Špigl: Bregzit i pet fatalnih grešaka Londona

U Britaniji vlada političko rasulo. Tereza Mej je u nekoliko navrata spomenula mogućnost da London uopšte ne napusti EU

Sunce je prošle subote tek izlazilo iznad Londona dok se plavi autobus kretao duž obale Temze. Lusi Svejl i Matilda Alen su bile u njemu, jedna crvenokosa, druga brineta. Uspele su da ustanu u 15 do 6 tog jutra i probiju se kroz pola grada od Ajlingtona kako bi uhvatile ovaj dabl-deker. Verovale su da će ih ovaj autobus odvesti u budućnost.

„Dragi poslanici“, bilo je napisano na vozilu, „77 odsto nas ne želi Bregzit – u potpisu, mladi“. Lusi i Matilda će napuniti 18 godina u decembru. Za rođendan žele da glasaju. Biće im to prvo glasanje. A možda i najvažnije u njihovom životu. „Mi ćemo morati da živimo sa ovime najduže“, rekla je Matilda. „Ali niko nas nije pitao“. Imala je petnaest godina kada je tesna većina njenih zemljaka izglasala da treba okušati sreću izvan Evropske unije. Nekoliko članova Matildine porodice je glasalo za Bregzit. Ali „nisu svi shvatali za šta glasaju“, rekla je.

Ona tvrdi da tek sada, dve i po godine kasnije, mnogi ljudi shvataju koliko su bili obmanuti, prevareni i izmanipulisani. Dodaje da ne samo ona, nego gotovo milion i po mladih koji su postali punoletni od referenduma, sada imaju pravo za novi glas. A Matilda je sigurna koji bi rezultat bio.

„Besni smo“. Ta rečenica se u različitim varijacijama trenutno može čuti širom Ujedinjenog Kraljevstva. Ako išta trenutno ujedinjuje generalno popustljive Britance, onda je to ljutnja.

Za neke je to ljutnja prema političkoj eliti koja je imala toliko mnogo obećanja, a ispunila tako malo njih. Za druge, to je ljutnja prema nacionalističkim izazivačima koji se kockaju sa budućnosti zemlje u želji da vrate njenu nekadašnju slavu. Tu je i ljutnja prema vladi koja više nema snagu da rešava kritične društvene probleme. Ljutnja koja još nije prošla. I da, takođe, ljutnja prema samima sebi.

U nedelju je preostalih 27 članica EU usvojilo brakorazvodni sporazum Tereze Mej i istovremenu deklaraciju budućih odnosa, nakon više hiljada sati pregovora. Uzevši u obzir istorijsku važnost, deklaracija je ništa manje nego diplomatska majstorija. Dobrim delom i zbog toga što je Bregzit predložen u ovom dogovoru toliko mek da će biti potrebne godine pre nego što ljudi zaista počnu da primećuju promene. Ali to takođe znači da će malo toga biti dobijeno – makar za UK. Budućnost Ujedinjenog Kraljevstva će ostati isto onoliko maglovita koliko je i bila, imajuću u vidu da niko ne može da predvidi kako će se stvari razvijati.

Bilo kakav dogovor sa Briselom će opstati jedino ukoliko ga odobri većina Donjeg doma britanskog parlamenta. A niko ne zna kako će se to desiti. U Londonu, pod senkom platnima pokrivenog Big Bena čije je zvono na neodređeno vreme ućutkano, izbila je žestoka bitka. Linija fronta ove bitke preseca sve stranke, i to do tačke u kojoj one postaju gotovo neprepoznatljive. Pojavile su se nove, apsurdne koalicije. Svako tvrdi da zastupa jedinu pravu poziciju o Bregzitu. Britanija već neko vreme nije ujedinjena. Većina Škota, severnih Iraca i Londonaca je glasalo protiv Bregzita, dok je većina Velšana i Engleza za njega. Ali izgleda da je svima jasno da će na kraju iz svega ovoga izaći oslabljeni.

Procep se proteže kroz čitave porodice. U nekim ljudi više ne govore međusobno, a u drugim se nadvikuju. Političari dobijaju pisma mržnje i pretnje smrću. U Vestminsteru se iznenada ujedinjuju pro-EU konzervativci i ličnosti levog centra protiv evroskeptičnih konzervativaca i levičara. Šire se glasine o mogućem formiranju nove stranke centra. Jedino u čemu se svi slažu jeste da premijerka Tereza Mej mora da ide. Ali ona je i dalje tu i opstala je mnogo duže nego što su ljudi očekivali. Puč protiv Mejove od strane članova njene stranke je proglašen ove nedelje, ali otkazan zbog manjka zaverenika. Mada je možda samo odložen.

