Italija, EU i pad Rimskog carstva

Neizibežna ekonomska divergencija i polarizacija transformišu Evropu u kontinent koji razdiru nerešeni unutrašnji sukobi

Rukovodstvo EU pokušava da obuzda krizu koja se širi sve većom brzinom: ovaj izazov se sastoji od uspona nepokornih zemalja (poput Velike Britanije, Poljske, Mađarske i Italije) ili prkosnih istorijskih „kulturnih blokova“ (poput Katalonije) koji su svi eksplicitno neoduševljeni idejom nekakvog obaveznog konvergiranja ka jednoobraznom „poretku“ pod kontrolom EU i njene stroge monetarne „discipline“. Oni čak odbacuju i pretenzije EU na deo nekakvog šireg civilizacijskog poretka moralnih vrednosti.

U posleratnoj eri, EU je predstavljala pokušaj bekstva od anglo-američke hegemonije, dok su ovi novi prkosni blokovi „kulturnih uskrsnuća“ koji nastoje da se postave kao nezavisni i suvereni „prostori“ – pokušaj bekstva od druge vrste hegemonije: one koju bi imala administrativna „jednoobraznost“ EU.

Kako bi izašla iz takvog evropskog poretka (za koji je u početku postojala nada da bi se razlikovao od anglo-američke imperije), EU je bila primorana da se osloni upravo na arhetipski konstrukt ove potonje, i to „slobodu kao opravdanje imperije“ (što je sada transformisano u „četiri slobode“ EU) na šta bi stroga „jednoobraznost“ EU, sa svojim regulacijama u svim životnim sferama i poreskim i ekonomskim harmonizacijama, bila oslonjena. Evropski „projekat“ je tako počeo da se posmatra kao nešto što briše posebne i drevne „načine života“.

ŠMITOVO UPOZORENjE
Sama činjenica postojanja tih „načina života“, na različitim nivoima, kao i distinktivnih geografsko-kulturnih regija, ukazuje na to da je hegemonija EU već oslabila do tačke u kojoj možda neće biti u stanju da u potpunosti obuzda ovaj novi talas. Ono što je na kocki za EU je pitanje njene sposobnosti da uspori i na svaki način potisne razvoj ovog procesa resuverenizacije koji, naravno, preti da razbije mnogo hvaljenu „solidarnost“ EU, pa i da fragmentira savršeno uređenu carinsku uniju i jedinstveno tržište.

Politički filozof Karl Šmit je bio taj koji je snažno upozorio na opasnost od onoga što je nazivao „ubrzanjem negativnog katehona“. Deluje kao da se ovo može povezati upravo sa situacijom u kojoj se EU trenutno nalazi. Bila je to ideja drevnih vremena da se istorijski događaji često odvijaju uz postojanje kontra-dimenzije – odnosno da određene namere ili potezi (npr. koncept EU) mogu izazvati ubrzanje upravo onih procesa koje je trebalo da uspore ili obuzdaju. Prema Šmitu, ovo objašnjava paradoks toga kako jedna „prelomna akcija“ (nalik na onu koju preduzima EU) može da napravi „autogol“ neželjenog ubrzanja istih onih procesa koje EU nastoji da obuzda. Šmit je ovo nazvao „neželjenim“ efektom, jer je proizvodilo posledice suprotne izvornoj nameri. Ljude iz davnina je ovo prosto podsećalo na to da smo svi mi obični objekti istorije, a ne uzročni subjekti.

Karl Šmit

Moguće je da „prelomna akcija“ prema Grčkoj, Britaniji ili Mađarskoj – a sada i Italiji – sklizne upravo ka Šmitovom katehonu. Italija visi nad ekonomskim limbom već decenijama, a njena nova vlada se oseća obaveznom da, na neki način, smanji akumulirani ekonomski stres iz proteklih godina i pogura ekonomski rast. Ali država ima visok udeo duga u BDP-u, a EU insistira na tome da Italija mora da podnese posledice – mora da „poštuje pravila“. Profesor Majkl Hadson (u svojoj novoj knjizi) objašnjava kako „prelomna akcija“ EU prema italijanskom dugu predstavlja nesumnjivo evropsku nit psihičke rigidnosti koja totalno ignoriše istorijska iskustva, pa može rezultovati upravo katehonom: suprotnim od onoga što je nameravano. U intervjuu sa Džonom Sajmanom, Hadson kaže:

