N. Babić: Iza “pakta” UN o migraciji stoji Soroševa prijateljica

Zašto kanadska pravnica svim silama ubeđuje članice UN da potpišu jedan “neobvezujući sporazum” o migracijama?

Kontroverzni međunarodni “Globalni sporazum za sigurnu, urednu i redovnu migraciju”, poznat kao “Global Compact” (u medijima se sporazum često naziva “paktom”, više o tome ovde; prim. NS), neće potpisati Mađarska, Bugarska, Austrija, SAD, Poljska i brojne druge zemlje, među kojima je i Italija. Iako je do velike konferencije u Marakešu (Maroko) ostalo samo četiri dana, uporno se ponavlja tvrdnja kako je ovaj sporazum “neobavezujući” i da državama članicama Ujedinjenih nacija ne zadire u suverenitet i ostavlja im pravo da na nacionalnom nivou određuju migrantsku politiku.

Šefovi država i vlada bi trebalo da sporazum potpišu 10. i 11. decembra na konferenciji u Marakešu, a slučaj Italije je u tome poseban, s obzirom da je premijer Đuzepe Konte 26. septembra u govoru u Njujorku potvrdio da će potpisati “Global Compact”, ali je zamenik premijera Mateo Salvini kasnije rekao kako Italija ne namerava da potpiše sporazum.

Mejnstrim mediji navode “kako se u tekstu sporazuma poziva na nacionalni suverenitet, odnosno da zemlje potpisnice dele načela pre svega na području ljudskih prava, od kojih su mnoga na snazi u okviru Ženevske konvencije, ali da svaka država zasebno odlučuje o tome koliko će izbeglica primiti”.

“Drugo, niko nije obavezan da primi ekonomske izbeglice, odnosno ne stavljaju se u isti nivo ekonomske i ratne izbeglice. Treće, prvi put se obrađuje i tema povratka izbeglica u države iz kojih su došle. Na kraju sporazum nije obvezujući i ostavlja svakoj državi da samostalno i suvereno određuje svoju nacionalnu migracionu politiku”, stoji u obrazloženju dokumenta koji, ako je zaista ovakav, ne bi trebalo da bude tema sporenja.

Međutim, izostanak javne rasprave, na šta je upozorio francuski sociolog Metju Bok-Kote, i stalno ponavljanje gore navedene tvrdnje kako je to tek “formalni i neobvezujući dokument” mnoge tera da se zapitaju koja je svrha insistiranja na potpisivanju istog, ako neće imati nikakve pravne učinke na zakonodavstva suverenih zemalja o pitanju migracija.

Italijanski portal Contro Informazione saznaje još jedan važan detalj, iako su na izradi dokumenta radili brojni stručnjaci. Naime, pravnica Luiz Arbor, posebna predstavnica za migracije generalnog sekretara UN je 27. novembra pred UN predstavila agendu međunarodne konferencije zakazane za 10. i 11. decembar u Marakešu, na kojoj poziva na usvajanje Globalnog sporazuma o migracijama.

Italijanski premijer Đuzepe Konte je nakon toga rekao: “Globalni sporazum je dokument koji podiže probleme i otvara pitanja koja su široko rasprostranjena među građanima. Smatramo da je primereno parlamentarizovati raspravu i konačne odluke usvojiti tek nakon ishoda ove rasprave. U stvari, Italija neće učestvovati na samitu na koji je pozvana kako bi potpisala sporazum.”

Iz navedenog sledi da se i italijanski premijer Konte, nakon razgovora s potpredsednikom vlade i ministrom unutrašnjih poslova Mateom Salvinijem, predomislio i odustao od ranije tvrdnje od 26. septembra.

Brojni čelnici država tvrde kako sadržaj ugovora nije onakav kakvim ga opisuju novinari, što objašnjava pritisak pravnice Luiz Arbor da se po svaku cenu potpiše za države “neobvezujući sporazum”.

Ali ko je Luiz Arbor, predstavnica Ujedinjenih nacija koja pregovara s državama kako bi se pridružile sporazumu o kojem se toliko priča poslednjih dana? Poznati italijanski novinar Fausto Biloslavo je za list Il Đornale rekao kako je posebna izaslanica Ujedinjenih nacija za “Global Compact” kanadska pravnica Luiz Arbor, koja se poslednjih dana obrušila na zemlje poput Italije, koje su odlučile odgoditi potpisivanje dokumenta Ujedinjenih nacija.

