Branko Milanović: Prva razmišljanja o francuskim „decembarskim gibanjima“

Mnogi pripadnici srednje klase na Zapadu, šibani vetrovima globalizacije, po svoj prilici nevoljni su da plate porez na klimatske promene

Zato što me muči nesanica (zbog „džetlega“) odlučio sam da zabeležim, usred noći, dva prva utiska u vezi sa nedavnim događajima u Francuskoj – događaja koji gledani izvan Francuske izgledaju manje dramatično nego iznutra.

Mislim da ova dešavanja nameću dve važne teme: jednu novu, drugu „staru“.

Zaista je slučajnost što je kap koja je prelila čašu[1] porez na gorivo koji posebno teško pogađa ruralna i prigradska područja, i ljude sa relativno skromnim primanjima. To se desilo, tako razumem, ne toliko zbog visine povećanja već što su porezi osnažili uverenje među mnoštvom kako nakon što su već platili cenu globalizacije, neoliberalnih politika, ofšorizacije, takmičenja sa jeftinim radom stranaca i pogoršanja socijalnih službi, sada, povrh svega, oni treba da plate ono što je, po njihovom gledištu koje po svoj prilici nije potpuno pogrešno, elitistički porez na klimatske promene.

Ovo postavlja opštija pitanja o kojima sam raspravljao u svojoj polemici sa Džejsonom Hikelom i Kejt Rejvort. Oni koji se protive [ekonomskom] rastu i oni koji zagovaraju gledište da moramo da uradimo nešto dramatično u vezi sa klimatskim promenama su osobeno stidljivi i zazorni kada treba da ukažu ko treba da plati cenu ovih promena. Kao što sam spomenuo u raspravi sa Džejsonom i Rejvortovom, ako su ozbiljni oni treba da istupe i kažu zapadnoj javnosti da njen stvarni dohodak treba da se prepolovi i isto tako da im objasne kako će se to izvesti. Anti-rastovci (Degrowers) očigledno znaju da je ovakav plan političko samoubistvo, i stoga su skloni da budu neodređeni i da prikriju pitanja „lažnim komunitarnim“ diskursom kako smo svi pogođeni i kako će ekonomija bujati ukoliko svi samo postanemo u potpunosti svesni problema – bez da nam ikada kažu koje će tačno poreze podići i kako planiraju da smanje prihode ljudi.

Sada francuska pobuna isteruje stvari na čistac. Mnogi pripadnici srednje klase na Zapadu, šibani već vetrovima globalizacije, po svoj prilici nevoljni su da plate porez na klimatske promene. Protivnici rasta će sada, nadam se, istupiti sa konkretnim planom.

Druga tema je „stara“. To je pitanje rascepa između političkih elita i značajnog dela stanovništva. Makron se uspeo na jednoj platformi koja je bila suštinski protiv establišmenta, njegova heterogena stranka je oformljena tik pred izbore. Ali njegove politike su od samog početka favorizovale bogate i bile neka vrsta poznog tačerizma. Pored toga, one su bile veoma elitističke, često ohole prema javnom mnjenju. Stoga je pomalo bizarno da ovo „jupiterovsko“ – po sopstvenom priznanju – predsednikovanje, bude toliko obožavano u anglofonoj štampi kada Makronove unutrašnje politike veoma favorizuju bogate i stoga nisu mnogo različite od Trampovih. Ali pošto je Makronova međunarodna retorika (pre svega retorika) bila antitrampistička, progledano mu je kroz proste u vezi sa unutrašnjim političkim merama.

Pomalo budalasto, Makron je produbljivao jaz između sebe i običnih ljudi i svojim patricijskim afinitetima i sklonosti da drugima popuje, što je povremeno dobijalo apsurdne razmere (kao kada je odvojio nekoliko minuta da poduči dvanaestogodišnjeg klinca kako pravilno treba da se obrati predsedniku). U vreme kada više no ikad zapadni „široki slojevi“ (couches populaires) žele političare koji pokazuju makar malo saosećanja, Makron je izabrao potpuno suprotan pristup muštranja ljudi zbog nepostizanja uspeha ili nesposobnosti da nađu posao (za šta po svoj prilici samo treba da pređu ulicu). On je stoga počinio istu grešku koju je Hilari Klinton počinila svojom opaskom o „bednicima“[2]. Stoga nije čudno da se njegov rejting strmoglavio, pa čak, kako razumem, ni te niske brojke ne izražavaju u potpunosti stepen prezira mnogih koji osećaju prema Makronu.