Ljudi sa druge strane Lamanša posmatraju sve ovo što se dešava u Londonu sa čuđnjem, a neki i sa žaljenjem. U prošlosti, ostatak Evrope je bio siguran da su britanske diplomate i zvaničnici među najboljima i najveštijima. A sada? Čitava zemlja se degradirala, a mnoge evropske diplomate smatraju da je britanska politička elita sebe pretvorila u cirkus.

Ali, situacija nije nimalo smešna. Glasanje u Donjem domu je zakazano za 11. decembar, a nagomilani bes bi mogao da raznese britansku politiku – bilo sa namerom, ili slučajno. To bi maltene bio i najprikladniji kraj za višegodišnju borbu pretežno definisanu sujetom, preteranom samouverenošću i poricanjem realnosti. Svako ko pokušava da prati trag uzroka svega ovoga kako bi bolje razumeo Bregzit, uvideće da političari, aktivisti i prosečni građani u Londonu, Belfastu i Briselu nisu očekivali da će ova brakorazvodna parnica biti tako duga i bolna. Poslednjih godina su na mnogim raskrsnicama mogle biti donete ispravne odluke, ali često nisu. Bregzit je uglavnom priča o greškama od kojih se diže kosa na glavi.

PRVA GREŠKA: BREGZIT ĆE BITI MAČIJI KAŠALj
I ova priča počinje autobusom. Tog oblačnog 11. maja 2016, on se vozio kroz Kornvol – tu pastoralnu zemlju lordova koja izgleda toliko stereotipno britanski da se sladunjavo-romantične TV serije uglavnom tu snimaju. Kada se autobus zaustavio u Trurou – gradu poznatom po svojoj katedrali – iz njega je izašao čovek čija pšenično plava kosa uvek izgleda kao da je upravo ustao iz kreveta.

Boris Džonson se gegao po kornvolskoj poljani i govorio stvari koje zvuče predobro da bi bile istinite. Džonson je, kao bivši novinar, fantastičan govornik. Govorio je o zemlji koja je prodala svoju dušu Evropi, pa je stoga izgubila globalnu težinu koju zavređuje, kao i o briselskim picajzlama koje su vezale nekadašnju imperiju raznim regulativama kao što je ona o dimenzijama kiselih krastavaca. Pojašnjavao je koliko brzo bi zemlja uznapredovala samo ako bi konačno ostavila sve to iza sebe.

Ostalo je još šest nedelja do referenduma o Bregzitu. Crveni autobus je bio ukrašen porukom da UK daje 350 miliona funti nedeljno Evropskoj uniji, što bi se u slučaju Bregzit investiralo u zdravstvo. Nijedan deo ove rečenice nije bio istinit, ali mnogim ljudima u zemlji se dopadalo da slušaju takve stvari. Nakon osam godina brutalne štednje uzrokovane svetskom finansijskom krizom, nije samo sektor zdravstva taj koji se oseća stešnjeno. Cene nekretnina rastu, plate stagniraju, a broj beskućnika se uvećava, zajedno sa revoltiranošću koju mnogi osećaju.

Boris Džonson pored čuvenog crvenog autobusa sa obećanjem o ulaganjima u britanski zdravstveni sistem koje se ispostavilo kao lažno

Džonson, koji je kao gradonačelnik Londona delimično bio odgovoran za drastičnu nejednakost, znao je kako da kanališe ove frustracije. Odjednom je nekako EU bila odgovorna za sve. On i njegovi saborci iz kampanje su takođe tvrdili i da Unija želi da inkorporiše Tursku, što bi značilo dolazak milion Turaka na ostrvo. Bregzit je, u poređenju sa time, zvučao tako slatko i obećavajuće. Nakon više od 40 godina „potčinjenosti“, napuštanje EU bi značilo prihvatanje samo onih stranaca koje država želi da primi, obnavljanje starih imperijalnih trgovačkih ruta ka Indiji, Australiji i Americi. Bio bi to zicer. Evropa bi preklinjala da je nova-stara supersila ne ignoriše.

Za nebritance, šovinistička retorika bregzitaša bi mogla da bude teško razumljiva, ali ona je deo duge tradicije. Britanci su se sa krajnjim oklevanjem pridružili ujedinjenoj Evropi 1973. godine. U to vreme protivnici ovakvog koraka su imali slične argumente kao i današnji bregzitaši. Predstavnik Laburističke stranke Piter Šor je kasnije objasnio: „Ono što zagovornici učlanjenja zapravo govore jeste da smo gotovi kao zemlja, da je duga i slavna priča britanske nacije i naroda završena, da smo toliko slabi i nemoćni da moramo da prihvatamo uslove, kazne i ograničenja maltene kao da smo pretrpeli poraz u ratu“.

