B. Milanović: Velika nejednakost je razlog za veliku brigu

Sagledavanje problema nejednakosti sa ekonomske, etičke i političke tačke gledišta

To je pitanje koje mi često postavljaju i koje će mi svakako biti postavljano i kroz koji dan[1]. Tako da sam odlučio da pribeležim svoj odgovor.

Argument po kome nejednakost ne treba da bude važna se gotovo uvek izlaže na sledeći način: ako svako na kraju prođe bolje, zašto bismo brinuli ako neko postaje izuzetno bogat? Možda on zaslužuje da bude bogat – ili bez obzira na to i ako ne zaslužuje, ne bismo trebali da brinemo o njegovom bogatstvu. Ako brinemo to ukazuje na zavist i druge moralne manjkavosti. Pisao sam o promašenoj temi zavisti u odgovoru na primedbe koje je istakao Martin Feldštajn (Martin Feldstein) i u odgovoru Hariju Frankfurtu, pa to neću ovde ponoviti. Stoga, ostavimo zavist po strani i usredsredimo se na razloge zašto bi trebalo da budemo zabrinuti zbog velike nejednakosti.

Razlozi se formalno mogu podeliti u tri grupe: instrumentalni razlozi koji su povezani sa ekonomskim rastom, razlozi pravednosti i politički razlozi.

Odnos između nejednakosti i ekonomskog rasta jadna je od najstarijih relacija koje izučavaju ekonomisti. Snažno predubeđenje je bilo da bez visokih profita neće biti rasta a iz visokih profita proishodi znatna nejednakost. Ovaj argument može se pronaći još kod [Dejvida] Rikarda[2] kod koga je profit pogon ekonomskog rasta. Možemo ga pronaći takođe i kod [Džona Majnarda] Kejnza[3] i [Jozefa] Šumpetera, a zatim u standardnim modelima ekonomskog rasta. Pronalazimo ga čak i u sovjetskim raspravama o industrijalizaciji. Da biste investirali morate da imate profit (to jest, višak u odnosu na sredstva za reprodukciju); u ekonomiji zasnovanoj na privatnom vlasništvu to znači da neki ljudi moraju da budu dovoljno bogati da štede a zatim investiraju, a u ekonomiji državnog planiranja, to znači da država mora da prisvoji sav višak.

No, zapazimo kako u celini posmatran argument ne govori u prilog nejednakosti kao takve. Da to čini, mi ne bismo bili zabrinuti oko toga kako se višak upotrebljava. Argument je o naizgled paradoksalnom ponašanju bogatih: oni treba da budu dovoljno bogati ali ne treba da koriste to bogatstvo kako bi dobro živeli i trošili već da bi investirali. Ovo je na jedan lep i čuven način istakao Kejnz u uvodnom odeljku njegovog dela Ekonomska posledica mira (The Economic Consequence of the Peace). Za ovu priliku, dovoljno je primetiti da je to argument u prilog nejednakosti pod uslovom da se bogatstvo ne koristi za lično zadovoljstvo.

Empirijska istraživanja obavljena u poslednjih dvadesetak godina nisu uspela da otkriju pozitivnu vezu između nejednakosti i rasta. Podaci nisu bili dovoljno dobri, posebno u vezi sa nejednakošću gde je kao tipična mera korišćen Džini koeficijent[4] koji je previše zbiran i krut da obuhvati promene u raspodeli; takođe sam odnos može da varira zavisno od drugih promenljivih, ili nivoa razvijenosti. To je dovelo ekonomiste u ćorsokak i toliko ih je obeshrabrilo da je od kraja 90–ih i početka 2000–ih godina gotovo prestala da se piše ovakva empirijska literatura. Ona je detaljnije sagledana u drugom odeljku ovog rada.

Nedavno, sa boljim podacima o raspodeli dohotka, gledište kako su nejednakost i rast u negativnoj korelaciji dobija snagu. U zajedničkom radu Roj van der Vejde (Roy van der Weide) i ja smo ovo pokazali koristeći se četrdesetogodišnjim američkim mikropodacima. Sa boljim podacima i ponegde uz sofisticiranije razmišljanje o nejednakosti, argument postaje znatno iznijansiraniji: nejednakost može da bude dobra za budući dohodak bogatih (to jest, oni postaju još bogatiji) ali može biti loša za budući dohodak siromašnih (odnosno, oni sve više zaostaju). U ovom dinamičnom okviru, sama stopa rasta nije nešto homogeno kao što to i nije u realnom životu. Kada kažemo da američka ekonomija raste 3 odsto godišnje, to prosto znači da se sveukupni dohodak povećao po toj stopi, što nam ništa ne kazuje o tome koliko bolje, ili koliko gore, prolaze pojedinci na različitim tačkama distribucije dohotka.

