Италија, ЕУ и пад Римског царства

Неизибежна економска дивергенција и поларизација трансформишу Европу у континент који раздиру нерешени унутрашњи сукоби

Руководство ЕУ покушава да обузда кризу која се шири све већом брзином: овај изазов се састоји од успона непокорних земаља (попут Велике Британије, Пољске, Мађарске и Италије) или пркосних историјских „културних блокова“ (попут Каталоније) који су сви експлицитно неодушевљени идејом некаквог обавезног конвергирања ка једнообразном „поретку“ под контролом ЕУ и њене строге монетарне „дисциплине“. Они чак одбацују и претензије ЕУ на део некаквог ширег цивилизацијског поретка моралних вредности.

У послератној ери, ЕУ је представљала покушај бекства од англо-америчке хегемоније, док су ови нови пркосни блокови „културних ускрснућа“ који настоје да се поставе као независни и суверени „простори“ – покушај бекства од друге врсте хегемоније: оне коју би имала административна „једнообразност“ ЕУ.

Како би изашла из таквог европског поретка (за који је у почетку постојала нада да би се разликовао од англо-америчке империје), ЕУ је била приморана да се ослони управо на архетипски конструкт ове потоње, и то „слободу као оправдање империје“ (што је сада трансформисано у „четири слободе“ ЕУ) на шта би строга „једнообразност“ ЕУ, са својим регулацијама у свим животним сферама и пореским и економским хармонизацијама, била ослоњена. Европски „пројекат“ је тако почео да се посматра као нешто што брише посебне и древне „начине живота“.

ШМИТОВО УПОЗОРЕЊЕ
Сама чињеница постојања тих „начина живота“, на различитим нивоима, као и дистинктивних географско-културних регија, указује на то да је хегемонија ЕУ већ ослабила до тачке у којој можда неће бити у стању да у потпуности обузда овај нови талас. Оно што је на коцки за ЕУ је питање њене способности да успори и на сваки начин потисне развој овог процеса ресуверенизације који, наравно, прети да разбије много хваљену „солидарност“ ЕУ, па и да фрагментира савршено уређену царинску унију и јединствено тржиште.

Политички филозоф Карл Шмит је био тај који је снажно упозорио на опасност од онога што је називао „убрзањем негативног катехона“. Делује као да се ово може повезати управо са ситуацијом у којој се ЕУ тренутно налази. Била је то идеја древних времена да се историјски догађаји често одвијају уз постојање контра-димензије – односно да одређене намере или потези (нпр. концепт ЕУ) могу изазвати убрзање управо оних процеса које је требало да успоре или обуздају. Према Шмиту, ово објашњава парадокс тога како једна „преломна акција“ (налик на ону коју предузима ЕУ) може да направи „аутогол“ нежељеног убрзања истих оних процеса које ЕУ настоји да обузда. Шмит је ово назвао „нежељеним“ ефектом, јер је производило последице супротне изворној намери. Људе из давнина је ово просто подсећало на то да смо сви ми обични објекти историје, а не узрочни субјекти.

Карл Шмит

Могуће је да „преломна акција“ према Грчкој, Британији или Мађарској – а сада и Италији – склизне управо ка Шмитовом катехону. Италија виси над економским лимбом већ деценијама, а њена нова влада се осећа обавезном да, на неки начин, смањи акумулирани економски стрес из протеклих година и погура економски раст. Али држава има висок удео дуга у БДП-у, а ЕУ инсистира на томе да Италија мора да поднесе последице – мора да „поштује правила“. Професор Мајкл Хадсон (у својој новој књизи) објашњава како „преломна акција“ ЕУ према италијанском дугу представља несумњиво европску нит психичке ригидности која тотално игнорише историјска искуства, па може резултовати управо катехоном: супротним од онога што је намеравано. У интервјуу са Џоном Сајманом, Хадсон каже:

„У древним месопотамским друштвима, било је јасно се слобода штити чувањем дужника. Корективни модел је заправо постојао и цветао у економском функционисању месопотамских друштава током трећег и другог миленијума пре Христа. Може се назвати ‘амнестијом чистог рачуна’… Састојао се од неопходних и периодичних брисања дугова малих фармера. ‘Неопходних’ јер су такви фармери, у било ком друштву које познаје концепт камате на позајмице, неизбежно подложни осиромашењу и губитку имовине, што на крају доводи до ропства под њиховим кредиторима.

Било је то и неопходно и зато што је константна динамика историје таква да нагони финансијске елите да централизују контролу у својим рукама и управљају економијом предаторско-истрабљивачки. Привидна слобода коју нуде долази по цену ауторитета у управљању и економији уопште. Као таква, она је у супротности са дефиницијом слободе из сумерског времена…

Тако је у потоњим вековима постало неизбежно да је током грчке и римске историје све више малих фармера долазило до тачке непоправљиве презадужености, услед чега су губили своју земљу. Исто тако је постало неизбежно да су њихови кредитори сакупили огромне поседе и себе устоличили као паразитске олигархе. Ова усађена тенденција друштвене поларизације – која произилази из неопраштања дугова – је изворно и неизлечиво проклетство наше западне цивилизације након осмог века пре Христа. То је језиви белег који се не може опрати или одстранити.“ 

Хадсон сматра да дуго опадање и пропаст Рима почиње – не како је Гибон претпоставио смрћу Марка Аурелија, него четири века раније, након Ханибаловог разарања италијанске унутрашњости за време Другог пунског рата (од 218-201. п.н.е). Након тог рата, мали фармери Италије никада нису успели да врате своју земљу коју су систематски прогутале praedia-е – велика имања олигарха – како је то Плиније Старији приметио. (Наравно, данас су мала и средња италијанска предузећа та која бивају прогутана од стране олигархијских паневропских корпорација).

