Osvrt na feministički koncept rodne ravnopravnosti (1)

Loše je kada feminizam, makar i radikalni, počne da podseća na ideologiju koja je zabranjivala i spaljivala knjige

Ne uzdiši gospo, uzdahe mani,
Muškarci uvek prevaranti behu;
On jednu vara, drugu lažju hrani
Neveran on je, znaj to za utehu
Vilijam Šekspir, Mnogo vike ni oko čega, čin II, scena III

 

UVOD
Ovaj tekst će se prvenstveno baviti analizom studije Svilena koža i pileće srce – rodni stereotipi u romanima iz lektire za osnovnu školu autorke dr Jelene Stefanović, koju je objavio Pokrajinski zavod za ravnopravnost polova. Da bi ta analiza bila kvalitetna, potrebno je dati uvid u širi okvir teme (rodna ravnopravnost) i suprotstaviti što više stavova iz kredibilnih izvora (otud mnogobrojni citati).

INSTITUCIONALNI OKVIR
Institucionalni mehanizmi koji u Republici Srbiji sprovode i nadgledaju proces unapređenja rodne ravnopravnosti jesu:

– Koordinaciono telo Vlade Republike Srbije za rodnu ravnopravnost;

– Odbor za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova Narodne skupštine;

– Zaštitnik građana (zamenica za rodnu ravnopravnost, prava deteta i prava osoba sa invaliditetom);

– Poverenik za zaštitu ravnopravnosti (osnovan je donošenjem Zakona o zabrani diskriminacije 2009. godine);

– Sektor za antidiskriminacionu politiku i unapređenje rodne ravnopravnosti pri ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja;

– Odbor za ravnopravnost polova Skupštine AP Vojvodine;

– Pokrajinski sekretarijat za socijalnu politiku, demografiju i ravnopravnost polova;

– Pokrajinski zavod zaravnopravnost polova;

– Pokrajinski zaštitnik građana (zamenica za ravnopravnost polova);

– lokalni mehanizmi rodne ravnopravnosti, čije je osnivanje, usvajanjem Zakona o ravnopravnosti polova iz 2009. godine, postalo obaveza lokalnih samouprava;

– Nacionalna strategija za rodnu ravnopravnost za period od 2016. do 2020. godine sa pratećim akcionim planom (2016-2018) usvojena 14. januara 2016. godine.

STATISTIČKI PODACI
Nezaposlenost: 450.100 – muškarci: 229.400 (50.97 odsto), žene: 220.700 (49.03 odsto)

Žene žive prosečno pet godina duže od muškaraca (žene 78 godina, muškarci 73 godine). Dva puta više muškaraca nego žena umre u starosnom dobu od 30 do 60 godina, uglavnom od bolesti krvotoka i tumora.

Četiri puta više muškaraca nego žena umire usled saobraćajnih nesreća.

Tri puta više muškaraca nego žena izvrši samoubistvo.

Među učenicima koji završavaju srednje škole i gimnazije, više je devojčica (58 odsto) nego dečaka (42 odsto). Visoke škole i fakultete više upisuju i završavaju žene.

Među upisanim studentima, žena je 56 odsto, a muškaraca 44 odsto.

Među diplomiranima je 58 odsto žena i 42 odsto muškaraca. Doktorira  više žena (57 odsto) nego muškaraca (43 odsto). U većini starosnih grupa žene su računarski pismenije nego muškarci. Većina korisnika interneta su, takođe, žene.

U 2016. godini, 93 odsto svih maloletnika kojima su izrečene krivične sankcije su dečaci. Za najteža krivična dela, ubistvo i teško ubistvo, u 2016. godini osuđeno je 10 žena i 156 muškaraca. U istoj godini, za krivično delo nasilje u porodici osuđeno je 100 žena i 1965 muškaraca. Oštećeni (žrtve) za nasilje u porodici su 77 odsto žene, a 23 odsto muškarci. Nastavnici u osnovnom obrazovanju – žene 73 odsto, muškarci 27 odsto. Nastavnici u srednjem obrazovanju – žene 65 odsto, muškarci 35 odsto (procenat muškaraca nastavnika opada iz godine u godinu)

U svim javnim tužilaštvima je 40 odsto žena javnih tužilaca i 60 odsto muškaraca.

U sudovima opšte nadležnosti je 68 odsto žena sudija i 32 odsto muškaraca.

Najviše žena sudija radi u osnovnim sudovima – 70 odsto, dok je 30 odsto muškaraca.

