Kako je Fukujama odložio “kraj istorije” (1)

Čuveni politikolog je korigovao tezu. Sada smatra da je glavna pretnja liberalizmu žudnja različitih identitetskih grupa za priznanjem

Februara 1989, Frensis Fukujama je održao govor o međunarodnim odnosima na Univerzitetu u Čikagu. Fukujama je tada bio tridesetšestogodišnjak, a sa posla u RAND korporaciji u Santa Moniki – gde je radio kao ekspert za sovjetsku spoljnu politiku – prešao je na funkciju zamenika direktora za planiranje politike u Stejt departmentu u Vašingtonu. Bio je to dobar momenat za razgovore o međunarodnim odnosima i naročito dobar momenat za sovjetske eksperte jer je dva meseca ranije, odnosno 7. decembra 1988, Mihail Gorbačov u govoru pred UN izjavio da se Sovjetski Savez više neće mešati u unutrašnja pitanja istočnoevropskih satelitskih država. Ove zemlje su sada mogle da postanu demokratske. Bio je to početak kraja Hladnog rata.

Pri RAND-u, Fukujama je radio detaljne i usko ukalupljene analize sovjetske politike. U Čikagu je sebi dozvolio da razmišlja u široj ravni. Njegov govor je skrenuo pažnju Ovena Harisa, jednog od urednika vašingtonskog lista Nešnel interest. Haris se ponudio da ga objavi. Nastao je članak pod naslovom Kraj istorije?. Pojavio se na leto 1989. i očarao je čitav spoljnopolitički milje. Fukujamina hipoteza je bila ta da će, sa neizbežnim kolapsom Sovjetskog Saveza, poslednja ideološka alternativa liberalizmu biti eliminisana. Fašizam je ubijen u Drugom svetskom ratu, a sada je komunizam implodirao. U državama poput Kine, koje su sebe nazivale komunističkim, političke i ekonomske reforme su usmeravale stvari ka liberalnom poretku.

Prema tome, ukoliko ste zamišljali istoriju kao proces u kojem liberalne institucije – predstavnička vlada, slobodno tržište i potrošačka kultura – postaju univerzalne, moglo je da se kaže da je istorija ostvarila svoj cilj. Razne stvari bi se i dalje naravno dešavale, manje države bi i dalje mogle da budu poprište etničkih ili verskih tenzija, pa čak i da postanu utočište neliberalnih ideja. Ali „veoma malo je važno kakve čudne ideje padaju na pamet ljudima u Albaniji ili Burkini Faso“, objasnio je Fukujama, „jer nas interesuje ono što bi se moglo nazvati zajedničkim ideološkim nasleđem čovečanstva“.

FUKUJAMA JE IMAO SREĆE
Fukujama je podsetio kako je Hegel pisao o trenutku u kojem će savršeno racionalan oblik društva i države ostvariti pobedu. Sada, sa uništenjem komunizma i konvergencijom velikih sila ka jednom političkom i ekonomskom modelu, Hegelova vizija je konačno ispunjena. Dogodiće se „zajedničko potržištenje“ (Common Marketization) međunarodnih odnosa, a svet će dospeti u stanje ravnoteže.

Nešnel interest je bio mali čak i među malim časopisima. Godine 1985. ga je pokrenuo Irving Kristol – vodeća ličnost neokonzervativnih krugova – a 1989. je imao tiraž od svega šest hiljada primeraka. Sam Fukujama je bio praktično nepoznat izvan sveta profesionalnih sovjetologa – miljea koji nije naročito posvećen eshatološkim promišljanjima. Ali tezu o „kraju istorije“  su pokupili mediji glavnog toka, Fukujamu je analizirao Džejms Atlas u njujorškom Tajmsu, o njegovom članku se debatovalo u Britaniji i Francuskoj, a preveden je na mnoge jezike, od japanskog do islandskog. Neke od reakcija na „Kraj istorije“ bile su odbacujuće, a gotovo sve su bile skeptične. Ali nekako se fraza probila do posthladnoratovske misli i ostala tu.

Irving Kristol, osnivač časopisa Nacionalni interes (The National Interest)

Jedan od razloga za ovo opstajanje je to što je Fukujama imao sreće. Istupio je nekih šest meseci pre glavnog talasa – njegov članak se pojavio pre Plišane revolucije u Čehoslovačkoj i pre rušenja Berlinskog zida u novembru 1989. Fukujama se kladio da će se aktuelni trendovi nastaviti, što je uvek kocka visokog rizika u domenu međunarodnih odnosa. Mnogo toga je moglo da se dogodi i tako spreči realizaciju Gorbačovljevog obećanja: politički otpor unutar Sovjetskog Saveza, odbijanje istočnoevropskih satelitskih režima da ustupe vlast, pogrešni potezi Sjedinjenih Država… Ali događaji u Evropi su se odigrali manje ili više onako kako je Fukujama predvideo, a 26. decembra 1991. Sovjetski Savez se odlučio za sopstveno gašenje. Hladni rat je stvarno bio gotov.