„U drevnim mesopotamskim društvima, bilo je jasno se sloboda štiti čuvanjem dužnika. Korektivni model je zapravo postojao i cvetao u ekonomskom funkcionisanju mesopotamskih društava tokom trećeg i drugog milenijuma pre Hrista. Može se nazvati ‘amnestijom čistog računa’… Sastojao se od neophodnih i periodičnih brisanja dugova malih farmera. ‘Neophodnih’ jer su takvi farmeri, u bilo kom društvu koje poznaje koncept kamate na pozajmice, neizbežno podložni osiromašenju i gubitku imovine, što na kraju dovodi do ropstva pod njihovim kreditorima.

Bilo je to i neophodno i zato što je konstantna dinamika istorije takva da nagoni finansijske elite da centralizuju kontrolu u svojim rukama i upravljaju ekonomijom predatorsko-istrabljivački. Prividna sloboda koju nude dolazi po cenu autoriteta u upravljanju i ekonomiji uopšte. Kao takva, ona je u suprotnosti sa definicijom slobode iz sumerskog vremena…

Tako je u potonjim vekovima postalo neizbežno da je tokom grčke i rimske istorije sve više malih farmera dolazilo do tačke nepopravljive prezaduženosti, usled čega su gubili svoju zemlju. Isto tako je postalo neizbežno da su njihovi kreditori sakupili ogromne posede i sebe ustoličili kao parazitske oligarhe. Ova usađena tendencija društvene polarizacije – koja proizilazi iz neopraštanja dugova – je izvorno i neizlečivo prokletstvo naše zapadne civilizacije nakon osmog veka pre Hrista. To je jezivi beleg koji se ne može oprati ili odstraniti.“ 

Hadson smatra da dugo opadanje i propast Rima počinje – ne kako je Gibon pretpostavio smrću Marka Aurelija, nego četiri veka ranije, nakon Hanibalovog razaranja italijanske unutrašnjosti za vreme Drugog punskog rata (od 218-201. p.n.e). Nakon tog rata, mali farmeri Italije nikada nisu uspeli da vrate svoju zemlju koju su sistematski progutale praedia-e – velika imanja oligarha – kako je to Plinije Stariji primetio. (Naravno, danas su mala i srednja italijanska preduzeća ta koja bivaju progutana od strane oligarhijskih panevropskih korporacija).

Ali među savremenim istoričarima, kako to Hadson ističe, „Arnold Tojnbi je gotovo usamljen u isticanju uloge duga u koncentraciji rimskog bogatstva i vlasništva“ (str. XVIII) – pa tako i u objašnjenju propasti Rimskog carstva…

Majkl Hadson

„Mesopotamska društva nije interesovala jednakost“, rekao je novinaru koji ga je intervjuisao, „ali bila su civilizovana. I posedovala su finainsijsku sofistikovanost za razumevanje toga da ako se kamatne stope na pozajmice eksponencijalno uvećavaju dok ekonomski rast u najboljem slučaju ima S oblik, dužnici će, u odsustvu zaštite nekog centralnog autoriteta, završiti kao trajni dužnički robovi svojih kreditora. Zato su mesopotamski kraljevi redovno spasavali dužnike koje su kreditori dovodili do tačke uništenja. Znali su da moraju to da rade. Iznova i iznova, iz veka u vek, proglašavali su amnestije ‘čistog računa’“.