Zašto bi nejednakost imala loš učinak na rast nižih decila distribucije kako smo zaključili Roj i ja? Zato što vodi ka slabim obrazovnim (i čak zdravstvenim) dostignućima među siromašnima koji postaju isključeni iz smislenih poslova i smislenog doprinosa koji mogu da daju sopstvenom napretku i napretku društva. Isključenje određene grupe ljudi iz kvalitetnog obrazovanja, da li zbog njihovog nedovoljnog prihoda ili zbog pola ili rase, nikada ne može biti dobro za ekonomiju ili barem ne može biti poželjno za njihovo uključenje.

Visoka nejednakost koja efektivno odstranjuje neke ljude iz potpune participacije prelazi u pitanje pravednosti i pravde. Ona to čini zato što utiče na međugeneracijsku mobilnost. Ljudi koji su relativno siromašni (a to je ono što visoka nejednakost znači) nisu kadri, čak i ako nisu siromašni u apsolutnom smislu, da obezbede svojoj deci barem deo dobrobiti, od obrazovanja i nasleđa do društvenog kapitala, koje bogati obezbeđuju svome potomstvu. To implicira da nejednakost teži da opstajava među generacijama što na kraju znači da su mogućnosti veoma različite za one na vrhu piramide i one na dnu. Ovde imamo ujedinjena dva faktora: s jedne strane, negativne posledice isključenja na rast koji pretrajavaju među generacijama (što je naš instrumentalni razlog zašto nam nejednakost nije dopadljiva) a s druge strane je nejednakost prilika (što je pitanje pravde).

Visoka nejednakost, takođe, ima političke posledice. Bogati imaju više političke moći i koriste se tom političkom moći da zastupaju sopstvene interese i da utvrde svoj relativni položaj u društvu. To znači da se sve negativne posledice nastale usled isključenja i izostanka jednakosti prilika jačaju i utvrđuju se kao trajne (barem dok ih veliki društveni potresi ne unište). Kako bi se borili protiv pojave takvog zemljotresa, bogati moraju da postanu bezbedni i otporni na „osvajače“. To vodi ka politici sukobljavanja i uništava društvenu koheziju. Ironično, društvena nestabilnost koja onda nastaje obeshrabruje investiranje bogatih, što potkopava samu praksu koja je na početku predstavljana kao ključni razlog zašto veliko bogatstvo i nejednakost mogu biti društveno poželjni.

Tako smo došli do završne tačke gde delanje za koje se u početku pretpostavljalo da vodi ka korisnim ishodima uništava sopstvenom logikom izvorno opravdanje. Treba da se vratimo na sam početak i da umesto što vidimo visoku nejednakost kao nešto što podstiče investicije i rast, počnemo da je sagledavamo kao nešto što tokom vremena stvara upravo suprotan učinak: smanjenje investicija i rasta.

 

Sa engleskog preveo i napomene napisao Miloš Milojević

[1] Branko Milanović je 12. decembra u Beogradu, u organizaciji „Peščanika“, održao predavanje u kome je jedna od tema bila globalna nejednakost. Predavanje je održano nedelju dana po objavljivanju ovog članka na Milanovićevom blogu pa je po svoj prilici reč o aluziji na taj događaj.

[2] Dejvid Rikardo (1772–1823) je bio britanski ekonomski mislilac. Njegovo značajno delo iz ekonomske teorije je Principi političke ekonomije i oporezivanja (1817) u kojem je predložio teoriju komparativnih prednosti. Prema ovoj teoriji sve zemlje mogu imati koristi od slobodne trgovine, pa i one koje su manje efikasne u proizvodnji svih vrsta roba od svojih trgovinskih partnera.

[3] Jozef Šumpeter (1883–1950) je bio austrijski politički ekonomista koji je kratkotrajno služio kao austrijski ministar finansija 1919. godine. Od 1932. predavao je na Harvardu. Prema navodima Kristofera Frimana, centralno mesto Šumpeterovog rada je bila teza „da kapitalizam može da se razume kao evolutivni proces kontinuirane inovacije i kreativne destrukcije“.

[4] Džini koeficijent se koristi kao mera nejednakosti prihoda, nejednakosti distribucije i raspodele bogatstva. Vrednost ovog koeficijenta je između 0 i 1. Nizak Džini koeficijent predstavlja jednaku raspodelu bogatstva ili prihoda a visok nejednaku. U slučaju apsolutne jednakosti vrednost ovog koeficijenta je 0 dok je u slučaju apsolutne nejednakosti vrednost koeficijenta 1.

 

Izvor Blog Branka Milanovića/Stanje stvari, 26. decembar 2018.