U sudovima posebne nadležnosti 75 odsto je žena sudija i 25 odsto muškaraca.

Najveći procenat žena je u Prekršajnom apelacionom sudu – 82 odsto, a muškaraca je 18 odsto.

(izvor: Republički zavod za statistiku, publikacija: Žene i muškarci u Republici Srbiji, 2016)

NAPOMENE O AUTORITETIMA – IZVORIMA
Stavovima Jelene Stefanović i stavovima mnogobrojnih radikalnih feministkinja koje ona citira u svojoj studiji, osim stanovišta autora ovog teksta, suprotstavićemo i stavove Slobodana Antonića, Zorana Milivojevića, Jovana Mirića, Meta Ridlija i Ričarda Dokinsa.

Prof. dr Slobodan Antonić je politikolog, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde predaje opštu sociologiju, teorije moći i savremene političke teorije. Autor je poznatih dela (Srbi i ,,Evro-Srbi”, Kulturni rat u Srbiji, Iskušenja radikalnog feminizma, Đavo, istorija i feminizam: sociološke pustolovine, Moć i seksualnost: sociologija gej pokreta, itd). Neosnovano je optuživan za homofobiju i mizoginiju. Prof. dr Jovan Mirić je profesor razvojne psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Dr Zoran Milivojević je doktor medicine, psihoterapeut sa višedecenijskom praksom u psihoterapiji. Autor je poznatih dela iz oblasti psihologije (Formule ljubavi, Emocije – psihoterapija i razumevanje emocija, Igre koje igraju narkomani, Uloviti ljubav, itd). Predsednik je Saveza društava psihoterapeuta Srbije, predsednik je TA Centra – Asocijacije transakcionih analitičara Srbije i predavač na  Međunarodnoj akademiji za transakcionu analizu (International Transactional Analysis Academy). Neosnovano je optuživan da se zalaže za nasilje nad decom.

Prof. dr Slobodan Antonić

Met Ridli je član Američke akademije umetnosti i nauka, novinar, političar, autor niza dela u kojima populariše nauku (Genom, Crvena kraljica, Racionalni optimista, itd). Ridli je nasledno „peti vikont od Ridlija“ (član Doma lordova Ujedinjenog Kraljevstva) i dobitnik mnogobrojnih nagrada i priznanja. Neosnovano je optuživan za mizoginiju. Prof. dr Ričard Dokins je britanski etolog, evolutivni biolog i naučno-popularni pisac. Jedan je od vodećih naučnih umova na planeti. Profesor je na Oksfordskom univerzitetu i šef katedre za razumevanje nauke u javnosti. Autor je poznatih dela (Slepi časovničar, Sebični gen, Zabluda o Bogu, i mnogih drugih). Dobitnik je brojnih prestižnih nagrada. Neosnovano je optuživan za seksizam od strane feministkinja.

S obzirom da se u ovom tekstu govori o škakljivoj temi rodne ravnopravnosti, gde svaka kritika dženderizma i radikalnog feminizma može da izazove lov na veštice, podmetanje stereotipa i izazivanje predrasuda protiv onoga ko se drznuo da dirne u to osinje gnezdo, vaš autor će izneti sledeće stavove: smatram da su radikalni feminizam i mačizam dve strane jedne medalje. Na jednoj strani te medalje hegemonije nalaze se muška hegemonija i mizoginija, a na drugoj ženska hegemonija i mizandrija. To ne znači da su u praksi mizoginija i mizandrija jednako rasprostranjene, nisu – mizoginija je rasprostranjenija.

ANATEMISANjE BENIGNE LEKTIRE
Pokrajinski zavod za ravnopravnost polova nedavno je objavio studiju (uputnica 1) radikalne feministkinje dr Jelene Stefanović pod nazivom Svilena koža i pileće srce – rodni stereotipi u romanima iz lektire za osnovnu školu (misli se na lektiru za đake od petog do osmog razreda). Zavod je državni organ čiji je zadatak da se bavi ravnopravnošću polova, a ne da objavljuje studije koje se zalažu za zabranu klasične školske lektire. Nisam uveren da je u Zavodu bilo ko pročitao studiju Jelene Stefanović. Studija je skraćena verzija doktorata gđe Stefanović (uputnica 2).