Irski novinar Fajntan O’Tul u svojoj knjizi Herojski neuspeh: Bregzit i politika bola piše da je još u to vreme odluka o ulasku u Uniju izjednačavana sa naknadnim porazom od Nemaca, kao i da je evropsko savezništvo nacija posmatrano kao neka vrsta „meke nacističke superdržave“. Mnogi bregzitaši trenutno stvari posmatraju slično. Oni veruju da će država konačno moći da pronađe put do svoje nekadašnje slave. „Političari iz EU će u petak lupati na vrata u želji za trgovinskim sporazumima“, rekao je Džonson, koji će kasnije kratko biti ministar spoljnih poslova.

„Neće biti loših strana Bregzita, samo značajnih dobitaka“, rekao je Dejvid Dejvis, koji će potom imati kratkotrajnu ulogu ministra za Bregzit. „Dan nakon što izaberemo odlazak, imaćemo sve karte u svojim rukama i moći ćemo da odaberemo stazu koju želimo“, rekao je Majkl Gouv, koji će kasnije postati ministar za životnu sredinu.

Da li su sve ovo bile greške? Ili laži? Nostalgični nacionalisti su ih tako nonšalantno prosipali jer niko od njih nije zaista očekivao da će većina Britanaca glasati za izlazak iz EU. Bilo je lako napraviti ove greške jer je glavni cilj bio eksploatacija referenduma za političku pobedu unutar stranke torijevaca. Na kraju su ljudi glasali 52-48 u korist Bregzita. Dok je ostatak Evrope oslobodio svoje frustracije povodom statusa kvo rastom desničarskog populizma, Britanci su svog žrtvenog jarca pronašli u Briselu.

DRUGA GREŠKA: CRVENE LINIJE SU ODRŽIVE
Druga velika greška je otpočela sa ulaskom Tereze Mej u Lankaster haus (zgrada u kojoj je trenutno smešteno britansko Ministarstvo za spoljne poslove i Komonvelt; prim. prev.) 17. januara 2017. Ovo klasično zdanje u srcu Londona izgleda kao da je namerno sagrađeno za držanje bitnih govora. Filmofili bi možda prepoznali raskošni zlatno-crveni foaje iz filmske adaptacije knjige Oskara Vajlda Važno je zvati se Ernest. Lankaster haus je takođe i simbol stare Britanske imperije.

Kada je izašla na podijum, ukrašen rečima „globalna Britanija“, Mej je bila nesporna šefica vlade. U političkom previranju koje je usledilo nakon referenduma za Bregzit, svi njeni konkurenti iz Konzervativne stranke, uključujući Borisa Džonsona, eliminisali su sami sebe na gotovo komičan način. Mejova je bila najpopularniji premijer koji se pojavio posle mnogo godina, a povrh toga nije joj bio preostao nijedan „prirodni neprijatelj“.

U naredna 42 minuta ona je imala zadatak da konkretnim terminima objasni kako je zamišljala Bregzit. Imajući u vidu da se njena zemlja povodom ovog pitanja podelila maltene u odnosu 50-50, mogla je da predloži srednji put: napustiti EU, ali ostati što tešnje vezan za dotičnu grupu zemalja, po uzoru na Norvešku. Niko ne bi mogao da je spreči u tome.

Ali ona se odlučila za drugačiji kurs.

Tereza Mej govori u Lankaster hausu u Londonu, 17. januar 2017.

Mejova je bila ministarka unutrašnjih poslova pre nego što je postala lider Britanije. Prethodnih godina je učinila mnogo da stvori, kako je sama nazvala, „neprijateljsku sredinu“ za imigrante. Ljudi njoj bliski su govorili kako je to jedina tema povodom koje je ova prilično drvena političarka bivala strastvena. Ostati u tesnoj vezi sa EU bi značilo da UK i dalje mora da toleriše masovnu imigraciju sa Kontinenta. Mejova to nije želela.

Stoga se odlučila za tvrdu opciju. Na iznenađenje mnogih, Mejova je u Lankaster hausu formulisala 12 jasnih ciljeva. Ukratko, najvažnije je bilo to da se država izvuče iz zajedničkog tržišta, carinske unije i jurisdikcije evropskog Suda pravde. A stranci? Oni ima da odu. U budućnosti broj migranata koji će biti prihvatani neće prevazilaziti petocifren broj.

Mejova je rekla da njen stav predstavlja ono što „britanski narod želi“. Ali to nije bila istina. Ljude su pitali da li žele napuštanje EU, a ne na koji način. Očigledno je da nije postojao konsenzus naroda o načinu na koji to treba da se učini. I što je više vremena prolazilo, postajalo je sve jasnije da je ovo mnoštvo potencijalnih načina izlaska iz EU međusobno nepomirljivo.

