Шпигл: Брегзит и пет фаталних грешака Лондона

У Британији влада политичко расуло. Тереза Меј је у неколико наврата споменула могућност да Лондон уопште не напусти ЕУ

Сунце је прошле суботе тек излазило изнад Лондона док се плави аутобус кретао дуж обале Темзе. Луси Свејл и Матилда Ален су биле у њему, једна црвенокоса, друга бринета. Успеле су да устану у 15 до 6 тог јутра и пробију се кроз пола града од Ајлингтона како би ухватиле овај дабл-декер. Веровале су да ће их овај аутобус одвести у будућност.

„Драги посланици“, било је написано на возилу, „77 одсто нас не жели Брегзит – у потпису, млади“. Луси и Матилда ће напунити 18 година у децембру. За рођендан желе да гласају. Биће им то прво гласање. А можда и најважније у њиховом животу. „Ми ћемо морати да живимо са овиме најдуже“, рекла је Матилда. „Али нико нас није питао“. Имала је петнаест година када је тесна већина њених земљака изгласала да треба окушати срећу изван Европске уније. Неколико чланова Матилдине породице је гласало за Брегзит. Али „нису сви схватали за шта гласају“, рекла је.

Она тврди да тек сада, две и по године касније, многи људи схватају колико су били обманути, преварени и изманипулисани. Додаје да не само она, него готово милион и по младих који су постали пунолетни од референдума, сада имају право за нови глас. А Матилда је сигурна који би резултат био.

„Бесни смо“. Та реченица се у различитим варијацијама тренутно може чути широм Уједињеног Краљевства. Ако ишта тренутно уједињује генерално попустљиве Британце, онда је то љутња.

За неке је то љутња према политичкој елити која је имала толико много обећања, а испунила тако мало њих. За друге, то је љутња према националистичким изазивачима који се коцкају са будућности земље у жељи да врате њену некадашњу славу. Ту је и љутња према влади која више нема снагу да решава критичне друштвене проблеме. Љутња која још није прошла. И да, такође, љутња према самима себи.

У недељу је преосталих 27 чланица ЕУ усвојило бракоразводни споразум Терезе Меј и истовремену декларацију будућих односа, након више хиљада сати преговора. Узевши у обзир историјску важност, декларација је ништа мање него дипломатска мајсторија. Добрим делом и због тога што је Брегзит предложен у овом договору толико мек да ће бити потребне године пре него што људи заиста почну да примећују промене. Али то такође значи да ће мало тога бити добијено – макар за УК. Будућност Уједињеног Краљевства ће остати исто онолико магловита колико је и била, имајућу у виду да нико не може да предвиди како ће се ствари развијати.

Било какав договор са Бриселом ће опстати једино уколико га одобри већина Доњег дома британског парламента. А нико не зна како ће се то десити. У Лондону, под сенком платнима покривеног Биг Бена чије је звоно на неодређено време ућуткано, избила је жестока битка. Линија фронта ове битке пресеца све странке, и то до тачке у којој оне постају готово непрепознатљиве. Појавиле су се нове, апсурдне коалиције. Свако тврди да заступа једину праву позицију о Брегзиту. Британија већ неко време није уједињена. Већина Шкота, северних Ираца и Лондонаца је гласало против Брегзита, док је већина Велшана и Енглеза за њега. Али изгледа да је свима јасно да ће на крају из свега овога изаћи ослабљени.

Процеп се протеже кроз читаве породице. У неким људи више не говоре међусобно, а у другим се надвикују. Политичари добијају писма мржње и претње смрћу. У Вестминстеру се изненада уједињују про-ЕУ конзервативци и личности левог центра против евроскептичних конзервативаца и левичара. Шире се гласине о могућем формирању нове странке центра. Једино у чему се сви слажу јесте да премијерка Тереза Меј мора да иде. Али она је и даље ту и опстала је много дуже него што су људи очекивали. Пуч против Мејове од стране чланова њене странке је проглашен ове недеље, али отказан због мањка завереника. Мада је можда само одложен.

