja u interesu evropskih kompanija, a na štetu domaćih zemalja.

Drugo, ono što je najteže, ulaskom u carinsku uniju Srbija bi morala da raskine Sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom. Postojanje jedinstvenog carinskog sistema, dirigovanog od strane Brisela, otežava međunarodnu poziciju Beograda i znatno onemogućava unapređivanje saradnje sa Rusijom i Evroazijskim ekonomskim savezom na polju slobodne trgovine, kao i ekonomske saradnje sa Kinom, pogotovo na kineskom ekonomskom megaprojektu Inicijativa pojas i put. Dakle, Srbija treba da odustane od ogromnog tržišta Rusije (145 miliona ljudi), u kome su jasne ekonomske računice i nema uslovljavanja, a da zauzvrat dobije malo tržište Zapadnog Balkana (svega 18 miliona ljudi) u kome će ekonomski odnosi da budu diktirani od strane Brisela. U sledećoj fazi, EU bi zahtevala od Srbije da Rusiji uvede ekonomske sankcije, čemu se Srbija sada opire.

EVROPA-JEZGRO I DRUGE BRZINE
Treće, projekat carinske unije zemalja Zapadnog Balkana ne predstavlja njihovo učlanjenje u Evropsku uniju. Naime, carinska unija potpuno odgovara tendenciji u Berlinu da postojeću Evropsku uniju treba tranformisati (podeliti) na dva dela ili u dve brzine – odnosno u “Evropu više brzina”, što je nemačka kancelarka Angel Merkel već najavila.  O tome se aktivno razmatralo na samitu EU u martu 2017. godine, o čemu je jasno govorio bivši predsednik Francuske Fransoa Oland. Angela Merkel je podržala Olanda koji je na samitu bio jasan: „Zajednički sporazum, zajedničko unutrašnje tržište sa jednom valutom za neke članice”.

Fransoa Oland i Angela Merkel

Oland je tada predložio da države članice mogu po želji ići dalje i u odbrambenoj saradnji, poreskoj harmonizaciji, istraživanjima, kulturi. Na tim osnovama bi trebalo utvrditi određeni stepen integracije, a u skladu s tim i formirati budžet evrozone, „jer se neke članice nikada neće priključiti evrozoni”. „Zato ne čekajmo na njih da prodube ekonomsku i monetarnu uniju”. Postoji ideja Evrope koncentričnih krugova, gde bi se pravila razlika između osnivača koji su najuži krug, članica zone evra, i trećeg kruga koji bi se povezivao na snovu zone slobodne trgovine. Još 90-ih godina je sadašnji nemački ministar finansija Volfgang Šojble govorio o „tvrdom jezgru” zemalja koje bi bile predvodnice u integracijama, dok bi ih ostale pratile.

Iz svega možemo zaključiti, prvu brzinu bi sačinjavale zemlje osnivači EU (Nemačka, Francuska, Italija i zemlje Beneluksa, plus Austrija). Prva brzina EU je već dobila naziva Kerneuropa (Evropa-jezgro). U njoj bi vladali federativni ekonomski i politički odnosi, plus vojna povezanost. Drugu brzinu bi činile sve ostale sadašnje zemlje članice sa blažim stepenom veza. Međutim, formirala bi se i treća zona – periferija, koju bi činile zemlje Zapadnog Balkana. Taj region ne bi bio član EU, već bi imao određene ekonomske i političke obaveze prema Evropi-jezgru.

Na primer, obaveze bi se ticale u naseljavanju određenih kategorija migranata iz islamskog sveta, a zauzvrat bi zemlje Zapadnog Balkana imale određene finansijske donacije od strane Brisela. Isto, treća zona – periferija podrazumeva da bi zemlje Zapadnog Balkana bile izvor srednje i visoko kvalifikovane radne snage za rad u zemljama jezgra, dok bi samim zemljama Balkana bila ostavljena mogućnost samo umerenog ili nikakvog ekonomskog i socijalnog razvoja. U takvim ekonomskim uslovima zemlje Balkana bi sasvim sigurno ostale region u koji bi zemlje jezgra Evrope, kao i zemlje druge brizine, izvozile svoju robu i usluge – a zauzvrat bi elite u zemljama Zapadnog Balkana, koje to prihvataju, imale neograničene mogućnosti vladanja.

GEOPOLITIKA PROJEKTA ZAPADNI BALKAN
Geopolitički karakter projekta Zapadni Balkan proističe iz samog geopolitičkog karaktera Evropske unije i nastupa Brisela u procesu učlanjivanja Srbije u EU. To se dobro uočava na primeru odvajanja Crne Gore, na slučaju Kosmeta i blokiranja Južnog toka.