Kako bi sebi dala veću slobodu, Mejova je iznenada raspisala izbore za proleće 2017.

TREĆA GREŠKA: IZNENADNI IZBORI ĆE OJAČATI MEJOVU
Uvek je govorila da neće to učiniti, ali je na kraju iskušenje bilo preveliko. Konzervativci su, prema anketama, bili za 20 poena ispred svadljivih laburista. Ubedljiva pobeda bi Mejovoj zagarantovala dovoljno podrške da najgrlatiji anti-EU i pro-EU političari ne bi imali šanse da vrše pritisak na nju tokom predstojećih pregovora za Bregzit. Pobedi ubedljivo – pregovaraj odlučno, to je bila strategija Tereze Mej.

Retko kad se desilo da se vodeći britanski političar tako katastrofalno preračuna. Za Mejovu će to postati najrazornija greška njenog liderstva. Dana osmog juna 2018, nakon užasne kampanje i impresivnog nastupa laburista, Mejova je izgubila svoj autoritet, a njena stranka apsolutnu većinu. Umesto da stavi parlament pod svoju kontrolu, dogodilo se suprotno. Još gore za nju, premijerkina vlast je postala zavisna od 10 poslanika ultranacionalističke severnoirske stranke DUP.

Od tog trenutka nadalje, parlament, partijski drugovi Mejove i DUP će pretvarati svaki njen korak ka Bregzitu u pravu torturu. Delovalo je kao da su torijevci pod nekakvim prokletstvom: nakon Margaret Tačer, nakon Džona Mejdžora, nakon Dejvida Kamerona, još jedan torijevski premijer je bio u opasnosti od političkog uništenja povodom pitanja vezanih za Evropsku uniju.

Ali na vidiku nije bilo zamene. Čak ni čovek koji je očigledno verovao da bi bio bolji premijer nije imao plan za svoj „slavni“ Bregzit.

ČETVRTA GREŠKA: BIĆE MOGUĆE PODELITI EVROPU
Dok je jedne večeri večeri daleko od kuće ćaskao sa malom grupom sagovornika, Boris Džonso je još uvek bio ministar spoljnih poslova… Ubrzo se Bregzit nametnuo kao tema. Jedan od prisutnih je bio Dejvid Mekalister – predsedavajući Komiteta za spoljne poslove u Evropskom parlamentu i, što je za Džonsona potencijalno bilo još važnije, čovek koji ima uticaja na kancelarku Angelu Merkel. Zadržali su se do kasno, razgovor je postao slobodniji i, u jednom trenutku, Džonson je pitao Mekalistera: „Na kraju će nam Nemci pomoći, zar ne?“

Džonsonovo pitanje je otkrilo gotovo naivno nerazumevanje za politička pravila i ukazalo na četvrtu veliku grešku Britanaca. Dugo vremena su verovali da će pregovori o Bregzitu biti nalik na pregovore unutar EU – zvaničnici bi pripremili ugovor ili bi se na problemu radilo par meseci, a potom bi 28 predstavnika članica preseklo Gordijev čvor, sa Merkelovom u glavnoj ulozi.

EU je primenila ovaj pristup povodom nekolicine problema tokom krize evra. Takav šesnaestočasovni maratonski samit je odlučio sudbinu Grka juna 2015. Uz odobrenje Merkelove, Grčkoj je bilo dozvoljeno da ostane u evrozoni. Mejova je, tokom jedne večere na kojoj se razgovaralo o Bregzitu u aprilu 2017, rekla predsedniku Evropske komisije Žan-Klodu Junkeru da je zamišljala kako će se pregovori o Bregzitu voditi na sličan način. Rekla je da je mislila da bi se prvo veliko pitanje – budućnost građana EU koji žive na teritoriji UK – moglo rešiti već na sledećem samitu.

Tereza Mej i Žan Klod Junker nakon sastanka u sedištu britanske vlade, 25. april 2017.

Ovime je Mejova pokazala da i nakon toliko godina članstva slabo poznaje EU. Kada su pregovarači iz Londona shvatili da neće moći da izbegnu glavnog pregovarača EU Mišela Barnijea u Briselu, pokušali su da ga zaobiđu specijalnom diplomatijom i dokopaju se pomirljivih ali tvrdih Francuza. U jednom trenutku prišli su Varšavi koju je brinula sudbina stotina hiljada poljskih radnika u UK. U drugoj prilici kucali su na vrata Berlina.