Људи са друге стране Ламанша посматрају све ово што се дешава у Лондону са чуђњем, а неки и са жаљењем. У прошлости, остатак Европе је био сигуран да су британске дипломате и званичници међу најбољима и највештијима. А сада? Читава земља се деградирала, а многе европске дипломате сматрају да је британска политичка елита себе претворила у циркус.

Али, ситуација није нимало смешна. Гласање у Доњем дому је заказано за 11. децембар, а нагомилани бес би могао да разнесе британску политику – било са намером, или случајно. То би малтене био и најприкладнији крај за вишегодишњу борбу претежно дефинисану сујетом, претераном самоувереношћу и порицањем реалности. Свако ко покушава да прати траг узрока свега овога како би боље разумео Брегзит, увидеће да политичари, активисти и просечни грађани у Лондону, Белфасту и Бриселу нису очекивали да ће ова бракоразводна парница бити тако дуга и болна. Последњих година су на многим раскрсницама могле бити донете исправне одлуке, али често нису. Брегзит је углавном прича о грешкама од којих се диже коса на глави.

ПРВА ГРЕШКА: БРЕГЗИТ ЋЕ БИТИ МАЧИЈИ КАШАЉ
И ова прича почиње аутобусом. Тог облачног 11. маја 2016, он се возио кроз Корнвол – ту пасторалну земљу лордова која изгледа толико стереотипно британски да се сладуњаво-романтичне ТВ серије углавном ту снимају. Када се аутобус зауставио у Труроу – граду познатом по својој катедрали – из њега је изашао човек чија пшенично плава коса увек изгледа као да је управо устао из кревета.

Борис Џонсон се гегао по корнволској пољани и говорио ствари које звуче предобро да би биле истините. Џонсон је, као бивши новинар, фантастичан говорник. Говорио је о земљи која је продала своју душу Европи, па је стога изгубила глобалну тежину коју завређује, као и о бриселским пицајзлама које су везале некадашњу империју разним регулативама као што је она о димензијама киселих краставаца. Појашњавао је колико брзо би земља узнапредовала само ако би коначно оставила све то иза себе.

Остало је још шест недеља до референдума о Брегзиту. Црвени аутобус је био украшен поруком да УК даје 350 милиона фунти недељно Европској унији, што би се у случају Брегзит инвестирало у здравство. Ниједан део ове реченице није био истинит, али многим људима у земљи се допадало да слушају такве ствари. Након осам година бруталне штедње узроковане светском финансијском кризом, није само сектор здравства тај који се осећа стешњено. Цене некретнина расту, плате стагнирају, а број бескућника се увећава, заједно са револтираношћу коју многи осећају.

Борис Џонсон поред чувеног црвеног аутобуса са обећањем о улагањима у британски здравствени систем које се испоставило као лажно

Џонсон, који је као градоначелник Лондона делимично био одговоран за драстичну неједнакост, знао је како да каналише ове фрустрације. Одједном је некако ЕУ била одговорна за све. Он и његови саборци из кампање су такође тврдили и да Унија жели да инкорпорише Турску, што би значило долазак милион Турака на острво. Брегзит је, у поређењу са тиме, звучао тако слатко и обећавајуће. Након више од 40 година „потчињености“, напуштање ЕУ би значило прихватање само оних странаца које држава жели да прими, обнављање старих империјалних трговачких рута ка Индији, Аустралији и Америци. Био би то зицер. Европа би преклињала да је нова-стара суперсила не игнорише.

За небританце, шовинистичка реторика брегзиташа би могла да буде тешко разумљива, али она је део дуге традиције. Британци су се са крајњим оклевањем придружили уједињеној Европи 1973. године. У то време противници оваквог корака су имали сличне аргументе као и данашњи брегзиташи. Представник Лабуристичке странке Питер Шор је касније објаснио: „Оно што заговорници учлањења заправо говоре јесте да смо готови као земља, да је дуга и славна прича британске нације и народа завршена, да смо толико слаби и немоћни да морамо да прихватамо услове, казне и ограничења малтене као да смо претрпели пораз у рату“.

