Lazanski: O Trampovim pismima

Tramp govori o pomirenju, napretku, budućnosti Srba i Albanaca, ali ne i o „kompromisu”

Da li to Donald Tramp ima ambiciju da organizuje novi Kejmp Dejvid u vidu ručka ili večere u Beloj kući, gde bi se pomirili ne Palestinci i Jevreji, već Srbi i Albanci. Samo ne znam kome je Tramp namenio ulogu Palestinaca, a kome Jevreja?

Dakle, pročitao sam Trampova oba pisma, doduše jedva se vidi sadržaj od naoštrenog gigantskog potpisa američkog predsednika, takav potpis sebi ne bi priuštio ni Isus Hristos na planeti Zemlji, što nešto govori o pošiljaocu pisma. No, i pored njegove silne želje da se što pre potpiše mirovni sporazum između Srba i Albanaca, ja u pismima ne vidim ništa posebno. Što bi rekao nekadašnji radni narod od Triglava do Vardara posle pisma maršala Tita članovima SKJ: „Druže Tito, piši drugo pismo, jer ni prvo pročitali nismo.” Jer, Tramp pledira na pomirenju, napretku u budućnost i Srba i Albanaca, tu su i druga opšta mesta u stilu „mir u svetu”, ali Tramp ne spominje reč „kompromis”. Osim ako se pod kompromisom ne smatra činjenica da su pisma upućena i Aleksandru Vučiću i Hašimu Tačiju.

Doduše, ni u javnosti Srbije nije jasno, barem ne javno, šta bi taj „kompromis” oko Kosova trebao da sadrži. Ali, ako pretpostavimo da bi to značilo da sever Kosova pripadne Srbiji, da srpske enklave južno od Ibra budu deo zajednice srpskih opština, a da svi srpski kulturno-verski objekti budu pod međunarodnom zaštitom, ako je to ono što se smatra „razgraničenjem”, pitanje je da li albanska strana to uopšte prihvata. Što se tiče srpske strane, tu je i obećanje da će bilo koja opcija za Kosovo pre konačne odluke ići na narodni referendum. A srpski narod na referendumu može, po običaju, i da za… celu stvar. Pa još i stav naših popa, pa ako uz opciju „razgraničenja” ide i razmena teritorije, mi vama ono što je Vranjska kotlina, vi nama sever Kosova, po formuli „razmena plus razgraničenje”, ko će se sve tu snaći?

Pošto Priština ne želi „razmenu”, oni žele samo „prisajedinjenje Kosovu tzv. Preševske doline plus Albanija jednako Velika Albanija”. Nisam siguran je li gospodin Tramp upoznat sa ovim finesama pošto mi i Albanci za SAD očigledno nismo jednaki partneri. Pošto SAD priznaju teritorijalni integritet Kosova, što znači da automatski ne priznaju teritorijalni integritet Srbije. Pošto je po važećem ustavu Kosovo deo Srbije. Pri čemu „kompromis” oko Kosova ne sme da bude samo zajednica srpskih opština. Koliko znam Vašington ne nudi više od toga…

Iz knjige Karla Krausa znamo da su neki na Zapadu nekada vikali „Srbija mora umreti”. Danas, iz ponašanja Zapada oko Kosova ispada da neki na Zapadu Srbe još uvek smatraju varvarima, zaostalim narodom sa nožem među zubima. Baš kao što se u vreme bombardovanja SR Jugoslavije 1999. Ričard Holbruk požalio jednom ruskom diplomati: „Govorio sam ja Madlen da nije trebalo da celi vrh srpske vlasti optužimo za ratne zločine, s kim sada da vodimo pregovore.” Rus je kao naivno upitao: „Zar ih nije optužio tribunal u Hagu?” Holbruk je namršteno odmahnuo: „Uozbiljite se, čoveče.”

Dvanaestog januara 1999. nemačko ministarstvo inostranih poslova dalo je je sledeće mišljenje Administrativnom sudu u Triru: „Eksplicitno političko proganjanje albanskog stanovništva ne može biti utvrđeno na Kosovu, akcije srpskih snaga bezbednosti nisu uperene protiv kosovskih Albanaca kao etnički definisane grupe, već protiv vojnih protivnika i njihovih stvarnih, ili navodnih pristalica.”

U intervjuu rimskoj Republici pod naslovom „Ne, nezavisnom Kosovu” u junu 1999. Marti Ahtisari kaže „da osnova svega, a samim tim i osnova mira, jeste preduslov da Kosovo ostane deo Savezne Republike Jugoslavije i Srbije”. U junu 2000. godine spoljnopolitički odbor donjeg doma engleskog parlamenta zaključio je da je intervencija NATO-a na Kosovu bila nezakonita na temelju međunarodnog prava, ali opravdana sa moralne tačke gledišta. Čak i u eri novog imperijalizma ovo je bio zapanjujući zaključak.

Tom Kenigs, jedan od zamenika Mihaela Štajnera, tada specijalnog predstavnika generalnog sekretara UN na Kosovu, kaže za londonski Fajnenšel tajms u decembru 2003. „da su UN došle na Kosovo da spreče rat, stvore stabilnu tržišnu privredu, uspostave demokratiju i državu i to je sve”. Autor tog teksta, Džon Lojd piše da je NATO stigao na Kosovo da bi ga oslobodio od „krvožedne srpske vojske”.

Mi i dalje pričamo o međunarodnom pravu, Rezoluciji UN 1244 i diplomatiji. A međunarodno pravo više na postoji, Rezolucija UN 1244 je ismejana i pregažena, ona postoji još samo u našoj percepciji Kosova. Koliko god nam to zvučalo neprijatno, dosadašnja strategija UN na Kosovu je propala, multietničko društvo na Kosovu je iluzija. Zapad je svesno ignorisao razornu snagu pitanja statusa južne srpske pokrajine, a Srbiju i dalje ponižavaju bez obzira na demokratske promene. Zapad i SAD traže od Srbije da klekne i izvrši eutanaziju.

Nikada neću moći potpuno da razumem i čime je to sve bilo izazvano toliko neprijateljstvo Zapada prema Srbiji i Srbima početkom devedesetih godina. Znam sigurno samo jedno, Srbiji nema ulaska u EU bez izričitog priznanja Kosova. Sve ostalo su naše iluzije.

 

Izvor Politika, 23. decembar 2018.