Osvrt na feministički koncept rodne ravnopravnosti (2)

Jelena Stefanović svoju radikalno feminističku mizandričnu džender doktrinu pretpostavlja zdravom razumu

Do čega sve mogu da dovedu radikalni feministički stavovi (revizija lektire, uvođenje dženderizma u sve pore školstva i nastavnih programa, nametanje nenaučnih, pogrešnih, radikalnih feminističkih stereotipa i predrasuda deci i mladima, počev od osnovne škole, itd)?

Jedan primer, nastao iz drugačijih revizionističkih pobuda možda daje odgovor? Radi se o nakaradnom prekrajanju istorije u Crnoj Gori, o obespravljivanju Srba i SPC, sve u cilju stvaranja nove nacije i novog jezika, jačanja krhke državnosti i lečenja kompleksa niže vrednosti. Trinaest godina posle sticanja nezavisnosti, u Crnoj Gori je iz lektire izbačena većina srpskih književnika, ali i pisci drugih (nepodobnih nacija): Aleksa Šantić, Jovan Jovanović Zmaj, Branko Radičević, Desanka Maksimović, Sergej Jesenjin,  Dobrica Ćosić, Mira Alečković, Ljubivoje Ršumović, Mihailo Lalić, Oskar Davičo, Borislav Pekić, Milovan Glišić, Stevan Sremac, Janko Veselinović, Ljubomir Nenadović, i mnogi drugi velikani književnosti, a umesto njih ubačeni su nevažni ili anonimni autori: Andrej Nikolaidis, Jevrem Brković, Husein Bašić, Avdo Međedović, Esad Mekuli, Musa Ćazim Ćatović, Sunčana Škrinjarić, Kemal Coco, Šimo Ešić, Vojislav Vulanović, Branko Banjević, Dragana Kršenković, Šukrija Pandžo, Blaga Žurić, Kemal Musić, Hasnija Muratagić-Tuna, Safet Hadrović, Ibrahim Hadžić, Azem Zaimović, Nazmi Rahmani, Zuvdija Hodžić, Fehim Kajević.

Ono što je doskora izgledalo neverovatno, a pogotovo 2005. godine, sada se događa u Crnoj Gori, na više frontova. Slično se može dogoditi i lektiri u Srbiji, kroz izvesno vreme, ukoliko budemo slušali ostrašćene feministkinje.  Da li nešto slično želi gđa Jelena Stafanović? Očigledno. Ona priprema teren za izbacivanje iz lektire „rodno nepodobnih“ autora koje je navela u svom doktoratu. Set lektire je ograničen. Ako nešto želite da ubacite, morate isto toliko da izbacite. Gospođa Stefanović otvoreno kaže da u lektiru treba ubaciti veći broj dela čiji su autori žene, i čiji su glavni likovi ženskog pola. Opet se radi o veštačkom nametanju kvota koje su tako drage agresivnim feministkinjama. Nije važan kvalitet, nije važna suština, važna je forma, važna je statistička jednakost. Naravno da je jasno da gđa Stefanović želi i zabranu i stigmatizovanje mnogih drugih, mnogo više „rodno nepodobnih“ dela – poput npr. Svetog pisma, epskih narodnih pesama, itd – zbog toga što nisu u duhu militantnog feminizma, dženderizma i rodne ravnopravnosti. Tome u prilog govori i skandal koji je gđa Stefanović izavala 2015. u školi u kojoj predaje. O čemu se radi?

Mediji su 20. oktobra 2015., izvestili o skandalu koji je na svom času u privatnoj osnovnoj školi „Kreativno pero“  izazvala Jelena Stefanović. Citat iz medija (uputnica 9): Naslov:“SKANDALOZNI STAVOVI NASTAVNICE: Zaustavite rađanje dece, čovečanstvo treba da nestane!“. Podnaslov.“Jelena Stefanović u OŠ „Kreativno pero“ učenicima govorila da su ljudi zlo jer uništavaju prirodu i da je Bibliju napisao muškarac da bi vređao ženu“. Sadržaj teksta:

„BEOGRAD – U privatnoj osnovnoj školi „Kreativno pero“ u Beogradu dogodio se pravi skandal. Kako tvrde roditelji dece koja pohađaju ovu prestižnu školu, u kojoj godišnja školarina iznosi od 6.500 do 9.500 evra, nastavnica srpskog jezika Jelena Stefanović iznela je na času odeljenske nastave svoje šokantne stavove. – Stefanovićeva je učenicima sedmog razreda bukvalno govorila da bi „bila presrećna da ima sina koji bi joj saopštio da je gej“, zatim da je „Bibliju pisao muškarac da bi vređao ženu“, ali je vrhunac bila njena tvrdnja da „deca ne treba da se rađaju da bi nestalo čovečanstvo jer čovek uništava prirodu“. Kada su to deca ispričala roditeljima, oni su ostali u šoku zbog ovakvog nametanja stavova – priča sagovornik Kurira. U Ministarstvu prosvete povodom ovog slučaja kažu da je predstavka prosleđena gradskoj prosvetnoj inspekciji“.