Ирски новинар Фајнтан О’Тул у својој књизи Херојски неуспех: Брегзит и политика бола пише да је још у то време одлука о уласку у Унију изједначавана са накнадним поразом од Немаца, као и да је европско савезништво нација посматрано као нека врста „меке нацистичке супердржаве“. Многи брегзиташи тренутно ствари посматрају слично. Они верују да ће држава коначно моћи да пронађе пут до своје некадашње славе. „Политичари из ЕУ ће у петак лупати на врата у жељи за трговинским споразумима“, рекао је Џонсон, који ће касније кратко бити министар спољних послова.

„Неће бити лоших страна Брегзита, само значајних добитака“, рекао је Дејвид Дејвис, који ће потом имати краткотрајну улогу министра за Брегзит. „Дан након што изаберемо одлазак, имаћемо све карте у својим рукама и моћи ћемо да одаберемо стазу коју желимо“, рекао је Мајкл Гоув, који ће касније постати министар за животну средину.

Да ли су све ово биле грешке? Или лажи? Носталгични националисти су их тако ноншалантно просипали јер нико од њих није заиста очекивао да ће већина Британаца гласати за излазак из ЕУ. Било је лако направити ове грешке јер је главни циљ био експлоатација референдума за политичку победу унутар странке торијеваца. На крају су људи гласали 52-48 у корист Брегзита. Док је остатак Европе ослободио своје фрустрације поводом статуса кво растом десничарског популизма, Британци су свог жртвеног јарца пронашли у Бриселу.

ДРУГА ГРЕШКА: ЦРВЕНЕ ЛИНИЈЕ СУ ОДРЖИВЕ
Друга велика грешка је отпочела са уласком Терезе Меј у Ланкастер хаус (зграда у којој је тренутно смештено британско Министарство за спољне послове и Комонвелт; прим. прев.) 17. јануара 2017. Ово класично здање у срцу Лондона изгледа као да је намерно саграђено за држање битних говора. Филмофили би можда препознали раскошни златно-црвени фоаје из филмске адаптације књиге Оскара Вајлда Важно је звати се Ернест. Ланкастер хаус је такође и симбол старе Британске империје.

Када је изашла на подијум, украшен речима „глобална Британија“, Меј је била неспорна шефица владе. У политичком превирању које је уследило након референдума за Брегзит, сви њени конкуренти из Конзервативне странке, укључујући Бориса Џонсона, елиминисали су сами себе на готово комичан начин. Мејова је била најпопуларнији премијер који се појавио после много година, а поврх тога није јој био преостао ниједан „природни непријатељ“.

У наредна 42 минута она је имала задатак да конкретним терминима објасни како је замишљала Брегзит. Имајући у виду да се њена земља поводом овог питања поделила малтене у односу 50-50, могла је да предложи средњи пут: напустити ЕУ, али остати што тешње везан за дотичну групу земаља, по узору на Норвешку. Нико не би могао да је спречи у томе.

Али она се одлучила за другачији курс.

Тереза Меј говори у Ланкастер хаусу у Лондону, 17. јануар 2017.

Мејова је била министарка унутрашњих послова пре него што је постала лидер Британије. Претходних година је учинила много да створи, како је сама назвала, „непријатељску средину“ за имигранте. Људи њој блиски су говорили како је то једина тема поводом које је ова прилично дрвена политичарка бивала страствена. Остати у тесној вези са ЕУ би значило да УК и даље мора да толерише масовну имиграцију са Континента. Мејова то није желела.

Стога се одлучила за тврду опцију. На изненађење многих, Мејова је у Ланкастер хаусу формулисала 12 јасних циљева. Укратко, најважније је било то да се држава извуче из заједничког тржишта, царинске уније и јурисдикције европског Суда правде. А странци? Они има да оду. У будућности број миграната који ће бити прихватани неће превазилазити петоцифрен број.

Мејова је рекла да њен став представља оно што „британски народ жели“. Али то није била истина. Људе су питали да ли желе напуштање ЕУ, а не на који начин. Очигледно је да није постојао консензус народа о начину на који то треба да се учини. И што је више времена пролазило, постајало је све јасније да је ово мноштво потенцијалних начина изласка из ЕУ међусобно непомирљиво.