A AZIJA?
Međutim, događaji u Aziji mu nisu baš išli naruku. Fukujama je potpuno prevideo gušenje prodemokratskog pokreta u Kini. U „Kraju istorije“ se ne spominje masakr na Tjenanmenu, verovatno zato što je članak bio u fazi produkcije kada se to dogodilo juna 1989. Međutim, ovo kao da nije imalo naročit uticaj na prijem članka. Gotovo da nijedan od prvobitnih odgovora na članak ne spominje Tjenanmen, iako su mnogi već verovali da će Kina, a ne Rusija, biti sila sa kojom će liberalne demokratije morati da se nose u budućnosti. „Kraj istorije“ je bio pomalo evrocentričan.

Postojao je i zavodljiv obrt u Fukujaminoj hipotezi. Na kraju članka, on je spomenuo kako bi život nakon istorije mogao da bude tužan. Kada sva politička nastojanja budu posvećena „beskrajnom rešavanju tehničkih problema, ekološkim brigama i zadovoljenju sofistikovanih zahteva potrošača“, mogli bismo da osetimo nostalgiju za „hrabrošću, maštom i idealizmom“ koji je pokretao stare borbe za liberalizam i demokratiju. Ova spekulativna pikanterija evocira pitanje koje je navodno Džon Stjuart Mil sebi postavio kao mladić: ukoliko bi se sve političke i društvene reforme u koje verujemo ostvarile, da li bi nas to učinilo srećnijim ljudskim bićima? To je uvek zanimljivo pitanje.

Drugi razlog zbog kog je Fukujamin članak bio primećen je možda i njegova nova funkcija. Kancelarija za planiranje politike pri Stejt departmentu je osnovana 1947. od strane Džordža Kenana koji je bio njen prvi direktor. Jula te godine, Kenan je objavio takozvani „članak Iks“, odnosno „Izvore sovjetskog ponašanja“ u Forin afersu. Autor je isprva bio anoniman, potpisan samo slovom iks, ali jednom kada su mediji saznali za pravi identitet autora članak je počeo da se tretira kao zvanični opis američke hladnoratovske politike.

SOVJETSKA KUTIJA
Izvori sovjetskog ponašanja“ su definisali doktrinu obuzdavanja prema kojoj je cilj američke politike bio da se Sovjetski Savez drži u kutiji. Sjedinjene Države nisu morale da se mešaju u sovjetska unutrašnja pitanja – tvrdio je Kenan – jer je komunizam osuđen na kolaps usled sopstvene neefikasnosti. Četiri decenije kasnije, kada se pojavio „Kraj istorije“ , delovalo je kao da se upravo to događa. Tog aprila je Kenan, koji je u tom trenutku imao 85 godina, nastupio pred Komitetom za spoljne odnose američkog Senata kako bi saopštio da je Hladni rat gotov. Dobio je ovacije. Fukujamin članak je tako mogao da se tretira kao epilog Kenanovog.

Džordž Kenan

Ali to nije bio epilog kakav bi Kenan napisao. Obuzdavanje je realistička doktrina. Realisti veruju da spoljnu politiku jedne zemlje treba da vodi hladnokrvno zalaganje za sopstvene interese, ne opterećujući se moralnim principima ili uverenjem da sve nacije dele „harmoniju interesa“. Što se Kenana tiče, Sjedinjene Države nije bilo briga šta Sovjeti rade unutar svoje kutije. Jedno što je bilo bitno jeste da se komunizmu ne dozvoli širenje.

Nešnel interest, kako i samo njegovo ime ukazuje, je realistički spoljnopolitički časopis. Ali Fukujama je polazio od premise da nacije ipak dele harmoniju interesa, te da je njihova konvergencija ka liberalnom političko-ekonomskom modelu korisna za sve. Realizam polazi od toga da su nacije u večnoj međusobnoj konkurenciji, a Fukujama je govorio da to više neće biti slučaj. On je hladnoratovskim realistima uputio neku vrstu „šut-karte“: njihova misija, iako filozofski pogrešna, je ispunjena. Sada su ostali bez posla. „Frenk je verovao da je ono što se događalo nagoveštavalo kraj sveta real-politike“, rekao je kasnije Haris. Mora da ga je golicalo što je objavio Fukujamin članak.

