Осврт на феминистички концепт родне равноправности (2)

Јелена Стефановић своју радикално феминистичку мизандричну џендер доктрину претпоставља здравом разуму

До чега све могу да доведу радикални феминистички ставови (ревизија лектире, увођење џендеризма у све поре школства и наставних програма, наметање ненаучних, погрешних, радикалних феминистичких стереотипа и предрасуда деци и младима, почев од основне школе, итд)?

Један пример, настао из другачијих ревизионистичких побуда можда даје одговор? Ради се о накарадном прекрајању историје у Црној Гори, о обесправљивању Срба и СПЦ, све у циљу стварања нове нације и новог језика, јачања крхке државности и лечења комплекса ниже вредности. Тринаест година после стицања независности, у Црној Гори је из лектире избачена већина српских књижевника, али и писци других (неподобних нација): Алекса Шантић, Јован Јовановић Змај, Бранко Радичевић, Десанка Максимовић, Сергеј Јесењин,  Добрица Ћосић, Мира Алечковић, Љубивоје Ршумовић, Михаило Лалић, Оскар Давичо, Борислав Пекић, Милован Глишић, Стеван Сремац, Јанко Веселиновић, Љубомир Ненадовић, и многи други великани књижевности, а уместо њих убачени су неважни или анонимни аутори: Андреј Николаидис, Јеврем Брковић, Хусеин Башић, Авдо Међедовић, Есад Мекули, Муса Ћазим Ћатовић, Сунчана Шкрињарић, Кемал Цоцо, Шимо Ешић, Војислав Вулановић, Бранко Бањевић, Драгана Кршенковић, Шукрија Панџо, Блага Журић, Кемал Мусић, Хаснија Муратагић-Туна, Сафет Хадровић, Ибрахим Хаџић, Азем Заимовић, Назми Рахмани, Зувдија Хоџић, Фехим Кајевић.

Оно што је доскора изгледало невероватно, а поготово 2005. године, сада се догађа у Црној Гори, на више фронтова. Слично се може догодити и лектири у Србији, кроз извесно време, уколико будемо слушали острашћене феминисткиње.  Да ли нешто слично жели гђа Јелена Стафановић? Очигледно. Она припрема терен за избацивање из лектире „родно неподобних“ аутора које је навела у свом докторату. Сет лектире је ограничен. Ако нешто желите да убаците, морате исто толико да избаците. Госпођа Стефановић отворено каже да у лектиру треба убацити већи број дела чији су аутори жене, и чији су главни ликови женског пола. Опет се ради о вештачком наметању квота које су тако драге агресивним феминисткињама. Није важан квалитет, није важна суштина, важна је форма, важна је статистичка једнакост. Наравно да је јасно да гђа Стефановић жели и забрану и стигматизовање многих других, много више „родно неподобних“ дела – попут нпр. Светог писма, епских народних песама, итд – због тога што нису у духу милитантног феминизма, џендеризма и родне равноправности. Томе у прилог говори и скандал који је гђа Стефановић изавала 2015. у школи у којој предаје. О чему се ради?

Медији су 20. октобра 2015., известили о скандалу који је на свом часу у приватној основној школи „Креативно перо“  изазвала Јелена Стефановић. Цитат из медија (упутница 9): Наслов:“СКАНДАЛОЗНИ СТАВОВИ НАСТАВНИЦЕ: Зауставите рађање деце, човечанство треба да нестане!“. Поднаслов.“Јелена Стефановић у ОШ „Креативно перо“ ученицима говорила да су људи зло јер уништавају природу и да је Библију написао мушкарац да би вређао жену“. Садржај текста:

„БЕОГРАД – У приватној основној школи „Креативно перо“ у Београду догодио се прави скандал. Како тврде родитељи деце која похађају ову престижну школу, у којој годишња школарина износи од 6.500 до 9.500 евра, наставница српског језика Јелена Стефановић изнела је на часу одељенске наставе своје шокантне ставове. – Стефановићева је ученицима седмог разреда буквално говорила да би „била пресрећна да има сина који би јој саопштио да је геј“, затим да је „Библију писао мушкарац да би вређао жену“, али је врхунац била њена тврдња да „деца не треба да се рађају да би нестало човечанство јер човек уништава природу“. Када су то деца испричала родитељима, они су остали у шоку због оваквог наметања ставова – прича саговорник Курира. У Министарству просвете поводом овог случаја кажу да је представка прослеђена градској просветној инспекцији“.

Један од дечијих костима током прославе ,,Хелоувина“ (Ноћ вештица) у основној школи „Креативно перо“ , 31. октобар 2018. године (фото: kreativnopero.com)

Тај медиј је тим поводом пренео и изјаву психолога Бранке Тишме: “Психолог Бранка Тишма каже да је такво наметање личних ставова нарочито опасно кад се спроводи над децом у осетљивом узрасту од 13 и 14 година: – Није важно да ли је реч о приватној или државној школи, такво изражавање личних ставова и вршење притиска на децу је, најблаже речено, неприхватљиво. Нарочито је опасно што наставница деци у пубертету на такав начин говори о осетљивим питањима полне идентификације и родних улога. Деци треба пружити прилику да праве личне изборе и, што је још важније, учити их толеранцији“.

„ХЕГЕМОНИ МАСКУЛИНИТЕТ“ НА ДЕЛУ
На слабо посећеној (двадесетак особа) промоцији студије др. Јелене Стефановић 29. новембра 2018, ауторка је, између осталог, рекла: (…) ,,Будући да је у питању лектира, све ово се може назвати родним слепилом, односно структуралном дискриминацијом, али бих ја то једноставно назвала неправдом“ (упутница 10). Анализи књижевних дела ауторка Стефановић приступа потпуно пристрасно. Она потпуно погрешно тумачи књижевна дела кроз призму своје радикалне феминистичке џендер доктрине. Једноставно речено Јелена Стефановић пореди неупоредиво. Између осталог, она механички броји одређене карактеристике дела и на основу тога извлачи погрешне и смешне закључке.

Цитирам: „У Егзиперијевом роману Мали Принц каже се да никад не треба слушати руже/жене. Готово сви женски ликови плачу, чиме се потврђује стереотип о томе да су жене емотивне. Пошто је плакање честа реакција женских ликова у тешким ситуацијама, овим се указује и на њихову беспомоћност. С друге стране, мушки ликови ретко плачу, а и тада се у коментарима наратора или других ликова указује на то да плакање не приличи дечацима/мушкарцима (…) У романима се појављују различите врсте насиља. Физичко кажњавање дечака у породици и школи, као и вршњачко насиље, представљени су у романима из лектире као део одрастања. На овај начин лектира охрабрује агресивност код ученика (…).У оквиру проучавања родних стереотипа у романима из лектире, примећено је да су главни мушки ликови најчешће представници нормативног или хегемоног маскулинитета, односно идеалне мушкости (Робинсон, Том Сојер)“. Ауторка често „открива топлу воду“ и оспорава неспорно: “Главни мушки ликови, захваљујући својим родно стереотипним особинама и поступцима, доминантни су у односу на друге женске и мушке ликове“. Ова примедба може бити упућена већини књижевних дела, стога је бесмислена.

Супротставимо овим ставовима два цитата из књиге Искушења радикалног феминизма професора Антонића: „Једина разлика између жена и мушкараца коју феминисткиње признају јесте телесна (анатомска и физиолошка) разлика. Оне тврде да су све остале разлике – и оне у емоцијама и оне у понашањима – „друштвене конструкције“. Зато феминисткиње и инсистирају да се за мушкарце и жене користи реч „род“ као израз друштвених корена разликовања, а не „пол“ као израз биолошких основа различитости. (…) феминистичка концептуална експанзија „рода“ и потискивање „пола“ у сферу пуке биолошке репродукције, прилично је погрешна. Психолошка истраживања, наиме, показују да мушкарци и жене имају различите опажајне и језичке способности, као и различите емоционалне матрице преко којих доживљавају околину и граде приоритете. Мушкарци, у просеку, имају боље просторне и механичке способности, а жене боље вербалне способности (Сомерс, 2009). Жене су вештије у „владању прстима“, у „графорији (службеничка вештина и ефикасност)“ или „идеафорији (брзина надолажења мисли)“, док су мушкарци бољи у „структурној визуализацији (тродимензионалне загонетке за техничке проблеме)“ (Durkin, 1978; Благојевић, 1991: 142). Жене показују веће вештине у говору и језику – течније говоре, боље памте речи, боље су им граматичке конструкције и изговор, два до четири пута ређе муцају итд. (Geary, 2002б: 42). Такође, жене боље тумаче изразе лица, говор тела, тон у гласу, а мушкарци боље препознају љутину другог мушкарца (Geary, 2002б: 43)“.

„Поједина антрополошка истраживања показују да су мушкарци, током историје и у различитим друштвима, вршили следеће послове: (1) оне који укључују већу снагу и издржљивост, (2) оне који су опаснији или ризичнији, (3) оне које није лако прекинути, (4) оне који захтевају високе нивое вештине и обуке, (5) оне који захтевају дуге временске периоде одсуства из домаћинства (Parker and Parker 1979; према Шкорић, 2010б). Жене су, са друге стране, радије обављале послове за које је потребно мање снаге, мање ризика, краће удаљавање од куће, и оне које је лакше на неко време оставити, да би им се доцније могле вратити. Очигледно да такви обрасци понашања имају везе са различитом репродуктивном улогом жена и мушкараца, што значи да имају јасну биолошку (еволутивну) основу (Шкорић,2010б)“.

Ауторка са становишта родне равноправности вивисецира „Робинзона Крусоа“ (у студији) и Старца и море (у докторату), књижевна дела у којима уопште нема женских ликова!? Потпуна је бесмислица критиковати два таква књижевна дела са поменутог феминистичког становишта. Сасвим је сигурно да та два аутора, или било који други, чије дело не садржи женске ликове, нису своја дела конципирали на одређени начин због тога да би вређали жене, већ због креативног надахнућа и слободе да пишу о чему желе. Читајући студију и докторат Јелене Стефановић, закључујемо да су подобна само она књижевна дела која имају једнак или приближно једнак број ликова оба пола, и у којима су жене приказане на једнак начин као и мушкарци. Ауторка сматра и да је подобан само онај корпус лектире, у коме је половина аутора женског пола.

Промоција књиге „Свилена кожа и пилеће срце“ др Јелене Стефановић у Креативном перу (фото: kreativnopero.com)

Ауторка у својим заслепљеним анализама појединачних дела ниже запањујуће површне бесмислице (нпр.„битна одлика хегемоног маскулинитета јесте хетеросексуалност“). Хегемони маскулинитета такође дишу, уносе воду и храну, па би због тога могли  (бесмислено) утврдити да су дисање и уношење воде и хране „битне одлике хегемоног маскулинитета“. Начином на који критикује наводне предрасуде и стереотипе у делима, ауторка показује како сама робује радикално феминистичким предрасудама и стереотипима (мизандрија). Своју пристрасну вивисекцију романа ауторка обавља са преданошћу и ситничавошћу оних који вечито траже длаку у јајету. Јелена Стефановић је опседнута „хегемонијским маскулинитетом“. Од свих шест аутора лектире, гђа Стефановић највећу одбојност показује према горостасном Нушићу. Њега оптужује да је садиста и да пропагира насиље над децом („Не само да Нушић оправдава насиље над непослушном децом већ, користећи разноврсна стилска средства, хумористички обликује призоре насиља и позива своју читалачку публику да се смеје тим призорима“). Уз то ауторка Нушића етикетира као женомрсца који користи најнижи тип комике. Госпођа Стефановић  оптужује Стевана Сремца да шири негативне стереотипе о женама као оличењима зла! Егзиперија такође оптужује да је мизогин (женомрзац) и да жене своди на објекат. Свим ауторима гђа Стефановић подмеће оптужбе засноване на њеној радикалној феминистичкој пристрасности.

„ОБДУКЦИЈА“ ЖИВИХ КЊИЖЕВНИХ ДЕЛА
Сада ћемо цитирати неприхватљиве ставове гђе Стефановић о сваком од шест књижевних дела. Слични ставови стоје и у докторату, о још седам дела књижевности.

О Робинзону Крусоу: „Робинзонов одлазак од куће, од мајке и веома емотивног оца, представља раскид са фемининим, што је одлика хегемоног маскулинитета. Робинзон само кратко наводи да се, по повратку у Енглеску, оженио, имао троје деце и да му је жена умрла, што је, такође, веома важно јер је он у највећем делу романа представљен као асексуалан, а битна одлика хегемоног маскулинитета јесте хетеросексуалност. (…) Између осталог, Робинзон је независан, рационалан, амбициозан, упоран, самопоуздан и има неограничену слободу кретања, што су све родно стереотипне мушке особине“.

О Доживљајима Тома Сојера: “Вршњачко мушко насиље представљено је у роману као уобичајен сегмент одрастања, односно као неопходан корак у успостављању правог мушког идентитета.(…) Приближавање нараторове и Томове перспективе у описивању овог догађаја (наратор назива дошљака издајником и душманином), значајно доприноси да се агресивност прихвати као пожељна мушка особина.(…) Међутим, док се Том диви Бекином изгледу, Беки се диви Томовом цртежу, чиме се потврђује стереотип о томе да су жене привлачне због свог изгледа, а мушкарци због својих постигнућа. (…) Иако је дијалог обојен хумором, показује се да је насиље над „вештицама”, односно старим женама које те гледају и гунђају, дозвољено“.

Цитирајмо сада професора Антонића (Искушења радикалног феминизма):

„Реконструкција родних улога преко система васпитања и образовања најдаље је одмакла у САД. Кристина Сомерс у својој књизи „Рат против дечака“ (Sommers, 2001) наводи да постоји чак и пракса кажњавања дечака по појединим америчким обдаништима због играња „жандара и лопова“, како се не би развијала „мушка агресивност“. Дечацима се брани и да трче и скачу за време одмора, како се код њих случајно не би створио дух „милитаризма“. Непослушни дечаци третирају се, у основи, као „дефектне“ девојчице и преписује им се риталин, лек за смирење. Свако понашање које личи на „мушке родне стереотипе“ и „сексуално узнемиравање“ строго се кажњава. Петогодишњи дечаци, како наводи Сомерсова, оптужују се за „родни тероризам на игралишту“ (gendered terrorism on the playground) и кажњавају се за „сексуално узнемиравање“ (sexual harassment) ако изазивачки пољубе другарицу у образ или је у игри оборе на земљу (Sommers, 1994: 46; 2001)“.

Јелена Стефановић о Нушићевим Хајдуцима: „Хајдуци у очима дечака оличавају хегемонијски маскулинитет – највише вреднован тип мушкости у друштву. (…) Користећи најнижи тип комике, уз много узвика (ах, ју, ију, пфуј), Нушић овом мизогином сценом женске туче хоће да насмеје своју читалачку публику. (…) Иако хумористички интонирани, стихови указују на понављану игру као начин учења родних улога, као и на пренесену агресивност, где дечак изложен батинама у школском и породичном окружењу, васпитан у епској култури, своју агресивност испољава на лутки. (…) непримереност Нушићевих схватања у вези са коришћењем батина као васпитног метода. (…) Међутим, насиље над децом није присутно у овом роману само као последња мера беспомоћних родитеља. Оно постоји у породици и школи, као свакодневна пракса и представља вид друштвене контроле и средство одржавања патријархата. (…) Не само да Нушић оправдава насиље над непослушном децом већ, користећи разноврсна стилска средства, хумористички обликује призоре насиља и позива своју читалачку публику да се смеје тим призорима. (…) „Дечаци који су брутализирани и виктимизирани патријархатом много чешће постају патријархални него што се томе одупру, оличавајући злостављачку патријархалну мушкост коју су некад јасно препознавали као злу” (…). Нушић тежи да сцену насиља на друму представи као катарзичну. Међутим, он својим романом заступа идеологију патријархата, потврђујући она правила патријархата која се сматрају најштетнијим за развој личности: ‘Слепа послушност – основа на којој почива патријархат; гушење свих емоција осим страха; уништавање индивидуалне снаге воље; гушење мишљења кад год оно одступа од начина размишљања фигуре ауторитета’ (…) У Нушићевом роману Хајдуци главни ликови су мушки. Родни стереотипи присутни су у карактеризацији ликова.“

Супротставимо овим радикално феминистичким ставовима о физичком кажњавању деце, уравнотежене ставове угледног аутора, психотерапеута, доктора Зорана Миливојевића. Он је крајем 2014. године, износећи свој стручни став поводом предлога новог Закона о породици, доживео медијски линч и био жртва лова на вештице. Поменути предлог Закона забрањивао је сваки, па и најблажи вид телесног кажњавања деце. Миливојевић је критиковао тај став Закона и истакао да такав став неоправдано изједначава телесну казну са физичким злостављањем деце, коме се и он противи. Овом приликом, поводом напада гђе Стефановић на Бранислава Нушића, цитираћу следећи Миливојевићев став:“ У нашој култури родитељи традиционално показују деци љубав, а телесну казну користе као један од прихватљивих начина кажњавања. Зато је у нашој култури, у којој две трећине родитеља користи разумно телесно кажњавање, штетно мењати културни образац и у школама деци наметати да је телесно кажњавање од стране родитеља у ствари злостављање и насиље“.

Зоран Миливојевић

Госпођи Стефановић ћемо супротставити још један неспорни ауторитет – професора развојне психологије на Филозофском факултету у Београду, др Јована Мирића. Он је такође говорио о Закону о породици (упутница 11.). Цитирам: “Закон каже да је забрањено сваком родитељу/старатељу свако телесно кажњавање сваког детета у свакој могућој ситуацији. Закон је, дакле, формулисан на нивоу апсолута, као апсолутна забрана. Прво, васпитање детета коришћењем телесне казне постоји у овој средини одавно (као и у многим другим срединама). Самим дугим постојањем оно има легитимитет као институција. Друго, све што човек чини има и добру и лошу страну, ништа није нити апсолутно добро нити апсолутно лоше. То значи да би се, поред лоших последица примене телесне казне, морале узети у обзир и лоше последице забране телесне казне, као и лоше последице других дисциплинских мера. Треће, коришћење казне је и морално питање. Замислимо родитеља који је решио да телесну казну примени само у случају да дете намерно повреди друго дете, односно да се користи реципрочним казнама уместо казнама испаштања (наравно, разумно примерених детету). Реципроцитет, као основни елемент рационалности и принципијелности, његово је морално-вредносно и васпитно опредељење. Може ли држава или психолог да му то оспори а да остане на терену рационалности и принципијелности (осим рационалности у релацијама средство-циљ, какву имамо у дресури)? Психолог у овом случају није ауторитет изнад родитељског. Није ни држава. Ни Уједињене нације. (…)али се може закључити и следеће: под извесним условима неки вид телесне казне мора да има не само непосредне, него и трајније позитивне последице. Телесна казна није исто што и физичка казна.

Узмимо један догађај као пример. Мајка и бака шетале су тротоаром са дечаком старим нешто више од две године. Поред тротоара су паркирани аутомобили, а на коловозу се одвија веома густ саобраћај. Дечак је два пута истрчао између аутомобила на коловоз и потом је враћен. Када је и трећи пут истрчао – нашао се под точковима аутомобила и погинуо.  Питање: кажемо да телесна казна има негативне последице по дете. У овом случају можемо бити са високом вероватноћом сигурни да дете не би поново истрчало на коловоз (доказано је да телесна казна са високом вероватноћом спречава непосредно понављање понашања за које се даје) и да би остало живо да је мајка после првог истрчавања неколико пута, али озбиљно и одлучно, пљеснула дете по гузи. То би произвело негативне последице како се тврди, али би му спасло живот. Ко је онда довољно стручан да направи укупан рачун могућих последица коришћења и некоришћења телесне казне? И ко би био одговоран за погибију детета јавно износећи наводно научним истраживањима доказано да телесну казну никада и нипошто не треба примењивати на децу?.

Изнети су ставови два неспорна ауторитета са циљем да аргументовано оспоримо ставове Јелене Стефановић о кажњавању деце, и њена погрешња тумачења Нушићевог дела.

О Хајдук Станку ауторка Стефановић каже: ,,Веселиновић у роману афирмише превазиђени културни модел (мит о златном добу, вођи, јединству) (…) Веселиновић идеализује патријархални свет мачванског села са почетка 19. века у коме владају старији мушкарци (…) Задруга, иначе карактеристична за неке балканске крајеве, пример је патријархалног устројства у коме мушкарац има апсолутни ауторитет у кући. Ово имплицира такву родну асиметрију по којој је жена рангирана као ниже или неспособно биће и у приватном и у јавном домену (…) Хегемони модел маскулинитета рачуна на култивисану сексуалност (најбоље брачну), а сексуални чин се легитимише као изразита интима која води ка табуизирању подручја еротике и сексуалности. (…) Контрола женске сексуалности у патријархалној култури управо се остварује преко строгих захтева за невиношћу (…)будући да мушкарци ратују и гину, жене би требало дарађају синове – оваква инструментализација жена веома је озбиљна у националистичком дискурсу“.

О Поп Ћири и поп Спири: ,,Већ на почетку романа сусрећемо се са мизогиним коментаром о женској инфериорности и оживљавањем стереотипа о жени (…) Сремац даље развија негативан стереотип о жени као оличењу зла, који је иначе карактеристичан за хришћанску културу (…)Занимљиво је, међутим, да у роману попови преко женидбе стичу парохију, ни један ни други се нису оженили из љубави, већ из користољубља (…) Јасно се ставља до знања да не постоји знак једнакости између брака и љубави. (…) Стеван Сремац директно афирмише патријархалне друштвене вредности дајући предност традиционалном на рачун еманципаторског модела женскости. (…) У роману је образовање женске деце изједначено са одрођавањем.(…) Роман показује како ће проћи сваки кандидат за женидбу који се неопрезно одлучи за неку Меланију, односно да право животно испуњење, породичну и брачну срећу,судећи по доминантној родној идеологији романа, мушкарац може наћи само у традиционалној српској жени“.

О Малом Принцу: ,,Такође, у роману ружа нема вредност сама по себи, она постаје јединствена захваљујући Малом Принцу, вреди онолико колико је он уложио у њу, чиме се сугерише да је самоостварење жене могуће само кроз љубав мушкарца. (…) Мали Принц сазрева, схвата да воли ружу и да је погрешио што ју је напустио. Проналази модус за превазилажење родног конфликта, којим је проузрокован његов одлазак, и сажима га у мизогином поверљивом савету упућеном наратору: ‘…не треба никад слушати руже. Треба их гледати и мирисати их’. Ово је позив да се жена сведе на објекат (мушког) погледа. (…) Сугерише се да је женска природа непроменљива и да то треба прихватити, као и да се у женама може уживати упркос свим њиховим недостацима. (…) Егзиперијев роман (…) остаје родно слеп када су у питању њени узроци, репродукује патријархалне моделе мушко-женских односа и погрешну представу о љубави.“

И докторат и студија Јелене Стефановић намећу закључак да су аутори и њихови јунаци, у ствари, сви од реда мушке шовинистичке свиње (Male Chauvinist Pigs), маскулини хегемони, патријархални тирани, женомрсци и слично. Став аутора овог текста је да је недостојно износити оптужбе против било кога од шест аутора. Истакнимо само да је посебно апсурдно оптуживати Егзиперија. Антоан де Сент Егзипери, је у тридесетој години (1930. године) добио Орден легије части. Учествовао је као пилот на страни савезничких снага у борби против Хитлерове Немачке. Погинуо је летећи борбеним авионом, током задатка, 31. јула 1944. године. Био је ожењен и имао је три сестре. За аутора овог текста Мали Принц је прича о детињству, машти и неизбежности одрастања. Прича за оне који нису поништили дете у себи. Овакво гледиште очигледно није наратив прихватљив радикалним феминисткињама које су заборавиле како је бити дете. Мали Принц је преведен на преко 180 светских језика и продат у више од 80 милиона примерака, што га чини једном од најпродаванијих књига на свету. Да је то дело мизогино и пуно предрасуда, како тврди Јелена Стефановић, овај успех не би био могућ, а појавио би се и неки ауторитет који би аргументовано оспорио „Малог Принца“.

Корице књиге „Мали принц“ на разним језицима

Пре закључка наведимо цитате из два велика научна дела који говоре о урођеној природи жена и мушкараца.

Ричард Докинс – Себични ген (1976.) – поглавље 1. Откуда људи, страна 11: ,,Тврдим како основна јединица одабирања, па према томе и саможивости и заступања сопственог интереса, није ни врста, ни група, па чак ни јединка (дакле то нису ни пол, нити род оп. аут). То је ген, јединица наслеђивања“. Овде Докинс говори о томе да постоји „себичност“ и „саможивост“ гена, дакле, да постоје одређене урођене особине мушкараца и жена, и да није све у срединским или културолошким утицајима које намеће „маскулина хегемонија“. И основа за то су гени, а не полна, или родна (не)равноправност.

Поглавље 9, Борба полова, страна 149: „Стога се лако може замислити да сваки партнер покушава да израби оног другог и покуша да га примора на већа улагања. У идеалном случају, свако би се биће ‘волело’ (не мислим на телесно уживање, премда је и то могуће) парити с онолико припадника супротног пола колико му то прилике омогуће, а партнеру препустити подизање деце. (…) Овакво виђење сексуалног партнерства као односа узајамног неповерења и узајамног израбљивања, посебно је нагласио Триверс. За етологе је овакво виђење сразмерно ново. До сада смо о сексуалном понашању, парењу и удварању које му претходи обично размишљали као о једном битно сарадничком подухвату који се подузима због узајамне користи, па чак и због добробити врсте!“.

Поглавље 9, Борба полова, страна 155: ,,Вратимо се поновно пару с којим смо и започели ово поглавље. Оба партнера, као себичне машине, ‘желе’ подједнак број синова и кћери. До те тачке они се слажу. Неслагање започиње око питања ко ће поднети већи терет трошкова око подизања сваког детета. Свака јединка жели што је могуће више преживеле деце. Што мање буду присиљени да улажу у поједино дете, то ће више деце моћи да имају. Очигледни начин за постизање овако пожељног стања је – навести сексуалног партнера на улагање више његових средстава у свако дете, него што је његов, или њен, праведни део, те си тако омогућити слободу стварања деце с неким новим партнером. Ова је стратегија привлачна припадницима оба пола, али женкама је много теже да је спроведу. Како започиње с улогом већим него мужјак – она даје своју велику хранљиву јајну ћелију – мајка је већ у тренутку зачећа ‘везана’ за свако дете дубље него што је то отац. Ако дете умре, мајка ће изгубити више него отац. Прецизније речено, она би у будућности морала да уложи више него отац, како би ново дете, које би добила уместо умрлог, подигла до истог степена развоја. Покуша ли се, тактиком препуштања старања о потомку оцу, ослободити за одлазак с другим мужјаком, отац би могао, уз сразмерно мало сопствених губитака, узвратити напуштањем младунца. Због тога, барем у ранијим фазама дечијег развоја, ако ће већ доћи до напуштања, вероватније ће отац напустити мајку него обрнуто. Слично томе, од  женки се може очекивати више улагања у децу него од мужјака, и то не само у почетку већ и током целог развоја потомка.  Код сисара, на пример, женка отхрањује фетус у сопственом телу, женка ствара млеко којим ће га дојити кад се роди, женка носи главни терет подизања и заштите детета. Женски пол је израбљиван, а битна еволуциона основа за ту експлоатацију је чињеница да су јајне ћелије веће од сперматозоида“.

У ова два цитата Докинс говори о урођеној природи мушкараца и жена. Тачно је да средински утицаји могу и треба нпр. да ограниче мушку агресивност, али је такође погрешно покушавати да се потпуно поништи тај део мушке природе. Самог Докинса су радикалне феминисткиње нападале више пута у медијима (упутнице 12. и 13.).

Мет Ридли, Црвена краљица – секс и еволуција људске природе (1993) – поглавље 6, Полигамија и природа мушкарца, страна 181-182: ,,У сваком случају из еволуције се не могу доносити морални закључци било које врсте. Асиметрија међу половима у пренаталном улагању је чињеница живота, а не морална осуда. То је ‘природно’. Нама, као људским бићима, страховито је привлачно да пригрлимо овакав сценарио еволуције, јер он ‘оправдава’ предрасуду у корист мушког удварања, или да га одбацилмо јер ‘подрива’ притисак успостављања једнакости међу половима. Али, еволуција у ствари не чини ни једно ни друго. Она не говори апсолутно ништа о томе шта је исправно и шта је погрешно. Ја покушавам да опишем природу  човека, а не да просуђујем његову моралност. Чињеница да је нешто природно не чини га и исправним. Убиство је ‘природно’ у том смислу што га наши рођаци, човеколики мајмуни, редовно упражњавају, као што су то очигледно чинили и наши преци. Предрасуда, мржња, насилност, окрутност – све је то мање или више део наше природе и све се може делотворно зауздавати правим начином васпитавања. Природа није неприлагодљива, већ је подложна обликовању. Осим тога, најприроднија ствар у вези са еволуцијом је то да ће неке природе бити супротстављене другима. Еволуција не води до Утопије. Она води до земље у којој оно што је најбоље за једног човека може бити најгоре за другог, или у којој је оно што је најбоље за жену можда најгоре за мушкарца. Један или други биће осуђени на ‘неприродну’ судбину. То је суштина поруке Црвене краљице“.

Поглавље 8, Сексирање мозга, страна 249: ,,Мушкарци и жене имају различита тела. Ове разлике директан су резултат еволуције. Женска тела су се развила тако да одговарају потребама рађања и подизања деце, као и сакупљања биљне хране. Мушка тела су се развила тако да задовоље захтеве успињања у мушкој хијерархији, борбе за жене и обезбеђивања меса за породицу.

Мат Ридли, научник и аутор књиге ,,Црвена краљица“, Лондон, 13. април 2012.

Мушкарци и жене имају различите мозгове. Ове разлике директан су резултат еволуције. Женски мозак се развио тако да одговара потребама рађања и подизања деце, као и сакупљања биљне хране. Мушки мозак се развио тако да задовољи захтеве успињања у мушкој  хијерархији, борбе за жене и обезбеђивања меса за породицу.

Први пасус је баналан; други је изазивачки. Тврдња да су се код мушкарца и жене развили различити мозгови анатема је за сваког научника из области друштвених наука, као и за политички коректне појединце. Ипак ја верујем да је она истинита, из два разлога. Прво, логика је необорива. (…) Друго, доказа је више него довољно“.

Ридли у својим текстовима у штампи отворено критикује феминизам и родне политике као нови пуританизам и нову врсту апартхејда (упутница 14).

ЗАКЉУЧАК
Поставимо само једно разумно питање. Да ли радикална феминисткиња Јелена Стефановић брани школску децу, или брани и намеће своје заблуде о књижевности и џендеризму? Јелена Стефановић своју радикално феминистичку мизандричну џендер доктрину претпоставља здравом разуму.

 

(КРАЈ)

 

„Слобода, то је слобода рећи да су два и два четири. Ако је то дато, све остало долази само по себи“.
Џорџ Орвел „1984“

 

УПУТНИЦЕ:
9.https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/1983649/skandalozni-stavovi-nastavnice-zaustavite-radanje-dece-covecanstvo-treba-da-nestane

10.https://www.kreativnopero.com/Vesti/3502/Promocija-knjige-Svilena-koza-i-pilece-srce-dr.shtml

11.http://www.novipolis.rs/sr/dosije/27723/telesna-kazna–psihologija-i-zakon.html

12.https://bit.ly/2zeVMgF 

13.https://www.theguardian.com/commentisfree/2014/sep/18/richard-dawkins-sexist-atheists-bad-name

14.http://www.rationaloptimist.com/blog/identity-politics/

 

Први део овог текста можете прочитати ОВДЕ

 

*Небојша Бакарец је политички аналитичар и одборник Српске напредне странке у Скупштини града Београда. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Напомена: У тексту су изнети лични ставови аутора који не морају нужно одражавати ставове редакције Новог Стандарда

 

Извор Нови Стандард