Lompar: Biti intelektualac ili slovo o Dimitriju Bogdanoviću

Kosovsko opredeljenje nije nikakvo pasivno, fatalističko prihvatanje neminovnosti nego aktivni odgovor

Tekst ovog članka nastao je kao transkript izlaganja Mila Lompara na tribini koja je upriličena povodom sedmog izdanja „Knjige o Kosovu“ Dimitrija Bogdanovića. Tribina je održana u Amfiteatru „Georgije Ostrogroski“ Filozofskog fakulteta u Beogradu, 5. decembra. Pored profesora Lompara, govorili su protojerej Milorad Sredojević i profesori Slobodan Antonić i Miloš Ković. Tekst izlaganja smo nastojali da predočimo što je vernije moguće uz izostavljanje, na jednom ili dva mesta, očitog ponavljanja.

Kao akademski obrazovani čovek, pravnik, Dimitrije Bogdanović je u našoj kulturi prevashodno ostao upamćen kao stručnjak za srednjovekovnu književnost. Njegova knjiga o poetici srednjovekovne književnosti je bila, ne samo udžbenik, nego u nekom smislu i završni svod u razumevanju jedne duge književnosti i njenog značaja u nas.

No, ono što je u toj njegovoj posvećenosti literaturi bilo zanimljivo jeste da uprkos znatnim naučnim potencijalima njegovog vremena među profesorima istorije kao i znatnim rezultatima u drugim duhovnim oblastima ipak je jedan proučavalac književnosti odlučno posegao u dnevnu materiju 1985. godine i privukao na sebe gromove političkog neraspoloženja u tom vremenu. To je činjenica koja govori da je proučavanje književnosti u mnogo čemu bilo slobodnije i pod manjim stepenom kontrole pa je u nekom smislu moglo da dozvoli jednu vrstu neosećanja samoga pritiska jednog prilično represivnog društvenog aparata.

To Dimitriju Bogdanoviću nije bilo prvi put. On je, zajedno sa drugim velikim profesorom srpske srednjovekovne književnosti Đorđem Trifunovićem, priredio jedno izdanje „Srbljaka“ u Srpskoj književnoj zadruzi[1]. I ono je bilo takođe predmet velikih ideoloških diskriminacija negde oko 1973. godine. U nekom smislu je to izdanje crkvene poezije na neki način izložilo Dimitrija Bogdanovića i Đorđa Trifunovića jednoj vrsti neraspoloženja političkog, jer se misao o srednjem veku i literatura srednjovekovna u nas pod snažnim uticajem prosvetiteljske paradigme i naročito njene levičarske artikulacije koja je bila kristalizovana u recimo shvatanjima Jovana Skerlića, čitava ta srednjovekovna duhovnost otpisivala kao jedan oblik pismenosti a ne umetnosti. Utoliko su proučavaoci književnosti, a naročito Dimitrije Bogdanović, govorili o umetnosti srednjovekovne književnosti. Da to nije ni pismenost i da to nije ni neka vrsta istorijskog dokumenta – ili da nije samo to – nego je to jedna vrsta umetničkih, artikulisanih doživljaja sveta. I oni su vraćali taj doživljaj sveta u jedan naglašeno ideološki netolerantan, marksistički nadahnut i diskriminatorni kontekst.

Tako da mi ako pogledamo proučavanje književnosti srednjeg veka u nas i uporedimo ga sa proučavanjem srednjovekovne književnosti kod Bugara odnosno Rusa, suočavamo se sa velikim paradoksom da su ti ideološki sistemi sovjetskog modela kod Bugara i Rusa bili, ipak, prijemčiviji za proučavanje srednjovekovne književnosti i duha o čemu svedoče velika imena ruske nauke kao što su Lihačov[2], Averincev[3], Bičkov[4] , a da su kod nas u naizgled tolerantnijem obliku komunističkog poretka mere kontrole i cenzure bile veće.

To deluje paradoksalno. Ali to pokazuje da nisu ideološke kočnice jednog vremena u isto vreme najsnažnije kočnice u svakom njegovom trenutku. To znači da je jugoslovenski komunizam imao različite oblike pritiska i da je jedan od tih pritisaka svakako bio vezan za ono što je bilo vezano za srednjovekovnu književnost koja je vraćala jedan duh unutar koga je pitanje o Kosovu bilo centralno pitanje.

I to je nešto što je Dimitrije Bogdanović morao osećati i kada se bavio srpskim srednjovekovnim piscima i kada se bavio biblijskim istorizmom srpske srednjovekovne književnosti i njenim eshatološkim sadržajima, i kada je kružno doživljavao vreme u jednom vremenu koje je sebe doživljavalo isključivo progresistički i kao kretanje od boljem ka najboljem.

