Evropa. Unija. Evropska unija. Kako je to samo lepo zvučalo. Činilo se u jednom trenutku da EU može predstavljati „kišobran“ za Balkan i dugoročno osigurati stabilnost. Međutim, stvari su otišle u drugom smeru. EU je propustila da u periodu 2004-2008. godine čvrsto institucionalizuje svoju prisustvo na jugoistočnoj periferiji prijemom svih balkanskih država u punopravno članstvo. Ovaj propust više se ne može ispraviti. U traženju odgovora na pitanje zašto je propust napravljen, nalazi se i odgovor zbog čega ispravljanja ne može biti. U najkraćem, iz dva razloga.
PREKRIVAČ I PENETRATOR
Prvo, EU je slepo pratila SAD i nije definisla sopstvenu strategiju regionalnog karaktera. Dunavska makroregionalna strategija je ličila na tako nešto, ali je, suštinski, ostala mrtvo slovo na papiru. Nezvanično, uslov za prijem u EU svih kandidata bilo je prethodno članstvo u NATO. To potvrđuju slučajevi Bugarske i Rumunije, donekle i Hrvatske. Međutim, NATO je instrument SAD, u određenom kontekstu više služi za kontrolisanje Evrope – o čemu je 2006. godine pisao Robert Kuper – nego za jačanje pozicije EU u međunarodnim odnosima. SAD su, vodeći se konceptom regionalnog bezbednosnog kompleksa, kontinualno utvrđivale svoj položaj takozvanog „prekrivača“ (overlay) koji je determinisao regionalnu bezbednost. U toj matrici, EU se pojavljuje samo kao „penetrator“, usmeren ka održavanju pozicije „prekrivača“.
Drugo, EU se opredelila za primenu taktike beskonačnih uslovljavanja balkanskih država – sa Srbijom je to najočitiji primer – kako bi održala svoje mesto u projektovanoj arhitekturi regionalne bezbednosti.
Sa jedne strane, ovo je moglo funkcionisati dok je trajao privid o podudarnosti američke i evrounijatske politike ili, tačnije rečeno, dok je EU pristajala da služi kao mlađi partner – penetrator američkih uticaja. Sa druge strane, princip uslovljavanja donosi neke kratkoročne benefite, ali i dugoročne posledice. Takva akcija uvek rađa reakciju. Sa današnje vremenske distance posmatrano, EU je promašila u taktici, između ostalog i zato što strategija nije postojala. Antagonizam ka EU postajao je sve veći. Zato je danas Kina poželjan partner balkanskim državama (i ne samo balkanskim), otuda jačanje prisustva Rusije i Turske po kulturno-religijskim vertikalama, zbog toga više ni za birače u Makedoniji evroperspektiva nije dovoljan motiv da pohrle na referendum.
POZADINA SVEGA
U pozadini svega je, naravno, američka geopolitika. Evropljani danas žestoko napadaju Trampa. Zaboravlja se da je prvi put posle Drugog svetskog rata Samit SAD -EU otkazan 2010. godine za mandata Baraka Obame. To je bio početak primene novih strategija za instaliranje američkog prisustva u Rimlendu u novonastalim okolnostima. Sa jedne strane, bilo je neophodno ojačati kontrolu u širokom geografskom pojasu koji se kolokvijalno naziva „Muslimanski svet“, a prostire se od Pakistana na istoku do Maroka na zapadu. Sa druge strane, SAD se fokusiraju na Kinu, koju žele naterati na sasvim drugačiji bilateralni okvir saradnje. U tu svrhu Obamina administracija inicira osnivanje Transpacifičkog partnerstva, čime se temeljno potkopava pozicija Kine u istočnoazijskom regionu.
Odgovor Kine bio je očekivan: produbljivanje saradnje sa Rusijom i stvaranje funkcionalne ravnoteže na globalnom nivou. Da bi to osujetile, SAD su indukovale Ukrajinsku krizu, pokušavajući da onemoguće uspostavljanje globalnog balansa, ocenjujući da je Rusija u toj jednačini slabiji partner. Zapanjujuće je koliko su Nemačka i Francuska reagovale neadekvatno, sporo i loše anticipirajući razvoj situacije. Šta je EU dobila podgrevajući ukrajinski haos?
EU, LONDON, BALKAN
U ovom kontekstu treba sagledavati i Bregzit. Britanska spoljna politika se poslednjih četiri decenije temeljila na tri stuba: strateško partnerstvo sa SAD, predvođenje Komonvelta, članstvo u EU. Trećeg stuba više neće biti. Umesto njega sada se u Londonu oblikuje strategija „Evropa mimo EU“, što je za balkanski deo evropske slagalice od ogromnog značaja. Za američku geopolitiku Balkan je ostao drugorazredno pitanje. SAD najvažnije resurse lociraju u neke druge, za njih važnije regione. Balkan su ostavili EU da ga, sledeći po inerciji prethodnu strategiju o „zapadnobalkanskoj šestorci“, političko-geografski determiniše do kraja.
Međutim, problem se javlja u tome što u tim „važnijim regionima“ interesi Nemačke i Francuske postaju sve konfliktniji sa ciljevima SAD: EU nema preterane koristi od „čeonog sudara“ sa Kinom, ona energetski zavisi od Rusije, perspektivno i od Irana, a destabilizacija Muslimanskog sveta za Brisel je više od noćne more.