Prvo, Brisel je bio na strani Đukanovićeve secesije iako do 2005. secesionistička politika nije imala potpunu podršku u Crnoj Gori. Brisel je priznavao međunarodnopravni subjektivitet SRJ, ali je u stvarnosti praktično podržavao politiku Mila Đukanovića u stvaranju labave zajednice sa Srbijom, i kasnijeg odvajanja Crne Gore. To je počelo tako da su Srbija i Crna Gora imale različite, odvojene koloseke procesa pridruživanja iako su bile u državnoj zajednici. Brisel je neviđenim pritiscima čak menjao Ustavnu povelju državne zajednice i time direktno uticao na jačanje Đukanovićevih separatista.

Drugo, slučaj Kosmeta bio je sličan pitanju Kipra. Međutim, EU je radila sve suprotno od Kipra. Ceo slučaj oko Kosmeta, sve do proglašenja nezavisnosti u februaru 2008, kao i posle, vezivan je za pristupanje Evropskoj uniji. Prvo kroz potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, a kasnije, od 2012. do danas, kroz tzv. Briselske sporazume. Dakle, Brisel se politički angažovao da ono što ratom 1999. godine nije završio ostvari mirnim putem u procesu pristupanja Srbije u EU. Praktično, na delu je određenje politike koje je dao Fuko: „politika je nastavak rata drugim sredstvima“. Dakle, politika kao stalni tihi rat,  što je potpuno u skladu sa geopolitičkom paradigmom posmatranja odnosa u Evropi i uopšte odnosa prema neprijatelju – u ovom slučaju Srbiji.

Zastava samoproglašene države Kosovo među zastavama zemalja “Zapadnog Balkana”

Carinska unija Zapadnog Balkana afirmiše Kosovo kao državu članicu. U prilog tome je i najava izgradnje autoputa Niš-Priština. Taj autoput je jedan od preduslova za funkcionisanje carinske unije i predstavlja dodatan vid jačanja velikoalbanske politike. Naime, carinska unija sa transportnim rutama, kao što je autoput Niš-Priština, i dalje ka Tirani, doprinosi ekonomskoj i političkoj homogenizaciji Albanaca na Balkanu i stvara uslove za dalju ekspanziju politike Tirane u regionu. U tu svrhu je i osnovan Fond za Zapadni Balkan u kojem učestvuje Kosovo kao nezavisna država, što doprinosi učvršćivanju međunarodnog položaja Prištine.

SANITARNI POJAS
Inače, Narodna skupština Srbije je, na predlog Vlade Srbije, u novembru 2016. godine usvojila Zakon o potvrđivanju sporazuma kojim se osniva Fond za zapadni Balkan, čiji je cilj jačanje veza i podsticanje evropskih integracija Albanije, BiH, Crne Gore, Kosova, Makedonije i Srbije, a sedište Fonda je u Tirani.  Sporazum nije u skladu sa Ustavom Srbije. Srbija je prinuđena od strane Brisela da potpiše ovaj sporazum, iako je on suprotan statusnoj neutralnosti Kosova i rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN. Naime, jasno je da takve sporazume treba da potpisuje Savet bezbednosti UN i Unmik, a ne Hašim Tači.

Zašto se proces pridruživanja Srbije EU koristi da se izvede geopolitičko preoblikovanje srpskog etničkog prostora i same države Srbije? Odgovor je jasan. Srbija i srpski etnički prostor su deo „sanitarnog pojasa“, koji se u zapadnoj, atlantističkoj geopolitici formuliše posle Prvog svetskog rata, a ponovo oživljava posle sloma Sovjetskog Saveza pod terminom Nova Evropa. Taj geografski pojas od Baltika do Jadranskog i Egejskog mora, prema zapadnoj geopolitici, jeste prostor u kome Rusija ne sme da se ispoljava politički, ekonomski ili bezednosno.

Treći primer delovanja Evropske unije sa pozicija atlantizma je blokiranje gasovoda Južni tok 2014. godine. Brisel i Vašington su zajednički radili na zaustavljanju energetskog povezivanja Rusije i balkanskih zemalja. Balkan, kao jedini deo Evrope koji je energetski zapostavljen i nema izgrađenu gasovodnu mrežu, nije se mogao odupreti zajedničkom geopolitičkom projektu EU i SAD u onemogućavanju izgradnje Južnog toka.