Како би себи дала већу слободу, Мејова је изненада расписала изборе за пролеће 2017.

ТРЕЋА ГРЕШКА: ИЗНЕНАДНИ ИЗБОРИ ЋЕ ОЈАЧАТИ МЕЈОВУ
Увек је говорила да неће то учинити, али је на крају искушење било превелико. Конзервативци су, према анкетама, били за 20 поена испред свадљивих лабуриста. Убедљива победа би Мејовој загарантовала довољно подршке да најгрлатији анти-ЕУ и про-ЕУ политичари не би имали шансе да врше притисак на њу током предстојећих преговора за Брегзит. Победи убедљиво – преговарај одлучно, то је била стратегија Терезе Меј.

Ретко кад се десило да се водећи британски политичар тако катастрофално прерачуна. За Мејову ће то постати најразорнија грешка њеног лидерства. Дана осмог јуна 2018, након ужасне кампање и импресивног наступа лабуриста, Мејова је изгубила свој ауторитет, а њена странка апсолутну већину. Уместо да стави парламент под своју контролу, догодило се супротно. Још горе за њу, премијеркина власт је постала зависна од 10 посланика ултранационалистичке северноирске странке DUP.

Од тог тренутка надаље, парламент, партијски другови Мејове и DUP ће претварати сваки њен корак ка Брегзиту у праву тортуру. Деловало је као да су торијевци под некаквим проклетством: након Маргарет Тачер, након Џона Мејџора, након Дејвида Камерона, још један торијевски премијер је био у опасности од политичког уништења поводом питања везаних за Европску унију.

Али на видику није било замене. Чак ни човек који је очигледно веровао да би био бољи премијер није имао план за свој „славни“ Брегзит.

ЧЕТВРТА ГРЕШКА: БИЋЕ МОГУЋЕ ПОДЕЛИТИ ЕВРОПУ
Док је једне вечери вечери далеко од куће ћаскао са малом групом саговорника, Борис Џонсо је још увек био министар спољних послова… Убрзо се Брегзит наметнуо као тема. Један од присутних је био Дејвид Мекалистер – председавајући Комитета за спољне послове у Европском парламенту и, што је за Џонсона потенцијално било још важније, човек који има утицаја на канцеларку Ангелу Меркел. Задржали су се до касно, разговор је постао слободнији и, у једном тренутку, Џонсон је питао Мекалистера: „На крају ће нам Немци помоћи, зар не?“

Џонсоново питање је открило готово наивно неразумевање за политичка правила и указало на четврту велику грешку Британаца. Дуго времена су веровали да ће преговори о Брегзиту бити налик на преговоре унутар ЕУ – званичници би припремили уговор или би се на проблему радило пар месеци, а потом би 28 представника чланица пресекло Гордијев чвор, са Меркеловом у главној улози.

ЕУ је применила овај приступ поводом неколицине проблема током кризе евра. Такав шеснаесточасовни маратонски самит је одлучио судбину Грка јуна 2015. Уз одобрење Меркелове, Грчкој је било дозвољено да остане у еврозони. Мејова је, током једне вечере на којој се разговарало о Брегзиту у априлу 2017, рекла председнику Европске комисије Жан-Клоду Јункеру да је замишљала како ће се преговори о Брегзиту водити на сличан начин. Рекла је да је мислила да би се прво велико питање – будућност грађана ЕУ који живе на територији УК – могло решити већ на следећем самиту.

Тереза Меј и Жан Клод Јункер након састанка у седишту британске владе, 25. април 2017.

Овиме је Мејова показала да и након толико година чланства слабо познаје ЕУ. Када су преговарачи из Лондона схватили да неће моћи да избегну главног преговарача ЕУ Мишела Барнијеа у Бриселу, покушали су да га заобиђу специјалном дипломатијом и докопају се помирљивих али тврдих Француза. У једном тренутку пришли су Варшави коју је бринула судбина стотина хиљада пољских радника у УК. У другој прилици куцали су на врата Берлина.