PUTIN, ISIS, NIČE, FROJD…
Dvadesetdevet godina kasnije, čini se da realisti nisu nigde otišli, kao i da je istoriji ostalo još par trikova u rukavu. Ispalo je da su liberalna demokratija i slobodna trgovina veoma fragilna dostignuća. (Konzumerizam je izgleda bezbedan za sada). Kao da tamo negde postoji nešto što odbacuje liberalizam i stvara probleme za opstanak njegovih institucija.

Fukujama misli da zna šta je to „nešto“, a njegov odgovor je sumiran u naslov njegove nove knjige, „Identitet: Zahtev za dostojanstvom i politika ozlojeđenosti“. Zahtev za priznanjem, kaže Fukujama, je „glavni koncept“ koji objašnjava čitavo trenutno nezadovoljstvo liberalnim svetskim poretkom: Vladimir Putin, Osama bin Laden, Si Đinping, „Black Lives Matter“, #MeToo, gej brakovi, ISIS, Bregzit, probuđeni evropski nacionalizam, antiimigracioni politički pokreti, identitetska politika sa studentskih kampusa i izbor Donalda Trampa. To takođe objašnjava i protestantsku Reformaciju, Francusku revoluciju, Rusku revoluciju, kineski komunizam, pokret građanskih prava, ženski pokret, multikultiralizam i misao Lutera, Rusoa, Kanta, Ničea, Frojda i Simon de Bovoar. A da, i čitava ova stvar počinje Platonovom Državom. Fukujama sve ovo pokriva u manje od 200 strana. Kako je to izveo?

Ne baš dobro. Nešto od problema potiče od nerazumevanja ličnosti kao što su Bovoar i Frojd, a nešto i od svođenja radova složenih mislilaca kao što su Ruso i Niče na jednu jedinu filozofsku poentu. Mnogo toga potiče od zapanjujuće površne pretpostavke – koja je takođe bila i zapanjujuće površna pretpostavka Kraja istorije – da je zapadna misao univerzalna. Ali čitav projekat u kojem se Vladimir Putin stavlja u istu analitičku paradigmu sa „Black Lives Matter“ (građanski pokret u SAD koji se bori za prava Afroamerikanaca; prim. NS) kako bi oboje bili stavljeni u vezu sa Martinom Luterom je na klimavim nogama. To je primer „knjiškog eklekticizma“ (u originalu stoji Great Booksism, što se odnosi na manir selektivnog izvlačenja međusobno nepovezanih teza iz različitih književnih dela kako bi se veštački argumentovala neka nova hipoteza; prim. NS): istorija kao lanac papirnih lutaka isečenih iz knjiga za koje je samo mali deo ljudi ikada uopšte čuo. Fukujama je pametan čovek, ali niko ne bi mogao da odbrani jednu ovakvu tezu.

NAGONI, STRAST, RAZUM
Zašto je žudnja za priznanjem – odnosno politika identiteta, kako je Fukujama takođe naziva – pretnja za liberalizam? Zato što se ona ne može zadovoljiti ekonomskim ili birokratskim reformama. Posedovanje iste količine novca kao i svi drugi ili istih šansi za njegovo sticanje nije zamena za poštovanje. Fukujama misli da su politički pokreti koji na prvi pogled deluju kao da su usmereni na pravnu i ekonomsku jednakost – npr. pokreti za gej brakove ili #MeToo – zapravo izgrađeni oko želje za priznanjem i poštovanjem. Žene koje trpe seksualno zlostavljanje na radnom mestu osećaju da je njihovo dostojanstvo narušeno, da ih tretiraju kao nešto manje od kompletnih ljudskih bića.

Protest pripadnica pokreta #MeToo koji okuplja žene koje su pretpele seksualno zlostavljanje ili nasilje

Fukujama ovoj želji za priznanjem daje grčko ime, preuzeto iz Platonove Države: timos (thymos). On kaže da je timos „univerzalni aspekt ljudske prirode koji je oduvek postojao“. U Državi, timos se razlikuje od dva druga dela duše koje Sokrat navodi: razuma i nagona. Nagone delimo sa životinjama, razum nas čini ljudima. Timos je negde između.

Ovaj termin je objašnjavan na razne načine. „Strast“ je jedan od prevoda, „duh“ – na način na koji se koristi u frazi ,,biti živog duha” – je drugi. Fukujama definiše timos kao „centar rasuđivanja o vrednosti“. Ovo deluje kao semantičko natezanje. U Državi, Sokrat vezuje timos za decu i pse – bića čije reakcije moraju da budu pod kontrolom nečijeg razuma. Generalno se smatra da se ovaj termin odnosi na instinktivne reakcije u slučajevima u kojima osećamo da nam je uskraćeno poštovanje. Nakostrešimo se. Zajapurimo se. Razgalamimo se. Preteramo.