Mnogi ljudi u Londonu i dalje veruju da ključ Bregzita leži u nemačkoj prestonici. Ukoliko se stvari otmu kontroli, oni čvrsto veruju da će nemačka automobilska industrija urazumiti Merkelovu. Ali nije. A britanski pokušaji izazivanja razdora među članicama EU nisu urodili plodom.

Na samitima EU jedna ponižavajuća ceremonija je postala uobičajena: Kada se šefovi država sastaju na ručkovima ili večerama, Mejovoj je dozvoljeno da u uvodnom delu moljaka i preti, a potom učtivo biva ispraćena napolje iz prostorije. U jednom trenutku mađarski lider Viktor Orban je rekao da se osećao loše što EU „tretira jednu damu na takav način“. To je domet zaštitništva koji EU ima za nju.

PETA GREŠKA: IRSKO PITANjE NEĆE BITI PRESUDNO
Peta i najfatalnija greška Britanaca se međutim nalazi tik do njihovih ulaznih vrata, na irskom ostrvu. Kao što se to obično događa u Britaniji, Irska jedva da je igrala bilo kakvu ulogu dok su Britanci održavali referendum o Bregzitu. U umovima mnogih bregzitaša koji su snevali o vraćanju statusa supersile, ova bivša kolonija je i dalje bila neka vrsta zadnjeg dvorišta u kojem će, ukoliko se to pitanje postavi, britanska pravila prevladati.

Neki su mislili da bi Ircima bilo najbolje da prate vođstvo svog suseda i napuste EU. Irska verzija Bregzita – zašto da ne? „Ušli smo (u EU) istog dana. Zašto mislite da ne bismo mogli da izađemo istog dana?“ – tvitovao je jedan bregzitaš. Ono što je usledilo, kao što je već mnogo puta bio slučaj, uopšte nije bilo ono što su očekivali.

Dvorana Instituta tehnologije je bila dupke puna, a u atmosferi se osećala tenzija. Bio je to jedan aprilski ponedeljak 2018. Mišel Barnije je bio u poseti Dandoku, malom irskom gradu blizu granice sa Severnom Irskom. Želeo je da svojim očima vidi šta će značiti ponovno podizanje graničnih ograda između Irske i Severne Irske.

Lokacija je bila dobro izabrana pošto onog trenutka kada Britanci napuste EU 29. marta 2019, ljudi u Dandoku će se odjednom naći na spoljnoj granici EU. Biznismeni bi mogli da izgube svoje dostavljače, vozači bi mogli da satima budu zaglavljeni u saobraćaju, ali ni to čak ne bi bilo najgore od svega. U Severnoj Irskoj, Bregzit je pitanje rata i mira. Katolička polovina stanovništva se decenijama borila za ujedinjenje sa Republikom Irskom južno od njih. Protestantska polovina je podjednako strastvena u želji da ostane deo Ujedinjenog Kraljevstva. Trideset godina su ove dve strane vodile brutalan građanski rat jedna protiv druge, ostavljajući oko 3.500 mrtvih. „Nevolje“ su se okončale tek Sporazumom na Veliki petak 1998. godine. Mir je jednim delom opstao do danas zato što su Irska i Severna Irska u EU, pa se granica između njih jedva primećuje; prolazi kroz groblja i stanove. Milijarde evra subvencija iz EU su takođe imale značajnu ulogu u smirivanju strasti na obe strane.

U Dandoku, Bernije je pažljivo birao reči kada je rekao: „Da budemo jasni, bez bekstopa (reč koja se u pregovorima o Bregzitu koristi kao sinonim za garanciju da neće biti tvrde granice između Severne Irske i Republike Irske; prim. prev.) neće biti ni Sporazuma o Bregzitu“. A onda je dodao: „To je pitanje Evropske unije, a ne samo irsko pitanje“. Ova izjava je dobila snažan aplauz. To je ono što su ovdašnji ljudi čekali: da EU proglasi otvorenost irske granice pitanjem oko kog neće biti pregovora. Bernije je iscrtao sopstvenu crvenu liniju kako bi se suprotstavio crvenim linijama Londona. Irska je tako, ako ne i pre toga, postala centralna tačka konflikta u pregovorima o Bregzitu – i ostala sve do današnjeg dana.

Glavni pregovarač EU za Bregzit Mišel Barnije stiže na Sveostrvski građanski dijalog o Bregzitu, Dandok, 30. april 2018.