Многи људи у Лондону и даље верују да кључ Брегзита лежи у немачкој престоници. Уколико се ствари отму контроли, они чврсто верују да ће немачка аутомобилска индустрија уразумити Меркелову. Али није. А британски покушаји изазивања раздора међу чланицама ЕУ нису уродили плодом.

На самитима ЕУ једна понижавајућа церемонија је постала уобичајена: Када се шефови држава састају на ручковима или вечерама, Мејовој је дозвољено да у уводном делу мољака и прети, а потом учтиво бива испраћена напоље из просторије. У једном тренутку мађарски лидер Виктор Орбан је рекао да се осећао лоше што ЕУ „третира једну даму на такав начин“. То је домет заштитништва који ЕУ има за њу.

ПЕТА ГРЕШКА: ИРСКО ПИТАЊЕ НЕЋЕ БИТИ ПРЕСУДНО
Пета и најфаталнија грешка Британаца се међутим налази тик до њихових улазних врата, на ирском острву. Као што се то обично догађа у Британији, Ирска једва да је играла било какву улогу док су Британци одржавали референдум о Брегзиту. У умовима многих брегзиташа који су сневали о враћању статуса суперсиле, ова бивша колонија је и даље била нека врста задњег дворишта у којем ће, уколико се то питање постави, британска правила превладати.

Неки су мислили да би Ирцима било најбоље да прате вођство свог суседа и напусте ЕУ. Ирска верзија Брегзита – зашто да не? „Ушли смо (у ЕУ) истог дана. Зашто мислите да не бисмо могли да изађемо истог дана?“ – твитовао је један брегзиташ. Оно што је уследило, као што је већ много пута био случај, уопште није било оно што су очекивали.

Дворана Института технологије је била дупке пуна, а у атмосфери се осећала тензија. Био је то један априлски понедељак 2018. Мишел Барније је био у посети Дандоку, малом ирском граду близу границе са Северном Ирском. Желео је да својим очима види шта ће значити поновно подизање граничних ограда између Ирске и Северне Ирске.

Локација је била добро изабрана пошто оног тренутка када Британци напусте ЕУ 29. марта 2019, људи у Дандоку ће се одједном наћи на спољној граници ЕУ. Бизнисмени би могли да изгубе своје достављаче, возачи би могли да сатима буду заглављени у саобраћају, али ни то чак не би било најгоре од свега. У Северној Ирској, Брегзит је питање рата и мира. Католичка половина становништва се деценијама борила за уједињење са Републиком Ирском јужно од њих. Протестантска половина је подједнако страствена у жељи да остане део Уједињеног Краљевства. Тридесет година су ове две стране водиле бруталан грађански рат једна против друге, остављајући око 3.500 мртвих. „Невоље“ су се окончале тек Споразумом на Велики петак 1998. године. Мир је једним делом опстао до данас зато што су Ирска и Северна Ирска у ЕУ, па се граница између њих једва примећује; пролази кроз гробља и станове. Милијарде евра субвенција из ЕУ су такође имале значајну улогу у смиривању страсти на обе стране.

У Дандоку, Берније је пажљиво бирао речи када је рекао: „Да будемо јасни, без бекстопа (реч која се у преговорима о Брегзиту користи као синоним за гаранцију да неће бити тврде границе између Северне Ирске и Републике Ирске; прим. прев.) неће бити ни Споразума о Брегзиту“. А онда је додао: „То је питање Европске уније, а не само ирско питање“. Ова изјава је добила снажан аплауз. То је оно што су овдашњи људи чекали: да ЕУ прогласи отвореност ирске границе питањем око ког неће бити преговора. Берније је исцртао сопствену црвену линију како би се супротставио црвеним линијама Лондона. Ирска је тако, ако не и пре тога, постала централна тачка конфликта у преговорима о Брегзиту – и остала све до данашњег дана.

Главни преговарач ЕУ за Брегзит Мишел Барније стиже на Свеострвски грађански дијалог о Брегзиту, Дандок, 30. април 2018.