Kada je on dakle bio na neki način postao meta jedne vrste ideološke odmazde oko 1975. godine u vezi sa Srbljakom stvari su se još uvek činile čvrstima da bi arnautska pobuna 1981. godine pokazala da počinje da podrhtava tle pod nogama titoističke Jugoslavije. Ta pobuna nije bila ničim motivisana, nikakvih spoljnih pritisaka na albansku nacionalnu manjinu nije bilo, vlast u pokrajini Kosovo i Metohija je pripadala albanskoj ideološkoj nomenklaturi i ta pobuna je u stvari značila da se jedan nacionalni pokret Albanaca premešta iz jedne faze u drugu fazu, odnosno traži da se institucionalizuje unutar republičkog a ne unutar pokrajinskog društvenog modela da bi se na kraju tog procesa pojavio i zahtev za državom. To je bilo u vreme kada je sama komunistička Jugoslavija počinjala da se dezintegriše što je bilo strukturno u nju ugrađeno ali je u isto vreme bilo vreme kada mnogi intelektualci nisu želeli da vide ono što je dolazilo. I zaklanjali su se bilo svojim esnafskim obavezama, bilo jednom vrstom oportunizma, bilo jednom vrstom prezira svakodnevice uprvši pogled ka večnosti svojih naučnih rezultata.

Dimitrije Bogdanović je – poznat inače u krugovima svetske nauke o srednjem veku jednom lepom krilaticom „srpski Jovan Zlatousti“ jer je bio izvanredan besednik – odlučio da [stupi? – prim. M.M.] u tu stvarnost koja je bila natopljena dubokom patnjom Srba na Kosovu i Metohiji i jednim opštim osećanjem beznađa koje se širilo usled toga što je javni govor koji je bio kontrolisan ali relativno razuđen sve više razilazio od same stvarnosti na koju se odnosio. To što ste mogli čitati u novinama više nije imalo nikakve veze sa onim što ste viđali u autobusima, na ulicama, to što ste mogli gledati na televiziji više nije imalo nikakve veze sa onim čemu ste prisustvovali na ovakvim razgovorima koji su tad bili na različitim mestima organizovani. I ta vrsta razlike se mogla osećati gotovo u vazduhu. Recimo, razgovori koji su nekad vođeni na teološke teme između tadašnjih jeromonaha Amfilohija i Atanasija i Nikole Miloševića o Dostojevskom su punili sale i trajali su satima a da bi ispod tog razgovora o literaturi ili o Kirilovu i Stavroginu[5] tekao jedan dublji razgovor o samoj svakidašnjici u koju su oni koji su slušali ta predavanja ulazili.

Dimitrije Bogdanović je zagrebao dublje i on je napisao knjigu koja je odjeknula kao bomba. Odjeknula je kao bomba zato što je na jedan odmeren ali precizan način naglasila glavnu paradigmu u našem dvadesetovekovnom razumevanju kosovske drame – a to je bila levičarska paradigma. On je u svojoj knjizi blago ali ipak jasno ukazao na dalekosežnu manjkavost shvatanja Dimitrija Tucovića koja su u mnogo čemu bila kanonizovana shvatanja srpske levice u dugom njenom trajanju. To je nešto što je izazvalo ideološku nelagodnost jer je podsticalo na preispitivanje velikog levičarskog zasada u našoj kosovskoj drami. Ta činjenica je na neki način delovala uznemirujuće kao što je delovalo uznemirujuće i njegovo precizno, po turskim defterima, pokazivanje promene strukture stanovništva na Kosovu i Metohiji iz jednog u drugi vek.

Odgovor koji je ova njegova knjiga izazvala mogao bi se uporediti sa odgovorima koje su izazvale neke druge rasprave, na primer rasprave povodom knjiga Nikole Miloševića „Dostojevski kao mislilac“ koje su po prvi put pitanje lenjinizma iznele u našu javnost – takođe su imale jako veliko zračenje – samo je ono bilo na drugoj osnovi, ali je Dimitrije Bogdanović bio u srcu stvari zato što se kosovska tradicija pojavljivala u jednom okruženju na koje naše razumevanje nije bilo naviklo.

Jer, u jednoj raspravi, koja se vodila 1961. godine Marko Ristić[6] je postavio, iznerviran jednom vrstom srednjovekovne tradicije, pitanje „šta je uopšte to kosovsko opredeljenje?“ i onda je Zoran Mišić napisao jedan ponesen, poetski, lep tekst da pokaže da kosovsko opredeljenje postoji i da ono ima svoj emancipatorski sadržaj. Dakle, ta rasprava o Kosovu traje iz pokolenja u pokolenje, i to upravo u intelektualnom smislu a ne samo u praktičnom smislu – u smislu odnosa volja i moći – nego u intelektualnom smislu i Bogdanovićeva knjiga je naglasila taj intelektualni momenat kosovskoga predanja koje ima svoje različite slojeve.

Možemo u nekom smislu reći da ova njegova knjiga i danas deluje subverzivno kao što je delovala i onda, što znači da se nešto u našem vremenu, koje se naizgled potpuno razlikuje od vremena u kom se ona pojavila, ponavlja sa gotovo zakonitom pravilnošću. Opet jedan tupi odnos prema stvarnosti, opet jedna vrsta nerazumevanja onoga što se mora i jedna vrsta nevoljnosti da se nadiđe horizont neposrednih i često sasvim praktičnih potreba. To znači da ova knjiga i danas deluje subverzivno jer ona vraća centralnu misao kosovske tradicije u našu svest.

