Парадигма глобалистичког новинарства

Како је човек који је у 31. години постао уредник Шпигла и новинар године (2014) у избору CNN-a писао измишљене репортаже о Балкану

Новинар Клас Релоцијус (1985), барон Минхаузен из немачког „Шпигла“, краљ немачког новинарства који је у свом младом животу покупио већ 11 националних награда за репортаже, плус дванаесту од америчке мреже CNN, оставио је трага и на Балкану. У априлу 2012. био је у Сарајеву, где је присуствовао скупу за психолошку помоћ трауматизованим ветеранима из југословенских ратова, и о томе саставио потресну репортажу за швајцарски лист „TagesWoche“.

Репортажа под насловом Рат у глави објављена је 26. априла 2012. у интернет издању, у штампаном дан касније. Успут, TagesWoche је угашен и као портал и као лист 16. новембра ове године. Тема текста Рат у глави је ветерански скуп који је у априлу те године организовао Центар за ненасилну акцију, невладина организација са седиштем у Сарајеву и Београду.

Лепо и племенито. Осим што је састанак о коме се говори у репортажи измишљен. Никад се није догодио тако и тада. Ево шта о њему – о скупу на коме су се наводно нашли ветерани из Србије, Босне, Хрватске и Косова у априлу 2012. у Сарајеву каже за РТС Ивана Франовић из Центра за ненасилну акцију: „Нисмо знали за овај чланак, хвала на информацији. Конференцију која се спомиње нисмо организовали, нити знамо да ју је неко други организовао, а мала је вероватноћа да за тако нешто не сазнамо. Не знам да ли је до новинара или саговорника. Како год, неистина је.“

Читалац може рећи – ма кога још занима снег од пре шест година! Монументално погрешан став! Јер то што је писао Релоцијус је управо тип новинарства из ког су западне јавности црпле знање о народима бивше Југославије и њиховом сукобу, тај срцепарајући, плачљиви тон који жели да потресе и погоди, а не да обавести и објасни. То је управо онај сузни стил међународног новинарства који је Србију дошао главе деведесетих година, наравно да му се треба вратити као семинарском раду!

ПОЛУПАНИ ЛОНЧИЋИ
Давно, као деца у босанском Зворнику играли смо се игре „полупаних лончића“. Искрено, мислила сам да је та игра нестала са лица света, док нисам прочитала неколико Релоцијусових репортажа у Шпиглу. На пример ону о провинцијском градићу Фергас Фолс у Минесоти, где живе културно заостале присталице Доналда Трампа (29. март 2017). Или ону о америчко-мексичкој граници, где америчке цивилне милиције убијају избеглице које надиру с југа (16. новембар 2018). Све измишљено, изокренуто, маштом фризирано.

Онда сам, љубоморна што је добио толике награде и успут ради за лист који га шаље месецима по свету да би написао једну репортажу, погледала да ли су га слали и по Балкану – Шпигл, или нека од многих редакција немачког говорног подручја које су се отимале о новинарског генија Релоцијуса. Јесу, један швајцарски медиј га је послао, а можда и није, то је тешко рећи.

Поента – сваки новинар здраве памети би после сваке Релоцијусове репортаже знао да ту нешто не штима. Све мекано, слинаво, а увек до зла бога политички коректно. На врху избегличке кризе у Немачкој, у издању Шпигла од 2. октобра 2015. објавио је текст „Губитак“ (Verlust) о „Махмуду Абдули, избеглици из Алепа“. Махмуд је у градићу Алсдорфу поред Ахена нашао на улици штедну књижицу са две новчанице од 500 евра.

Наслов једне од измишљених репортажа Класа Релоцијуса које су објављене у Шпиглу

Паре на улици, да ли је тако нешто могуће? Јесте, бива. Ето мени се пре десетак година догодило да сам изашла из аута у Карловцу и из ташне истресла две хиљаде евра. Отишли смо у стан код свекрве, попили кафу, припремили ручак и онда је супруг рекао нешто као, где су оне паре…? Укратко, стрчимо на паркинг, а кад тамо две хиљаде у новчаницама од сто евра лежало расуто по асфалту. Све до једног су биле ту. Мали град, недеља, нико их није нашао, нико сат времена палио ауто. Чиста срећа.