Jedan od dečijih kostima tokom proslave ,,Helouvina” (Noć veštica) u osnovnoj školi “Kreativno pero” , 31. oktobar 2018. godine (foto: kreativnopero.com)

Taj medij je tim povodom preneo i izjavu psihologa Branke Tišme: “Psiholog Branka Tišma kaže da je takvo nametanje ličnih stavova naročito opasno kad se sprovodi nad decom u osetljivom uzrastu od 13 i 14 godina: – Nije važno da li je reč o privatnoj ili državnoj školi, takvo izražavanje ličnih stavova i vršenje pritiska na decu je, najblaže rečeno, neprihvatljivo. Naročito je opasno što nastavnica deci u pubertetu na takav način govori o osetljivim pitanjima polne identifikacije i rodnih uloga. Deci treba pružiti priliku da prave lične izbore i, što je još važnije, učiti ih toleranciji“.

„HEGEMONI MASKULINITET“ NA DELU
Na slabo posećenoj (dvadesetak osoba) promociji studije dr. Jelene Stefanović 29. novembra 2018, autorka je, između ostalog, rekla: (…) ,,Budući da je u pitanju lektira, sve ovo se može nazvati rodnim slepilom, odnosno strukturalnom diskriminacijom, ali bih ja to jednostavno nazvala nepravdom“ (uputnica 10). Analizi književnih dela autorka Stefanović pristupa potpuno pristrasno. Ona potpuno pogrešno tumači književna dela kroz prizmu svoje radikalne feminističke džender doktrine. Jednostavno rečeno Jelena Stefanović poredi neuporedivo. Između ostalog, ona mehanički broji određene karakteristike dela i na osnovu toga izvlači pogrešne i smešne zaključke.

Citiram: „U Egziperijevom romanu Mali Princ kaže se da nikad ne treba slušati ruže/žene. Gotovo svi ženski likovi plaču, čime se potvrđuje stereotip o tome da su žene emotivne. Pošto je plakanje česta reakcija ženskih likova u teškim situacijama, ovim se ukazuje i na njihovu bespomoćnost. S druge strane, muški likovi retko plaču, a i tada se u komentarima naratora ili drugih likova ukazuje na to da plakanje ne priliči dečacima/muškarcima (…) U romanima se pojavljuju različite vrste nasilja. Fizičko kažnjavanje dečaka u porodici i školi, kao i vršnjačko nasilje, predstavljeni su u romanima iz lektire kao deo odrastanja. Na ovaj način lektira ohrabruje agresivnost kod učenika (…).U okviru proučavanja rodnih stereotipa u romanima iz lektire, primećeno je da su glavni muški likovi najčešće predstavnici normativnog ili hegemonog maskuliniteta, odnosno idealne muškosti (Robinson, Tom Sojer)“. Autorka često „otkriva toplu vodu“ i osporava nesporno: “Glavni muški likovi, zahvaljujući svojim rodno stereotipnim osobinama i postupcima, dominantni su u odnosu na druge ženske i muške likove“. Ova primedba može biti upućena većini književnih dela, stoga je besmislena.

Suprotstavimo ovim stavovima dva citata iz knjige Iskušenja radikalnog feminizma profesora Antonića: „Jedina razlika između žena i muškaraca koju feministkinje priznaju jeste telesna (anatomska i fiziološka) razlika. One tvrde da su sve ostale razlike – i one u emocijama i one u ponašanjima – „društvene konstrukcije“. Zato feministkinje i insistiraju da se za muškarce i žene koristi reč „rod“ kao izraz društvenih korena razlikovanja, a ne „pol“ kao izraz bioloških osnova različitosti. (…) feministička konceptualna ekspanzija „roda“ i potiskivanje „pola“ u sferu puke biološke reprodukcije, prilično je pogrešna. Psihološka istraživanja, naime, pokazuju da muškarci i žene imaju različite opažajne i jezičke sposobnosti, kao i različite emocionalne matrice preko kojih doživljavaju okolinu i grade prioritete. Muškarci, u proseku, imaju bolje prostorne i mehaničke sposobnosti, a žene bolje verbalne sposobnosti (Somers, 2009). Žene su veštije u „vladanju prstima“, u „graforiji (službenička veština i efikasnost)“ ili „ideaforiji (brzina nadolaženja misli)“, dok su muškarci bolji u „strukturnoj vizualizaciji (trodimenzionalne zagonetke za tehničke probleme)“ (Durkin, 1978; Blagojević, 1991: 142). Žene pokazuju veće veštine u govoru i jeziku – tečnije govore, bolje pamte reči, bolje su im gramatičke konstrukcije i izgovor, dva do četiri puta ređe mucaju itd. (Geary, 2002b: 42). Takođe, žene bolje tumače izraze lica, govor tela, ton u glasu, a muškarci bolje prepoznaju ljutinu drugog muškarca (Geary, 2002b: 43)”.

