Detalji Putinovog projekta “Velika Evrozija”

Rusija nastoji da uspostavi novu paradigmu ne samo u geopolitici i geoekonomiji, nego i na kulturnom i ideološkom nivou

O konceptu „Velike Evroazije“ se već neko vreme diskutuje na najvišim nivoima ruske intelektualne i političke elite. Ove nedelje je ta politika predstavljena pri Ministarskom savetu (Ruske Federacije – prim. prev.) i deluje kao da će, bez pompe, postati glavna smernica ruske spoljne politike za doglednu budućnost. Predsednik Putin je bezuslovno posvećen tome da ovu strategiju pretvori u uspeh. Putin je još 2016. na Međunarodnom ekonomskom forumu u Sankt Peterburgu govorio o nastajućem „evroazijskom partnerstvu“.

Prošle nedelje sam u Moskvi imao privilegiju da sa nekim od najboljih ruskih analitičara i kreatora politike umešanih u razvoj „Velike Evroazije“ vodim jednu izuzetnu diskusiju. Trojica od njih se naročito ističu: programski direktor Diskusionog kluba „Valdaj“ i ekspert za politiku i ekonomiju Globalnog juga Jaroslav Lisovolik, autor prvobitne geoekonomske strategije Rusije za „Veliku Evroaziju“ Glen Dizen i legendarni profesor Sergej Karaganov, dekan Fakulteta za međunarodne odnose i globalnu ekonomiju, kao i počasni predsednik Prezidijuma Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku, koji me je primio u svoju kancelariju na neformalni razgovor.

Okvir „Velike Evroazije“ je detaljno razmotren na nezaobilaznom Diskusionom klubu „Valdaj“, a naročito u kontekstu „Ponovnog otkrivanja identiteta“, što je šesti deo zbirke pod nazivom „Ka velikom okeanu“, koja je objavljena prošlog septembra, a napisana od strane elitnog tima akademika ruskog Dalekog istoka, predvođenog Leonidom Bljakerom sa Pacifičkog nacionalnog univerziteta iz Habarovska. Timom je kooridinisao Karaganov, i to kao direktor projekta.

Konceptualno srce „Velike Evroazije“ je ruski zaokret ka Istoku, odnosno stavljanje težišta na Aziju – dom ekonomskih i tehnoloških tržišta budućnosti. Ovo implicira da će se „Velika Evroazija“ odvijati u simbiozi sa kineskim „Novim putem svile“, tj. Inicijativom pojas i put (BRI), što je njen formalni naziv. Međutim, ovaj unapređeni nivo rusko-kineske strateške saradnje ne znači da će Moskva zapostaviti svoje brojne tesne veze sa Evropom.

Sergej Karaganov

Ruski dalekoistočni eksperti su prilično svesni „evrocentrizma dobrog dela ruskih elita“. Njima je poznato kako je skoro čitava ekonomska, demografska i ideološka sredina Rusije bila tesno isprepletana sa Evropom tri veka. Uviđaju da je Rusija od Evrope pozajmila njenu visoku kulturu i sistem vojne organizacije. Ali sada je, kako oni tvrde, trenutak da, kao velika evroazijska sila, Rusija izvuče korist od „originalne i samoodržive fuzije mnogih civilizacija“. To podrazumeva ne samo Rusiju kao tačku trgovinskog povezivanja, nego i kao „civilizacijski most“.

NASLEĐE DžINGIS KANA
Ono što su moji razgovori, pre svega sa Lisovskim, Dizenom i Karaganovim, otkrili, je nešto apsolutno revolucionarno – a praktično potpuno ignorisano od strane Zapada. Rusija nastoji da uspostavi novu paradigmu ne samo u geopolitici i geoekonomiji, nego i na kulturnom i ideološkom nivou. Uslovi za tako nešto su svakako zreli. Severoistočna Azija se našla u brisanom prostoru. Prioritet Trampove administracije i strategija američke nacionalne bezbednosti jeste izolacija Kine. I Japan i Južna Koreja se polako ali sigurno zbližavaju sa Rusijom.

Kulturološki posmatrano i prateći prošlost Rusije, „Velika Evroazija“ bi mogla da zbuni dezinformisane zapadnjake. Karaganovljev valdajski izveštaj pod nazivom Ka velikom okeanu ističe uticaj Vizantije koja je „očuvala klasičnu kulturu, ali je usvojila i ono najbolje od orijentalne kulture u vremenu u kojem je Evropa tonula u mračno doba“. Vizantija je inspirisala Rusiju da usvoji pravoslavno hrišćanstvo.

U tekstu se takođe ističe i uloga Mongola u političkom sistemu Rusije: „Političke tradicije većine azijskih zemalja su bazirane na zaveštanju Mongola. U suštini su i Rusija i Kina ukorenjene u imperiji Džingis Kana“. Ako aktuelni ruski politički sistem možemo nazvati autoritarnim – ili, kako to Pariz i Berlin kažu, ukoliko je eksponent „neliberalizma“ – to je zbog toga što vodeći ruski akademici smatraju da je tržišna ekonomija zaštićena moćnom vojnom silom daleko efikasnija od zapadne liberalne demokratije opterećene brojnim krizama.

Kako se Kina u raznim oblicima usmerila ka Zapadu, „Velikoj Evroaziji“ i „Pojasu i putu“ je suđeno da se spoje. Evroazija je ispresecana moćnim planinskim masivima poput Pamira i pustinjama kakve su Taklamakan i Karakum. Najbolje kopnene rute se protežu ili direktno kroz Rusiju ili preko Kazahstana kroz Rusiju. U krucijalno važnom smislu tzv. „meke moći“, ruski jezik ostaje lingua franca za Mongoliju, Centralnu Aziju i Kavkaz.

