Жижек: Да бисмо били слободни, потребан нам је господар

Изгледа да ће, у неком новом облику, капитализам ефективно преживјети крај, не свијета, већ људског рода

Slavoj Zizek jedno oko

Успон популизма, нативизма и национализма последњих година довео је у питање перцепцију онога што грађани очекују од политичара. Једни тренд побуне против естаблишмента виде као одбацивање централизоване моћи. Други сугеришу да постоји истинска глад за моралним ауторитетом који изгледа недостаје данашњем капитализму.

У овој другој групи је и Славој Жижек, марксистички филозоф са Универзитета у Љубљани. Он критикује привлачност политичке коректности, доводи у питање способност тржишта да преживе без уплитања државе и осуђује оно што види као истинске мотиве који стоје иза позива на фер трговину кафом.

Његова последња књига Као лопов на свјетлу дана истражује промјену природе друштвеног прогреса у ономе што он назива ером пост-човјечанства. Жижек је одговорио на 5 питања Економиста, а онда слиједи одломак из његове нове књиге.

На шта мислите кад кажете ера пост-човјечанства? Које су њене карактеристике?
— Она прије свега није само аутоматизација и роботизација продукционог процеса, већ много више растућа улога науке, машина и дигиталних медија у друштвеној контроли и регулацијама. Детаљно праћење нашег понашања и навика омогућава дигиталним машинама да нас упознају, чак и на психолошком нивоу, боље но што познајемо сами себе. Зато више нема потребе да се друштвена контрола врши на стари тоталитарни начин, кроз отворену доминацију. Ми смо данас већ изманипулисани и регулисани кад дјелујемо по слободној вољи, слиједећи наше властите жеље и потребе.

Но, постоји још једна ствар која оправдава термин постчовјечанство: проспект директне везе између нашег ума и дигиталне мреже. Када се ово деси, губимо ону основну дистанцу која нас чини људским бићем, дистанцу између спољашње стварности и наших унутрашњих живота у којима можемо мислити шта хоћемо. Својим мислима ја могу директно интервенисати у стварности – али онда машина такође зна шта ја мислим.

У последњим годинама свог живота Стивен Хокинг је експериментисао са технологијом која му је омогућавала да комуницира са свијетом. Његов мозак био је повезан с компјутером тако да је мислима могао бирати ријечи и склапати реченице, које би даље биле пропуштене кроз синтесајзер гласа. Фредрик Џејмсон је примијетио да је данас много лакше замислити крај свијета него крај капитализма. Ова саркастична опсервација данас је постала реалност: изгледа да ће, у неком новом облику, капитализам ефективно преживјети крај, не свијета, већ људског рода.

Изгледа да су Брегзит и успон популиста показали да гласачи желе да се заштите од оштрих рубова глобализације. Дакле, да се вратимо Џејмсоновој мисли, да ли је још увијек лакше замислити крај свијета него крај договора о слободном тржишту какво је замишљено од Маргарет Тачер и Роналда Регана?
— Као фашизам, и популизам је једноставно нови начин да се замисли капитализам без тих оштрих ивица, без друштвено реметилачких ефеката. Популизам је један од два данашња опијума за народ: један је народ, а други је сам опијум. Хемија (у научном смислу) постаје дио нас: многобројне аспекте наших живота карактерише држање емоција под контролом уз помоћ лијекова, од свакодневног коришћења пилула за спавање до антидепресива и тешких наркотика. Не само да нас контролишу недокучиве силе друштва, већ су и саме наше емоције подвргнуте (outsourced) хемијским стимулацијама. Оно што је остало од посвећеног јавног ангажмана своди се углавном на популистичку мржњу, што нас доводи до другог опијума за народ, а то је народ сам, нејасни популистички сан предодређен да замућује наше властите противрјечности.

Жак Лакан је 1968. на протестима у Паризу рекао студентима: „Оно чему ви као револуционари тежите је нови господар. И добићете га“. Да ли оно што нас привлачи у популистима и такозваним јаким лидерима рефлектује жељу за ауторитетом који либерална демократија није у стању да пружи?
— Да, али на начин различит од оног који је Лакан имао на уму у његовом песимистичном читању немира из 1968. За Лакана, крајњи исход 1968. био је слабљење старог (директно ауторитарног) лика господара и успон новог господара по стручности, онога што је Лакан називао универзитетским дискурсом. Размислите о томе како се оправдавају данашње економске мјере – не као израз политичке воље и позитивне друштвене визије, већ као консеквенца неутралног знања: то тако мора бити урађено, тако функционишу тржишта.

Само се сјетите како су се експерти из Брисела понашали за вријеме преговора с грчком владом у вријеме еурокризе из 2014: нема дебате, ово мора бити урађено. Мислим да данашњи популизам реагује на чињеницу да експерти нису уистину господари, да њихова експертиза поново не функционише. Сјетите се како је финансијски слом из 2008. стручњаке ухватио неспремним. С овим фијаском у позадини, ауторитарни господар се враћа на сцену, макар и у лику кловна. Шта год да је Трамп, он свакако није стручњак ни за шта.

Да ли ви желите новог господара?
— За дивно чудо, да, желим. Али каквог господара? Обично видимо господара као неког ко остварује доминацију, али постоји другачији, аутентичнији појам господара. Истински господар није онај који успоставља дисциплину и забране; његова порука није не можеш нити је мораш, већ једно ослобађајуће можеш. Шта? Учинити немогуће, то јест, оно што се чини немогућим у координатама постојеће констелације. А данас то значи нешто врло прецизно: можеш размишљати изван капитализма и либералне демократије као крајњег оквира наших живота.

Господар је ишчезавајући посредник који те враћа теби самом, који те гура у амбис твоје сопствене слободе. Кад слушамо истинског лидера откривамо оно шта желимо (или, радије, оно што смо одувијек већ жељели а да тога нисмо били свјесни). Господар је потребан зато што немамо директан приступ својој слободи. Да бисмо добили овај приступ мора неко да нас погура извана, зато што је наше природно стање – стање инертног хедонизма, оно што Ален Бадју зове људска животиња.

Основни парадокс је да што дуже живимо као слободни појединци без господара, то више бивамо неслободни, ухваћени унутар постојећег оквира могућности. Зато у слободу мора да нас помјери или гурне господар.

Залагали сте се за окупацију дигиталне мреже, али како да људи позову на одговорност велике технолошке компаније ако је само мали дио нас у стању да разумије њихове алгоритме?
— 
Истина, ми – већина – не разумијемо детаље ових алгоритама, али лако можемо разумјети како нас контролишу уз помоћ дигиталне мреже. Заправо, не мислим ни да стручњаци у потпуности разумију како дигитална мрежа заиста ради, плус они који експлоатишу њихово знање такође не разумију техничке детаље.

Мислите ли да је Стеив Бенон, када је ангажовао компанију Кембриџ аналитика, разумио алгоритамске детаље њиховог рада? Или узмимо екологију: да бисмо разумјели глобално отопљавање и озонске рупе потребна нам је наука коју већина нас не разумије, али без обзира на то ми можемо да се боримо против изгледа еколошке катастрофе.

Ту наравно постоје ризици манипулације, али ми их морамо прихватити. Морамо напустити наивно вјеровање у спонтану мудрост људи као водиљу нашег дјеловања. То је парадокс нашег доба: наши дневни животи регулисани су научним знањем и опасностима оваквог регулисања (често невидљивим) можемо се супротставити једино другачијим знањем, а не new age мудростима и здравим разумом.

ОДЛОМАК ИЗ НОВЕ КЊИГЕ
У једном хотелу у Скопљу у Македонији, гдје сам недавно одсјео, моја сапутница је упитала да ли је у соби дозвољено пушење и одговор који је добила од рецепционара био је јединствен: „Наравно да није, то је забрањено законом. Али имате пепељаре у соби, дакле то није никакав проблем“. Контрадикција (између пушења и дозволе) се очигледно подразумијевала и као таква је била одбачена, третирана као непостојећа, то јест порука је била: „Пушење је забрањено а ево како ћете то заобићи“. Кад смо ушли у собу чекало нас је још једно изненађење: пепељара са знаком забране пушења.

Можда је овај догађај најбоља метафора за наш данашњи идеолошки оквир. Сјећам се сличног инцидента од прије 40 година за вријеме служења војног рока. Једног јутра први час је био о међународном војном закону. Између осталих правила, официр-предавач поменуо је да је забрањено пуцати у падобранце док су још у ваздуху, то јест прије него што се приземље. Како се згодно намјестило, исти официр нас је на наредном часу обучавао гађању из пушке, објашњавајући нам како пуцати у падобранце у ваздуху (како, док циљате, морате у обзир узети брзину спуштања, снагу и смијер вјетра, итд). Када га је један од војника упитао о противрјечности с лекцијом коју смо учили само сат раније (забрана пуцања у падобранце у ваздуху), официр се брецнуо и уз циничан смијех рекао: „Како можеш бити тако глуп? Зар не разумијеш како је то у стварном животу?“ Оно што је актуелно данас је да су овакве дисонантности отворено прихваћене и зато ирелевантне, као у нашем примјеру с пепељарама са знаком забрањеног пушења. Сјетите се дебате о тортури – зар није став америчких власти био нешто као: „Тортура затвореника је забрањена и зато ево како се изводи симулирано дављење (waterboarding)“.

Парадокс је сљедећи: данас у одређеном смислу има мање преваре него у традиционалном функционисању идеологије. Нико нас не лаже. Да бисмо ово разумијели морамо да знамо да се овдје не ради о томе да смо некада узимали правила и забране веома озбиљно, а данас их отворено кршимо. Оно што се промијенило су правила која регулишу појавност, то јест оно што може проћи у јавном простору. Хајде да упоредимо сексуалне животе два америчка предсједника, Кенедија и Трампа. Као што знамо, Кенеди је имао бројне афере, али су штампа и телевизија то потпуно игнорисали, док Трампов сваки (стари и нови) корак бива праћен од стране медија – да не помињемо да он такође јавно говори на опсцени начин који код Кенедија не би могли ни замислити. Јаз који раздваја достојанство јавног простора од његовог опсценог дна бива све више транспониран у јавни простор, са непоузданим посљедицама: недослиједност и кршења јавних правила су отворено прихваћена, или у најмању руку ингорисана, а истовремено сви постајемо отворено свјесни постојања тих недослиједности.

 

Извор Економист/Пешчаник, 19. децембар 2018.