“Pojedina antropološka istraživanja pokazuju da su muškarci, tokom istorije i u različitim društvima, vršili sledeće poslove: (1) one koji uključuju veću snagu i izdržljivost, (2) one koji su opasniji ili rizičniji, (3) one koje nije lako prekinuti, (4) one koji zahtevaju visoke nivoe veštine i obuke, (5) one koji zahtevaju duge vremenske periode odsustva iz domaćinstva (Parker and Parker 1979; prema Škorić, 2010b). Žene su, sa druge strane, radije obavljale poslove za koje je potrebno manje snage, manje rizika, kraće udaljavanje od kuće, i one koje je lakše na neko vreme ostaviti, da bi im se docnije mogle vratiti. Očigledno da takvi obrasci ponašanja imaju veze sa različitom reproduktivnom ulogom žena i muškaraca, što znači da imaju jasnu biološku (evolutivnu) osnovu (Škorić,2010b)“.

Autorka sa stanovišta rodne ravnopravnosti vivisecira „Robinzona Krusoa“ (u studiji) i Starca i more (u doktoratu), književna dela u kojima uopšte nema ženskih likova!? Potpuna je besmislica kritikovati dva takva književna dela sa pomenutog feminističkog stanovišta. Sasvim je sigurno da ta dva autora, ili bilo koji drugi, čije delo ne sadrži ženske likove, nisu svoja dela koncipirali na određeni način zbog toga da bi vređali žene, već zbog kreativnog nadahnuća i slobode da pišu o čemu žele. Čitajući studiju i doktorat Jelene Stefanović, zaključujemo da su podobna samo ona književna dela koja imaju jednak ili približno jednak broj likova oba pola, i u kojima su žene prikazane na jednak način kao i muškarci. Autorka smatra i da je podoban samo onaj korpus lektire, u kome je polovina autora ženskog pola.

Promocija knjige „Svilena koža i pileće srce“ dr Jelene Stefanović u Kreativnom peru (foto: kreativnopero.com)

Autorka u svojim zaslepljenim analizama pojedinačnih dela niže zapanjujuće površne besmislice (npr.„bitna odlika hegemonog maskuliniteta jeste heteroseksualnost“). Hegemoni maskuliniteta takođe dišu, unose vodu i hranu, pa bi zbog toga mogli  (besmisleno) utvrditi da su disanje i unošenje vode i hrane „bitne odlike hegemonog maskuliniteta“. Načinom na koji kritikuje navodne predrasude i stereotipe u delima, autorka pokazuje kako sama robuje radikalno feminističkim predrasudama i stereotipima (mizandrija). Svoju pristrasnu vivisekciju romana autorka obavlja sa predanošću i sitničavošću onih koji večito traže dlaku u jajetu. Jelena Stefanović je opsednuta „hegemonijskim maskulinitetom“. Od svih šest autora lektire, gđa Stefanović najveću odbojnost pokazuje prema gorostasnom Nušiću. Njega optužuje da je sadista i da propagira nasilje nad decom („Ne samo da Nušić opravdava nasilje nad neposlušnom decom već, koristeći raznovrsna stilska sredstva, humoristički oblikuje prizore nasilja i poziva svoju čitalačku publiku da se smeje tim prizorima“). Uz to autorka Nušića etiketira kao ženomrsca koji koristi najniži tip komike. Gospođa Stefanović  optužuje Stevana Sremca da širi negativne stereotipe o ženama kao oličenjima zla! Egziperija takođe optužuje da je mizogin (ženomrzac) i da žene svodi na objekat. Svim autorima gđa Stefanović podmeće optužbe zasnovane na njenoj radikalnoj feminističkoj pristrasnosti.

„OBDUKCIJA“ ŽIVIH KNjIŽEVNIH DELA
Sada ćemo citirati neprihvatljive stavove gđe Stefanović o svakom od šest književnih dela. Slični stavovi stoje i u doktoratu, o još sedam dela književnosti.

