Blažo Zlopaša: Broz se vraća u Podgoricu

Da li se podizanjem spomenika „neprikosnovenom vođi” vraća i doba Ozne i Udbe; prisluškivanja, potkazivanja, praćenja i hapšenja?

Intrigantan je motiv podizanja spomenika Titu u bivšem Titogradu. Ironično bismo mogli primetiti da je reč o osećanju krivice: prvo mu date grad, pa mu ga oduzmete, pa mu onda spomenik u tom gradu podignete! Možda je i jugonostalgija u pitanju, što bi značilo da je stvarnost u ovakvom Montenegru nepodnošljiva, pa je ublažuju nostalgijom i tako indirektno priznaju koliko je sada loše. Ili je možda žal za još jačim kultom ličnosti, nego što je aktuelni, koji traje skoro 30 godina!

Zanimljiva je i simbolička paralela koja je bila podvučena između Trga golootočkih žrtava i spomenika Titu, kako bi ta dva istorijska fakta koegzistirala na licu sadašnje Podgorice? Da li se ova dva obeležja, spomenik Brozu i Trg golootočkih žrtava, jedan drugom suprotstavljaju ili jedan drugog poništavaju? Možda je spomenik jednostavno provokacija, uvreda, ciljano uperena ka onima čiji su članovi porodica bili žrtve Brozovog režima, oproban recept održavanja vlasti podgrejavanjem neuralgičnih istorijskih tema kojima je Crna Gora bremenita.

Podizanje spomenika u ovom vremenu jeste simbol idolopoklonstva vođi i kultu ličnosti, ali je istovremeno i vraćanje jednom nesrećnom periodu, strahovitih podela, netolerancije, što je viđeno i na Skupštini Crne Gore. Da li se podizanjem spomenika „neprikosnovenom vođi” vraća i doba Ozne i Udbe; prisluškivanja, potkazivanja, praćenja i hapšenja?

Nigde se kao u Crnoj Gori ne preuzimaju uloge. To potvrđuje prošlost. Ma koliko ljudi da su bili bliski, rođaci ili prijatelji, ukaže li se potreba: jedan od njih postajao je progonitelj, a onaj drugi – progonjeni. Postoji bezbroj primera odnosa ratnih drugova, čije je drugarstvo palo u vodu onog časa kada se jedan od njih dvojice našao u neprilici, i trebalo je da mu se, zbog nečeg, sudi u njegovoj partijskoj organizaciji. Primenjivan je odgovarajući scenario: prvi se za reč javljao njegov najbolji drug, kako iz ratnih tako i poratnih dana, ne da spasava svoga druga i svog venčanog kuma – već da bi optužnici dodao neke nove pojedinosti, koje su neminovno povlačile isključenje iz partije, udaljavanje sa funkcije i čak put do Golog otoka. Tako su se proizvodili „narodni neprijatelji”, mnogi su i likvidirani.

Crnogorska vlast proizvodi „neprijatelje Crne Gore”, a koji su u suštini dobronamernije i iskrenije patriote od onih koji ih svrstavaju u neprijatelje. Scenario viđen prilikom donošenja Rezolucije o poništavanju Velike narodne skupštine u Podgorici identičan je onom slučaju kada su imućnog seljaka u Banjanima uterivali u seljačku radnu zadrugu. Partija je organizovala skup svih seljana.

Organizovali su omladince i skojevce, da na skupu skandiraju: „Dolje lopovi!”, „Dolje kulaci!”, „Smrt kulacima!” Najgrlatiji je bio njegov sestrić, sin rođene sestre. Kasnije su ti mladi svoje urlikanje pravdali rečima da je to bilo vreme zaduženja u omladinskoj i skojevskoj organizaciji, da prvi počinju i da budu najgrlatiji.

Viđene scene u Skupštini Crne Gore identične su tim istupima omladinaca i skojevaca. Iznoseći „svoje stavove” nisu govorili iz glave, čitali su pripremljene referate-diskusije.

Ali, diskusije Medojevića, Kneževića, Mandića i opozicije bile su istovetne, kao kad su Milo, Momir i Sveto gonili one koji su bili aktivisti u vreme uterivanja domaćina u seljačke zadruge i slanje ratnih i poratnih drugova u mučilište Golog otoka. I danas ostaju upamćene Milove reči: „Idite, mi vam više ne vjerujemo!”

Kazao im je istinu u lice, kao što su to učinili Medojević, Knežević i ostali. Vidoje, Veselin i družina, otišli su praznih džepova, u prošlost, ali nije im padalo napamet da ih prethodno pohapse! Ako je Nebojša Medojević hapšen, onda bi Noam Čomski, jedan od najvećih intelektualaca današnjice, zbog izgovorenih istina, odavno trebalo da robija!

 

Izvor Politika, 23. decembar 2018.

Pratite nas na YouTube-u