Детаљи Путиновог пројекта „Велика Еврозија“

Русија настоји да успостави нову парадигму не само у геополитици и геоекономији, него и на културном и идеолошком нивоу

О концепту „Велике Евроазије“ се већ неко време дискутује на највишим нивоима руске интелектуалне и политичке елите. Ове недеље је та политика представљена при Министарском савету (Руске Федерације – прим. прев.) и делује као да ће, без помпе, постати главна смерница руске спољне политике за догледну будућност. Председник Путин је безусловно посвећен томе да ову стратегију претвори у успех. Путин је још 2016. на Међународном економском форуму у Санкт Петербургу говорио о настајућем „евроазијском партнерству“.

Прошле недеље сам у Москви имао привилегију да са неким од најбољих руских аналитичара и креатора политике умешаних у развој „Велике Евроазије“ водим једну изузетну дискусију. Тројица од њих се нарочито истичу: програмски директор Дискусионог клуба „Валдај“ и експерт за политику и економију Глобалног југа Јарослав Лисоволик, аутор првобитне геоекономске стратегије Русије за „Велику Евроазију“ Глен Дизен и легендарни професор Сергеј Караганов, декан Факултета за међународне односе и глобалну економију, као и почасни председник Президијума Савета за спољну и одбрамбену политику, који ме је примио у своју канцеларију на неформални разговор.

Оквир „Велике Евроазије“ је детаљно размотрен на незаобилазном Дискусионом клубу „Валдај“, а нарочито у контексту „Поновног откривања идентитета“, што је шести део збирке под називом „Ка великом океану“, која је објављена прошлог септембра, а написана од стране елитног тима академика руског Далеког истока, предвођеног Леонидом Бљакером са Пацифичког националног универзитета из Хабаровска. Тимом је кооридинисао Караганов, и то као директор пројекта.

Концептуално срце „Велике Евроазије“ је руски заокрет ка Истоку, односно стављање тежишта на Азију – дом економских и технолошких тржишта будућности. Ово имплицира да ће се „Велика Евроазија“ одвијати у симбиози са кинеским „Новим путем свиле“, тј. Иницијативом појас и пут (BRI), што је њен формални назив. Међутим, овај унапређени ниво руско-кинеске стратешке сарадње не значи да ће Москва запоставити своје бројне тесне везе са Европом.

Сергеј Караганов

Руски далекоисточни експерти су прилично свесни „евроцентризма доброг дела руских елита“. Њима је познато како је скоро читава економска, демографска и идеолошка средина Русије била тесно испреплетана са Европом три века. Увиђају да је Русија од Европе позајмила њену високу културу и систем војне организације. Али сада је, како они тврде, тренутак да, као велика евроазијска сила, Русија извуче корист од „оригиналне и самоодрживе фузије многих цивилизација“. То подразумева не само Русију као тачку трговинског повезивања, него и као „цивилизацијски мост“.

НАСЛЕЂЕ ЏИНГИС КАНА
Оно што су моји разговори, пре свега са Лисовским, Дизеном и Карагановим, открили, је нешто апсолутно револуционарно – а практично потпуно игнорисано од стране Запада. Русија настоји да успостави нову парадигму не само у геополитици и геоекономији, него и на културном и идеолошком нивоу. Услови за тако нешто су свакако зрели. Североисточна Азија се нашла у брисаном простору. Приоритет Трампове администрације и стратегија америчке националне безбедности јесте изолација Кине. И Јапан и Јужна Кореја се полако али сигурно зближавају са Русијом.

Културолошки посматрано и пратећи прошлост Русије, „Велика Евроазија“ би могла да збуни дезинформисане западњаке. Карагановљев валдајски извештај под називом Ка великом океану истиче утицај Византије која је „очувала класичну културу, али је усвојила и оно најбоље од оријенталне културе у времену у којем је Европа тонула у мрачно доба“. Византија је инспирисала Русију да усвоји православно хришћанство.

У тексту се такође истиче и улога Монгола у политичком систему Русије: „Политичке традиције већине азијских земаља су базиране на завештању Монгола. У суштини су и Русија и Кина укорењене у империји Џингис Кана“. Ако актуелни руски политички систем можемо назвати ауторитарним – или, како то Париз и Берлин кажу, уколико је експонент „нелиберализма“ – то је због тога што водећи руски академици сматрају да је тржишна економија заштићена моћном војном силом далеко ефикаснија од западне либералне демократије оптерећене бројним кризама.

Како се Кина у разним облицима усмерила ка Западу, „Великој Евроазији“ и „Појасу и путу“ је суђено да се споје. Евроазија је испресецана моћним планинским масивима попут Памира и пустињама какве су Такламакан и Каракум. Најбоље копнене руте се протежу или директно кроз Русију или преко Казахстана кроз Русију. У круцијално важном смислу тзв. „меке моћи“, руски језик остаје lingua franca за Монголију, Централну Азију и Кавказ.