Шта је радио Махмуд у тексту код Релоцијуса? Одмах је све однео на полицију и још одбио налазачку награду “зато што тамо одакле ја долазим људи нису поштени да би добили награду, већ да би били добри и поштени људи“.

НОВАЦ НЕ ЧИНИ СРЕЋНИМ…
Моја прича о парама које леже на улици је потпуно истинита. Релоцијусова прича о парама које леже на улици је потпуно измишљена. Не зато што на свету не постоје људи који можда не би направили то што је направио „Махмуд, избеглица из Алепа“, (већ га видим како ме сат времена стрпљиво чека поред аута), већ зато што се то догодило тако згодно, баш тада, баш ту, политички корисно и пожељно, фактографски магловито и непроверено, дирљива мала причица да подржи избегличку политику Ангеле Меркел!

Релоцијус је, укратко, играо игру полупаних лончића, иако је већ давно изашао из дечје доби, иако се та игра вероватно другачије зове у Немачкој, ако се данашња деца уопште тако играју. Док су га сви хвалили да је тако стар у души, он је био тако инфантилан у намери. Почео је рано са новинарством, писао за франкфуртски FAZ, швајцарски NZZ am Sonntag, немачки Фајненшел тајмс, за TAZ, Велт, швајцарски TagesWoche где је изашла споменута репортажа о Балкану. Пре четири године Шпигл га је отео од свих других као редак трофеј, а пре две га промовисао у уредника. Уредник Шпигла са 31 годином, какав подухват, каква каријера.

Шпигл је још један од ретких светских листова који не штеди на професији, који подноси дуге дане и седмице путовања и новинарског истраживања, који не иде на квантитет, већ на квалитет, онако као што гледамо у холивудским фимовима. На пример у филму Алана Пакуле Сви председникови људи (1976, Афера Вотергејт која је срушила Никсона), или „The Post“ (2017) Стивена Спилберга – какви су то само докази за снагу и моћ одговорне новинарске речи! Али стварност је за Релоцијуса била тако немаштовита, до те мере сува, да је вапила за драмским исправкама. Тамо где леже оглодане кости фактографије, почиње царство лажних вести.

ХАНС, ДОДАЈ МАРАМИЦУ, ОПЕТ МЕ ЈЕ РАСПЛАКАО
Уредници Шпигла кажу да нису знали да је Релоцијус писао измишљене текстове. Ту нешто треба разјаснити. Нема те редакције на свету која проверава сваки податак у текстовима својих новинара. У старом англосаксонском новинарству, које такође више не функционише на тај начин, постојали су тимови фактографа који су читали текст и проверавали податке свог новинара. Да ли је тај и тај стварно то рекао? Да ли се то и то стварно одиграло тако како пише у тексту? Корак по корак, редакција се осигуравала да су наводи у тексту тачни.

Наравно да се то више не ради, ако се икад и поштовало у пуном обиму. Да ли је рецимо CNN проверавао информације о српским злочинима које је 1992-94. слала Кристијана Аманпур из Босне? И то онако по златном правилу англосаксонског новинарства, из два независна извора…? Наравно да није. Технички и организационо, то је нереално. Савремено новинарство радије трпи лаж него одлагање.

То да је редакција Шпигла веровала свом новинару, тај инстинкт је разумљив.  Награде су само пљуштале – између осталог 2012. швајцарска награда за најбољег младог новинара; аустријска за најбољу репортажу 2013; четири пута годишња награда Немачких репортера (2013, 2015, 2016, 2018); CNN-ова за најбољег новинара читаве 2014; 2017. међународне награде European Press Prize, Liberty Award, па чак и годишња награду Католичких медија за причу о бати и секи из Алепа.