Malotiražni list Danas (tiraž 4000) je u svom vikend izdanju od 1. decembra 2018. objavio prikaz pomenute studije pod nazivom Feminističko čitanje lektire (uputnica 3). Ova studija sa stanovišta radikalnog feminizma kritikuje i pogrešno tumači šest nespornih romana za lektiru (kurzivom su obeležene stereotipne etikete koje je autorka dodelila delima): 1. Beli gospodar: Robinson Kruso, Danijel Defo;  2. Normativna muškost: Doživljaji Toma Sojera, Mark Tven; 3. Gnev očeva:

Hajduci, Branislav Nušić; 4. Patrijarhalno-ratnički model rodnih uloga: Hajduk Stanko, Janko Veselinović; 5. Tradicionalni naspram emancipatorskog modela ženskosti: Pop Ćira i pop Spira, Stevan Sremac; 6. Metaforična ženskost: Mali Princ, Antoan de Sent Egziperi.

U biografiji autorke stoji: ,,Jelena Stefanović rođena je 1969. godine u Užicu. Završila je Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu na grupi za srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću. Doktorirala je na Rodnim studijama Univerziteta u Novom Sadu (Rodni stereotipi u romanima lektire drugog ciklusa osnovne škole). Ima bogato nastavničko iskustvo, a radila je i u Ministarstvu prosvete kao savetnica za školsko razvojno planiranje. Od 1997. godine vodi programe stručnog usavršavanja nastavnika/ca, a od 2001. godine različitim ciljnim grupama drži seminare iz oblasti rodne ravnopravnosti. Trenutno je zaposlena u gimnaziji „Kreativno pero“ i baletskoj školi „Lujo Davičo“ u Beogradu. Objavljuje stručne i naučne radove iz književnosti i metodike nastave književnosti, a posebno je zanima uvođenje rodne perspektive u obrazovanje“.

Doktorska disertacija gospođe Stefanović dodatno napada još sedam velikih dela iz dopunske lektire (kurzivom su obeležene stereotipne etikete koje je autorka dodelila delima): 1. Alfa mužjak: Glas divljine, Džek London; 2. Maskulini model zaštitnika: Kroz pustinju i prašumu, Henrik Sjenkjevič; 3. Dokazivanje muškosti: Dečaci Pavlove ulice, Ferenc Molnar; 4. Idealno žensko u hajdučkoj družini: Orlovi rano lete, Branko Ćopić; 5. Osetljivi seksista: Lovac u žitu, Džerom Dejvid Selindžer; 6. Neporažena muškost: Starac i more, Ernest Hemingvej; 7. Kliše muškosti: Atlantida, Dejvid Gibins.

Već i sami stereotipni naslovi poglavlja iz studije i doktorata, dati pre naziva dela (kurziv), svedoče o feminističkom slepilu autorke, odnosno o njenom robovanju predrasudama i stereotipima koje širi radikalni feminizam (gender feminism – džender feminizam – dženderizam). Autorka u svojoj studiji i doktoratu „optužuje“ autore ovih dela, velikane domaće i strane književnosti – Branislava Nušića, Stevana Sremca, Branka Ćopića, Janka Veselinovića, Ernesta Hemingveja, Marka Tvena, Antoana de Sent Egziperija, Džeka Londona, Henrika Sjenkjeviča, Danijela Defoa, Ferenca Molnara, Džeroma Dejvida Selindžera i Dejvida Gibinsa da su ženomrsci, da su im dela mizogina, da šire negativne stereotipe o ženama, da nameću prevaziđene rodne modele i doprinose održavanju polne neravnopravnosti. Optužuje ih da ne cene žene, da ih obezvređuju i da nameću mušku hegemoniju. Autorka na isti način optužuje i srpski školski sistem u kome radi. Međutim, autorka još dodatno optužuje srpsko školstvo, odnosno svoju zemlju Srbiju, tvrdnjom da je pomenuta lektira u suprotnosti sa zadatkom nastave srpskog jezika, u suprotnosti sa nastavnim planom i programom, i da se učenice i učenici ne vaspitavaju u srpskim školama za život i rad u duhu humanizma, istinoljubivosti, solidarnosti i drugih moralnih vrednosti – već suprotno tome. Autorka se zalaže za potpunu reviziju lektire u Srbiji.

LOVE ME T(G)ENDER
Osnovna manjkavost studije Jelene Stefanović se sastoji u tome što autorka temi pristupa sa stanovišta radikalnog feminizma, koje je u neskladu sa naučnim postulatima, u ovom slučaju književnosti, biologije, genetike i evolucione biologije. Dženderizam je pseudonauka, jednako kao što je to bila eugenika pre sto godina. Da se podsetimo, lažna nauka – eugenika, u prve tri decenije 20. veka smatrana je za pravu nauku, pre svega u SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu, dok su nehumane metode eugenike (npr. prisilne sterilizacije „nepodobnih“) široko primenjivane u te dve države. Eugeniku je na kraju preuzela nacistička Nemačka – posledice su poznate (sterilizacije, eutanazije, gasne komore, konclogori, holokaust).

