Како је Фукујама одложио „крај историје“ (2)

Хегел и Кожев су давно утврдили да је историја саткана од сталних и непрекидних преокрета. Зато је тако тешко писати и предвиђати

То извориште није био Хегел. Како је Фукујама експлицитно саопштио у Крају историје, он је усвојио интерпретацију Хегела од полуанонимног интелектуалног авантуристе из 1930-их под именом Александар Кожев. Како су се педесет година касније идеје Кожева нашле на страницама вашингтонског политичког листа је необична прича о интелектуалној игри глувих телефона.

КО ЈЕ БИО АЛЕКСАНДАР КОЖЕВ?
Кожев се родио 1902. године у имућној московској породици и растао је у окружењу образованих људи. Сликар Василиј Кандински му је био ујак. Кожев је био генијалног интелекта, па је до своје осамнаесте године већ течно говорио руски, немачки, француски, енглески, а читао је и латински. Касније је научио санскрит, кинески и тибетански како би могао да проучи будизам. Године 1918. је ишао у затвор због некакве трансакције на црном тржишту. Након што је пуштен на слободу, он и његов пријатељ су успели да илегално пређу совјетску границу и стигну у Пољску где су кратко време провели у затвору под сумњом да су шпијуни. Уз нешто „добронамерног саветовања“ од стране пољских власти, Кожев је отишао у Немачку. Студирао је филозофију са Карлом Јасперсом у Хајделбергу и живео као бонвиван у вајмарском Берлину. Године 1926. преселио се у Париз где је наставио да живи на високој нози док је писао дисертацију о квантној физици.

Кожев је инвестирао своју имовину у француску компанију која је правила сир „Ла ваш ки ри“, али је изгубио све у колапсу берзе. Како су му били потребни некакви приходи, године 1933. је прихватио понуду свог пријатеља да држи семинар о Хегелу на престижној француској Високој школи практичних наука (École pratique des hautes études). Наредних шест година је држао овај програм.

По свему судећи, људи који су имали везе са Кожевим су га третирали као неку врсту чаробњака. На курсу о Хегелу је предавао само један њего текст – Феноменологиа духа – објављене први пут 1807. године. Читао би пасусе на немачком (књига није била преведена на француски), а потом би, без претходне припреме и на савршеном француском (додуше уз нешто очаравајућег словенског акцента), давао своје коментаре. Људи су га сматрали елоквентним, генијалним, па и хипнотишућим. Студената је било мало, око двадесет, али је неколико будућих интелектуалних звезда, попут Хане Арент и Жака Лакана, било на овим часовима.

ДИЈАЛЕКТИКА ГОСПОДАРА И РОБА
За Кожева, кључни концепт Хегелове Феноменологије је било признање. Људска бића желе признање од других људских бића како би постала самосвесна – како би познавала себе као аутономне јединке. Како је то Кожев говорио, људска бића жуде, а предмет њихове жудње је или нешто за чиме жуде и други људи или жудња (завист) других људи. „Људска историја“, говорио је он, „је историја жељених жеља“. Оно што све ово чини компликованим је то што у борби за признањем постоје победници и губитници. Термини које је Хегел за то користио се могу превести као „лордови“ и „лакеји“, али и као „господари“ и „робови“, што су термини које је Кожев користио. Господар добија признање од роба, али његово задовољство је испразно, јер он не препознаје роба као људско биће. А роб, којем недостаје признање од господара, осуђен је на то да признање тражи на други начин.

Александар Кожев

Кожев је сматрао да је тај „други начин“ рад. Роб остварује свој осећај сопства кроз рад којим трансформише природни свет у људски свет. Али роб је, пре свега, натеран да ради због тога што му господар ускраћује признање. Ова „дијалектика господара и роба“ је мотор људске историје, а људска историја се завршава онда када више не буде господара или робова и сви буду једнаки.

Ово је идеја коју је и Маркс усвојио како би описао историју као причу о класној борби. Та борба такође има победнике и губитнике, а њена претпоследња фаза је борба између власника имовине (буржоазије) и радника (пролетеријата). Борба ће се завршити рушењем капитализма и успостављањем бескласног друштва – комунизма. Кожев је себе – грешком или не – називао комунистом, а људи који су га слушали 1930-их би такав закључак извлачили из његових коментара. Једнакост свеопштег признавања је био циљ историје, било да то подразумева комунистичку једнакост или либералну једнакост. Људи би престали да се убијају у име достојанства и самопоштовања, а живот би вероватно постао досадан.

