Владимир Вулетић: Преговори су мртви, живели преговори

Сада су на потезу међународни актери, пре свега САД и ЕУ, које морају да покажу да им је заиста стало до решења косовског конфликта

Још почетком септембра било је јасно да од компромисног решења у преговорима Београда и Приштине нема ништа. Међу Албанцима и међу Србима превладале су снаге које сматрају да је трајни замрзнути конфликт бољи него превазилажење вековног сукоба које би отворило врата сарадњи и економском развоју читавог региона. Било је само питање тренутка када ће тај политички неуспех показати своје право лице, односно како ће он изгледати. Онда се и то догодило. Уведене су таксе на српску робу, што је, боље него ишта, показало колико велику обострану штету, а никакву корист, доноси изостанак трајног решења и превазилажења сукоба.

Приштина ове мере, уперене против принципа слободног тржишта, представља као одговор на међународне политичке активности Србије којима је отежано укључивање Косова у међународне институције. Заборавља, међутим, да помене да тих активности не би ни било да је постигнут компромис, који је влада у Приштини одбацила као неприхватљиво решење.

Да ствар буде компликованија, показало се да су политичке активности Београда биле у знатној мери успешне и да ментори косовске независности немају више ону снагу, а неки ни вољу, да по сваку цену излазе у сусрет захтевима косовских политичара. Као реакција на политичке успехе Београда у светској политичкој арени уследило је напуштање те арене и пребацивање тежишта сукоба на економски фронт.

Потпуно је небитно да ли су те мере били планиране или донете у афекту; да ли су израз искључиво жеље Приштине или су донете оркестрирано. Аргумената за једну и за другу тврдњу има напретек. Извесно је да су те мере одраније стајале у арсеналу потенцијалних одговора, али је могуће да је реч о самосталном поступку Приштине, који се ослањао на већ створени рефлекс да било који њен поступак неће изазвати осуду Запада да се не би угрозили заједнички стратешки интереси.

Но, то питање је мање важно јер су – овако или онако, те мере почеле да се примењују истог тренутка када су донете, уз бесу да неће бити повучене пре него што Београд призна косовску независност у границама дефинисаним 2008. године. Уместо признања, из Београда је стигло подједнако тврдо обећање да никаквих преговора не може бити пре него што Приштина не суспендује „економске санкције”.

Сада се налазимо у пат позицији, из које се тешко назире излаз. Саме по себи, економске санкције које је увела Приштина не могу битно нашкодити привреди Србије, која ће наћи друга тржишта, а ни српском становништву на северу Косова, које ће уз помоћ различитих механизама бити опскрбљено потребном робом. Корист би могли имати само господари сивог тржишта, а штету, пре свега, албанско становништво које ће мање квалитетне производе других произвођача плаћати скупље. Праву опасност представља чињеница да је овај процес изашао из поља политичке борбе.

Померање са мртве тачке, гледано из западног угла, могуће је само притиском на једну или обе стране у спору. Србија је одолела изазову да буде испровоцирана овим мерама и на тај начин је избегла могућност за увођење било каквих отворених или скривених економских санкција као вид притиска на себе. Ипак, треба имати на уму да, док год се не разреши косовски чвор, опасност од таквог сценарија потенцијално лебди над Србијом. Повлачење инвеститора, затварање или отежавање робне размене са светом и друге економске мере које би биле праћене порастом и подстицањем унутрашњих политичких тензија увек стоје на располагању као начин притиска на Србију. Не тако давно показало се да те мере могу изазвати парализу политичке елите, која је, у међусобној борби за власт, пропустила прилику да адекватно одговори на изазове као што је било издвајање Црне Горе из државне заједнице 2006. године или самопроглашење и делимично међународно признање косовске независности 2008. године.

Притисак на Приштину, с друге стране, могуће је извршити активирањем механизама који су у надлежности новоформираног суда за ратне злочине и различитим мерама тајне дипломатије.

У сваком случају, сада су на потезу међународни актери, пре свега САД и ЕУ, које морају да покажу да им је заиста стало до решења овог конфликта. У том смислу, могуће је очекивати два сценарија. Први би био усмерен ка оживљавању преговарачког процеса између Београда и Приштине, уз притисак на Приштину да скине таксе и на Београд да спусти ниво својих очекивања везаних за исход преговора, за шта је изгледа заинтересован Вашингтон, а други би био свеобухватнији и укључио би много више актера, са циљем да се отвори и редефинише читаво балканско питање у оквиру пакета који би требало да реши постојеће и предупреди нове потенцијалне сукобе, чему, према одређеним назнакама, тежи Берлин.

У сваком случају, ако се не догоде непредвиђене околности, ускоро се може очекивати да неко викне – преговори су мртви, живели преговори!

 

Аутор је професор на Филозофском факултету у Београду

 

Извор Политика, 05. децембар 2018.