A to nas dovodi do neopisive važnosti modernizovane trans-sibirske železnice – trenutne žile kucavice povezivanja Evroazije. Paralelno tome, transportni sistemi centralnoazijskih „stanistana“ su tesno integrisani sa ruskom mrežom puteva, što će sve u bliskoj budućnosti biti pojačano kineskom super-brzom železnicom. Iran i Turska sprovode sopstvene verzije zaokreta ka Aziji. Sporazum o slobodnoj trgovini između Irana i Evroazijske ekonomske unije (EEU) je sklopljen početkom decembra. Iran i Indija su takođe na putu sklapanja sporazuma o slobodnoj trgovini. Iran je i krupan igrač u Međunarodnom transportnom koridoru Sever-Jug (INSTC), koji je od esencijalnog značaja za stvaranje tešnje ekonomske integracije između Rusije i Indije.

Građani fotografišu prvi teretni voz koji iz Šenžena kreće u Minsk, maj 2017.

Kaspijsko more, nakon skorašnjeg dogovora između pet zemalja koje dele njegove obale, se sada javlja kao veliko trgovačko čvorište centralne Evroazije. Rusija i Iran rade na zajedničkom projektu izgradnje gasovoda do Indije. Kazahstan demonstrira kako su „Velika Evroazija“ i BRI komplementarni: Astana je istovremeno i član BRI i EEU. Isto važi i za Vladivostok – kapiju Evroazije za Južnu Koreju i Japan, ali istovremeno i kapiju Rusije za ulazak u Severoistočnu Aziju.

Krajnji regionalni cilj Rusije je da poveže severne provincije Kine sa Evroazijom kroz trans-sibirsku i istočnokinesku železnicu, čime bi Čita u Kini i Habarovsk u Rusiji bili potpuno povezani. Pri svemu tome, Moskva je odlučna u nameri da maksimizuje profit od bisera ruskog Dalekog istoka: poljoprivrede, hidroresursa, minerala, drva, nafte i gasa. Izgradnja rafinerija za tečni prirodni gas (LNG) u Jamalu (rusko sibirsko poluostrvo – prim. prev.) je od velike koristi za Kinu, Japan i Južnu Koreju.

DUH ZAJEDNIŠTVA
Evroazijstvo, kako su ga prvobitno početkom 20. veka formulisali geograf Savicki, geopolitičar Vernadski i istoričar kulture Iljin – između ostalih – je tretiralo rusku kulturu kao jedinstvenu, složenu kombinaciju Istoka i Zapada, a ruski narod kao „potpuno originalnu evroazijsku zajednicu“. To svakako i dalje važi. Ali kako analitičari Valdajskog kluba ističu, unapređeni koncept Velike Evroazije „nije usmeren protiv Evrope ili Zapada“. Naprotiv, on bi trebalo da obuhvati makar veći deo EU.

Kinesko rukovodstvo ne opisuje BRI samo kao mrežu koridora, već i kao „zajednicu“. Rusi koriste sličan termin za „Veliku Evroaziju“, i to „sabornost“ (Autor to prevodi kao „duh zajedništva“ – prim. prev.). Kao što je Aleksandar Lukin sa Visoke škole za ekonomiju – inače ekspert za Šangajsku organizaciju za saradnju (ŠOS) – istakao više puta (čak i u svojoj knjizi Kina i Rusija: Novo približavanje) projekti kao što su BRI, EEU, ŠOS, INSTC, BRIKS, BRIKS+ i ASEAN se svi vrte oko povezivanja „Velike Evroazije“.

Krem vrhunskih ruskih intelektualaca –iz Valdajskog kluba i Visoke škole ekonomije  – kao i vodeći kineski analitičari su u sinhronizaciji. Sam Karaganov često ponavlja da se do koncepta „Velike Evroazije“ stiglo „zajednički i zvanično“, kroz partnerstvo Rusije i Kine, kao „zajedničkog prostora za ekonomsku, logističku i informacionu saradnju i mir i bezbednost od Šangaja do Lisabona i od Nju Delhija do Murmanska“.

Naravno, radovi na projektu „Velike Evroazije“još uvek su u toku. Ono što su moji razgovori u Moskvi otkrili je njegova izuzetna ambicioznost, odnosno namera da se Rusija postavi kao ključna geoekonomska i geopolitička raskrsnica koja bi povezala ekonomske sisteme severne Evroazije i centralne i jugozapadne Azije.

Poslednja faza izgradnje rusko-kineskog gasovoda “Snaga Sibira”

Kako Dizden ističe, Rusija i Kina su postali neizbežni saveznici usled svog „zajedničkog cilja restruktuiranja svetskih lanaca vrednosti i stvaranja multipolarnog sveta“. Nije ni čudo što želja Pekinga da razvije najsavremenije nacionalne tehnološke platforme izaziva toliko besa u Vašingtonu. Šire posmatrano, savršeno je logično da se BRI harmonizuje sa poduhvatom Rusije za ekonomsku povezanost „Velike Evroazije“.

Sve ovo je nepovratan proces. Psi demonizacije, izolacije, sankcija i rata mogu da laju koliko god žele, karavan evroazijske integracije nastavlja da se kreće.

 

Prevod Vojislav Gavrilović

 

Izvor Asia Times