Како би спречила успостављање тврде границе, ЕУ је саопштила да би Северна Ирска могла да остане у царинској унији, па и део јединственог тржишта у одређеном временском периоду, што би било такозвано бекстоп решење. Ова солуција би ступила на снагу само уколико не буде споразума о слободној трговини између Лондона и Брисела. Али ко може да гарантује да ће га бити? Са гарантним решењем, царинска граница би се протезала кроз Ирско море, а Северна Ирска би de facto остала чланица ЕУ, и то за корак ближе Републици Ирској. Све ово је jеднако неприхватљиво за брегзиташе колико и за DUP – северноирске националисте (мисли се на протестанте; прим. прев).

За Британце је ово непозната ситуација. Сасвим ретко се у историји Уједињеног Краљевства догађало да Ирци држе полуге моћи у својим рукама – а сада преговарају са Британијом као чланица ЕУ, као део групе нација која броји 450 милиона житеља. Тврдолинијаши су се зајапурили од беса, али су имали мало контра-предлога. Њихова алтернатива је невидљива високотехнолошка гранична контрола, коју би најпре требало направити, што значи да постоји само у њиховој машти. Борис Џонсон – највећи противник Мејове – је сматрао да је ирско питање у сваком случају преувеличано. Рекао је да је проблем сличан уређивању лондонске таксе за загушење саобраћаја од аутомобила који се возе по центру града. Можда има памет за лепе речи, али не и за детаље.

Британци су се нашли у клопци бројних заблуда и контрадикција, као и свог сањарења које се константно судара са реалношћу. Сада цела земља плаћа цену чињенице да од почетка нико није заиста имао план за Брегзит јер нико није стварно веровао да би он могао да се деси. За многе у УК, ЕУ је годинама била савршен жртвени јарац. Сада тог јарца изненада више нема. Ко је уопште могао да схвати да ће бити толико компликовано пресећи преко ноћи однос који је растао и развијао се деценијама, резултујући за то време хиљадама заједничких закона и регулатива?

У једном тренутку, Мејова је почела да увиђа да неће бити у стању да одбрани црвену линију коју је некада тако категорички повукла у свом говору у Ланкастер хаусу. Почетком децембра 2017, она се у великој мери повиновала предлозима ЕУ, а две стране су се сложиле поводом документа од 15 страна како би преговорио уопште могли да се наставе. Тачка 49 тог документа представља премијеру формулације која остаје спорна до данас. Она гласи: „У одсуству договорених решења, Уједињено Краљевство ће у потпуности поштовати правила јединственог европског тржишта и царинске уније која, како сада, тако и у будућности, подразумевају подршку сарадњи севера и југа, општеострвску економију и заштиту споразума из 1998“. Овде се наравно мисли на Ирску и Северну Ирску.

Пристајући на овај документ, Мејова је купила нешто добре воље Европске уније. Неколико месеци је било потребно да брегзиташи схвате како је њихов сан о повратку британској светској доминацији био илузоран. А када су то коначно схватили, почели су да вриште: „издаја“. Али било је прекасно. Мејова је одавно подесила курс ка најмекшем могућем Брегзиту.

ЗАКЉУЧАК: НЕЋЕ БИТИ НАГЛОГ РАСКИДА
Откровење је дошло прекасно, али Мејова је на крају схватила да не може усрећити свакога. Њене опције су средином октобра 2018. биле екстремно ограничене: или да пусти низ воду јединство Уједињеног Краљевства, или да заборави на идеју „глобалне Британије“.

Премијерка Меј је веома упорна особа и могла је све ауторитативно да реши да се није превише залетела у погрешном тренутку (мисли се на расписивање избора; прим. прев). Али то је теоретисање по принципу шта би било кад би било. На крају се испоставило да је провела лето и јесен трчкарајући кроз Лондон и Брисел –њени противници су је подругљиво називали „мртвацем који шета“ – без могућности да доноси одлуке. Себе је учинила рањивом пред уценама са свих страна: присталица ЕУ, евроскептика, DUP-а, Шкота и опозиције. Знала је да ће на крају морати да открије своје карте, нарочито поводом ирског питања. Али је такође знала да би то могло да упропасти њу, њену странку и њену државу, разумевши да неће моћи да сачува сва три. Зато је одуговлачила.

