Zašto Srbija nema adekvatnu “kulturu sećanja”?

Kultura sećanja se oblikuje pod uticajem mnogih činilaca. Politika, kao područje odnosa moći, svakako je jedan od najvažnijih

U vreme kada je Evropa obeležavala 100 godina od završetka Velikog rata, u Srbiji je jubilej proboja Solunskog fronta obeležen dosta skromno i bez većih državnih manifestacija. Treba primetiti da se istog dana u Beogradu održavala Parada ponosa u kojoj su pored gradonačelnika Beograda učestvovali predsednik vlade i mnogi ministri, što je manifestaciji dalo veliki medijski značaj.

Nema sumnje da je uloga Srbije u Prvom svetskom ratu vredna divljenja i pamćenja, ne samo zbog veličanstvene pobede nego i zbog spremnosti srpskih vojnika da se žrtvuju za najviše vrednosti: slobodu i otadžbinu. Zato se očekivalo da će spomen na ulogu Srbije u ratu biti dostojno obeležen proslavom Dana Primirja u Parizu. Videli smo – Srbija je u Parizu brutalno ponižena. Još jedanput nam je data važna lekcija da svoju istoriju i sećanje na žrtve moramo prvenstveno sami da baštinimo!

Zato ostaje pitanje šta je razlog za veoma, veoma skromno obeležavanje jednog velikog događaja i to na njegovu stogodišnjicu. Zašto je 15. septembra Parada ponosa bio mnogo vidljiviji događaj nego godišnjica proboja Solunskog fronta? Da li je to rezultat srpskog nemara i nehajnog odnosa prema sopstvenoj istoriji? Ili je to rezultat proizvedene ravnodušnosti novih generacija koje su postale neosetljive za stradanja sopstvenog naroda, kako sada (egzodus sa Kosova i iz Hrvatske), tako i u prošlosti?

Da li je reč o pragmatičnoj političkoj odluci koja možda ima dublje razloge: ne iritirati tzv. “međunarodnu zajednicu” ali i bliže okruženje svojim nacionalnim ponosom i vezanošću za istoriju? Ili se ipak radi o nekoj vrsti naraslog kritičkog odnosa prema sopstvenoj istoriji herojstva i stradanja na osnovu njihovih posledica s kojima se, evo, posle 100 godina suočavamo?

ZATAMNjIVANjE SEĆANjA
Došlo je do vremena preispitivanja: ne u pogledu toga da li smo bili na pravoj strani istorije, nego u jednom mnogo prizemnijem smislu: šta kao narod sad imamo od tih pobeda, plaćenih velikim stradanjem? Da li smo u vremenima velikih pometnji bili dovoljno politički pametni? Kultura sećanja se oblikuje pod uticajem mnogih činilaca. Politika, kao područje odnosa moći, svakako je jedan od najvažnijih momenata u formiranju onoga čega se treba sećati, onoga što treba obeležavati, ali i onoga što treba zaboraviti ili ostaviti na margini.

Odmah možemo primetiti da zatamnjivanje sećanja na slavne pobede srpske vojske ima svoj istorijski kontinuitet. Ono važi kako za prvu, monarhističku, tako i za drugu, federalnu (Titovu) Jugoslaviju, ali u izvesnoj meri i za tzv. proevropsku Srbiju. U osnovi ovog kontinuiteta je oduvek ležala politika. U prvoj Jugoslaviji trebalo je oslabiti sećanje na velike pobede da bi se omogućio život novoj državi u kojoj su se našli zajedno pobeđeni i pobednici. Srbi, koji su se vrlo brzo identifikovali sa novom državnom tvorevinom, pravili su ustupke u želji da tu tvorevinu učine stabilnom. U tome, kao što znamo, nisu imali velikog uspeha.

Stvari se nisu promenile ni u drugoj Jugoslaviji. Pre svega zbog ideoloških razloga – sećanje na stari poredak samo po sebi je bilo nešto reakcionarno. S druge strane, trebalo je očuvati državu u kojoj je građanski rat na nacionalnoj osnovi odneo više žrtava nego borba protiv okupatora. Rezultat toga je bilo falsifikovanje istorije naroda i narodnosti federativne Jugoslavije, koja je u novom ideološkom svetlu počinjala u pravom smislu tek pobedom komunističkog pokreta. Iza ideologije prvo jugoslovenstva a onda bratstva i jedinstva odvijala se jedna imaginarna istorija izjednačavanja u kojoj za srpske žrtve i pobede nije bilo mnogo mesta.