Kako bi sprečila uspostavljanje tvrde granice, EU je saopštila da bi Severna Irska mogla da ostane u carinskoj uniji, pa i deo jedinstvenog tržišta u određenom vremenskom periodu, što bi bilo takozvano bekstop rešenje. Ova solucija bi stupila na snagu samo ukoliko ne bude sporazuma o slobodnoj trgovini između Londona i Brisela. Ali ko može da garantuje da će ga biti? Sa garantnim rešenjem, carinska granica bi se protezala kroz Irsko more, a Severna Irska bi de facto ostala članica EU, i to za korak bliže Republici Irskoj. Sve ovo je jednako neprihvatljivo za bregzitaše koliko i za DUP – severnoirske nacionaliste (misli se na protestante; prim. prev).

Za Britance je ovo nepoznata situacija. Sasvim retko se u istoriji Ujedinjenog Kraljevstva događalo da Irci drže poluge moći u svojim rukama – a sada pregovaraju sa Britanijom kao članica EU, kao deo grupe nacija koja broji 450 miliona žitelja. Tvrdolinijaši su se zajapurili od besa, ali su imali malo kontra-predloga. Njihova alternativa je nevidljiva visokotehnološka granična kontrola, koju bi najpre trebalo napraviti, što znači da postoji samo u njihovoj mašti. Boris Džonson – najveći protivnik Mejove – je smatrao da je irsko pitanje u svakom slučaju preuveličano. Rekao je da je problem sličan uređivanju londonske takse za zagušenje saobraćaja od automobila koji se voze po centru grada. Možda ima pamet za lepe reči, ali ne i za detalje.

Britanci su se našli u klopci brojnih zabluda i kontradikcija, kao i svog sanjarenja koje se konstantno sudara sa realnošću. Sada cela zemlja plaća cenu činjenice da od početka niko nije zaista imao plan za Bregzit jer niko nije stvarno verovao da bi on mogao da se desi. Za mnoge u UK, EU je godinama bila savršen žrtveni jarac. Sada tog jarca iznenada više nema. Ko je uopšte mogao da shvati da će biti toliko komplikovano preseći preko noći odnos koji je rastao i razvijao se decenijama, rezultujući za to vreme hiljadama zajedničkih zakona i regulativa?

U jednom trenutku, Mejova je počela da uviđa da neće biti u stanju da odbrani crvenu liniju koju je nekada tako kategorički povukla u svom govoru u Lankaster hausu. Početkom decembra 2017, ona se u velikoj meri povinovala predlozima EU, a dve strane su se složile povodom dokumenta od 15 strana kako bi pregovorio uopšte mogli da se nastave. Tačka 49 tog dokumenta predstavlja premijeru formulacije koja ostaje sporna do danas. Ona glasi: „U odsustvu dogovorenih rešenja, Ujedinjeno Kraljevstvo će u potpunosti poštovati pravila jedinstvenog evropskog tržišta i carinske unije koja, kako sada, tako i u budućnosti, podrazumevaju podršku saradnji severa i juga, opšteostrvsku ekonomiju i zaštitu sporazuma iz 1998“. Ovde se naravno misli na Irsku i Severnu Irsku.

Pristajući na ovaj dokument, Mejova je kupila nešto dobre volje Evropske unije. Nekoliko meseci je bilo potrebno da bregzitaši shvate kako je njihov san o povratku britanskoj svetskoj dominaciji bio iluzoran. A kada su to konačno shvatili, počeli su da vrište: „izdaja“. Ali bilo je prekasno. Mejova je odavno podesila kurs ka najmekšem mogućem Bregzitu.

ZAKLjUČAK: NEĆE BITI NAGLOG RASKIDA
Otkrovenje je došlo prekasno, ali Mejova je na kraju shvatila da ne može usrećiti svakoga. Njene opcije su sredinom oktobra 2018. bile ekstremno ograničene: ili da pusti niz vodu jedinstvo Ujedinjenog Kraljevstva, ili da zaboravi na ideju „globalne Britanije“.

Premijerka Mej je veoma uporna osoba i mogla je sve autoritativno da reši da se nije previše zaletela u pogrešnom trenutku (misli se na raspisivanje izbora; prim. prev). Ali to je teoretisanje po principu šta bi bilo kad bi bilo. Na kraju se ispostavilo da je provela leto i jesen trčkarajući kroz London i Brisel –njeni protivnici su je podrugljivo nazivali „mrtvacem koji šeta“ – bez mogućnosti da donosi odluke. Sebe je učinila ranjivom pred ucenama sa svih strana: pristalica EU, evroskeptika, DUP-a, Škota i opozicije. Znala je da će na kraju morati da otkrije svoje karte, naročito povodom irskog pitanja. Ali je takođe znala da bi to moglo da upropasti nju, njenu stranku i njenu državu, razumevši da neće moći da sačuva sva tri. Zato je odugovlačila.

