Н. Бабић: Иза „пакта“ УН о миграцији стоји Сорошева пријатељица

Зашто канадска правница свим силама убеђује чланице УН да потпишу један “необвезујући споразум” о миграцијама?

Контроверзни међународни “Глобални споразум за сигурну, уредну и редовну миграцију”, познат као “Global Compact” (у медијима се споразум често назива „пактом“, више о томе овде; прим. НС), неће потписати Мађарска, Бугарска, Аустрија, САД, Пољска и бројне друге земље, међу којима је и Италија. Иако је до велике конференције у Маракешу (Мароко) остало само четири дана, упорно се понавља тврдња како је овај споразум “необaвезујући” и да државама чланицама Уједињених нација не задире у суверенитет и оставља им право да на националном нивоу одређују мигрантску политику.

Шефови држава и влада би требало да споразум потпишу 10. и 11. децембра на конференцији у Маракешу, а случај Италије је у томе посебан, с обзиром да је премијер Ђузепе Конте 26. септембра у говору у Њујорку потврдио да ће потписати “Global Compact”, али је заменик премијера Матео Салвини касније рекао како Италија не намерава да потпише споразум.

Мејнстрим медији наводе “како се у тексту споразума позива на национални суверенитет, односно да земље потписнице деле начела пре свега на подручју људских права, од којих су многа на снази у оквиру Женевске конвенције, али да свака држава засебно одлучује о томе колико ће избеглица примити”.

“Друго, нико није обавезан да прими економске избеглице, односно не стављају се у исти ниво економске и ратне избеглице. Треће, први пут се обрађује и тема повратка избеглица у државе из којих су дошле. На крају споразум није обвезујући и оставља свакој држави да самостално и суверено одређује своју националну миграциону политику”, стоји у образложењу документа који, ако је заиста овакав, не би требало да буде тема спорења.

Међутим, изостанак јавне расправе, на шта је упозорио француски социолог Метју Бок-Коте, и стално понављање горе наведене тврдње како је то тек “формални и необвезујући документ” многе тера да се запитају која је сврха инсистирања на потписивању истог, ако неће имати никакве правне учинке на законодавства суверених земаља о питању миграција.

Италијански портал Contro Informazione сазнаје још један важан детаљ, иако су на изради документа радили бројни стручњаци. Наиме, правница Луиз Арбор, посебна представница за миграције генералног секретара УН је 27. новембра пред УН представила агенду међународне конференције заказане за 10. и 11. децембар у Маракешу, на којој позива на усвајање Глобалног споразума о миграцијама.

Италијански премијер Ђузепе Конте је након тога рекао: “Глобални споразум је документ који подиже проблеме и отвара питања која су широко распрострањена међу грађанима. Сматрамо да је примерено парламентаризовати расправу и коначне одлуке усвојити тек након исхода ове расправе. У ствари, Италија неће учествовати на самиту на који је позвана како би потписала споразум.”

Из наведеног следи да се и италијански премијер Конте, након разговора с потпредседником владе и министром унутрашњих послова Матеом Салвинијем, предомислио и одустао од раније тврдње од 26. септембра.

Бројни челници држава тврде како садржај уговора није онакав каквим га описују новинари, што објашњава притисак правнице Луиз Арбор да се по сваку цену потпише за државе “необвезујући споразум”.

Али ко је Луиз Арбор, представница Уједињених нација која преговара с државама како би се придружиле споразуму о којем се толико прича последњих дана? Познати италијански новинар Фаусто Билославо је за лист Ил Ђорнале рекао како је посебна изасланица Уједињених нација за “Global Compact” канадска правница Луиз Арбор, која се последњих дана обрушила на земље попут Италије, које су одлучиле одгодити потписивање документа Уједињених нација.

Крајем деведесетих је госпођа Арбор била главни тужилац Међународног суда у Хагу за ратне злочине у бившој Југославији. Безусловно је подржала Сједињене Државе и Велику Британију да на челу НАТО пакта 1999. бомбардују тадашњу СРЈ на темељу контроверзног извештаја о масакру у албанском селу Рачак, чију су веродостојност касније оспорили BBC, новинар француског Ле Монда Кристоф Шатело, који је био у селу на Косову на лицу места, као и тадашњи британски министар одбране Џорџ Робертсон, који је касније постао генерални секретар НАТО пакта. Но, контроверзни масакр у Рачку је служио као оправдање за покретање “хуманитарног” рата НАТО пакта против СРЈ 1999. године, а канадска правница је била ватрени заговорник “војног рјешења за Косово”.

Након “11. септембра” Луиз Арбор позива на затварање затвора у Гвантанаму и проглашавају је могућом челницом Либералне странке Канаде, вечне владајуће политичке снаге у земљи.

У улози посебне представнице Уједињених нација госпођа Арбор брани “Global Compact” свим снагама, ширећи тезе блиске онима контроверзног “филантропа” Џорџа Сороша.

“Нема сумње да ће Запад морати увозити људске ресурсе на свим нивоима”, рекла је “челична лејди” Уједињених нација, не користећи термин мигранти или избеглице, него још више понижавајући – “људски ресурси”.

“Идеја да такозвани економски мигранти, за разлику од избеглица, улазе у западне земље како би украли радна места или да би злоупотребили систем социјалне помоћи су демантовале чињенице”, тврди Луиз Арбор.

Канадска правница не само да дели идеје америчког милијардера, шпекуланта и самозваног филантропа, већ је и дугогодишња пријатељица Џорџа Сороша. Дана 23.  јуна 2010. године је у седишту Централноевропског факултета у Будимпешти, високе образовне установе америчког милијардера која се због забране деловања од стране мађарских власти сада сели у Беч, Луиз Арбор награђена од стране Џорџа Сороша лично, што потврђује и службена интернет страница Централноевропског факултета.

Али њен животопис пре посебне представнице Уједињених нација за промоцију “Global Compact-a” не завршава се с тим. Луиз Арбор је била и председница Међународне кризне групе (ICG) од 2009. до 2014. Ову формално невладину, непрофитну и транснационалну организацију су 1995. основали Џорџ Сорош, Марк Малок Браун, Барон Малок-Браун, Мортон И. Абрамовиц и Ствен Соларз.

Међународна кризна група службено “врши истраживања у подручју насилних сукоба и унапређивању политика како би се ти сукоби спречили, ублажили или решили”. ICG је створен захваљујући донацијама Џорџа Сороша, који је лично био у извршном одбору, као и његов син Александар и бивша италијанска министрка спољних послова Ема Бонино.

Као председница Међународне кризне групе, Луиз Арбор је учествовала у бројним иницијативама које су организоване од стране “Фондације за отворено друштво”.

Наравно да није тешко замислити курс ове невладине транснационалне организације у смислу спољне политике. Чланови групе су упорни браниоци међународног либералног поретка и промотери свих “хуманитарних ратова” који су запалили Блиски исток и Северну Африку 2011. године. На пример, Међународна кризна група је у раздобљу након такозваног “Арапског пролећа” у Либији затражила да “Гадафи нити било који од његових синова не смеју задржати било коју позицију у влади и државним институцијама које ће доћи након рушења Џамахирије, као ни у привременој управи за време трајања транзиционог раздобља”.

Требамо ли заиста имати поверења у ове људе? Размислимо добро о свим њиховим (не)делима пре него што нам се обрате с причама о “хуманизму” и “необвезујућем споразуму који успоставља хуману, сигурну, уредну и редовну миграцију на глобалном нивоу”.

 

Извор logicno.com, 06. децембар 2018.