Пролазили су месеци током којих су преговори стајали у месту. Чак је и Мишел Барније, као узорни дипломата, у једном тренутку почео да ламентира: „Да бисте ефикасно преговарали, морате знати шта друга страна жели“. У Британији је у међувремену почела да се шири нова болест, позната као „замор од Брегзита“. У септембарској анкети већина испитаника се сложила са реченицом: „Не интересују ме детаљи преговора о Брегзиту, само желим да они одговорни за њих већ једном заврше све то“.

Али Мејова је наставила да оклева све док скоро није било прекасно. Тек је у новембру постигнута јасноћа коју су Барније и његов тим дуго тражили: Мејова је одлучила да је јединство Уједињеног краљевства важнији приоритет од брегзиташких пустих снова о доминацији. Како би се у Северној Ирској сачувао статус кво, читаво Уједињено Краљевство ће вероватно морати да остане део царинске уније ЕУ, а добрим делом и јединственог тржишта још много година. Мејова је прихватила ситуацију у којој ће Британија наставити да буде везана правилима ЕУ у областима као што су заштита животне средине, права радника, државне субвенције и друго. Другим речима, остају све оне бирократске препреке које је про-Брегзит табор кривио за задржавање нације у постизању своје истинске величине. Штавише, Британија ће морати да настави да уплаћује милијарде у буџет ЕУ.

Билборд-реклама за мењачницу у градићу Њури где се фунте могу заменити за евре, Северна Ирска, 1. мај 2016.

Континент и Уједињено Краљевство ће наставити да буду везани једно за друго. Неће бити оштрог раскида. УК ће, међутим, ускоро бити у стању да обузда прилив странаца из чланица ЕУ. Многи од оних који су гласали за Брегзит су прилично непопустљиви по овом питању. Мејова је тога свесна и истакла је да то сматра критичним питањем. „Ово је најбољи могући договор“, инсистира она. У Лондону, међутим, она је изразито усамљена у тој процени. Они у британском парламенту који су наклоњени ЕУ се питају шта је то добро у споразуму о Брегзиту у којем ће држава практично морати да остане део блока, али без икаквог права гласа у доношењу одлука. Евроскептици, са друге стране, сматрају да је Мејова прекршила свако обећање које је дала у говору из Ланкастер хауса.

Брегзиташи се жале да њихова земља неће обновити потпуну контролу над својим новцем, законима и границама још много година. А ко зна и да ли ће икада то успети? На крају крајева, заједничка политичка декларација о будућности односа две стране је толико кратка и нејасна да је тешко из ње извући макар једну гаранцију. Конзервативни брегзиташки тврдолинијаш Џејкоб Рис-Мог је оценио да ће Уједињено Краљевство постати „роб“ Европске уније. Рис-Мог је недавно позвао своје присталице на бунт: ,,Свако ко воли своју земљу би требало да тражи укидање поверења Мејовој“. До сад су ови „револуционари“ били немоћни у покушају да окупе довољан број присталица за такав подухват.

Протеклих пар месеци противници Мејове су тако често анонимно сипали дрвље и камење по њој, и то коментарима као што су, на пример, да је „крочила на губилиште“, или да би „требало да понесе омчу“ на састанак са посланицима Конзервативне странке, или да ће „ускоро бити мртва“. Мејова је осудила нападе и наставила својим курсом. Представиће свој споразум парламенту пре гласања заказаног за 11. децембар. А не делује нарочито вероватно да ће успети да придобије потребну већину из првог пута. И лидери ЕУ то виде као најизвеснији сценарио.

Имајући то у виду, Даунинг стрит изгледа ради на веома ризичном плану који се, према Лондон тајмсу, интерно назива „камиказа решењем“. Идеја полази од тога да ће, одмах након парламентарног одбацивања тренутног плана за Брегзит, берзе потонути, као и британска фунта. Држава ће се на моменат затетурати на ивици амбиса. Последични страх ће сломити отпор једном за свагда, па ће, према овој замисли, Мејова моћи да се врати у парламент са минимално измењеним планом. Био би то екстремно смео маневар, нешто што ниједан британски премијер никада пре није покушао. А шта ће се догодити уколико нешто крене наопако? Да ли би „неспоразум о Брегзиту“ постао неминовност?