Prolazili su meseci tokom kojih su pregovori stajali u mestu. Čak je i Mišel Barnije, kao uzorni diplomata, u jednom trenutku počeo da lamentira: „Da biste efikasno pregovarali, morate znati šta druga strana želi“. U Britaniji je u međuvremenu počela da se širi nova bolest, poznata kao „zamor od Bregzita“. U septembarskoj anketi većina ispitanika se složila sa rečenicom: „Ne interesuju me detalji pregovora o Bregzitu, samo želim da oni odgovorni za njih već jednom završe sve to“.

Ali Mejova je nastavila da okleva sve dok skoro nije bilo prekasno. Tek je u novembru postignuta jasnoća koju su Barnije i njegov tim dugo tražili: Mejova je odlučila da je jedinstvo Ujedinjenog kraljevstva važniji prioritet od bregzitaških pustih snova o dominaciji. Kako bi se u Severnoj Irskoj sačuvao status kvo, čitavo Ujedinjeno Kraljevstvo će verovatno morati da ostane deo carinske unije EU, a dobrim delom i jedinstvenog tržišta još mnogo godina. Mejova je prihvatila situaciju u kojoj će Britanija nastaviti da bude vezana pravilima EU u oblastima kao što su zaštita životne sredine, prava radnika, državne subvencije i drugo. Drugim rečima, ostaju sve one birokratske prepreke koje je pro-Bregzit tabor krivio za zadržavanje nacije u postizanju svoje istinske veličine. Štaviše, Britanija će morati da nastavi da uplaćuje milijarde u budžet EU.

Bilbord-reklama za menjačnicu u gradiću Njuri gde se funte mogu zameniti za evre, Severna Irska, 1. maj 2016.

Kontinent i Ujedinjeno Kraljevstvo će nastaviti da budu vezani jedno za drugo. Neće biti oštrog raskida. UK će, međutim, uskoro biti u stanju da obuzda priliv stranaca iz članica EU. Mnogi od onih koji su glasali za Bregzit su prilično nepopustljivi po ovom pitanju. Mejova je toga svesna i istakla je da to smatra kritičnim pitanjem. „Ovo je najbolji mogući dogovor“, insistira ona. U Londonu, međutim, ona je izrazito usamljena u toj proceni. Oni u britanskom parlamentu koji su naklonjeni EU se pitaju šta je to dobro u sporazumu o Bregzitu u kojem će država praktično morati da ostane deo bloka, ali bez ikakvog prava glasa u donošenju odluka. Evroskeptici, sa druge strane, smatraju da je Mejova prekršila svako obećanje koje je dala u govoru iz Lankaster hausa.

Bregzitaši se žale da njihova zemlja neće obnoviti potpunu kontrolu nad svojim novcem, zakonima i granicama još mnogo godina. A ko zna i da li će ikada to uspeti? Na kraju krajeva, zajednička politička deklaracija o budućnosti odnosa dve strane je toliko kratka i nejasna da je teško iz nje izvući makar jednu garanciju. Konzervativni bregzitaški tvrdolinijaš Džejkob Ris-Mog je ocenio da će Ujedinjeno Kraljevstvo postati „rob“ Evropske unije. Ris-Mog je nedavno pozvao svoje pristalice na bunt: ,,Svako ko voli svoju zemlju bi trebalo da traži ukidanje poverenja Mejovoj”. Do sad su ovi „revolucionari“ bili nemoćni u pokušaju da okupe dovoljan broj pristalica za takav poduhvat.

Proteklih par meseci protivnici Mejove su tako često anonimno sipali drvlje i kamenje po njoj, i to komentarima kao što su, na primer, da je „kročila na gubilište“, ili da bi „trebalo da ponese omču“ na sastanak sa poslanicima Konzervativne stranke, ili da će „uskoro biti mrtva“. Mejova je osudila napade i nastavila svojim kursom. Predstaviće svoj sporazum parlamentu pre glasanja zakazanog za 11. decembar. A ne deluje naročito verovatno da će uspeti da pridobije potrebnu većinu iz prvog puta. I lideri EU to vide kao najizvesniji scenario.

Imajući to u vidu, Dauning strit izgleda radi na veoma rizičnom planu koji se, prema London tajmsu, interno naziva „kamikaza rešenjem“. Ideja polazi od toga da će, odmah nakon parlamentarnog odbacivanja trenutnog plana za Bregzit, berze potonuti, kao i britanska funta. Država će se na momenat zateturati na ivici ambisa. Posledični strah će slomiti otpor jednom za svagda, pa će, prema ovoj zamisli, Mejova moći da se vrati u parlament sa minimalno izmenjenim planom. Bio bi to ekstremno smeo manevar, nešto što nijedan britanski premijer nikada pre nije pokušao. A šta će se dogoditi ukoliko nešto krene naopako? Da li bi „nesporazum o Bregzitu“ postao neminovnost?