Krajem devedesetih je gospođa Arbor bila glavni tužilac Međunarodnog suda u Hagu za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji. Bezuslovno je podržala Sjedinjene Države i Veliku Britaniju da na čelu NATO pakta 1999. bombarduju tadašnju SRJ na temelju kontroverznog izveštaja o masakru u albanskom selu Račak, čiju su verodostojnost kasnije osporili BBC, novinar francuskog Le Monda Kristof Šatelo, koji je bio u selu na Kosovu na licu mesta, kao i tadašnji britanski ministar odbrane Džordž Robertson, koji je kasnije postao generalni sekretar NATO pakta. No, kontroverzni masakr u Račku je služio kao opravdanje za pokretanje “humanitarnog” rata NATO pakta protiv SRJ 1999. godine, a kanadska pravnica je bila vatreni zagovornik “vojnog rješenja za Kosovo”.

Nakon “11. septembra” Luiz Arbor poziva na zatvaranje zatvora u Gvantanamu i proglašavaju je mogućom čelnicom Liberalne stranke Kanade, večne vladajuće političke snage u zemlji.

U ulozi posebne predstavnice Ujedinjenih nacija gospođa Arbor brani “Global Compact” svim snagama, šireći teze bliske onima kontroverznog “filantropa” Džordža Soroša.

“Nema sumnje da će Zapad morati uvoziti ljudske resurse na svim nivoima”, rekla je “čelična lejdi” Ujedinjenih nacija, ne koristeći termin migranti ili izbeglice, nego još više ponižavajući – “ljudski resursi”.

“Ideja da takozvani ekonomski migranti, za razliku od izbeglica, ulaze u zapadne zemlje kako bi ukrali radna mesta ili da bi zloupotrebili sistem socijalne pomoći su demantovale činjenice”, tvrdi Luiz Arbor.

Kanadska pravnica ne samo da deli ideje američkog milijardera, špekulanta i samozvanog filantropa, već je i dugogodišnja prijateljica Džordža Soroša. Dana 23.  juna 2010. godine je u sedištu Centralnoevropskog fakulteta u Budimpešti, visoke obrazovne ustanove američkog milijardera koja se zbog zabrane delovanja od strane mađarskih vlasti sada seli u Beč, Luiz Arbor nagrađena od strane Džordža Soroša lično, što potvrđuje i službena internet stranica Centralnoevropskog fakulteta.

Ali njen životopis pre posebne predstavnice Ujedinjenih nacija za promociju “Global Compact-a” ne završava se s tim. Luiz Arbor je bila i predsednica Međunarodne krizne grupe (ICG) od 2009. do 2014. Ovu formalno nevladinu, neprofitnu i transnacionalnu organizaciju su 1995. osnovali Džordž Soroš, Mark Malok Braun, Baron Malok-Braun, Morton I. Abramovic i Stven Solarz.

Međunarodna krizna grupa službeno “vrši istraživanja u području nasilnih sukoba i unapređivanju politika kako bi se ti sukobi sprečili, ublažili ili rešili”. ICG je stvoren zahvaljujući donacijama Džordža Soroša, koji je lično bio u izvršnom odboru, kao i njegov sin Aleksandar i bivša italijanska ministrka spoljnih poslova Ema Bonino.

Kao predsednica Međunarodne krizne grupe, Luiz Arbor je učestvovala u brojnim inicijativama koje su organizovane od strane “Fondacije za otvoreno društvo”.

Naravno da nije teško zamisliti kurs ove nevladine transnacionalne organizacije u smislu spoljne politike. Članovi grupe su uporni branioci međunarodnog liberalnog poretka i promoteri svih “humanitarnih ratova” koji su zapalili Bliski istok i Severnu Afriku 2011. godine. Na primer, Međunarodna krizna grupa je u razdoblju nakon takozvanog “Arapskog proleća” u Libiji zatražila da “Gadafi niti bilo koji od njegovih sinova ne smeju zadržati bilo koju poziciju u vladi i državnim institucijama koje će doći nakon rušenja Džamahirije, kao ni u privremenoj upravi za vreme trajanja tranzicionog razdoblja”.

Trebamo li zaista imati poverenja u ove ljude? Razmislimo dobro o svim njihovim (ne)delima pre nego što nam se obrate s pričama o “humanizmu” i “neobvezujućem sporazumu koji uspostavlja humanu, sigurnu, urednu i redovnu migraciju na globalnom nivou”.

 

Izvor logicno.com, 06. decembar 2018.