PROMENA PERSPEKTIVE
Stvar se nije mnogo promenila ni posle raspada Jugoslavije. Ne zato što građani Srbije nisu bili u stanju da artikulišu svoje interese, mada su u tome uveliko kasnili za drugima, nego pre svega zato što im zapadne sile to nisu dozvoljavale, jer su srpski interesi ponovo stajali na putu novog evropskog ustrojstva.

Nije bilo dovoljno samo politički i vojno poraziti jednu malu zemlju, trebalo je i slomiti duh jednog naroda. Trebalo je disciplinovati Srbe. To se odvijalo “kriminalizacijom srpske politike, srpskog patriotizma i srpske istorije”. Za srpsku državnu politiku je uspostavljen Haški tribunal, za srpski patriotizam ideologija denacifikacije, suočavanja sa prošlošću i katarze, a za srpsku istoriju nastojanje da se Srbi prevaspitaju i oslobode svog mitskog poimanja istorije u čijoj osnovi je ležala etika kosovskog zaveta.

Ta promena perspektive se nazivala „politika usklađivanja Srbije sa evropskim vrednostima“. Svaki samosvestan narod je neka vrsta “saveza ljudi koji se osećaju kao celina” – koje vezuje prava ili imaginarna zajednička tradicija, skup zajedničkih vrednosti i zajednički politički projekti. Ako to ima, onda narod ima svoj identitet i snagu.

Taj osećaj celine, zajedničkog interesa, trebalo je – iz perspektive zapadnih geopolitičkih intresa – umanjiti. Nije bilo dovoljno razbijanje Jugoslavije, bombardovanje i razaranje Srbije. Trebalo je Srbe, kako su mislili zapadni propagandisti, novim pisanjem istorije, štaviše njenim zaboravom, rasteretiti od “viška” nacionalnog identiteta. Trebalo je preoblikovati duh. Taj veliki posao na sebe su preuzeli spolja, zapadni mediji i politika štapa i šargarepe (politika ucena i pritisaka) a iznutra deo neokolonijalne političke i intelektualne elite. U trenutku kad je Srbija bila na kolenima, ružili su je najviše oni koji je trebalo da joj jačaju duh i da je ponovo usprave na noge. Svako spominjanje srpskih interesa proglašavalo se nacionalizmom, a ideju jugoslovenstva u vizuri nove elite zamenila je ideja evropejstva.

Pod pritiskom nove političke pedagogije, u pokušaju rastakanja starog identiteta (pod velom raskida sa prošlošću), gde se patriotizam i lojalnost svojoj zemlji osuđuju kao nešto anahrono i neprimereno duhu globalnog sveta, nije bilo mnogo mesta ni za artikulaciju srpskih interesa, pa ni za sećanje na solunske heroje. Setimo se kako su pre samo nekoliko godina prozapadni mediji optuživali Srbe da su opterećeni istorijom. To nisu činili zato što je to odgovaralo istini, nego u strahu da bi istorijsko sećanje moglo ojačati snagu srpskog naroda.

NEHEROJSKO DOBA
Pa ipak nije sve u tekućoj politici. Ovo potiskivanje i gušenje sećanja, vođeno političkim i geostrateškim interesima Zapada, svoje plodno tle nalazi i u nečemu što možemo nazvati duhom vremena, u kome su lična sreća, uspeh, i konzumeristički hedonizam glavni orijentiri u životu. Ovo egocentrično osećanje života je praćeno slabljenjem osećaja za opšte dobro i sve manjom spremnošću za bilo kakvo trpljenje i žrtvovanje u ime “viših ciljeva”. Perspektivu “lične koristi”, materijalnog i društvenog prestiža “prati vidljiv manjak odgovornosti – od materijalne do simboličke”.

Današnji Srbi nisu više oni, kako ih je opisivao Franše d’ Epere, vitalni Srbi seljaci, puni životnog elana i nade, “tvrdi na muci, trezveni i skromni,” ali “slobodni, nesalomivi, gordi na sebe i gospodari svojih njiva”. Živimo u neherojskom dobu. Otuda kao da svako pozivanje na čast, pravdu, istinu, patriotizam ima negativan prizvuk. Ovde se prosto radi o nekoj vrsti “istorijske zbunjenosti”, nedostatku smisaonih orijentira koji bi našim kratkim životima podarili neki viši smisao.

Grafit Gavrila Principa preko kojeg je nacrtan list marihuane u ulici Gavrila Principa u Beogradu

Ova vrsta cinične ravnodušnosti oblikuje uveliko i naše viđenje prošlosti. Herojska prošlost isuviše obavezuje, zato je, ako ga uopšte ima, interes za istoriju pre svega vezan za ono kompromitujuće. Vođen neokolonijalnom psihologijom, dobar deo nove elite neretko završava u nekoj vrsti “profitabilnog i probitačnog” autošovinizma i antipatriotizma.