Али међу савременим историчарима, како то Хадсон истиче, „Арнолд Тојнби је готово усамљен у истицању улоге дуга у концентрацији римског богатства и власништва“ (стр. XVIII) – па тако и у објашњењу пропасти Римског царства…

Мајкл Хадсон

„Месопотамска друштва није интересовала једнакост“, рекао је новинару који га је интервјуисао, „али била су цивилизована. И поседовала су финаинсијску софистикованост за разумевање тога да ако се каматне стопе на позајмице експоненцијално увећавају док економски раст у најбољем случају има S облик, дужници ће, у одсуству заштите неког централног ауторитета, завршити као трајни дужнички робови својих кредитора. Зато су месопотамски краљеви редовно спасавали дужнике које су кредитори доводили до тачке уништења. Знали су да морају то да раде. Изнова и изнова, из века у век, проглашавали су амнестије ‘чистог рачуна’“.

СТАРА ПРАВИЛА, НОВЕ КАРТЕ
ЕУ је казнила Грчку због њене раскалашности, а спремна је и да казни Италију уколико прекрши фискална правила ЕУ. Унија покушава да изведе оно што је Шмит назвао „преломном акцијом“ како би одржала хегемонију. Ово је, међутим, заиста случај у којем ЕУ види „трунку у оку“ Италије, док игнорише „брвно у свом оку“. Лакшман Ахутан са Института истраживања економских циклуса пише:

„Комбиновани дуг САД, еврозоне, Јапана и Кине се само прошле године увећао до нивоа у којем је преко десет пута већи од њиховог укупног БДП-а. Може се рећи да се светска економија – у којој се синхронизација успорава упркос бујајућем дугу – налази у ситуацији која се може назвати ефектом Црвене краљице. Како је Црвена краљица то објаснила ‘Алиси у Земљи чуда’ Луиса Керола – да би могла да стојиш у месту мораћеш да трчиш најбрже што можеш, а уколико желиш да стигнеш било где мораћеш да трчиш дупло брже од тога!“

Али то „брже трчање“, односно још задуживања, се на крају једино може завршити великом инсолвентношћу (или отписивањем дугова). Погледајмо САД: раст БДП-а износи 2,5 одсто, а дуг је 105 одсто БДП-а. Америчко министарство финансија троши 1,5 милијарди долара на камате сваког дана, а дуг расте стопом од 5-6 одсто БДП-а. То је неодрживо.

Захтеве Грчке и Италије за смањењем дуга можда неки третирају као извољевање након дужег периода економске неуредности, али сумерско и вавилонско гледиште се није базирало на томе, него на конзервативној традицији утемељеној у ритуалима обнове календарског космоса и његових периодичности, о чему нам говори Хадсон. Месопотамска идеја реформе није имала мотив онога што бисмо данас назвали „друштвеним напретком“. Уместо тога, мере које је краљ предузимао приликом својих „дужничких јубилеја“ су имале за циљ тајанствену обнову, свепрожимајући поредак друштва, односно „маат“ (староегипатска реч која означава хармоничан поредак, за шта је одговоран фараон, прим. прев.). „Правила игре се нису променила, само су сви добили нове карте“.

Хадсон истиче да су „Грци и Римљани заменили цикличну идеју времена и друштвене обнове идејом линеарног времена“ [са конверегенцијом ка „Судњем дану“]: „Економска поларизација је постала неповратна, а не само привремена“ – оног тренутка када се идеја обнове изгубила. Хадсон је могао да дода да је то линеарно време, са својим губитком императива обнове, имало главну улогу у темељењу свих европских универзалистичких пројеката линеарног тока ка људској трансформацији, односно утопизму.

Ово је суштинска контрадикција: неизибежна економска дивергенција и поларизација трансформишу Европу у континент који раздиру нерешени унутрашњи сукоби. С једне стране се кажњава Италија због својих дугова, с друге стране Европска централна банка је та која је каматну „репресију“ довела до тачке пуцања, монетизујући дуг до нивоа трећине укупне европске продуктивности. Како је ЕУ могла да очекује да се банке и предузетници неће „накачити“ на „positive carry“ дугове (positive carry је финансијска стратегија заузимања две супротне позиције и деривирања профита из разлике у ценама, односно где једна позиција генерише веће приходе од обавеза друге, прим.прев.)? Како је могла да очекује да банке неће надувати свој салдо „бесплатним дугом“ до тачке у којој постају „превелике да би пропале“?

Зграда Европске централне банке у Франкфурту на Мајни

Глобална експлозија дуга је макро проблем који драстично превазилази микрокосмос Италије. Као и код древног Римског царства, ЕУ је атрофирала у свом „поретку“ до нивоа у којем је постала препрека за промену, па нема алтернативу него да се чврсто држи за „преломне акције“ које ће на крају произвести ефекте потпуно супротне изворним намерама, односно нежељени, негативни катехон.

 

Превео Војислав Гавриловић

 

Извор Stretegic-culture.org