NOVI AKTERI
EU se našla u šizofrenoj poziciji. Na Balkanu je trebalo da koristi sprovođenju američke geopolitike, koja je generalno bila uperena i protiv same EU. To je stvorilo konfuziju, u krajnjoj liniji i otvorilo prostor da se kao „penetratori“ u regionu pojave i neke druge velike i regionalne sile. Kina je prisutnija nego ikada u istoriji, pozicionira se kao investitor u strateškim privrednim granama. Rusija se vratila na pozicije koje nije držala još od sredine osamdesetih, politički je daleko aktivnija nego ikada od raspada sovjetske superdržave. Turska je značajan akter unutrašnje politike u BiH, Makedoniji, Albaniji, u određenoj meri i u Crnoj Gori, Bugarskoj i Srbiji. Saudijska Arabija traži svoje mesto, sa agresivnom politikom otvaranja „verskih škola“. Samo na KiM ih je od 1999. godine otvorila oko 240, u Albaniji oko 200, u Makedoniji 84. U BiH postoje 22 paradžemata, a bilo ih je 56 pre dogovora sa zvaničnom Islamskom verskom zajednicom.
Čak i Iran traži svoje mesto u „geopolitičkom vakuumu“ koji nastaje. Nezvanične su informacije, ali iz relativno pouzdanih izvora, da je oko 200 predstavnika bošnjačke elite u poslednjoj deceniji konvertiralo ka šiizmu. To je već kritična masa uticajnih pojedinaca koji sihronizovanim delovanjem mogu usmeravati političku javnost, ali i političke odluke.
POSEBAN PROBLEM
Poseban problem za EU predstavljaće već spomenuta britanska strategija: „Evropa mimo EU“. Kratkoročni cilj ove strategije je da se istiskuje prisustvo EU gde god je to moguće, kako bi se otvorio veći manevarski prostor za delovanje Velike Britanije protiv EU tokom sprovođenja Bregzita. A to će, sve su prilike, potrajati. Dugoročno, cilj je da se Nemci i Francuzi sapliću uvek i svuda kada počnu da deluju protivno britanskim interesima. Načelno, kada deluju protiv američke geopolitike. Načelno, zato što Britanci ostaju posvećeni savezništvu sa SAD.
„Đavo je u detaljima“, biće i određenih razmimoilaženja između njih u različitim regionima, ali to neće pokvariti globalnu računicu i jednih i drugih. Savezništvo SAD i Britanije može trajati pošto se jasno zna ko je stariji a ko mlađi partner, samim tim i šta je čija uloga i dokle se u suprotstavljanju može ići.
BRITANSKA „VOJSKA KOSOVA“
Da se sa primenom nove britanske strategije počelo jasnije nego drugde vidljivo je na Kosovu. Da li franuski vojni krugovi gledaju blagonaklono na osnivanje „vojske Kosova“? Da li je nemačkim privrednicima i političarima od koristi razvaljivanje CEFTA-e? Zašto onda ne reaguju? Britanci su iznenadili EU, stavili je pred svršen čin, čak se može reći i ponizili. I ono malo legitimiteta Hana i Mogerinijeve sada je isparilo.
Sa jedne strane, dakle, EU zbog pogrešnih odluka koje je donosila prateći SAD nastavlja da vodi histeričnu politiku protiv Rusije, prepoznaje „činfluens“ kao sve značajniju pretnju, zazire od Ankare i Teherana. Sa druge strane, više ne postoji „zapadni monolit“, čiju strategiju može po inerciji pratiti. NATO i EU odavno nisu dva stuba jedne građevine, a SAD i Velika Britanija postaju izazivači interesima Nemačke i Francuske, kako u brojnim drugim regionima, tako i na Balkanu. Ukoliko to ne prepozna, EU će ostati tek trećerazredni igrač, „mali od palube“ koji će odrađivati prljave poslove za Amerikance i Britance.
MEŠANjE KARATA
Rešenje je bilo moguće u periodu 2004-2008. godina, ali je ono propušteno. Ispuštena je prilika, takva šansa se više neće pojaviti. Barem zadugo, a verovatno i nikada. Ono što danas gledamo je ireverzibilni proces kraja evrofanatizma na Balkanu. Bilo bi dobro da to u Briselu prepoznaju. Jer, ako se to bude objektivno sagledalo, otvoriće se i prostor za definisanje neke nove strategije za Balkan. A to bi podrazumevalo i „novo mešanje karata“ i analiziranje sa kim bi od velikih i regionalnih igrača EU mogla paktirati na Balkanu. Čini se da bi to pre mogle biti Rusija, Turska i Kina, upravo tim redosledom, nego SAD i Velika Britanija. Da li je takav scenario realan? Sudeći po stanju unutar EU – izgleda neostvarivo. Ophrvana problemima, EU će teško iznedriti „balkansku inicijativu“. Zato bi valjalo razmišljati da impuls dođe sa druge strane. Iz Moskve, Ankare ili Pekinga!?
Evrofanatizam je mrtav, ali će balkanske zemlje ipak održavati čvrste veze sa ostatkom Evrope: privredne, kulturne, političke… EU ne može sama, Nemačka i Francuska to tek neće moći, a Balkanu je u interesu da Brisel ostane konstruktivan faktor osiguravanja regionalne bezbednosti. Za EU je bolje da dogovorno podele uticaj sa novim (ili starim koji su se vratili) činiocima balkanske bezbednosti, u jednačini u kojoj će biti ravnopravan, možda i „najravnopravniji partner“. U suprotnom, ostaće „mali od palube“, potrčko američkih oficira i britanskih sekundanata.
Kraj ere evrofanatizma ne mora značiti i kraj EU na Balkanu. U novom formatu, sa novim partnerima, novom ulogom i skromnijim ciljevima.
Dušan Proroković je profesor na Fakultetu za diplomatiju i bezbednosti u Beogradu i autor više značajnih dela, među kojima je i monografija ,,Geopolitika Srbije“. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