VREME PREISPITIVANjA
I konačno, došlo je vreme preispitivanja. U tome delom leži razlog odsustva entuzijazma da se slavi. Ne zato što proboj Solunskog fronta nije čin vredan divljenja i poštovanja, nego zbog (nakon svega što se dogodilo srpskom narodu tokom XX veka) raširenog osećanja melanholije sadržanog u pitanju: da li su sve te velike, herojske žrtve u političkom pogledu imale smisla.

Jedan filozof je rekao: “Mi smo ono što pamtimo“ – A šta pamti današnja generacija? Ona pamti ne samo stvaranje Jugoslavije posle velikih srpskih pobeda, nego i čin njenog raspada. Raspada jedne, za srpski narod, velike i skupe iluzije. Setimo se Niške deklaracije. U njoj je srpska vlada pored ratnih ciljeva za oslobođenje, istakla da ratuje i za “ujedinjenje sve naše neoslobođene braće Srba, Hrvata i Slovenaca”. Stvaranjem jugoslovenske države rešavalo se i srpsko nacionalno pitanje. Pod istim državnim krovom našli su se svi Srbi rasuti po celom Balkanskom poluostrvu. Otuda je za Srbe Jugoslavija bila tako važna i otuda tolika snaga identifikacije sa njom.

Ubrzo se pokazalo da se većina hrvatskog življa nikad nije identifikovala sa jugoslovenstvom. “To je za njih bila identifikacija sa pravoslavljem, istokom, Balkanom. Sebe su videli kao deo katoličke zapadne kulture.” Drugi svetski rat je pokazao da to uveliko važi i za druge narode. Snaga heterogenosti je bila snažnija od snage ideje zajedničke države.

Samo je logika geopolitičkih odnosa spolja, potpomognuta u početku golom silom a potom ideologijom bratstva i jedinstva i Titovom harizmom iznutra, održala Jugoslaviju u životu. I dok su u okviru te Jugoslavije drugi narodi – hrvatski, slovenački, makedonski, itd – završili svoju nacionalnu artikulaciju i svoje nacionalno formiranje, Srbi su i dalje, istina sad u okviru autoritarnog titoističkog sistema, sledili fatamorganu jugoslovenstva – jednu romantiku koja nije imala mnogo veze sa real-politikom. Kad su se promenili geostrateški odnosi moći 1991. godine snaga unutrašnje heterogenosti je ponovo proradila. Jugoslaviju niko, izuzev Srba, više nije želeo.

ANTISRPSKI RESANTIMANI
Ne ulazeći sad u interese Zapada u pogledu razbijanja Jugoslavije, pokazalo se, na zaprepašćenje velikog dela srpske političke javnosti, da su svi nacionalizmi bivše Jugoslavije imali jedinstvenu osnovu: bili su izraz antisrpskog resantimana i tako su se profilisali – negde više (kod Hrvata), negde manje (kod Makedonaca), ali su uvek bili usmereni protiv Beograda i Srbije. Ovaj antisrpski resantiman stvarao je neformalno savezništvo između svih nacija bivše Jugoslavije protiv Srba i Srbije. Ovde nas sad ne interesuje geneza, uzroci, i eventualno moguće razumevanje ili opravdanje ovih resantimana. Bitno je da je to bila bolna činjenica na kojoj su se razbile srpske iluzije o Jugoslaviji i zajedničkom životu južnih Slovena.

Nakon sto godina – rezultati velikih pobeda su se istopili. Nestala je velika i za srpski narod skupo plaćena iluzija. Da li će to srpsku elitu privesti pameti? Da li ćemo postati „kao sav normalan svet“, kako se vikalo na protestima devedesetih. A to znači prosto da budemo ono što jesmo i da se odnosimo prema svetu pre svega u perspektivi sopstvenih interesa, i tako prestanemo da budemo žrtve velikih ideologija i topovsko meso velikih sila.

To je sigurno najbolji način da se odužimo našim precima od pre sto godina koji su svoje živote polagali za slobodu Srbije i povratak na svoje njive. Oni nisu bolovali od velikih iluzija – oni su znali za šta se bore i nije ih nikad bilo sramota da to kažu: Za Srbiju.

Zato: Slava im!

 

Vladislav Obrenović je politikolog i saradnik časopisa Identitet.

 

Šira verzija ovog teksta biće objavljena u narednom broju časopisa ,,Identitet”

 

Izvor Novi Standard