Interesantno, ali sama Mejova je u nekoliko navrata pomenula i treću varijantu: da ne bude Bregzita. Mejova je ovaj koncept upakovala u formu upozorenja, pošto je i sama primetila da pokret za drugi referendum o Bregzitu dobija na snazi poslednjih meseci. Krajem oktobra, 700.000 ljudi je šetalo ulicama Londona zahtevajući novi referendum. Njihov glavni zahtev se ne može tek tako odbaciti: Imajući u vidu da slavni Bregzit koji su obećali Boris Džonson i kompanija sada izgleda potpuno drugačije, od suštinske je važnosti da se britanskim biračima omogući da daju sud o tome.

Naročito su mladi birači postali nepopustljivi u zahtevu da se njihov glas čuje u debati o budućnosti Britanije. Nekoliko inicijativa se udružilo pod kišobranom organizacije Narodni glas, čiji se štab nalazi u londonskom Milbenk taueru. Sredinom novembra, izrezbarene bundeve od Noći veštica su i dalje bile na stolovima, dok su prazne konzerve prekrivale pod, ukazujući na ostatke karnevalske atmosfere. Slika Dejvida Kameruna je visila na zidu, a delovalo je da je imala ulogu mete za pikado. Prostorije su bile pune mladih ljudi.

Jedan od njih je Ričard Bruks (26) koji je privremeno zakočio svoj karijerni razvoj kako bi uspeo da ostane građanin EU. Hajde da budemo iskreni, kaže Bruks, osnivač grupe U ime naše budućnosti: „Svi zagovornici Bregzita, uglavom stariji beli muškarci, će na kraju nestati. Mi smo ti koji ostaju.“ Uprkos svim problemima, kaže Bruks, Evropska unija je projekat za koji se vredi boriti. „Evropa je koncept u koji verujem. EU okuplja zemlje koje su nekada razmenjivale bombe kako bi sada razmenjivale robu. To je ipak napredak“. Bregzit je za njega lična stvar. I kaže da poznaje mnogo ljudi njegovog uzrasta koji se osećaju isto.

Bruks veruje da sada postoji otprilike 50 odsto šansi da se Bregzit zaustavi. „Ako su alternative loš dogovor Mejove i katastrofalno odsustvo bilo kakvog sporazuma, onda je narodni glas možda jedini izlaz“. Prema skorašnjim anketama, 56 odsto Britanaca gaji isti stav.

Protivnici Bregzita razvijaju baner “Zaustavite torijevski Bregzit na Vestminsterskom mostu u Londonu, 15. novembar 2018.

Međutim, čak i ako se Bregzit izbegne, spokoj se ne bi odmah vratio u ovu problematičnu zemlju. U decenijama dugoj debati o Evropi, brojni vodeći britanski političari su uložili ogromne količine novca i političkog kapitala u ovo pitanje. Mnogo toga ukazuje na to da bi drugi referendum o Bregzitu proizveo podjednako tesan rezultat kao i prvi, mada bi ovog puta tesnu većinu dobio proevropski tabor. U tom slučaju, bregzitaši sigurno ne bi tiho prihvatili takav razvoj situacije. Povratak desničarske stranke UKIP ili neke druge populističke grupe bi bio i više nego izvestan. Verovatno bi usledio i rast ksenofobije, koja je već na neprijatno visokom nivou.

Šta god da se desi, i dalje će biti mnogo besnih ljudi, kaže konzervativna pro-EU političarka Ana Sobri, koja je prošle nedelje dobila pretnje smrću jer je iskazala podršku ideji drugog referenduma. Ona kaže da je šokirana i posramoćena onime u šta se njena zemlja pretvorila.

Bitka za Bregzit je otrovala Ujedinjeno Kraljevstvo. Jednog dana u ne tako dalekoj budućnosti, o njoj će se predavati kao o udžbeničkom primeru političkog neuspeha. Planovi za muzej Bregzita su takođe u toku. Nekoliko aktivista je udružilo snage za ovaj projekat, u nadi da će uspeti da prikažu kako je Ujedinjeno Kraljevstvo “vratilo svoj suverenitet“. Ili nije. Ko zna, možda će se na kraju u ovom muzeju naći plavi i crveni autobus.

Nije poznato kada će muzej početi sa radom. Inicijatori kažu da će ga otvoriti tek onda kada sve rane zarastu. Drugim rečima, možda ga nikad i ne otvore.

 

Preveo Vojislav Gavrilović

 

Izvor Spiegel.de