O Robinzonu Krusou: “Robinzonov odlazak od kuće, od majke i veoma emotivnog oca, predstavlja raskid sa femininim, što je odlika hegemonog maskuliniteta. Robinzon samo kratko navodi da se, po povratku u Englesku, oženio, imao troje dece i da mu je žena umrla, što je, takođe, veoma važno jer je on u najvećem delu romana predstavljen kao aseksualan, a bitna odlika hegemonog maskuliniteta jeste heteroseksualnost. (…) Između ostalog, Robinzon je nezavisan, racionalan, ambiciozan, uporan, samopouzdan i ima neograničenu slobodu kretanja, što su sve rodno stereotipne muške osobine“.

O Doživljajima Toma Sojera: “Vršnjačko muško nasilje predstavljeno je u romanu kao uobičajen segment odrastanja, odnosno kao neophodan korak u uspostavljanju pravog muškog identiteta.(…) Približavanje naratorove i Tomove perspektive u opisivanju ovog događaja (narator naziva došljaka izdajnikom i dušmaninom), značajno doprinosi da se agresivnost prihvati kao poželjna muška osobina.(…) Međutim, dok se Tom divi Bekinom izgledu, Beki se divi Tomovom crtežu, čime se potvrđuje stereotip o tome da su žene privlačne zbog svog izgleda, a muškarci zbog svojih postignuća. (…) Iako je dijalog obojen humorom, pokazuje se da je nasilje nad „vešticama”, odnosno starim ženama koje te gledaju i gunđaju, dozvoljeno“.

Citirajmo sada profesora Antonića (Iskušenja radikalnog feminizma):

„Rekonstrukcija rodnih uloga preko sistema vaspitanja i obrazovanja najdalje je odmakla u SAD. Kristina Somers u svojoj knjizi „Rat protiv dečaka“ (Sommers, 2001) navodi da postoji čak i praksa kažnjavanja dečaka po pojedinim američkim obdaništima zbog igranja „žandara i lopova“, kako se ne bi razvijala „muška agresivnost“. Dečacima se brani i da trče i skaču za vreme odmora, kako se kod njih slučajno ne bi stvorio duh „militarizma“. Neposlušni dečaci tretiraju se, u osnovi, kao „defektne“ devojčice i prepisuje im se ritalin, lek za smirenje. Svako ponašanje koje liči na „muške rodne stereotipe“ i „seksualno uznemiravanje“ strogo se kažnjava. Petogodišnji dečaci, kako navodi Somersova, optužuju se za „rodni terorizam na igralištu“ (gendered terrorism on the playground) i kažnjavaju se za „seksualno uznemiravanje“ (sexual harassment) ako izazivački poljube drugaricu u obraz ili je u igri obore na zemlju (Sommers, 1994: 46; 2001)“.

Jelena Stefanović o Nušićevim Hajducima: „Hajduci u očima dečaka oličavaju hegemonijski maskulinitet – najviše vrednovan tip muškosti u društvu. (…) Koristeći najniži tip komike, uz mnogo uzvika (ah, ju, iju, pfuj), Nušić ovom mizoginom scenom ženske tuče hoće da nasmeje svoju čitalačku publiku. (…) Iako humoristički intonirani, stihovi ukazuju na ponavljanu igru kao način učenja rodnih uloga, kao i na prenesenu agresivnost, gde dečak izložen batinama u školskom i porodičnom okruženju, vaspitan u epskoj kulturi, svoju agresivnost ispoljava na lutki. (…) neprimerenost Nušićevih shvatanja u vezi sa korišćenjem batina kao vaspitnog metoda. (…) Međutim, nasilje nad decom nije prisutno u ovom romanu samo kao poslednja mera bespomoćnih roditelja. Ono postoji u porodici i školi, kao svakodnevna praksa i predstavlja vid društvene kontrole i sredstvo održavanja patrijarhata. (…) Ne samo da Nušić opravdava nasilje nad neposlušnom decom već, koristeći raznovrsna stilska sredstva, humoristički oblikuje prizore nasilja i poziva svoju čitalačku publiku da se smeje tim prizorima. (…) „Dečaci koji su brutalizirani i viktimizirani patrijarhatom mnogo češće postaju patrijarhalni nego što se tome odupru, oličavajući zlostavljačku patrijarhalnu muškost koju su nekad jasno prepoznavali kao zlu” (…). Nušić teži da scenu nasilja na drumu predstavi kao katarzičnu. Međutim, on svojim romanom zastupa ideologiju patrijarhata, potvrđujući ona pravila patrijarhata koja se smatraju najštetnijim za razvoj ličnosti: ‘Slepa poslušnost – osnova na kojoj počiva patrijarhat; gušenje svih emocija osim straha; uništavanje individualne snage volje; gušenje mišljenja kad god ono odstupa od načina razmišljanja figure autoriteta’ (…) U Nušićevom romanu Hajduci glavni likovi su muški. Rodni stereotipi prisutni su u karakterizaciji likova.”

Suprotstavimo ovim radikalno feminističkim stavovima o fizičkom kažnjavanju dece, uravnotežene stavove uglednog autora, psihoterapeuta, doktora Zorana Milivojevića. On je krajem 2014. godine, iznoseći svoj stručni stav povodom predloga novog Zakona o porodici, doživeo medijski linč i bio žrtva lova na veštice. Pomenuti predlog Zakona zabranjivao je svaki, pa i najblaži vid telesnog kažnjavanja dece. Milivojević je kritikovao taj stav Zakona i istakao da takav stav neopravdano izjednačava telesnu kaznu sa fizičkim zlostavljanjem dece, kome se i on protivi. Ovom prilikom, povodom napada gđe Stefanović na Branislava Nušića, citiraću sledeći Milivojevićev stav:“ U našoj kulturi roditelji tradicionalno pokazuju deci ljubav, a telesnu kaznu koriste kao jedan od prihvatljivih načina kažnjavanja. Zato je u našoj kulturi, u kojoj dve trećine roditelja koristi razumno telesno kažnjavanje, štetno menjati kulturni obrazac i u školama deci nametati da je telesno kažnjavanje od strane roditelja u stvari zlostavljanje i nasilje“.

Zoran Milivojević

Gospođi Stefanović ćemo suprotstaviti još jedan nesporni autoritet – profesora razvojne psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, dr Jovana Mirića. On je takođe govorio o Zakonu o porodici (uputnica 11.). Citiram: “Zakon kaže da je zabranjeno svakom roditelju/staratelju svako telesno kažnjavanje svakog deteta u svakoj mogućoj situaciji. Zakon je, dakle, formulisan na nivou apsoluta, kao apsolutna zabrana. Prvo, vaspitanje deteta korišćenjem telesne kazne postoji u ovoj sredini odavno (kao i u mnogim drugim sredinama). Samim dugim postojanjem ono ima legitimitet kao institucija. Drugo, sve što čovek čini ima i dobru i lošu stranu, ništa nije niti apsolutno dobro niti apsolutno loše. To znači da bi se, pored loših posledica primene telesne kazne, morale uzeti u obzir i loše posledice zabrane telesne kazne, kao i loše posledice drugih disciplinskih mera. Treće, korišćenje kazne je i moralno pitanje. Zamislimo roditelja koji je rešio da telesnu kaznu primeni samo u slučaju da dete namerno povredi drugo dete, odnosno da se koristi recipročnim kaznama umesto kaznama ispaštanja (naravno, razumno primerenih detetu). Reciprocitet, kao osnovni element racionalnosti i principijelnosti, njegovo je moralno-vrednosno i vaspitno opredeljenje. Može li država ili psiholog da mu to ospori a da ostane na terenu racionalnosti i principijelnosti (osim racionalnosti u relacijama sredstvo-cilj, kakvu imamo u dresuri)? Psiholog u ovom slučaju nije autoritet iznad roditeljskog. Nije ni država. Ni Ujedinjene nacije. (…)ali se može zaključiti i sledeće: pod izvesnim uslovima neki vid telesne kazne mora da ima ne samo neposredne, nego i trajnije pozitivne posledice. Telesna kazna nije isto što i fizička kazna.

Uzmimo jedan događaj kao primer. Majka i baka šetale su trotoarom sa dečakom starim nešto više od dve godine. Pored trotoara su parkirani automobili, a na kolovozu se odvija veoma gust saobraćaj. Dečak je dva puta istrčao između automobila na kolovoz i potom je vraćen. Kada je i treći put istrčao – našao se pod točkovima automobila i poginuo.  Pitanje: kažemo da telesna kazna ima negativne posledice po dete. U ovom slučaju možemo biti sa visokom verovatnoćom sigurni da dete ne bi ponovo istrčalo na kolovoz (dokazano je da telesna kazna sa visokom verovatnoćom sprečava neposredno ponavljanje ponašanja za koje se daje) i da bi ostalo živo da je majka posle prvog istrčavanja nekoliko puta, ali ozbiljno i odlučno, pljesnula dete po guzi. To bi proizvelo negativne posledice kako se tvrdi, ali bi mu spaslo život. Ko je onda dovoljno stručan da napravi ukupan račun mogućih posledica korišćenja i nekorišćenja telesne kazne? I ko bi bio odgovoran za pogibiju deteta javno iznoseći navodno naučnim istraživanjima dokazano da telesnu kaznu nikada i nipošto ne treba primenjivati na decu?.

Izneti su stavovi dva nesporna autoriteta sa ciljem da argumentovano osporimo stavove Jelene Stefanović o kažnjavanju dece, i njena pogrešnja tumačenja Nušićevog dela.

O Hajduk Stanku autorka Stefanović kaže: ,,Veselinović u romanu afirmiše prevaziđeni kulturni model (mit o zlatnom dobu, vođi, jedinstvu) (…) Veselinović idealizuje patrijarhalni svet mačvanskog sela sa početka 19. veka u kome vladaju stariji muškarci (…) Zadruga, inače karakteristična za neke balkanske krajeve, primer je patrijarhalnog ustrojstva u kome muškarac ima apsolutni autoritet u kući. Ovo implicira takvu rodnu asimetriju po kojoj je žena rangirana kao niže ili nesposobno biće i u privatnom i u javnom domenu (…) Hegemoni model maskuliniteta računa na kultivisanu seksualnost (najbolje bračnu), a seksualni čin se legitimiše kao izrazita intima koja vodi ka tabuiziranju područja erotike i seksualnosti. (…) Kontrola ženske seksualnosti u patrijarhalnoj kulturi upravo se ostvaruje preko strogih zahteva za nevinošću (…)budući da muškarci ratuju i ginu, žene bi trebalo darađaju sinove – ovakva instrumentalizacija žena veoma je ozbiljna u nacionalističkom diskursu“.

O Pop Ćiri i pop Spiri: ,,Već na početku romana susrećemo se sa mizoginim komentarom o ženskoj inferiornosti i oživljavanjem stereotipa o ženi (…) Sremac dalje razvija negativan stereotip o ženi kao oličenju zla, koji je inače karakterističan za hrišćansku kulturu (…)Zanimljivo je, međutim, da u romanu popovi preko ženidbe stiču parohiju, ni jedan ni drugi se nisu oženili iz ljubavi, već iz koristoljublja (…) Jasno se stavlja do znanja da ne postoji znak jednakosti između braka i ljubavi. (…) Stevan Sremac direktno afirmiše patrijarhalne društvene vrednosti dajući prednost tradicionalnom na račun emancipatorskog modela ženskosti. (…) U romanu je obrazovanje ženske dece izjednačeno sa odrođavanjem.(…) Roman pokazuje kako će proći svaki kandidat za ženidbu koji se neoprezno odluči za neku Melaniju, odnosno da pravo životno ispunjenje, porodičnu i bračnu sreću,sudeći po dominantnoj rodnoj ideologiji romana, muškarac može naći samo u tradicionalnoj srpskoj ženi“.

O Malom Princu: ,,Takođe, u romanu ruža nema vrednost sama po sebi, ona postaje jedinstvena zahvaljujući Malom Princu, vredi onoliko koliko je on uložio u nju, čime se sugeriše da je samoostvarenje žene moguće samo kroz ljubav muškarca. (…) Mali Princ sazreva, shvata da voli ružu i da je pogrešio što ju je napustio. Pronalazi modus za prevazilaženje rodnog konflikta, kojim je prouzrokovan njegov odlazak, i sažima ga u mizoginom poverljivom savetu upućenom naratoru: ‘…ne treba nikad slušati ruže. Treba ih gledati i mirisati ih’. Ovo je poziv da se žena svede na objekat (muškog) pogleda. (…) Sugeriše se da je ženska priroda nepromenljiva i da to treba prihvatiti, kao i da se u ženama može uživati uprkos svim njihovim nedostacima. (…) Egziperijev roman (…) ostaje rodno slep kada su u pitanju njeni uzroci, reprodukuje patrijarhalne modele muško-ženskih odnosa i pogrešnu predstavu o ljubavi.”

I doktorat i studija Jelene Stefanović nameću zaključak da su autori i njihovi junaci, u stvari, svi od reda muške šovinističke svinje (Male Chauvinist Pigs), maskulini hegemoni, patrijarhalni tirani, ženomrsci i slično. Stav autora ovog teksta je da je nedostojno iznositi optužbe protiv bilo koga od šest autora. Istaknimo samo da je posebno apsurdno optuživati Egziperija. Antoan de Sent Egziperi, je u tridesetoj godini (1930. godine) dobio Orden legije časti. Učestvovao je kao pilot na strani savezničkih snaga u borbi protiv Hitlerove Nemačke. Poginuo je leteći borbenim avionom, tokom zadatka, 31. jula 1944. godine. Bio je oženjen i imao je tri sestre. Za autora ovog teksta Mali Princ je priča o detinjstvu, mašti i neizbežnosti odrastanja. Priča za one koji nisu poništili dete u sebi. Ovakvo gledište očigledno nije narativ prihvatljiv radikalnim feministkinjama koje su zaboravile kako je biti dete. Mali Princ je preveden na preko 180 svetskih jezika i prodat u više od 80 miliona primeraka, što ga čini jednom od najprodavanijih knjiga na svetu. Da je to delo mizogino i puno predrasuda, kako tvrdi Jelena Stefanović, ovaj uspeh ne bi bio moguć, a pojavio bi se i neki autoritet koji bi argumentovano osporio „Malog Princa“.