Potpuno je metodološki neprihvatljivo i lišeno naučnog osnova da autorka primenjuje standarde radikalnog feminizma na književna dela, od kojih su neka nastala i pre više stotina godina – Robinzon Kruso (1719), Doživljaji Toma Sojera (1876), Hajduci (1934), Hajduk Stanko (1896), Pop Ćira i pop Spira (1898), Mali Princ (1943). U tim vremenima nije postojala ni ravnopravnost polova, a kamoli rodna ravnopravnost, pa se ne mogu sa tog stanovišta osuđivati pomenuta dela i autori. Kada bi osuđujući i pristrasan metod Jelene Stefanović primenili, na primer, na dela i autore iz doba antike, od tih dela ne bi ostao kamen na kamenu, zbog toga što je u vreme kada su ta dela nastajala vladao robovlasnički sistem, u kome nisu postojala ni najosnovnija ljudska prava. Uz to, u doba antike seksualna zloupotreba dece nije prepoznavana i osuđivana kao danas. Pseudonauku često karakteriše upotreba nejasnih, kontradiktornih, preuveličanih ili nedokazivih tvrdnji, preterano oslanjanje na potvrdu umesto na ozbiljne pokušaje opovrgavanja, nedostatak otvorenosti ka proceni drugih stručnjaka, kao i opšti nedostatak sistematičnih procesa za racionalni razvoj teorija.

Promocija knjige „Svilena koža i pileće srce” dr Jelene Stefanović u Kreativnom peru (foto: Kreativno pero)

Pogledajmo šta o tome kaže profesor Antonić u knjizi Iskušenja radikalnog feminizma (klikom na link sa uputnice 4 ispod ovog teksta možete pročitati celo delo):

Radikalni feminizam, sa svojom koncepcijom o zlom sistemu, nije samo epistemološki nedovoljno potkrepljena teorija. On je i socijalno prilično agresivno učenje. Naime, rodne feministkinje ne samo da plediraju da govore u ime jedne polovine ljudskog roda (na ovu pretenziju ukazuje i Gizela Bok, 2005: 375), već kao da bi želele da i toj polovini čovečanstva propišu šta tačno treba da radi, u šta treba da veruje i koje vrednosti treba da ima. Jer, rodne feministkinje, kao što smo videli u prethodnim poglavljima, u osnovi tvrde da bolje od ostalih žena znaju šta su njihovi stvarni interesi, kakva treba da budu njihova „autentična“ osećanja i kojim preferencijama treba da teže. Reč je, jednostavno, o „doktrini da su žene socijalizovane da žele stvari za koje rodne feministkinje veruju da ih ne treba želeti“ (Sommers, 1994: 257), odnosno o stanovištu da sa „masama naizgled slobodnih žena neko tajnovito manipuliše“ (Sommers, 1994: 229). Feministkinje tretiraju žene kao „rđavo podizanu decu čije se štetne želje i nezreli izbori moraju odbiti“ (Sommers, 1994: 257). One i priželjkuju „autoritarne mere kako bi zaštitile žene od pogrešnih vrednosti i preferencija koje su im usadili ’gospodari patrijarhalnog društva’“ (Sommers, 1994: 257). U krajnjoj liniji, rodne feministkinje zahtevaju da „žene, baš kao i muškarci, moraju jednoga dana da budu radikalno rekonstruisane“, odnosno „deprogramirane“(Sommers, 1994: 257;258)“.

U Danasovom prikazu studije Jelene Stefanović stoji: „Autorka ukazuje na rodne stereotipe prisutne u građenju likova (…) čime se devojčice uče da prihvate svoju podređenost. Na ovaj način, kroz nastavni program, škola reprodukuje prevaziđene rodne modele i doprinosi održavanju rodne neravnopravnosti. Posebno je zanimljivo autorkino tumačenje odnosa prema ženi i ljubavi u romanu Mali Princ, pošto se ovaj roman najčešće predstavlja kao mudra knjiga o ljubavi, a autorka tvrdi kako je Egziperijeva odnos prema ženi u ovom romanu mizogin, a predstava o ljubavi pogrešna i opasna“.

Gospođa Stefanović u svojoj studiji kaže: „U romanima iz lektire dominira muška pripovedna perspektiva, muški pogled na svet. Ženski glas i žensko iskustvo ne čuju se, čime se pokazuje da nisu dovoljno vredni. Lektira potvrđuje stav da uprkos decenijskim kontinuiranim naporima feminističkih aktivistkinja, i dalje živimo u svetu koji je definisan kroz muške predstave, probleme i iskustva, a naša istorija je zapravo monolitna istorija muške hegemonije (…). Na osnovu dobijenih rezultata može se tvrditi da romani za drugi ciklus obrazovanja reprodukuju rodne stereotipe, odnosno da devojčicama i dečacima starijeg osnovnoškolskog uzrasta nude prevaziđene modele rodnih uloga i rodnih odnosa, u kojima muški likovi zauzimaju dominantnu, a ženski podređenu poziciju, što je u suprotnosti sa zadatkom nastave srpskog jezika, navedenim u nastavnom planu i programu, da se učenice i učenici vaspitaju za život i rad u duhu humanizma, istinoljubivosti, solidarnosti i drugih moralnih vrednosti. U skladu sa tim, nameće se zaključak o nedostacima lektire kao svojevrsnog kanona, odnosno potrebi revizije tog kanona (…)“. Radikalna feministkinja dr Jelena Stefanović traži da: „1. rodna ravnopravnost bude navedena među ciljevima i zadacima nastavnog predmeta srpski jezik; 2. sadržaj programa bude rodno osetljiv; 3. udžbenici za predmet srpski jezik budu rodno osetljivi; 4. nastavnice i nastavnici srpskog jezika imaju obuke na temu rodne ravnopravnosti; 5. postoji sistem praćenja i vrednovanja uvođenja rodne perspektive u nastavu srpskog jezika”.

Problem je kada neko osporava nešto što je nesporno dobro zbog svojih predrasuda. Problem je kada ta osporavanja i predrasude objavi izdavač koji je istovremeno i državni organ. Dobro je što postoji Pokrajinski zavod za ravnopravnost polova. Dobra su sva zalaganja za polnu ravnopravnost. Loše je kada se objavljuju studije sumnjivog kvaliteta, nastale kao izraz ličnih predrasuda zaogrnutih u zalaganje ne za polnu ravnopravnost, već kontroverznu rodnu ravnopravnost. Problem je kada feminističko slepilo ospori ono što je nesporno, a to su u ovom slučaju dela svetske i domaće književnosti. Problem je kada neko sabira „babe i žabe“ i kada pod lupu neproverenih i spornih normi savremenog radikalnog feminizma podvodi dela književnih velikana. Loše je kada feminizam, makar i radikalni, počne da podseća na ideologiju koja je zabranjivala i spaljivala knjige, ili utirala put tome.

Radikalni feminizam je vešto prikrivena mržnja prema muškarcima – mizandrija (zamaskirana borbom za ravnopravnost polova). Još uvek postoji i dobar alibi za tu mržnju. Muškarci su vekovima nasilno nametali ženama neravnopravnost, uglavnom zloupotrebljavajući svoju fizičku snagu i agresivnost. Međutim, ne može se jedno strašno vekovno nasilje nad ženama ispravljati uvođenjem novih, uzvratnih nepravdi i mizandrije. Prodornost radikalnog feminizma i dženderizma se sastoji u tome što su zamaskirani i predstavljeni kao zalaganje za polnu ravnopravnost, koja još uvek nije uspostavljena svuda u svetu. I onda da vidimo tog „junačkog sina“ koji će imati nešto protiv dženderizma!

Članice radikalno-feminističke grupe Femen polivaju vodom belgijskog nadbiskupa Andrea Jozefa Leonarda u katoličkoj katedrali u Briselu, 23. arpil 2013.

Pogledajmo šta o tome kaže profesor Antonić u knjizi Iskušenja radikalnog feminizma:

 „Ako bismo želeli da budemo cinični, kao Somersova, mogli bismo da kažemo da radikalne feministkinje za sada, na sreću, još ne traže logore za prevaspitavanje žena i muškaraca sa patrijarhalnom svešću (Sommers, 1994: 259). One „samo“ hoće da preuzmu celokupni sistem vaspitanja – i u školi i u porodici – i tako „usade“ neke druge vrednosti u nova pokolenja žena (i muškaraca). One „samo“ hoće „drugačije društvo“ u kom, kako ironiše Somersova, vladaju „legije Velikih sestara, kojima je država dala moć da zabrane svakoj ženi, koja želi da se uda i ostane kod kuće sa decom, da ostvari svoje zamisli“ (Sommers, 1994: 257). U slučaju prve ambicije, to je „neprihvatljivo patroniziranje“ (Sommers, 1994: 260) u kojem se nedokazani paternalizam nad ženama – barem kada je reč o savremenim evropskim i američkim društvima – hoće ispraviti uvođenjem nesumnjivog paternalizma „elite feministkinja“ i nad ženama i nad muškarcima (McElroy, 2002a: 21). U slučaju druge ambicije, reč je o zalaganju za jačanje autoritarnih i birokratskih elemenata moderne države. I zbog jednog i zbog drugog, rodni feminizam je u opasnosti da neće moći da zadrži epitet humanističke i demokratske socijalne doktrine. Zbog ozbiljnih metodoloških i konceptualnih nedostataka – kritikovanih u tri prethodna poglavlja – on teško da može sačuvati epitet naučne teorije“.

DEFINICIJE – ZNAČENjA
Uobičajena i „politički korektna“ definicija rodne ravnopravnosti glasi: „Rodna ravnopravnost (takođe ravnopravnost polova ili jednakost polova) je načelo socijalne filozofije koje po užoj definiciji podrazumeva jednakost muškaraca i žena u društvenom i političkom životu. Načelo rodne ravnopravnosti i nediskriminacije po užoj definiciji je jedno od temeljnih ljudskih prava“. Šira definicija, po Evropskoj povelji o rodnoj ravnopravnosti, kaže: „Rodna ravnopravnost pretpostavlja da u jednom društvu, zajednici ili organizaciji postoje jednake mogućnosti za žene, muškarce i osobe drugačijih rodnih identiteta da doprinesu kulturnom, političkom, ekonomskom i socijalnom napretku, kao i da imaju jednake mogućnosti da uživaju sve koristi i dobrobiti od napretka jedne zajednice”. Iz uobičajene i „politički korektne“ definicije rodne ravnopravnosti se vidi da je to samo nametnuti sinonim za polnu ravnopravnost. Iz šire definicije postaje jasno i zbog čega se nameće taj sinonim – zapadni establišment smatra da su „osobe drugačijih rodnih identiteta“, posebni polovi, odnosno rodovi.

U srpskohrvatsko-engleskom rečniku Morton Benson („Prosveta“, Beograd, 1989) stoji:

rod, roda, rodovi: 1. sex (see: pol III) 2. (gram.) gendermuški (ženski, srednji) ~ masculine (feminine, neuter) gender; kojeg je roda ova imenica?  of which gender is this noun? 3. family; relative; biti rod nekome“…itd.  Kao što vidimo reč „rod“ je i sinonim za reč „pol“. To smo znali. Čuli smo i za rodove u gramatici. Postoje i rodovi u klasifikacijama flore i faune.  U Velikom rečniku stranih reči i izraza (Klajn, Šipka, „Prometej“, Novi Sad, 2007) stoji: ,,-gen (lat. genus: rod, pleme, vrsta, prema grč. genos) kao drugi deo složenice znači „vezan poreklom“, „koji potiče od“, itd. Mizoginija (starogrčki: μισογυνία) je mržnja prema ženskom polu. Reč potiče od grčkih reči μῖσος (misos/mržnja) i γυνή (gynē/žena). Mizandrija (starogrčki: μισανδρία) je mržnja prema muškom polu. Reč potiče od grčkih reči μῖσος (misos/mržnja) i ἀνδρός (andros/čovek).