Carinska unija Zapadnog Balkana je projekat atlantističke strukture u Evropskoj uniji, i samog NATO, da stvori geostrateški pandan ruskom konceptu B4 (Savez vojno neutralnih država na Balkanu). Stvaranjem trgovinskih i carinskih zona, naslonjenih na Brisel, Evropska unija i NATO žele da osujete vojno-bezbednosno i ekonomsko povezivanje balkanskih država i njihovo ekonomsko oslanjanje na Rusiju.

HELLBROC I SRBIJA
U tom pravcu tekao je ogroman pritisak da se Srbija angažuje u Zajedničkoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici Evropske unije. Naime, 2003. godine, a posebno Lisabonskim ugovorom 2009. u određenoj meri je definisana bezbednosna i odbrambena politika EU. Naravno, nosilac bezbednosti i odbrane EU i dalje ostaje NATO. No, Evropska strategija bezbednosti pod nazivom Bezbedna Evropa u boljem svetu iz 2003. godine pokušava da formuliše svoj bezbednosni identitet pod okriljem NATO. Lisabonskim ugovorom 2009. stvorene su mogućnosti „trajne strukturne saradnje“ (eng. Permanent Structured Cooperation), čime se stvaraju uslovi da jedna grupa država izvan EU donese odluku u oblasti odbrane zajedno sa EU, i to u okviru koncepta borbenih grupa EU.

Trenutno u EU postoji 17 borbenih grupa. Naime, borbena grupa EU je vojna jedinica jačine 1500 vojnika, veličine nekoliko bataljona. Namenjene su izvođenju borbenih operacija u udaljenim područjima kriznih država, koje pokreće Brisel.  Srbija je u septembru 2017. postala članica jedne borbene grupe, tzv. HELBROC, koju čine Grčka, Bugarska, Rumunija, Kipar i Ukrajina. Postoji i ideja da zemlje Zapadnog Balkana budu organizovane u zajedničkoj borbenoj grupi. Te inicijative su dolazile i od strane nekih nevladinih organizacija iz Beograda, koje se zalažu za članstvo Srbije u NATO.

U svakom slučaju, iskorak Srbije ka učlanjenju u borbenu grupu HELBROC postavlja pitanje da li je Srbija i dalje vojno neutralna, pogotovo ako se ima u vidu da Brisel upućuje borbene grupe prema svojim planovima. Šta ako se HELBROC angažuje na granici sa Rusijom pod izgovorom zaštite, recimo, baltičkih zemalja? Verovatno se bliži i čas formiranja borbene grupe od strane zemalja Zapadnog Balkana. Dakle, cilj je onemogućiti vojnu neutralnost Srbije, sprečiti dalje povezivanje odbrambenih kapaciteta Srbije i Rusije.

Ruski i srpski padobranci prilikom pokaznog skoka na združenoj vežbi ,,Slovensko bratstvo”, 7. novembar 2016. godine

Projekat Zapadni Balkan preko carinske unije je i posredan način eliminacije značaja i uticaja Republike Srpske. Carinska unija će se pojavljivati kao celina, a njena članica je Bosna i Hercegovina kao država i tu nema mesta za Republiku Srpsku. Procenjujemo da bi to bio efikasan način da se razvlasti Republika Srpska, a favorizuje Bosna i Hercegovina, odnosno Sarajevo.

Dakle, da li srljamo u veštačke unije, dirigovane zapadnom geopolitikom što većeg udaljavanja Balkana od Rusije? Za to vreme ni Narodna Skupština, ni građani Srbije nemaju mogućnost da se upoznaju sa sadržinom pomenutog projekta. Umesto da konačno krenemo u obnovu srpske državnosti na Balkanu, i uz podršku Rusije otpočnemo proces srpskog povezivanja, mi se i dalje nalazimo na pogrešnom putu evroatlantskih integracija ili atlantističkih strategija uvlačenja Srbije u pogubne projekte kakav je projekat Zapadni Balkan. Srbiji je potrebno institucionalno, ekonomsko i političko povezivanje sa srpskim narodom u Crnoj Gori, u Bosni i Hercegovini – uz političku, ekonomsku i vojnu pomoć Rusije. Evroatlantske integracije i njihovi projekti su put ka nestanku srpskog nacionalnog i političkog entiteta na Balkanu.

____________________________________________________________________
UPUTNICE: 
[1] Siniša Ljepojević, “Pogled iz Londona: Balkanska carinska unija i priključenija”, Nedjeljno, 28.mart 2017. http://nedjeljno.com/balkanska-carinska-unija-i-prikljucenija/, 20/07/2017.

 

Dr Srđan Perišić je profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu u Istočnom Sarajevu, savetnik srpskog člana Predsedništva BiH za politička pitanja i autor knjige ,,Nova geopolitika Rusije”. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard