Пол Мејсон: Бродолом Брегзита

Желим да на превременим изборима Лабуристичка партија пригрли своје старе позиције: останак и реформа – уз опцију за референдум „коначне одлуке“

У политици човек понекад једноставно мора да се бори за оно у шта верује. Ја верујем да су у окружењу данашњих геополитичких превирања останак у Европској унији и њено реформисање безбеднија опција него отискивање на неизвесно путовање непознатим водама са гомилом торијевских десничара и ксенофоба за кормилом.

Ипак, од одржавања референдума јасно ми је да се левичарска лабуристичка влада може оформити једино ако се успостави коалиција гласача са обе стране поделе око питања Брегзита. То уверење је утемељено на искуству општих избора 2017. године, када сам учествовао у кампањи у областима насељеним радницима. Да би разговор на вратима потрајао дуже од 30 секунди, прва реченица је морала да гласи: „Да, спровешћемо Брегзит“.

Гласачи су тај задатак на крају ипак поверили Терези Меј и једино она сноси одговорност за катастрофу која је уследила. Док се спрема на пут у Брисел да настави бесплодне преговоре, гласачи који су подржали Брегзит морају се суочити са следећом чињеницом: реалистична верзија Брегзита у облику који би се вама могао допасти једноставно не постоји.

Својом преговарачком стратегијом премијерка је иницијативу препустила Европи; пошто је знала да се постигнути договор неће допасти њеним гласачима, откривање детаља споразума је одлагала до прошлог лета, када је – очекивано – споразум поделио кабинет и паралисао државу.

Ако се икада догоди да премијерка скупи довољно храбрости да предлог изнесе на гласање, желим да лабуристи гласају против и искористе сваку дозвољену парламентарну тактику да сруше ову владу. То може укључивати гласање о поверењу, поступак за смену премијерке или – ако буде довољно галсова – мањинску владу под вођством Џеремија Корбина.

Најважнији задатак Терезе Меј био је да испослује споразум о Брегзиту и осигура да он буде прихваћен у доњем дому парламента. Ако у томе не успе, не постоји математика којом ће збир гласова торијеваца и DUP бити довољан да се њена представа настави. Шта, онда, следи? Док се резултат референдума сматрао валидним, лабуристи су с правом инсистирали на спровођењу Брегзитa у облику који ће ублажити економске ризике и задржати нас у геополитичкој орбити ЕУ. Ако би се претворили у „партију за останак“, лабуристи би извршили изборно самоубиство – што би беспотребно поларизовало политички живот у земљи дуж линија раздвајања у текућем рату култура, као што је Трамп учинио у САД.

Али када предлог споразума Терезе Меј једном буде одбијен у парламенту, може се сматрати да је овом периоду дошао крај. Лидери лабуриста морају се суочити са чињеницом да се простор за „меки“ Брегзит и споразум по мери Британије, којим Британија задржава чланство у царинској унији и остаје близу заједничког тржишта, убрзано сужава – без њихове кривице.

Једини облик још доступног „меког“ Брегзит је вероватно онај који се описује као Норвешка-плус, а који у парламенту заговарају и торијеваци и лабуристи из задњих клупа. То би укључивало чланство у царинској унији, останак на заједничком тржишту и примену „интервентне кочинице“ за слободе кретања. Мада не идеално, такво решење би могло да донесе оно што многи гласачи у угроженим местима желе: решавање проблема Брегзита, повраћај извесне контроле над имиграционом политиком и повратак нормалном животу. Био бих спреман да то подржим, ако би реализација била под контролом привремене коалиције лабуриста и националистичких партија. Али чини се да у парламенту нема довољно гласова за такав исход, па очекујем да ће иницијатива пропасти.

Шта је у том случају резервни план за лабуристе? Да ли је то нови референдум и кампања за останак, као што предлажу Џон Мекдонел и Кир Стармер? Или би конзервативнији елементи у партији требало да преузму иницијативу у име референдумске већине из јуна 2016. и покушају да издејствују меки Брегзит који ће ујединити земљу? Иза те дилеме стоји питање на које многи у Корбиновој Лабуристичкој партији не желе да одговоре: кога лабуристи заиста представљају?

Од 2014. године је јасно да елементи племенског савеза који је у прошлости лабуристе доводио на власт сада вуку на различите стране. Тај савез је традиционално укључивао градове у којима доминира радничка класа, становнике највећих британских градова и ширу популацију Шкотске и Велса – плус гласаче из средње класе у предграђима. Када се већина младих и образованих Шкота приклонила пројекту шкотске независности, а шкотска радикална левица им се придружила, старе племенске везе су почеле да пуцају.