To je misao o podvigu. Uvek se, zlonamerno, tumači kosovsko opredeljenje kao slavljenje poraza. Često se govori da u jednom vulgarizatorskom smislu da srpska tradicija tu slavi poraz. Pa se onda, da bi se to nekako prekomponovalo govori i o tome da je Njegoš tu tradiciju zapečatio jednom vrstom poziva na drugu krajnost odgovora koji je podrazumevao obilićevsko načelo u krivotvorenom smislu. A sama kosovska tradicija i kosovsko opredeljenje podrazumeva oba momenta koji su spregnuti u Lazarevom izboru. Uvek treba naglasiti da Lazar se opredeljuje za Carstvo nebesko zato što u zemaljskoj pobedi koja mu se nudi nema nebeskoga smisla. Ali, opredelivši se za Carstvo nebesko, Lazar u isto vreme odlazi u bitku. Dakle, kosovsko opredeljenje nije nikakvo pasivno, fatalističko prihvatanje neminovnosti nego aktivni odgovor na one izazove koje neminovnost upućuje ljudskoj slobodi. I u tom smislu unutar Lazarevog odlaska u bitku postoji obilićevski momenat – a to je podvig. Onaj momenat kojim se obilićevski momenat ugrađuje u lazarevsko opredeljenje jeste momenat podviga.

Prema tome, sećajući se kroz duge vekove turskoga ropstva kosovske tradicije kroz glas narodnog pevača, kroz zapise srednjovekovnih dijaka, Srbi su se u izvesnom smislu sećali podviga.

Dimitrije Bogdanović kao proučavalac literature je osećao ritam podviga u njihovom ponavljanju biblijskih formula, u njihovom poverenju u biblijski istorizam i u njihovom poverenju i pouzdanju u eshatološko razrešenje svoje sudbine. I osećajući to, kao i mnogi proučavalac književnosti, on je u jednom trenutku shvatio da stvarnost od njega traži podvig kakav pripada intelektualcu.

A to je da svedoči ono što zna. Jer, osećao je vrlo dobro Dimitrije Bogdanović – i to je ono subverzivno što stiže iz njegove knjige u naše vreme – ne postoje intelektualci da bi nešto znali, nego postoje da bi u onim trenucima kada se rešava sudbina naroda nešto bili.

Ako su bili, oni onda zauvek jesu. Kao što je to bio Dimitrije Bogdanović.

 

NAPOMENE:

[1] Tri toma Srbljaka – službe, kanoni, akatisti su priredili Đorđe Trifunović i Dimitrije Bogdanović (prevod) a ilustracije je odabrao istoričar umetnosti Sreten Petković. Srvljaj je izdala u biblioteci „Stara srpska književnost“ Srpska književna zadruga 1970. godine. On obuhvta uporednu fonetsku transkripciju srpskoslovenskog teksta i prevod na savremeni srpski jezik.

[2] Dmitri Lihačov (1906–1999) je bio ruski medievalista i lingvista. Lihačovljev opus o ruskom srednjovekovnom duhovnom i nadasve književnom nasleđu je ogroman. Neka njegova dela prevedena su i na srpski jezik: Tekstologija: kratak ogled (prevela Ljubica Štavljanin-Đorđević, Naučna knjiga, Beograd 1966), Poetika stare ruske književnosti (preveo Dimitrije Bogdanović, SKZ, Beograd 1972), Čovek u književnosti stare Rusije (preveo Andrij Lavrik, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Novi Sad–Sremski Karlovci, 2017).

[3] Sergej Sergejevič Averincev (1937–2004) je bio ruski proučavalac književnosti i slavista. Na srpski jezik prevedena su njegova dela: Poetika ranovizantijske književnosti (preveli Dragoljub Nedeljković, Marija Momčilović, SKZ, Beograd 1982), Pregled vizantijske filozofije (prevod Ilija Marić, Plato, Beograd 1996), Vizantijska filozofija (prevod Vera Janićijević, D. Džambić, Beograd 2008), Simbolika ranog srednjeg veka: prilog definiciji problema (preveo Milenko Panić, Bogoslovsko društvo Otačnik, Beograd 2009),

[4] Viktor Vasiljevič Bičkov (rođen 1942), ruski teoretičar umetnosti, proučavalac estetike, istorije umetnosti i istorije kulture Vizantije, srednjovekovne Rusije i istraživač ruske religijske estetike u 20. veku. Na srpski jezik prevedene su njegove knjige: Kratka istorija vizantijske estetike (prevod Nataše Poljak, Službeni glasnik, Beograd 2012), Vizantijska estetika: teorijski problemi (prevod Dimitrije M. Kalezić, Prosveta, Beograd 1991)., Estetika otaca crkve – apologete – blaženi Avgustin (prevod Radislava Marojevića, Službeni glasnik, Beograd 2010).

[5] Likovi iz romana „Zli dusi“.

[6] Marko Ristić (1902–1984), jugoslovenski i srpski pesnik, nadrealista.

 

Priredio i napomene napisao Miloš Milojević

 

Izvor stanjestvari.com, 07. decembar 2018.