У образложењу награде Немачких репортера (Deutscher Reporterpreis), коју је добио почетком децембра ове године, само две недеље пре него што ће пући скандал, стоји следећа похвала за стил Класа Релоцијуса: „Његови текстови су од такве лакоће, густине и релевантности, која никад не открива на којим се изворима базира.“

Клас Релоцијус прима „награду слободе“ (Liberty Award), Берлин, 22. март 2017.

Једноставно: Нема извора. Чиста машта, глупи жири, ухваћен у патос-формулама плачљивог новинарства. Али ту има нешто друго. Релоцијусов стил је дирљив и патетичан, скандалозно срцепаратељски, суза сузу стиже. Према њима и Мир-Јам изгледа као нобеловка, а сваки „љубић“ који се некад продавао по трафикама као новела Чарлса Дикенса. Што се фактографије у текстовима тиче, све полупани лончић до лончића.

У тексту о Балкану, чији вам потпуни превод доле нудимо, јасно је да је писан у великој личној конфузији. Ко су Срби, ко Хрвати? Који су се то Хрвати борили на Косову? Које су то „етничке мањине“ против којих су се Срби борили на Косову, осим што су се борили против Албанаца? Које су то све војске шпартале Босном? Како их разликовати? Како балканске домороце не побркати једне с другима? Сме ли човек из Босне да полуди после законског рока од 23. децембра  1997? Која је то хрватска јединица на Косову играла фудбал са лобањама и то још ,,смрвљеним“…? У то Релоцијус није најсигурнији, али у крајњој линији није ни битно, главно је расплакати читаоца.

Рационална реакција на „фејк њуз“ типа Релоцијус би била – па ако тако добро пише да га обасипају наградама, зашто онда не пише праву литературу, већ без потребе губи снагу на ситне новинарске форме? Па зато што Релоцијус не зна да пише, осим тако – срцепаратељски патетично, дечје маштовито, успут покварено као јаје од прошлог Ускрса.

Због тога читаоцима доле нудимо Релоцијусову балканску репортажу у целости, не би ли разумели зашто европске јавности имају тако збркану, црно-белу слику о друштвима на Балкану и који стил се признаје као квалитет. Свима онима који се питају – а зашто у главама у којима би о балканским приликама требало да постоји нека рационална представа влада краљевство шећерне вате, саветује се читање доњег превода:

 

***

РАТ У ГЛАВИ 

Пре 20 година почео је рат у бившој Југославији. На хиљаде ратних ветерана на Балкану је и данас дубоко трауматизовано. У главном босанском граду Сарајеву сад (су) се срели бивши непријатељи – да се заједнички ослободе духова прошлости.

Клас Релоцијус, TagesWoche, 26. април 2012, штампано издање 27. април 2012.

Најгора је тишина после пуцња. Кад се поново завучеш у ров. Кад се скријеш између мртвих камерада, натраг у земљу и чекаш одговор непријатеља као грмљавину бруталног еха. А одговора нема, само тишина. Минутима, некад сатима. Читава вечност, у којој ти срце лупа и крв пулсира у жилама. У том моменту, каже Жељко Вукелић (43), не знаш шта је горе: „Да си некога убио – или да ниси“.

Већ је двадесет година прошло откада је лежао у рововима. Тада, кад се Југославија распала, а он се борио као млади војник српске армије у Босни. „Пљувао и пуцао“ је тада на непријатеља, каже Вукелић. Данас седе непријатељи од пре, група мушкараца из Хрватске, Босне и Косова, једни поред других и разговарају.

„СЕЋАЊЕМ ДО ЗАБОРАВА“
Неки су без руке, без стопала, неки без читаве ноге. Опрезно климају главама док Вукелић прича о искуствима са фронта. Некад, кад застане, или га глас издаје под теретом емоција, неко поред му као пријатељ ставља руку на раме и умирује га. Сети се, да би заборавио, под тим мотом ових дана долазе стотине трауматизованих ветерана југословенских ратова у главни босански град Сарајево. Да размене искуства и заједнички обраде проживљено. Да ојачају мир у региону, у ком је готово десет година грађанског рата између различитих народних група посејало неповерење и мржњу.

Између 1991. и 1999. су на подручју распадајуће Југославије најпре ратовали Срби против Хрвата, онда Хрвати против Бошњака, коначно Бошњаци против Срба. На самом крају су Срби ратовали са косовским Албанцима и осталим етничким мањинама на Косову. Више од сто хиљада мртвих, милион прогнаних, геноцид у Сребреници, то је стравични биланс рата. Као млади регрут, Жељко Вукелић је био део тога. Колико људи је убио, више се не сећа. Можда и не жели да зна. Можда је тако боље за његову душу. “Сећање полако нестаје“, каже Вукелић. Оно што остаје је страх, који га и данас држи. И дивљи бес, због ког и даље луди. Бес на самог себе, бес на војну владу, која га је као младог човека послала у тај бесмислени рат.

Клас Релоцијус прима награду „новинар године 2014“ од CNN-а

Да се ослободи тог осећања вратио се у Сарајево, у град у коме је све почело. Зато што се тамо овог априла приближава двадесета годишњица од почетка рата, „Центар за ненасилну акцију“, једна босанска невладина организација, позвала је све трауматизоване ветеране из читавог балканског региона на конференцију на терапеутске разговоре не би ли им помогла да изађу на крај са доживљеним. Ту су, у бетонској вишеспратници у центру Сарајева, сиви зидови, мали прозори, ту се срећу бивши војници који су се у рату до крви борили међу собом, да би одонда њихов највећи непријатељ била властита психа.

ИСТА ПАТЊА СВУДА
„Већина тих мушкараца је за себе у потпуности изградила идентит жртве“, каже Владан Беара, 43-годишњи психолог који учеснике скупа прати као терапеут и духовник. Многи ветерани ће своје проблеме решити тек кад виде ,,да су и бивши непријатељи доживели исто толико патње као и они“. Три сата овог јутра седе Беара и око два туцета ветерана заједно. Неки су још синоћ допутовали из Загреба или из 400 километара удаљене Приштине да би суделовали на скупу. Али сада, окупљени ту у оскудно намештеној учионици, док им јако вештачко светло пада на лица а зидни сат гласно откуцава секунде у ритму њихове ћутње, речи им не долазе лако.

Коначно проговара Жељко Вукелић. ,,Не ради се о кривици“, каже он. „Сви ми делимо исту судбину.“ Док Србин прича о рату, дубоке боре му се урезују у чело. Говори тихо и концентрисано. Пластичну столицу на којој седи граби чврсто обема рукама. Кад осећа да га тело издаје, његов поглед изгубљено испитује простор. ,,Често вриштим у сну, а да не знам.“ Сећање га не напушта ни кад спава. Понекад тражи спас у алкохолу, понекад утеху код проститутки. Његовој болесној души то не помаже.

Вукелић извлачи пожутелу фотографију из унутрашњег џепа свог џемпера. На њој се види јаки момак, док се пријатељски осмехује обучен у елегантну војну униформу. Вукелић је поносан на ту слику. Тада је имао 23 године. Тако се изгледа пре него што те мобилизују. После тога, каже он, „младост брзо пролази“.

УПАЛИ ОБРАЗИ
Из снажног регрута од онда је у међувремену постао спечени мушкарац, потпуно седе косе и упалих образа. Да ли налази утеху барем код властите породице, пита га саосећајно један од ветерана. Нема породицу, каже Вукелић. ,,Жена ме је оставила. Мисли да сам луд.“ Вукелић је само један од укупно 700.000 повратника из рата који данас живе у Србији. Према студијама, најмање трећина њих пати од такозваног посттрауматског синдрома. Несаница, апатија, агресивност – симптоми се према психологу Беари не могу превидети.

