Nije sve u BDP-u

U ekonomiji ono što merimo utiče na ono što radimo. Ukoliko merimo pogrešnu stvar, činićemo pogrešnu stvar

Pre nešto manje od deset godina, Međunarodna komisija za merenje ekonomskih performansi i društvenog napretka je objavila svoj izveštaj – „Pogrešno merenje naših života: Zašto BDP nije bitan“. Naslov je sumirao sve: BDP nije dobro merilo blagostanja. Ono što merimo utiče na ono što radimo, a ukoliko merimo pogrešnu stvar, činićemo pogrešnu stvar. Ukoliko se usredsredimo samo na materijalno blagostanje – npr. na proizvodnju robe umesto na zdravlje, obrazovanje i životnu sredinu – postajemo falični na isti način na koji su i ova merila falična; postajemo sve veći materijalisti.

Bilo nam je i više nego drago da vidimo reakcije na naš izveštaj, koji je podstakao međunarodni pokret akademika, civilnog sektora i vlada u cilju konstruisanja i primene metrike koja bi reflektovala širi koncept blagostanja. OECD je definisao „Indeks boljeg života“, koji sadrži čitavu paletu merila koja ukazuju na to od čega se sastoji i šta vodi ka boljem životu. Takođe je stvoren i naslednik Komisije – Ekspertska grupa visokog nivoa za merenje ekonomskih performansi i društvenog progresa. Prošle nedelje, na šestom Svetskom forumu o statistici, znanju i politici koji je OECD održao u Inčonu (Južna Koreja), Grupa je predstavila svoj izveštaj: „Izvan BDP-a: Merenje onoga što je bitno za ekonomske i društvene performanse“.

EFEKTI PENZIONIH “REFORMI”
Novi izveštaj ističe nekoliko tema, kao što su poverenje i nebezbednost, kojima je bilo posvećeno samo malo pažnje u „Pogrešnom merenju naših života“, a detaljnije istražuje i još neke, poput nejednakosti i održivosti. On objašnjava i kako je neadekvatna metrika dovela do siromašne politike u mnogim oblastima. Bolji indikatori su mogli da otkriju veoma negativne i potencijalno dugoročne efekte dubokog pada produktivnosti i blagostanja nakon 2008, što je moglo da utiče na to da kreatori politika ne budu tako slepo zaljubljeni u svoje mere štednje kojim su umanjeni fiskalni deficiti, ali je još više umanjeno i nacionalno bogatstvo, ukoliko se pravilno meri.

Politički ishodi u Sjedinjenim Državama i mnogim drugim zemljama u proteklih par godina su pokazali nivo nesigurnosti u kojem mnogi obični građani žive, a čemu BDP pridaje oskudnu pažnju. Čitav niz politika usko fokusiranih na BDP i fiskalnu razboritost je raspalio ovu nesigurnost.

Donald Tramp stavlja rudarski šlem na predizbornom mitingu u Čarlstonu, Zapadna Virdžinija, 5. maj 2016.

Razmotrimo efekte penzionih „reformi“ koje primoravaju pojedince da snose veći rizik, ili „reforme“ tržišta rada u kojim se, u ime postizanja veće „fleksibilnosti“, slabe pregovaračke pozicije radnika, a poslodavcima dodeljuje veća sloboda za davanje otkaza, što na kraju dovodi do nižih plata i veće nesigurnosti. Bolja metrika bi, u najgorem slučaju, uporedila odnos cena dotičnih mera i dobitaka koje navodno proizvode, što bi možda moglo da ubedi kreatore politika da kombinuju pomenute promene sa nekim drugim, koje bi pružile veću bezbednost i jednakost.

Podstaknuta Škotskom, mala grupa zemalja je sada oformila Alijansu za ekonomiju blagostanja. U osnovi je nada da će vlade koje u centar svojih agendi stavljaju blagostanje adekvatno reorganizovati budžete. Na primer, vlada Novog Zelanda fokusirana na blagostanje bi usmerila više pažnje i resursa na siromaštvo dece.

ZAMKE NEJEDNAKOSTI
Bolja metrika bi takođe postala važan alat dijagnostifikovanja koji pomaže državama da identifikuju probleme pre nego što se otmu kontroli, kao i da odaberu adekvatne alate za njihovo rešavanje. Da su se SAD, na primer, više usredsređivale na zdravlje, umesto samo na BDP, pad očekivanog životnog veka među stanovništvom bez fakultetskog obrazovanja – a naročito među onima iz deindustrijalizovanih regija Amerike – bi bio očigledan pre mnogo godina.

Slično tome, metrika jednakosti šansi je tek nedavno razobličila licemerje američkih tvrdnji o „zemlji jednakih šansi“: Da, svako može da napreduje, ali samo ako se rodi u bogatoj, belačkoj porodici. Podaci otkrivaju kako su SAD prošarane takozvanim „zamkama nejednakosti“: oni rođeni na dnu društvene lestvice će najverovatnije ostati tu. Ukoliko želimo da uklonimo ove „zamke nejednakosti“, moramo najpre da budemo svesni da one postoje, a onda i da istražimo šta ih stvara i održava.

Pre nešto više od četvrt veka, američki predsednik Bil Klinton je pobedio na izborima sa platformom „ljudi na prvom mestu“. Neverovatno je koliko je teško učiniti upravo to, čak i u demokratiji. Korporativni i drugi specijalni interesni krugovi uvek nastoje da se obezbede da njihovi interesi budu na prvom mestu. Ogromna smanjenja poreza u SAD koja je uvela Trampova administracija u ovo vreme prošle godine su par excellence primer toga. Obični ljudi – izumiruća ali i dalje ogromna srednja klasa – moraće da snose teret uvećanja poreza, a milioni će ostati bez zdravstvenog osiguranja, kako bi se finansiralo smanjenja poreza za milijardere i korporacije.

Zgrada Njujorške berze

Ukoliko želimo da nam ljudi budu na prvom mestu, moramo da znamo šta je bitno za njih, šta unapređuje njihovo blagostanje, i kako da im priuštimo više blagostanja – šta god ono bilo. Merna agenda „Izvan BDP-a“ će nastaviti da igra ključnu ulogu u nastojanjima da se postignu upravo ovi krucijalni ciljevi.

 

Preveo Vojislav Gavrilović

 

Izvor Project Syndicate