Након рата, Кожевљева предавања су објављена као Увод у читање Хегела, што је књига која је у Француској имала много издања. До тог тренутка, он је престао да држи предавања и постао је функционер француског министарства економских послова, где је, иза кулиса, имао утицајну улогу у састављању Генералног споразума о тарифама и трговини (GATT), као и у формирању Европске економске заједнице – претходнице Европске Уније. Другим речима, утицао је на стварање заједничког тржишта. Волео је да говори како је председавао крајем историје.

УЛОГА АЛАНА БЛУМА
Године 1953, Алан Блум – који је тада био дипломац Универзитета у Чикагу – упознао је Кожева у Паризу, у његовој канцеларији у министарству. (Веза је по свему судећи био истакнути политички теоретичар Лео Штраус, који је предавао у Чикагу и одржавао везу са Кожевим). „Био сам опчињен“, рекао је касније Блум. Почео је да учи са Кожевим, а њихови сусрети су се наставили до Кожевљеве смрти 1968. Блум се постарао да већ наредне године буде објављен први енглески превод предавања о Хегелу за који је лично написао увод. Тада је већ био професор на Корнелу (мисли се на Корнел из Итаке у савезној држави Њујорк, приватни универзитет из такозване „ајви лиге“ – прим. прев.).

Фукујама је као бруцош крочио на Корнел 1970. Живео је у Телурајд хаусу – изузетно престижном академском и студентском дому где је становао и Блум. Фукујама се пријавио на Блумов бруцошки курс из грчке филозофије и, према Атласу, он и Блум су „делили оброке и разговарали о филозофији до ситних сати“. Игром случаја, била је то последња Блумова година на Корнелу. Поднео је оставку згађен начином на који се тадашња администрација носила са заузимањем универзитетске зграде од стране наоружаних студената из Афро-америчког удружења. Фукујама је 1974. дипломирао на смеру класичних студија. Након излета у свет постструктуралистичке теорије на Јејлу и у Паризу, пребацио се на политикологију и уписао докторат на Харварду. Докторирао је 1979. и отишао у РАНД.

Алан Блум

До тада се Блум вратио на Универзитет у Чикагу, и то као професор у Комитету друштвене мисли. Године 1982. објављује критички чланак о стању високог образовања у Националној ревији Вилијама Ф. Буклија. Охрабрен од стране свог пријатеља Сола Белоуа, одлучио је да чланак претвори у књигу Затварање америчког ума коју је издавачка кућа Сајмон и Шустер објавила фебруара 1987. Књига је покренула лавину критика на рачун америчког високог школства, које се мало променило од тада.

Затварање америчког ума је покушај да се објасни успон феномена културне релативизације, коју је Блум сматрао узроком пропасти америчког високог образовања. Готово нико из Сајмона и Шустера није очекивао профит од ове књиге. Постоји чак и прича, могуће апокрифна, да је уредник Ервин Глајкс одбио да са собом понесе необјављену Блумову књигу када је прелазио да води издавачку кућу Free Press.

КРАЈ ИСТОРИЈЕ И ПОСЛЕДЊИ ЧОВЕК
Ако је тако, пропустио је један од издавачких феномена деценије. Након спорог почетка, Затварање америчког ума се попело на број један Тајмсове листе бестселера и остало је ту два и по месеца. До марта 1988. ова књига је продата у милион примерака са тврдим повезом само у САД. Блум је постао богат.

Управо он је, заједно са још једним чикашким професором, Нејтеном Тарковом, био тај који је позвао Фукујаму да фебруара 1989. одржи свој говор о међународним односима. Да Фукујама није већ размишљао о томе, могло би се лако претпоставити да му је у таквим околностима пало на памет да каже нешто ,,кожевистичко“.

Када је „Крај историје“ објављен у Нешнел интересту тог лета, Блум је већ био звезда неоконзервативног блока, а његов је био први од шест коментара које је часопис објавио као реакције на чланак. Блум га је назвао „храбрим и брилијантним“. Вероватно увидевши у ком смеру дува ветар, Глајкс је понудио Фукујами 600.000 долара да свој чланак претвори у књигу. Тако је Free Press књигу „Крај историје и последњи човек“ објавио 1992. године.