Radikalne feministkinje pod pojmom rod – džender (gender) podrazumevaju samo društveni sklop ženskosti i muškosti (u stvari um), odvojen od pojma pol (sex), za koji smatraju da se odnosi isključivo na anatomske, biološke i fiziološke karakteristike žena i muškaraca. Ovakav stav je pogrešan i zbog toga što je dualistički, što strogo odvaja društveni (kulturološki) sklop (um) od telesnosti (biofiziologija). Ispravan pristup podrazumeva neodvojivost, jedinstvo uma i tela, jedinstvo društvenog sklopa sa biofiziološkim. Sa stanovišta dva pola (izvan nazora radikalnog feminizma), pojam „rod“ je potpun višak, zbog toga što je istovetan sa pojmom „pol“(nije šija, nego vrat). Druga velika greška je to što dženderizam mnogobrojne prirodne razlike žena i muškaraca (evolucione, genetske) izvan onih telesnih, proglašava kulturološkim, promenjivim i prikazuje ih kao produkt represivnog sistema patrijarhalne dominacije muškaraca nad ženama  („hegemonijski maskulinitet“). Rodna ravnopravnost je istovetna polnoj ravnopravnosti. Međutim, suština problema je u tome što zastupnici „vrlog novog sveta“, oni koji bi da ponište polove, da ponište žensku i mušku prirodu, smatraju da ne postoje samo dva roda – muški i ženski, i smatraju da ne postoje samo dva pola – muški i ženski, već više polova i više rodova. Ukratko, oni smatraju da su podgrupe LGBTIKu zajednice, svaka ponaosob ( „L“-„G“-„B“-„T“-„I“ -„Ku“), posebni polovi i rodovi, odvojeni od ženskog i muškog (LGBTIQ – inicijali predstavljaju – lesbian, gay, bisexual, transgender, intersex, queer; odnosno lezbejke, gej, biseksualne, transrodne, interseks i kvir osobe – kvir u engleskom znači čudan). To potvrđuje i citat iz Evropske povelje o rodnoj ravnopravnosti: „Rodna ravnopravnost pretpostavlja da u jednom društvu, zajednici ili organizaciji postoje jednake mogućnosti za žene, muškarce i osobe drugačijih rodnih identiteta“. Takođe to potvrđuje i geneza radikalno feminističkog pojma džender.

Pre upoznavanja sa genezom pojma džender, suprotstavimo stavovima autorke citat iz knjige Iskušenja radikalnog feminizma profesora Antonića.

„Osnovne razlike u nekim obrascima ponašanja, ukusima ili emocijama između muškaraca i žena najverovatnije svoj koren imaju u prirodnim razlikama nastalim tokom procesa biološke evolucije (Pinker 2002; Buss, 2005; Sax, 2005). Kao što pokazuju istraživanja (Swim 1994; Beutel and Marini 1995; Eagly 1995; Baron-Cohen 2007), većina popularnih predstava o razlikama u sklonostima i ponašanjima žena i muškaraca – koje feministkinje često diskvalifikuju kao „polne stereotipe“ – u osnovi nije netačna. Muškarci su, u poređenju sa ženama, nešto nasilniji, borbeniji, skloniji riziku, zainteresovaniji za usputni seks, dok su žene, u poređenju s muškarcima, nešto osećajnije, brižnije, sklonije stabilnosti i zainteresovanije za decu i porodicu. Te razlike se, međutim, u braku i porodici harmonično nadopunjuju, čineći da spoj muškarca i žene bude funkcionalna celina, viša od njenih sastavnih delova.

Iz ovog ugla posmatrano, jači osećaj žena za staranje o drugima – koji svoju evolutivnu osnovicu ima u nešto većoj specifičnoj brižnosti za decu i porodicu (vidi četvrtu glavu) – može objasniti njihovo veće interesovanje za zanimanja kao što su vaspitačica, socijalna radnica ili medicinska sestra. Za razliku od njih, muškarci – koji su, po evolucionistima, stotinama hiljada godina bili prvenstveno lovci – pokazuju veće interesovanje za „borbena“ zanimanja, kao što su preduzetnik, policajac ili taksista. Takođe, veća sklonost žena ka sigurnosti, miru i postojanosti – neophodna za odgajanje dece – upućuje žene na to da i u okviru istih zanimanja češće biraju sigurnije i mirnije poslove koji podrazumevaju manje stresa, niži stepen takmičarske agresivnosti, manje putovanja i odsustvovanja od kuće (Epstein, 2002: 38–39)“.

NASTANAK POJMA „RODNO“(GENDER)
Gospođa Stefanović na strani 21. (u fusnoti) studije, govori o nastanku pojma „rod” i „rodno“ i kaže:

Pojam rod u nauku uvode psiholog Robert Stoler (Robert Stoller) i endokrinolog Džon Mani (John Money) pedesetih godina XX veka. Mani se bavio razvrstavanjem dvopolno rođene dece, dok je Stoler proučavao psihologiju hermafrodita i trans-seksualaca (Radulović 2009: 51–52). Stoler je utvrdio da rod ima veći značaj za razvoj i svest jedinke o sebi, a od njegovih istraživanja pošla je feministička teoretičarka Kejt Milet (Kate Millet), koja je ovaj pojam uvela u feminološka istraživanja“.