U takvim okolnostima desila su se „gibanja“ (les evenements). Opasnost je, međutim, da njihova dalja radikalizacija, i posebno nasilje, potkopaju njihove prvobitne ciljeve. Neki se sećaju da je Pobuna od maja 1968, pošto je prisilila De Gola da ode u zaklon do Baden–Badena[3], njemu kasnije pružila jednu od najubedljivijih izbornih pobeda – zbog nasilja demonstranata i rđavog vođenja u ovom velikom političkom zbivanju.

_____________________________________________________________________________

NAPOMENE:

[1] U izvorniku the straw that broke the camel’s back – slamka koja je slomila kamilja leđa.

[2] Hilari Klinton je upotrebila frazu „basket of deplorables“ – „kanta bednika“ kako bi označila „polovinu“ pristalica republikanskog kandidata na predsedničkim izborima 2016. godine, Donalda Trampa. Ona je tu frazu upotrebila u govoru održanom 9. septembra 2016. godine. Klintonova je ranije u svojim nastupila delila Trampove pristalice u dve „korpe“ – u jednoj su bili uobičajeni glasači Republikanske stranke a u drugoj ono što je nazvala pežorativnim izrazom „deplorables“. Ona je kasnije izjavljivala da žali što se tako izrazila a u knjizi What Happened navela je ovu izjavu i njenu kasniju medijsku eksploataciju od strane Trampovih pristalica kao jedan od razloga svog poraza na predsedničkim izborima. Međutim, sam izraz se od tada koristi da označi prezriv odnos zapadnog političkog establišmenta prema širim slojevima tzv. „gubitnika globalizacije“.

[3] Šarl de Gol, francuski predsednik, 29. maja 1968. odložio je sastanak Ministarskog saveta i uklonio je svoju ličnu dokumentaciju iz Jelisejske palate. Tom prilikom je svom zetu rekao: „Ne želim da im pružim priliku da napadnu Jelisejsku palatu. Bilo bi za žaljenje ako se krv prolije u mojoj ličnoj odbrani. Odlučio sam da odem – niko ne napada praznu palatu“. Vlada je objavila da De Gol odlazi u svoju seosku vilu u mestu Kolombe le Dez Egliz. Međutim, niko nije znao gde se on zapravo nalazi. Pompidu, predsednik vlade, neuspešno je zahtevao da vojni radari lociraju gde se nalaze dva predsednička helikoptera. Uskoro je, ipak, saznao da je De Gol otišao u štab francuskih snaga u Nemačkoj, u Baden–Baden kako bi se sastao sa generalom Žakom Masuom. General je ohrabrio De Gola da se vrati u Francusku. Uveren da ima podršku vojske, De Gol je zakazao sastanak Ministarskog saveta 30. maja i otišao je u Kolombe do šest poslepodne tog dana. Na izborima za zakonodavna tela održanim u junu 1968. Unija za odbranu republike dobija je 43,65% u prvom, odnosno 46,39% glasova u drugom izbornim krugu odnosno ukupno 354 mesta u zakonodavnim telima (od ukupno 486). Bila je to najubedljivija pobeda u dotadašnjoj francuskoj parlamentarnoj istoriji. Komunisti su dobili 34 a socijalisti 57 mesta. U Parizu su se, u to doba, održavali neuspešni pregovori između američkih i vijetnamskih uglednika a u vezi sa okončanjem rata u Vijetnamu. Jedan istoričar je zapazio da je tih dana u Parizu bilo toliko crvenih zastava da mora da su se Vijetnamci osećali kao kod kuće. Da li i tokom ovih „gibanja“ negde u Evropi traju neki tajni pregovori možemo samo da se dosećamo.

 

Preveo i napomene napisao Miloš Milojević

 

Izvor Blog Branka Milanovića/Stanje stvari, 05. decembar 2018.