FUKUJAMINO GLEDANjE U DLAN
Platon je iskoristio Sokratovu podelu duše na tri dela kako bi građanima svoje imaginarne države dodelio adekvatne uloge. Nagoni su princip koji je dodeljen plebsu, strast ratnicima, a razum kraljevima-filozofima. Država je filozofsko, a ne kognitivno-naučno delo. Ipak, Fukujama usvaja Platonovu heuristiku i biologizuje je. „Danas znamo da su osećanja ponosa i samopoštovanja vezana za nivoe neurotransmiterskog serotonina u mozgu“, kaže on i poziva se na ispitivanja šimpanzi (koje bi Sokrat računao u životinje, al’ ajde). Ali šta s tim? Mnoga osećanja su vezana za promene nivoa serotonina. Štaviše, svako osećanje koje iskusimo – požuda, bes, depresija, ogorčenje – ima korelaciju u moždanoj hemiji. Tako funkcioniše svest. Reći da je „želja za statusom – megalotimija – ukorenjena u ljudskoj biologiji“ – kao što to Fukujama čini – je akademski ekvivalent gledanja u dlan. To je izmišljanje.

Fukujama pribegava ovoj taktici jer želi da sa žudnjom za priznanjem učini isto što je učinio i sa liberalizmom u „Kraju istorije“. Želi da je univerzalizuje. To mu dopušta da tvrdi, primera radi, da su osećanja koja su dovela do uspona Vladimira Putina potpuno ista (iako „na širem planu gledano“) kao osećanja žene koja se žali što je njen potencijal ograničen rodnom diskriminacijom. Žena jednostavno ne može da odoli. Treba joj serotonin, kao i Rusima.

Hegel je mislio da će se kraj istorije dogoditi kada ljudi dostignu savršenu samospoznaju i samokontrolu, kada život postane racionalan i transparentan. Racionalizam i transparentnost su vrednosti klasičnog liberalizma. Racionalizam i transparentnost su ono što bi trebalo da omogući funkcionisanje slobodnih tržišta i demokratskih izbora. Ljudi razumeju kako funkcioniše sistem, pa im to pruža mogućnost donošenja racionalnih odluka. Problem sa „timosom“ je u tome što on nije racionalan. Ne samo da ljudi žrtvuju dragocenosti zbog priznanja, oni i ginu za priznanje. Odabir da se pogine nije racionalan. „Ljudska psihologija je mnogo složenija nego što prilično prosti ekonomski model sugeriše“, zaključuje Fukujama.

“RAZUM” POSTOJI SAMO U TEORIJI
Ali zašto je uopšte taj model racionalnog ekonomskog aktera ikada smatran verodostojnim? Ne samo da su ljudska bića neurotična, nego je novac pri samom vrhu lestvice stvari koje ih čine neurotičnim. Ljudi gomilaju novac, traće ga, ulaze u brak zbog njega, ubijaju zbog njega. Zar ekonomisti nikad ne čitaju romane? Maltene svaki realistički roman, od Ostena i Balzaka do Džejmsa i Vortona je o ljudima koji se loše ponašaju u prisustvu novca. Slobodno tržište to nije promenilo. Štaviše, možda je učinilo ljude još luđim.

A kako je sa novcem, tako je i sa većinom stvari u životu. Ideja da imamo nekakvu mentalnu moć zvanu „razum“ koja funkcioniše nezavisno od naših potreba, želja, strahova i verovanja je platonska. Baš u ovom trenutku pokušavate da odlučite da li ćete pročitati ovaj članak do kraja ili ćete gledati crtane filmove. Koju mentalnu moć koristite za donošenje ove odluke? Koja je odgovorna za vaše mišljenje o Donaldu Trampu? Kako možete znati?

Spomenik Platonu ispred Atinske akademije

Identitet se može čitati i kao korekcija pozicije koju je Fukujama zauzeo u „Kraju istorije“. Univerzalni liberalizam ne ometa ideologija poput fašizma ili komunizma, nego strast. Liberalizam ostaje idealni politički i ekonomski sistem, ali mora da nađe načina da se prilagodi i neutrališe ovu dosadnu žudnju za priznanjem. Ono što je čudno kod Fukujamine dileme je to što, u filozofskom izvorištu njegove originalne teorije o kraju istorije, priznanje nije bilo problem. Naprotiv, priznanje je bilo sredstvo za stizanje do kraja istorije.

 

Drugi deo ovog teksta možete pročitati OVDE

 

Luis Menand je redovni kolumnista Njujorkera od 2001. i dobitnik Nacionalne medalje društvenih nauka 2016. godine.

 

Preveo Vojislav Gavrilović

 

Izvor Newyorker.com