O (ne)kvalitetu studije svedoči činjenica da autorka uopšte nije proverila pogrešne navode o Stoleru i Maniju, koje je verovatno preuzela „kopi-pejst“ metodom iz nekog izvora. Time je radikalna feministkinja koja je doktorirala na „rodnim studijama“, pokazala da uopšte ne poznaje tri „roditelja“ feminističkih pojmova rod, rodno, rodna ravnopravnost. Dovoljno je bilo da na internet pretraživaču proveri ova tri imena i pogleda kredibilne odrednice na Vikipediji na engleskom. Koje netačnosti stoje u studiji Jelene Stefanović?

Džon Mani nije bio endokrinolog, već psiholog i seksolog (vidi uputnicu 5.). Endokrinolog i pedijatar je bio Manijev kolega, Klod Mižon, saradnik iz bolnice Džons Hopkins. Džon Mani je bio kontroverzna ličnost, umešana u mnogobrojne skandale. Prvo, na osnovu svojih sumnjivih istraživanja, savetovao je mnogobrojne roditelje da svoju decu sa anomalijama ili povredama polnih organa podvrgnu operacijama promene pola. Čuven je slučaj Dejvida Rajmera, Manijevog pacijenta, kome je, dok je bio beba, lekar pri obrezivanju greškom odsekao penis. Mani je roditeljima savetovao promenu pola, iako je Rajmer rođen kao zdrav dečak. Rajmer se ubio u 38. godini života, nesrećan zbog promene pola (živeo je kao Brenda). Dve godine ranije ubio se i njegov brat blizanac koji nije promenio pol. Roditelji su krivili Manija za nesreću njihovih sinova. Uz to, Manija je optužilo Udruženje interseksualaca Severne Amerike (Intersex society of Northern America) da je lagao i prikrivao neuspehe procedura koje je predlagao kao deo lečenja (uputnica 6.) i da su, uz prikrivanje neuspeha, obavljene hiljade operacija promene pola nad decom (objašnjenje – interseksualne osobe su osobe rođene sa anomalijama polnih organa).

Takođe, Džon Mani je imao izvitoperene i blagonaklone stavove spram pedofilije, tj. opravdavao je pedofiliju time što je tvrdio da postoje dve vrste pedofilije – ljubavna pedofilija i sadistička pedofilija (sam je skovao te izraze). Smatrao je da „ljubavna pedofilija“ nije za osudu i da nije patologija!? To je čovek koji je skovao socijalni pojam – džender, tj. rod i rodno, i uveo ih u upotrebu. U jednom intervjuu Džon Mani, otac dženderizma, je doslovno izjavio: ,,Kada bih video slučaj u kome je desetogodišnjeg ili jedanaestogodišnjeg dečaka snažno erotski privukao muškarac od dvadeset ili trideset, i ako je njihov odnos potpuno uzajaman, i ako je veza istinski potpuno uzajamna… tada to ne bih nazvao patološkim u bilo kom pogledu“. Grozno! I to je otac „rodne ravnopravnosti“ – propagator i branitelj pedofilije!

Robert Stoler uopšte nije bio psiholog, već psihijatar (uputnica 7). On je izučavao seksualnost, seksualne perverzije i probleme polnog identiteta, prevashodno transseksualnost. Kejt Milet, „majka“ rodnog feminizma, je bila radikalna feministkinja (uputnica 8) Bila je biseksualka i lezbejka, sa dijagnozom manične depresije (bipolarni poremećaj). Više puta je pokušala samoubistvo. Umrla je prirodnom smrću prošle godine, oplakana od svoje supruge i mnogobrojnih radikalnih feministkinja.

 

(NASTAVIĆE SE)

 

UPUTNICE:
1.https://ravnopravnost.org.rs/wp-content/uploads/2017/12/Svilena-koza-i-pilece-srce-web.pdf

2. https://bit.ly/2URoygl

3.https://www.danas.rs/nedelja/feministicko-citanje-lektire/

4.https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:2783/bdef:Content/get

5.https://en.wikipedia.org/wiki/John_Money

6.http://www.isna.org/faq/reimer

7.https://en.wikipedia.org/wiki/Robert_Stoller

8.https://en.wikipedia.org/wiki/Kate_Millett

 

*Nebojša Bakarec je politički analitičar i odbornik Srpske napredne stranke u Skupštini grada Beograda. Ekskluzivno za Novi Standard. 

 

Napomena: U tekstu su izneti lični stavovi autora koji ne moraju nužno odražavati stavove redakcije Novog Standarda

 

Izvor Novi Standard