Пол Мејсон: Популизам и политика емоција

Прва лекција за либерале центра, ако желе да опстану, је да им треба емоционални наратив са инспиративном понудом

Ауторитарни национализам осваја позиције у Европи, САД и Бразилу захваљујући плими негативних емоција у јавности и попустљивости елита према томе. Али то није реприза 30-их година 20. века. Пре свега, за разлику од тадашњих елита у Немачкој, Италији и Шпанији данашње елите не желе фашизам. Напротив, њихов проблем је у томе што не знају како да га сузбију.

Већ 15 година политиколози воде добро документовану, али не превише плодну расправу о разлозима успона партија као што су UKIP у Британији, Партија слободе (PVV) у Холандији или Национални фронт у Француској. У тој расправи је утврђено да су разлози померања политичког спектра удесно пре културни него економски. Али то не значи да деловање на пољу економије не би зауставило навалу плебејског расизма. Ту пре свега треба разумети да је разлог неуспеха наратива политичког центра уграђен у сам пројекат економије слободног тржишта.

Професор Вил Дејвис са Универзитета Голдсмитс је понудио вероватно најбољу кратку дефиницију неолиберализма као система (не идеологије), описујући га као „разоткривање (disenchantment) политике економијом“. Под тим се подразумева принудно увођење тржишне логике у све форме друштвеног живота, чиме се драстично сужава простор политичког избора.

На пример, ако желим да сачувам челичану у Порт Талботу, не могу се позвати на националну безбедност, или на сентименталан порив да дам предност британским производима, или на чињеницу да ће град умрети без својих високих пећи. То могу постићи једино пажљиво формулисаним аргументом који задовољава услове свих постојећих националних, европских и глобалних правила о трговини и инвестирању. Ако бих желео да то учиним само зато што се добро осећам док пролазим поред тог производа људске генијалности на путу до плаже на којој сурфујем, моји емоционални разлози били би блокирани правилима које је моја држава давно потписала и на њих се обавезала.

Дејвисова дефиниција се може парафразирати и као касапљење (evisceration) политике правилима економије, то јест хируршко одстрањивање свих емоционалних разлога из процеса доношења политичких одлука.

Људи интуитивно знају да се њихова осећања идентитета, места, нације и класе могу вратити у процес одлучивања једино суспензијом постојећег система – што објашњава јачање опозиције неолиберализму и са левих и са десних позиција.

Други важан фактор у емотивно мотивисаном револту јесте промена схватања радног места. За политичке науке и економију радно место више није део политичке арене. Пре 40 година, на свом првом послу у једној фабрици свакодневно сам присуствовао политичким скуповима добро обавештених људи. У односу на то доба примећујем две битне промене.

Прво, модерни менаџмент захтева високи ниво перформативности на послу, нарочито од радника са најмање моћи: од њих се тражи да нам пожеле срећан пут, добар дан или да нам продају тоблероне када купујемо воду у трафици. Друго, за људе са ниским квалификацијама или ниским дохотком рад данас подразумева више принуде него што је то био случај у пред-неолибералној ери. Претња отказом није само имплицитна: њоме се прети свакога дана. Уз то иду случајеви малтретирања, фаворизовања и сексуалног злостављања. На најизложенијим позицијама, у занимањима као што су вожња таксија и камиона, обезбеђење и чишћење, постоји непрекидна претња стварним насиљем. У свакодневном животу, на самом дну платне лествице свако познаје некога ко је повезан са организованим криминалом ниског интензитета.

Све то доводи до јаких иако потискиваних фрустрација, које би се вероватно прелиле у револт да људи нису непрекидно забављени нетрпељивошћу према расним и верским разликама својих суграђана.

Прва лекција за либерале центра, ако желе да опстану, је то да им је потребан емоционални наратив са инспиративном понудом у својој основи. Та понуда мора бити уобличена као економска нада: нигде није прописан монопол радикалне левице на политике фискалне експанзије, редистрибуције, државне помоћи и стимулативних плата. Проблем је у томе што у неолибералним уџбеницима пише да је све то немогуће. „Страх од будућности“ на који указују квалитативна истраживања популације бирача која подржава националистичку десницу за многе од њих је рационалан. Они су уплашени, депресивни и гневни у свету реално несигурних радних места, лоших услова становања и пораста неједнакости.

Ако немате добар одговор на питање „Како мој живот и живот моје породице може бити бољи?“ неће вам помоћи никакве вештине комуникације. Леви центар такође треба да донесе важну стратешку одлуку о удруживању левице против деснице. Расправе о популизму које избегавају тај избор постале су беспредметне.

Ако у Гугл укуцате речи Сајид Јавид и фашизам, видећете да он покрет Моментум коме и ја припадам назива „неофашистичком групом“. Још нисам пронашао коментар Сајида Јавида о нередима у Вајтхолу где је близу 10.000 следбеника Томија Робинсона, међу и њима прави зиг-хајл нацисти, циглама и флашама гађало полицију. Крајњи је час да се заврши фаза двоструких стандарда и порицања на левом центру.

Не верујем да ће криза демократског консензуса на западу попустити. Она ће се наставити као талас који ће се преломити у низ националних криза чија се кореографија већ назире: померање CDU удесно после Ангеле Меркел; дуел Жан-Лук Меланшона и Марин ле Пен на следећим председничким изборима у Француској; убедљиво већинска Салвинијева влада у Италији; обрачун носталгичних шпанских фалангиста и каталонских сепаратиста; даљи пад Мађарске и Пољске у руке демагога.

У таквом окружењу, партије које се у новој серији текстова у Гардијану о „новом популизму“ описују као странке „популистичке левице“, треба да преузму одлучнију улогу у организацији отпора. Притом треба да се боре паметно, а не да као Ципрас у Грчкој трче право на фарове долазећег воза. Али изнад свега, левица треба да склапа савезе – као што су то учинили Подемос и Барселона ен Коми у Шпанији.

Тако ћемо, ако се ствари погоршају, имати наратив наде. У Шпанском грађанском рату, у бици на Харами 1937. на „брду самоубица“, међу људима који су јуришали кроз кишу метака да спрече Франков улазак у Мадрид било је и британских социјалиста, комуниста и бивших припадника IRA. Мемоари преживелих бораца нам откривају да су ти људи различитих убеђења били повезани надом у будућност, поносом због чина отпора и вером да се нешто може учинити. Активно промовисање таквих уверења је најјаче оружје које имамо у борби против погубног нихилизма ауторитарне деснице.

 

Превео Ђорђе Томић

 

Извор Гардијан/Пешчаник, 07. децембар 2018.