А то нас доводи до неописиве важности модернизоване транс-сибирске железнице – тренутне жиле куцавице повезивања Евроазије. Паралелно томе, транспортни системи централноазијских „станистана“ су тесно интегрисани са руском мрежом путева, што ће све у блиској будућности бити појачано кинеском супер-брзом железницом. Иран и Турска спроводе сопствене верзије заокрета ка Азији. Споразум о слободној трговини између Ирана и Евроазијске економске уније (ЕЕУ) је склопљен почетком децембра. Иран и Индија су такође на путу склапања споразума о слободној трговини. Иран је и крупан играч у Међународном транспортном коридору Север-Југ (INSTC), који је од есенцијалног значаја за стварање тешње економске интеграције између Русије и Индије.

Грађани фотографишу први теретни воз који из Шенжена креће у Минск, мај 2017.

Каспијско море, након скорашњег договора између пет земаља које деле његове обале, се сада јавља као велико трговачко чвориште централне Евроазије. Русија и Иран раде на заједничком пројекту изградње гасовода до Индије. Казахстан демонстрира како су „Велика Евроазија“ и BRI комплементарни: Астана је истовремено и члан BRI и ЕЕУ. Исто важи и за Владивосток – капију Евроазије за Јужну Кореју и Јапан, али истовремено и капију Русије за улазак у Североисточну Азију.

Крајњи регионални циљ Русије је да повеже северне провинције Кине са Евроазијом кроз транс-сибирску и источнокинеску железницу, чиме би Чита у Кини и Хабаровск у Русији били потпуно повезани. При свему томе, Москва је одлучна у намери да максимизује профит од бисера руског Далеког истока: пољопривреде, хидроресурса, минерала, дрва, нафте и гаса. Изградња рафинерија за течни природни гас (LNG) у Јамалу (руско сибирско полуострво – прим. прев.) је од велике користи за Кину, Јапан и Јужну Кореју.

ДУХ ЗАЈЕДНИШТВА
Евроазијство, како су га првобитно почетком 20. века формулисали географ Савицки, геополитичар Вернадски и историчар културе Иљин – између осталих – је третирало руску културу као јединствену, сложену комбинацију Истока и Запада, а руски народ као „потпуно оригиналну евроазијску заједницу“. То свакако и даље важи. Али како аналитичари Валдајског клуба истичу, унапређени концепт Велике Евроазије „није усмерен против Европе или Запада“. Напротив, он би требало да обухвати макар већи део ЕУ.

Кинеско руководство не описује BRI само као мрежу коридора, већ и као „заједницу“. Руси користе сличан термин за „Велику Евроазију“, и то „саборност“ (Аутор то преводи као „дух заједништва“ – прим. прев.). Као што је Александар Лукин са Високе школе за економију – иначе експерт за Шангајску организацију за сарадњу (ШОС) – истакао више пута (чак и у својој књизи Кина и Русија: Ново приближавање) пројекти као што су BRI, ЕЕУ, ШОС, INSTC, БРИКС, БРИКС+ и ASEAN се сви врте око повезивања „Велике Евроазије“.

Крем врхунских руских интелектуалаца –из Валдајског клуба и Високе школе економије  – као и водећи кинески аналитичари су у синхронизацији. Сам Караганов често понавља да се до концепта „Велике Евроазије“ стигло „заједнички и званично“, кроз партнерство Русије и Кине, као „заједничког простора за економску, логистичку и информациону сарадњу и мир и безбедност од Шангаја до Лисабона и од Њу Делхија до Мурманска“.

Наравно, радови на пројекту „Велике Евроазије“још увек су у току. Оно што су моји разговори у Москви открили је његова изузетна амбициозност, односно намера да се Русија постави као кључна геоекономска и геополитичка раскрсница која би повезала економске системе северне Евроазије и централне и југозападне Азије.

Последња фаза изградње руско-кинеског гасовода „Снага Сибира“

Како Дизден истиче, Русија и Кина су постали неизбежни савезници услед свог „заједничког циља реструктуирања светских ланаца вредности и стварања мултиполарног света“. Није ни чудо што жеља Пекинга да развије најсавременије националне технолошке платформе изазива толико беса у Вашингтону. Шире посматрано, савршено је логично да се BRI хармонизује са подухватом Русије за економску повезаност „Велике Евроазије“.

Све ово је неповратан процес. Пси демонизације, изолације, санкција и рата могу да лају колико год желе, караван евроазијске интеграције наставља да се креће.

 

Превод Војислав Гавриловић

 

Извор Asia Times