Књига је постала бестселер, али не тако огроман, можда и због тога што је узбуђење изазвано крајем Хладног рата до тада већ спласнуло. Фукујама није журио да је напише. „Крај историје и последњи човек“ није магазински чланак на стероидима. То је пажљиво проучавање питања постављених у чланку за Нешнел интерест, а једно од тих питања је и проблем тимоса којем је посвећен добар део књиге. Доста тога из Идентитета (мисли се на Фукујамину последњу књигу која је била повод за овај текст; прим. прев.) је рекапитулација онога што је Фукујама већ рекао у Крају историје.

Френсис Фукујама

Осим Кожева, и други аутори су истицали значај који питање признање игра у људским животим. Канадски филозоф Чарлс Тејлор – чија је књига Извор сопства објављена 1989, у истој години када и Крај историје – је на пример тврдио да је савремена идеја сопства подразумевала културно померање од концепта части, који се тиче неколицине, ка концепту достојанства, којем теже сви. Године 1992, у есеју Политика признања Тејлор је анализирао појаву мултикултурализма у терминима сличним онима које Фукујама користи у Идентитету. (Узгред, и Тејлор је експерт за Хегела).

ШТА ПРЕДЛАЖЕ ФУКУЈАМА?
Фукујама признаје да је идентитетска политика донела неку корист и говори како десничари пренадувавају распрострањеност политичке коректности и ефекте афирмативне акције. Он такође сматра да су левичари постали опседнути културно-идентитетском политиком, па су тако напустили друштвену политику. Међутим, он има запањујуће мало сопствених предлога.

Њега не занима решење које либерали углавном усвајају како би се прилагодили разноликости: плурализам и мултикултурализам. Тејлор се, на пример, залагао за право становника Квебека на усвајање закона којим би очували своју франкофону културу. Фукујама се слаже да је људима потребан осећај националног идентитета – било да је етнички или верски – али поред тога он остаје асимилациониста и универзалиста. Он жели да испегла разлике, а не да их штити. Предлаже мере као што су обавезни војни рок и боље осмишљен пут ка добијању држављанства за имигранте.

Штета је што је Фукујама на крају нашао своје ауторско прибежиште у метаисторијским тврдњама. У другим књигама – пре свега у Великом расколу (1999) и двотомној историји света Порекло политичког поретка (2011) и Политички поредак и политичко труљење (2014) – он препознаје цивилизацијске разлике и користи емпиријске податке како би објаснио друштвене трендове. Али „тимос“ је превише незграпан инструмент како би био од неке користи за разумевање савремене политике.

Зар не би било важно разликовати, с једне стране, људе који не желе да разлике буду битне – као што су они из #MeToo покрета и „Black Lives Matter“ – од, са друге стране, људи који желе да оне буду битне, као што су милитанти Исламске државе, гласачи за Брегзит или сепаратистички покрети? А шта ћемо са људима који нису Мексиканци нити имигранти, а осећају се револтирано третманом мексичких имиграната? Црни Американци су ризиковали своје животе за грађанска права, али исто то су чинили и бели Американци. Како би Сократ класификовао такво понашање? Позајмљени тимос?

Споменик Сократу испред Атинске академије

Такође би можда било добро да се линеарна концепција историје као сталне прогресије ка некаквом стабилном стању – која увек полази од оног „уколико се актуелни трендови наставе“ – замени дијалектичком концепцијом историје коју су Хегел и Кожев заправо користили. Актуелни трендови се не настављају. Они стварају реакције и прерасподеле карата у друштвеном шпилу. Идентитети које људи усвајају данас су идентитети од којих ће њихова деца сутра желети да побегну. Историја је саткана од сталних и непрекидних преокрета. Зато је тако тешко писати и предвиђати. Осим ако имате среће.

 

Први део овог текста можете прочитати ОВДЕ

 

Луис Менанд је редовни колумниста Њујоркера од 2001. и добитник Националне медаље друштвених наука 2016. године.

 

Превео Војислав Гавриловић

 

Извор Newyorker.com