У међувремену, проширио се културни јаз: градови, универзитетски образовани људи, запослени у државним службама и професионална средња класа углавном су социјално либерални, отворенији за глобализацију и наклоњенији миграцији него у прошлости. Али у малим местима и слојевима са ниским квалификацијама и приходима култура вуче гласаче у супротном смеру.

На крају, припадници средње класе, чији гласови у коначном збиру односе превагу и одређују победника, само желе да хаос и свађе престану. Да је Лабуристичка партија остала само шупља љуштура, лишена интензивног интелектуалног живота и масовног ангажовања, проблем би био мање изражен – манија и ентузијазам који обележавају свакодневницу данашњег политичког живота у ери Еда Милибанда били би филтрирани бројним слојевима досадне партијске бирократије.

Међутим, Корбинов пројекат је привукао стотине хиљада људи. Важно је уочити да они потичу и из радничких и из универзитетских градова; из редова радничке класе и високообразоване радне снаге.

Оно што уједињује већину њих – укључујући, наглашавам, и људе из радничких заједница – јесте глобалистички и социјално либералан поглед на живот, жеља за радикалним програмом редистрибуције и инвестирања у људска права. У индустријском граду у кома сам одрастао, лабуристички покрет је увек био она нит која повезује радничку класу сетом одређених вредности: социјална правда, толеранција и солидарност. Увек је било и људи на другој страни, али они су гласали за торијевце, а не за UKIP.

Тражење одговора на питање „кога лабуристи заиста представљају“ не би требало да буде тешко. Представљају људе који су спремни да чињенице ставе изнад предрасуда, да се боре за социјалну правду, да сачувају глобализацију тако што ће је ограничити – и нису спремни да своје црне, тамнопуте или источноевропске колеге баце под воз ксенофобије. Лабуристи представљају жене, а не женомрсце, интернационалисте, а не националисте.

Нико то не зна боље од лабуристичких активиста који у пабовима, клубовима и за тезгама британске провинције дебатују са расистима и локалпатриотима, из дана у дан. Из разговора са пријатељима који то раде знам да нису одушевљени изгледима за нову референдумску кампању. Број оних који подржавају излазак можда опада, али њихов бес је све јачи због изневерених снова.

Ипак, у Лабуристичкој партији нисам срео готово никога ко би желео да на следеће изборе изађемо подржавајући Брегзит. Чини ми се да у огранцима партије који су лојални Корбину и међу припадницима покрета Моментум понестаје стрпљења за тај правац деловања. Јер Брегзит који су пројектовали и издејствовали његови најватренији заговорници управо је пропао. Показало се да једини доступан облик Брегзита није прихватљив ни онима који су се за њега највише залагали.

Ако Лабуристичка партија не успе да издејствује изборе, требало би да у парламенту захтева нови референдум и гласа за останак. Али шта ако је могуће издејствовати изборе? С обзиром на то да је парламент суверен, зашто би се Лабуристичка партија везивала за неуспели пројекат који је чедо њених противника и који подржава мали број њених чланова?

Стратегија пуштања заговорника изласка да уче кроз покушаје и грешке била је добра: научили су да је тврда верзија Брегзита фантазија, да је Борис Џонсон кукавица и да су торијевци у хаосу. Али ту стратегију сада треба заменити борбом за начела и визију. Да би пребродила први противудар, Лабуристичка партија треба да се бори за вредности у које њени чланови, активисти и лојални гласачи верују. А то није Брегзит у било ком облику који је достижан 2019. године.

Зато желим да на превременим изборима Лабуристичка партија пригрли своје старе позиције: останак и реформа – уз опцију за референдум „коначне одлуке“ једном када лабуристи преузму власт. Морални ауторитет старог резултата ће дотле исхлапити. Ту су три нове кохорте 18-огодишњака који треба да се изјасне, све тежа геополитичка ситуација – и три левичарске владе у Европи са којима можемо ући у савез да бисмо Лисабонски уговор заменили нечим бољим. Не занемарујем страхове неких синдикалних вођа и чланова парламента са севера Енглеске због могуће реакције на такво усмерење. Желим да их чујем у отвореној дебати, као на партијској конференцији. Зато, као и лидер синдиката TSSA Мануел Кортес, у случају превремених избора желим да видим да су одлуке о томе шта ће Извршни одбор партије усвојити из лабуристичког манифеста утемељене на јавној дебати унутар странке, на основу чињеница.

Партијска конференција је „све опције оставила на столу“, укључујући и нови референдум и гласање за останак. У закључку конференције о Брегзиту нигде није речено да би нови референдум био „издаја“. То је језик наших противника. Том језику треба супротставити наратив наде.

 

Превео Ђорђе Томић

 

Извор Гардијан/Пешчаник, 14. децембар 2018.