Korice knjige “Mali princ” na raznim jezicima

Pre zaključka navedimo citate iz dva velika naučna dela koji govore o urođenoj prirodi žena i muškaraca.

Ričard Dokins – Sebični gen (1976.) – poglavlje 1. Otkuda ljudi, strana 11: ,,Tvrdim kako osnovna jedinica odabiranja, pa prema tome i samoživosti i zastupanja sopstvenog interesa, nije ni vrsta, ni grupa, pa čak ni jedinka (dakle to nisu ni pol, niti rod op. aut). To je gen, jedinica nasleđivanja“. Ovde Dokins govori o tome da postoji „sebičnost“ i „samoživost“ gena, dakle, da postoje određene urođene osobine muškaraca i žena, i da nije sve u sredinskim ili kulturološkim uticajima koje nameće „maskulina hegemonija“. I osnova za to su geni, a ne polna, ili rodna (ne)ravnopravnost.

Poglavlje 9, Borba polova, strana 149: „Stoga se lako može zamisliti da svaki partner pokušava da izrabi onog drugog i pokuša da ga primora na veća ulaganja. U idealnom slučaju, svako bi se biće ‘volelo’ (ne mislim na telesno uživanje, premda je i to moguće) pariti s onoliko pripadnika suprotnog pola koliko mu to prilike omoguće, a partneru prepustiti podizanje dece. (…) Ovakvo viđenje seksualnog partnerstva kao odnosa uzajamnog nepoverenja i uzajamnog izrabljivanja, posebno je naglasio Trivers. Za etologe je ovakvo viđenje srazmerno novo. Do sada smo o seksualnom ponašanju, parenju i udvaranju koje mu prethodi obično razmišljali kao o jednom bitno saradničkom poduhvatu koji se poduzima zbog uzajamne koristi, pa čak i zbog dobrobiti vrste!“.

Poglavlje 9, Borba polova, strana 155: ,,Vratimo se ponovno paru s kojim smo i započeli ovo poglavlje. Oba partnera, kao sebične mašine, ‘žele’ podjednak broj sinova i kćeri. Do te tačke oni se slažu. Neslaganje započinje oko pitanja ko će podneti veći teret troškova oko podizanja svakog deteta. Svaka jedinka želi što je moguće više preživele dece. Što manje budu prisiljeni da ulažu u pojedino dete, to će više dece moći da imaju. Očigledni način za postizanje ovako poželjnog stanja je – navesti seksualnog partnera na ulaganje više njegovih sredstava u svako dete, nego što je njegov, ili njen, pravedni deo, te si tako omogućiti slobodu stvaranja dece s nekim novim partnerom. Ova je strategija privlačna pripadnicima oba pola, ali ženkama je mnogo teže da je sprovedu. Kako započinje s ulogom većim nego mužjak – ona daje svoju veliku hranljivu jajnu ćeliju – majka je već u trenutku začeća ‘vezana’ za svako dete dublje nego što je to otac. Ako dete umre, majka će izgubiti više nego otac. Preciznije rečeno, ona bi u budućnosti morala da uloži više nego otac, kako bi novo dete, koje bi dobila umesto umrlog, podigla do istog stepena razvoja. Pokuša li se, taktikom prepuštanja staranja o potomku ocu, osloboditi za odlazak s drugim mužjakom, otac bi mogao, uz srazmerno malo sopstvenih gubitaka, uzvratiti napuštanjem mladunca. Zbog toga, barem u ranijim fazama dečijeg razvoja, ako će već doći do napuštanja, verovatnije će otac napustiti majku nego obrnuto. Slično tome, od  ženki se može očekivati više ulaganja u decu nego od mužjaka, i to ne samo u početku već i tokom celog razvoja potomka.  Kod sisara, na primer, ženka othranjuje fetus u sopstvenom telu, ženka stvara mleko kojim će ga dojiti kad se rodi, ženka nosi glavni teret podizanja i zaštite deteta. Ženski pol je izrabljivan, a bitna evoluciona osnova za tu eksploataciju je činjenica da su jajne ćelije veće od spermatozoida“.

U ova dva citata Dokins govori o urođenoj prirodi muškaraca i žena. Tačno je da sredinski uticaji mogu i treba npr. da ograniče mušku agresivnost, ali je takođe pogrešno pokušavati da se potpuno poništi taj deo muške prirode. Samog Dokinsa su radikalne feministkinje napadale više puta u medijima (uputnice 12. i 13.).