И поред статистике, трауматизовани војници остају табу тема у српској јавности. ,,Да би се друштво суочило са искуствима тих мушкараца, морало би да се суочи и са улогом властите земље у рату. А та улога се радо потискује“, каже Беара. Траума центар подигнут у Новом Саду уз помоћ немачког Минстарства спољних послова је једина терапијска институција за ветеране у Србији. Помоћ и подршка од стране државе за повратнике из рата не постоји. Још горе: мушкарцима као Вукелићу од стране друштва веју само мржња и презир.

,,Једни нас виде као убице и силоватеље. За друге смо издајице које су изгубиле рат и територије“, каже он.

САМОУБИСТВА, АМОК
Само у Србији се и данас око 200 ветерана годишње одлучује на суицид. Такође и у Босни или Хрватској вести о амок случајевима пуне странице булеварских новина. Сваки час пале се бивши војници на јавним местима у знак протеста, или пред камером активирају бомбу на себи. Пре неколико седмица се у Сарајеву окупило на стотине пензионисаних југословенских трупа, како би пред Парламентом протестовали за веће пензије. Њихова пензија у принципу није виша од 150 босанских марака. Прерачунато: једва 70 евра. Инвалидски додатак већина не добија, упркос дијагностикованим траумама.

По закону који у Босни регулише третман ветерана са посттрауматским поремећајем, као временска граница важи датум 23.  децембар 1997. Психички поремећаји који се пријаве или утврде после тог датума више се не признају. „То је наравно фатално“, каже Беара, јер, као прво, код многих се симптоми појачавају тек годинама после краја рата, као друго многи ветерани од срама нису дуго одлазили психологу, јер им то не дозвољава њихова улога мушкарца у једном традиционалнистичком друштву.

Последњи број немачког магазина Шпигл који се бави скандалом у вези са отпуштеним новинаром Класом Релоцијусом

И Хрвату Душану Новаковићу (40) дуго је требало пре него што је сам себи признао трауму. Сад се лепо уредио за сусрет с ветеранима. Носи одело и кравату, црну косу је елегантно зачешљао унатраг и мирише на колоњску воду. Само га поглед одаје, у њему се види да је нешто тамно свило гнездо унутра. Са једва 19 година, Новаковић је у својој домовини морао на фронт. ,,Као инвалид и сломљени човек“, како каже, био је две године касније отпуштен из службе. Комад гранате му је разнео леву ногу. Данас носи протезу, која се испод панталона од тамног штофа тек назире.

Натраг с фронта, Новаковић више није био он сам. Био је ,,још само бесан“. На властитој породици је излио сав бес, тукао је жену, све док није узела децу и отишла. Тако је боље, каже. ,,Ко зна шта би се још догодило да је остала.“ У међувремену, Новаковић верује да боље контролише свој бес. Отприлике већ годину дана суделује на ветеранској групи за самопомоћ у Загребу. Против слика, које као чир седе у његовој глави, и даље не може ништа. Па говори о томе, кажу му сада остали, то помаже. И зато Новаковић говори. Прича о Сарајеву, док је гледао како мушкарци пуцају на жене и децу. И о Косову, где су војници играли фудбал са смрвљеним лобањама. ,,Људи у рату постају звери“, каже он.

ЖИВИ СПОМЕНИК
Да је по психологу Беари, државе и друштва би морале да боље чују оно што им говоре ветерани. Сваки од њих је ,,живи споменик“ који опомиње да у региону никад више не избију непријатељства.

Жељко Вукелић, Србин, и Душан Новаковић, Хрват, ускоро ће заједно за Загреб, да тамо говоре на једној конференцији ветерана. Дијалог са супротном страном им помаже, кажу. Али пре свега им је намера да протресу људе у властитој земљи и охрабре их да скупе разумевање за супротну страну. Да више никад не дође до рата, људима се мора објаснити шта је он, каже Вукелић. ,,А ко то може боље од нас?“

 

Извор РТС