Интересантно, али сама Мејова је у неколико наврата поменула и трећу варијанту: да не буде Брегзита. Мејова је овај концепт упаковала у форму упозорења, пошто је и сама приметила да покрет за други референдум о Брегзиту добија на снази последњих месеци. Крајем октобра, 700.000 људи је шетало улицама Лондона захтевајући нови референдум. Њихов главни захтев се не може тек тако одбацити: Имајући у виду да славни Брегзит који су обећали Борис Џонсон и компанија сада изгледа потпуно другачије, од суштинске је важности да се британским бирачима омогући да дају суд о томе.

Нарочито су млади бирачи постали непопустљиви у захтеву да се њихов глас чује у дебати о будућности Британије. Неколико иницијатива се удружило под кишобраном организације Народни глас, чији се штаб налази у лондонском Милбенк тауеру. Средином новембра, изрезбарене бундеве од Ноћи вештица су и даље биле на столовима, док су празне конзерве прекривале под, указујући на остатке карневалске атмосфере. Слика Дејвида Камеруна је висила на зиду, а деловало је да је имала улогу мете за пикадо. Просторије су биле пуне младих људи.

Један од њих је Ричард Брукс (26) који је привремено закочио свој каријерни развој како би успео да остане грађанин ЕУ. Хајде да будемо искрени, каже Брукс, оснивач групе У име наше будућности: „Сви заговорници Брегзита, углавом старији бели мушкарци, ће на крају нестати. Ми смо ти који остају.“ Упркос свим проблемима, каже Брукс, Европска унија је пројекат за који се вреди борити. „Европа је концепт у који верујем. ЕУ окупља земље које су некада размењивале бомбе како би сада размењивале робу. То је ипак напредак“. Брегзит је за њега лична ствар. И каже да познаје много људи његовог узраста који се осећају исто.

Брукс верује да сада постоји отприлике 50 одсто шанси да се Брегзит заустави. „Ако су алтернативе лош договор Мејове и катастрофално одсуство било каквог споразума, онда је народни глас можда једини излаз“. Према скорашњим анкетама, 56 одсто Британаца гаји исти став.

Противници Брегзита развијају банер „Зауставите торијевски Брегзит на Вестминстерском мосту у Лондону, 15. новембар 2018.

Међутим, чак и ако се Брегзит избегне, спокој се не би одмах вратио у ову проблематичну земљу. У деценијама дугој дебати о Европи, бројни водећи британски политичари су уложили огромне количине новца и политичког капитала у ово питање. Много тога указује на то да би други референдум о Брегзиту произвео подједнако тесан резултат као и први, мада би овог пута тесну већину добио проевропски табор. У том случају, брегзиташи сигурно не би тихо прихватили такав развој ситуације. Повратак десничарске странке UKIP или неке друге популистичке групе би био и више него известан. Вероватно би уследио и раст ксенофобије, која је већ на непријатно високом нивоу.

Шта год да се деси, и даље ће бити много бесних људи, каже конзервативна про-ЕУ политичарка Ана Собри, која је прошле недеље добила претње смрћу јер је исказала подршку идеји другог референдума. Она каже да је шокирана и посрамоћена ониме у шта се њена земља претворила.

Битка за Брегзит је отровала Уједињено Краљевство. Једног дана у не тако далекој будућности, о њој ће се предавати као о уџбеничком примеру политичког неуспеха. Планови за музеј Брегзита су такође у току. Неколико активиста је удружило снаге за овај пројекат, у нади да ће успети да прикажу како је Уједињено Краљевство „вратило свој суверенитет“. Или није. Ко зна, можда ће се на крају у овом музеју наћи плави и црвени аутобус.

Није познато када ће музеј почети са радом. Иницијатори кажу да ће га отворити тек онда када све ране зарасту. Другим речима, можда га никад и не отворе.

 

Превео Војислав Гавриловић

 

Извор Spiegel.de