Met Ridli, Crvena kraljica – seks i evolucija ljudske prirode (1993) – poglavlje 6, Poligamija i priroda muškarca, strana 181-182: ,,U svakom slučaju iz evolucije se ne mogu donositi moralni zaključci bilo koje vrste. Asimetrija među polovima u prenatalnom ulaganju je činjenica života, a ne moralna osuda. To je ‘prirodno’. Nama, kao ljudskim bićima, strahovito je privlačno da prigrlimo ovakav scenario evolucije, jer on ‘opravdava’ predrasudu u korist muškog udvaranja, ili da ga odbacilmo jer ‘podriva’ pritisak uspostavljanja jednakosti među polovima. Ali, evolucija u stvari ne čini ni jedno ni drugo. Ona ne govori apsolutno ništa o tome šta je ispravno i šta je pogrešno. Ja pokušavam da opišem prirodu  čoveka, a ne da prosuđujem njegovu moralnost. Činjenica da je nešto prirodno ne čini ga i ispravnim. Ubistvo je ‘prirodno’ u tom smislu što ga naši rođaci, čovekoliki majmuni, redovno upražnjavaju, kao što su to očigledno činili i naši preci. Predrasuda, mržnja, nasilnost, okrutnost – sve je to manje ili više deo naše prirode i sve se može delotvorno zauzdavati pravim načinom vaspitavanja. Priroda nije neprilagodljiva, već je podložna oblikovanju. Osim toga, najprirodnija stvar u vezi sa evolucijom je to da će neke prirode biti suprotstavljene drugima. Evolucija ne vodi do Utopije. Ona vodi do zemlje u kojoj ono što je najbolje za jednog čoveka može biti najgore za drugog, ili u kojoj je ono što je najbolje za ženu možda najgore za muškarca. Jedan ili drugi biće osuđeni na ‘neprirodnu’ sudbinu. To je suština poruke Crvene kraljice“.

Poglavlje 8, Seksiranje mozga, strana 249: ,,Muškarci i žene imaju različita tela. Ove razlike direktan su rezultat evolucije. Ženska tela su se razvila tako da odgovaraju potrebama rađanja i podizanja dece, kao i sakupljanja biljne hrane. Muška tela su se razvila tako da zadovolje zahteve uspinjanja u muškoj hijerarhiji, borbe za žene i obezbeđivanja mesa za porodicu.

Mat Ridli, naučnik i autor knjige ,,Crvena kraljica”, London, 13. april 2012.

Muškarci i žene imaju različite mozgove. Ove razlike direktan su rezultat evolucije. Ženski mozak se razvio tako da odgovara potrebama rađanja i podizanja dece, kao i sakupljanja biljne hrane. Muški mozak se razvio tako da zadovolji zahteve uspinjanja u muškoj  hijerarhiji, borbe za žene i obezbeđivanja mesa za porodicu.

Prvi pasus je banalan; drugi je izazivački. Tvrdnja da su se kod muškarca i žene razvili različiti mozgovi anatema je za svakog naučnika iz oblasti društvenih nauka, kao i za politički korektne pojedince. Ipak ja verujem da je ona istinita, iz dva razloga. Prvo, logika je neoboriva. (…) Drugo, dokaza je više nego dovoljno“.

Ridli u svojim tekstovima u štampi otvoreno kritikuje feminizam i rodne politike kao novi puritanizam i novu vrstu aparthejda (uputnica 14).

ZAKLjUČAK
Postavimo samo jedno razumno pitanje. Da li radikalna feministkinja Jelena Stefanović brani školsku decu, ili brani i nameće svoje zablude o književnosti i dženderizmu? Jelena Stefanović svoju radikalno feminističku mizandričnu džender doktrinu pretpostavlja zdravom razumu.

 

(KRAJ)

 

„Sloboda, to je sloboda reći da su dva i dva četiri. Ako je to dato, sve ostalo dolazi samo po sebi“.
Džordž Orvel „1984“

 

UPUTNICE:
9.https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/1983649/skandalozni-stavovi-nastavnice-zaustavite-radanje-dece-covecanstvo-treba-da-nestane

10.https://www.kreativnopero.com/Vesti/3502/Promocija-knjige-Svilena-koza-i-pilece-srce-dr.shtml

11.http://www.novipolis.rs/sr/dosije/27723/telesna-kazna–psihologija-i-zakon.html

12.https://bit.ly/2zeVMgF 

13.https://www.theguardian.com/commentisfree/2014/sep/18/richard-dawkins-sexist-atheists-bad-name

14.http://www.rationaloptimist.com/blog/identity-politics/

 

Prvi deo ovog teksta možete pročitati OVDE

 

*Nebojša Bakarec je politički analitičar i odbornik Srpske napredne stranke u Skupštini grada Beograda. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Napomena: U tekstu su izneti lični stavovi autora koji ne moraju nužno odražavati stavove redakcije Novog Standarda

 

Izvor Novi Standard