STARA PRAVILA, NOVE KARTE
EU je kaznila Grčku zbog njene raskalašnosti, a spremna je i da kazni Italiju ukoliko prekrši fiskalna pravila EU. Unija pokušava da izvede ono što je Šmit nazvao „prelomnom akcijom“ kako bi održala hegemoniju. Ovo je, međutim, zaista slučaj u kojem EU vidi „trunku u oku“ Italije, dok ignoriše „brvno u svom oku“. Lakšman Ahutan sa Instituta istraživanja ekonomskih ciklusa piše:

„Kombinovani dug SAD, evrozone, Japana i Kine se samo prošle godine uvećao do nivoa u kojem je preko deset puta veći od njihovog ukupnog BDP-a. Može se reći da se svetska ekonomija – u kojoj se sinhronizacija usporava uprkos bujajućem dugu – nalazi u situaciji koja se može nazvati efektom Crvene kraljice. Kako je Crvena kraljica to objasnila ‘Alisi u Zemlji čuda’ Luisa Kerola – da bi mogla da stojiš u mestu moraćeš da trčiš najbrže što možeš, a ukoliko želiš da stigneš bilo gde moraćeš da trčiš duplo brže od toga!“

Ali to „brže trčanje“, odnosno još zaduživanja, se na kraju jedino može završiti velikom insolventnošću (ili otpisivanjem dugova). Pogledajmo SAD: rast BDP-a iznosi 2,5 odsto, a dug je 105 odsto BDP-a. Američko ministarstvo finansija troši 1,5 milijardi dolara na kamate svakog dana, a dug raste stopom od 5-6 odsto BDP-a. To je neodrživo.

Zahteve Grčke i Italije za smanjenjem duga možda neki tretiraju kao izvoljevanje nakon dužeg perioda ekonomske neurednosti, ali sumersko i vavilonsko gledište se nije baziralo na tome, nego na konzervativnoj tradiciji utemeljenoj u ritualima obnove kalendarskog kosmosa i njegovih periodičnosti, o čemu nam govori Hadson. Mesopotamska ideja reforme nije imala motiv onoga što bismo danas nazvali „društvenim napretkom“. Umesto toga, mere koje je kralj preduzimao prilikom svojih „dužničkih jubileja“ su imale za cilj tajanstvenu obnovu, sveprožimajući poredak društva, odnosno „maat“ (staroegipatska reč koja označava harmoničan poredak, za šta je odgovoran faraon, prim. prev.). „Pravila igre se nisu promenila, samo su svi dobili nove karte“.

Hadson ističe da su „Grci i Rimljani zamenili cikličnu ideju vremena i društvene obnove idejom linearnog vremena“ [sa konveregencijom ka „Sudnjem danu“]: „Ekonomska polarizacija je postala nepovratna, a ne samo privremena“ – onog trenutka kada se ideja obnove izgubila. Hadson je mogao da doda da je to linearno vreme, sa svojim gubitkom imperativa obnove, imalo glavnu ulogu u temeljenju svih evropskih univerzalističkih projekata linearnog toka ka ljudskoj transformaciji, odnosno utopizmu.

Ovo je suštinska kontradikcija: neizibežna ekonomska divergencija i polarizacija transformišu Evropu u kontinent koji razdiru nerešeni unutrašnji sukobi. S jedne strane se kažnjava Italija zbog svojih dugova, s druge strane Evropska centralna banka je ta koja je kamatnu „represiju“ dovela do tačke pucanja, monetizujući dug do nivoa trećine ukupne evropske produktivnosti. Kako je EU mogla da očekuje da se banke i preduzetnici neće „nakačiti“ na „positive carry“ dugove (positive carry je finansijska strategija zauzimanja dve suprotne pozicije i deriviranja profita iz razlike u cenama, odnosno gde jedna pozicija generiše veće prihode od obaveza druge, prim.prev.)? Kako je mogla da očekuje da banke neće naduvati svoj saldo „besplatnim dugom“ do tačke u kojoj postaju „prevelike da bi propale“?

Zgrada Evropske centralne banke u Frankfurtu na Majni

Globalna eksplozija duga je makro problem koji drastično prevazilazi mikrokosmos Italije. Kao i kod drevnog Rimskog carstva, EU je atrofirala u svom „poretku“ do nivoa u kojem je postala prepreka za promenu, pa nema alternativu nego da se čvrsto drži za „prelomne akcije“ koje će na kraju proizvesti efekte potpuno suprotne izvornim namerama, odnosno neželjeni, negativni katehon.

 

Preveo Vojislav Gavrilović

 

Izvor Stretegic-culture.org