Milomir Stepic

Степић: Постоји опасност да се „катастрофални српски 20. век“ настави и у 21. веку

Српско питање и геополитичка шизофренија у 21. веку

Реферат проф. др Миломира Степића за скуп Југословенска држава: од остварења „племените идеје“ до слома „вештачке творевине“ одржаног 1. децембра 2018. године у Кући Крсмановића у Београду, и то у организацији Института за политичке студије, а поводом 100 година од стварања југословенске државе.

За опстанак Србије, њено функционисање и очување постојећег идентитета много је опасније што је она на путу да постане шизофрена тј. растрзана земља.

Земља постаје „растрзана“ када се њено друштво суочи са кризом идентитета проистеклом из углавном споља генерисане колизије – на једној страни, народа и његове вишевековне националне, верске, културне и геополитичке традиције, и на другој страни, поводљиве, покондирене, искомплексиране и отуђене политичке номенклатуре, која себе сматра вреднијом, савременијом и авангарднијом од народа коме формално припада.

Та елита, упитне стварне вредности, али у поседу полуга моћи, настоји да изврши конверзију „демографске масе“ којој је начелу, преводећи је у другу, оближњу и наводно напреднију, подразумева се Западну цивилизацију.

Из таквог стања колективне „разрокости“, по правилу, проистиче све дубља подељеност и латентна нестабилност друштва, која у екстремно неповољним условима може да прерасте у насиље, репресију и грађански рат.

„Растрзана земља фигуративно се приказује на два начина – домаћа елита представља је као земљу-мост између суседних цивилизација, чиме жели да оправда своје конвертитске тежње, док се у иностранству доживљава као сумњива, непоуздана, превртљива земља са Јанусовим лицем.“

„Растрзавање“, како констатује Хантингтон, нигде „до сада није успело“, али се користи као моћан геополитички инструмент, те изложеној земљи и народу доноси огромну штету – од нарушавања културне самобитности, до спољнополитичке дезоријентисаности.

У обновљеној Србији тај процес траје од почетка њеног ослобађања од османске власти и стицања аутономије, наставља се мање или више изражено од добијања независности 1878. године до Првог светског рата, интензивира се у време постојања југословенске државе, слаби, али се не прекида у последњој деценији 20. века, те се нагло појачава од петооктобарске „обојене револуције“ 2000. године.

Да би цивилизацијска конверзија Срба и Србије постигла успех, потребно је да буду успуњена три основна предуслова:

1) Већи део политичке, економске и интелектуалне елите, нарочито доносиоци одлука, требало би да је посвећен спровођењу цивилизацијског преобраћања, што у Србији јесте случај. Српски државни челници доводе у питање вредности Православне цивилизације, наглашавају предности припадања Западу, посвећени су протестантском погледу на свет и радној етици, залажу се за „промену свести“, занемарују сопствене, а глорификују идеологе и теоретичаре из Западне цивилизације којој теже.

Такође, кључни део економско-финансијске и научно-просветне номенклатуре залаже се за чланство у евро-атлатлантистичким организацијама (ЕУ и НАТО), некритичко и безусловно прихватање постулата и захтева који долазе из Вашингтона, Брисела, Лондона, Париза и Берлина, пословно и институционално повезивање углавном са центрима моћи, фирмама, установама културе, универзитетима и научним институтима Запада.

2) Српски народ требало би да је недвосмислено обавештен да се цивилизацијско преобраћање спроводи, да је сагласан с тим и да је посредством образовних, културних, медијских и идеолошко-политичких инструмената „препариран“ за тај подухват, што у Србији није постигнуто. Срби, који у Србији према пописима становништва представљају изразиту демографску већину и изјашњавају се као припадници Српске православне цркве (што значи да припадају Православној цивилизацији), апсолутно одбијају конверзију из Православне у Западну цивилизацију. Штавише, према релевантним истраживањима несклони су укључивању у ЕУ, а још мање у НАТО. Упркос прозападне оријентације српске елите и њиховог настојања да исто сугеришу као утилитарно одбацивање митоманије о „небеској Србији“, а залагање за „земаљску Србију“, народ пружа жилав отпор „преумљењу“.

3) Неопходно је да цивилизација-прималац жели у своје окриље да прихвати земљу-конвертита, што, са становишта воље Запада да инкорпорира Србију, јесте само привидно. Антисрпска политика Запада је неупитна и континуирана, било да је прикривена и манипулативна, било да је потпуно отворена и насилна. Од слома СФРЈ, Срби, Србија и српске земље у целини изложени су вишедимензионалној деструкцији коју Запад спроводи директно, сопственим ангажманом, или допуштајући и подстичући српске суседе као „подизвођаче“. Западна цивилизација, отелотворена у ЕУ и НАТО, експлицитно је показала да Србију у свом саставу види само условно, тј. као апсолутно покор(е)ну, самооптужену и самопрезрену, изложену популационој и ресурсно-економској експлоатацији, територијално смањену на безопасну, „праву меру“ („феномен 50.000 квадратних километара“), неокенанистички „обуздану“ и вештачки уравнотежену са Хрватском и Босном и Херцеговином, те супротстављену Русији. Тек таква, „Србија на коленима“, била би лак плен цивилизацијског преобраћања.

Хантингтон је навео неколико примера растрзаних земаља, чији су се покушаји конверзије, по правилу, одвијали у правцу позападњачења (Русија, Турска, Мексико…). Навео је и начине њиховог отпора току тог процеса, као и разлоге безуспешности његовог окончања. Међутим, изоставио је типичан хладноратовски случај Грчке, где су њен таласократски геополитички идентитет и интерес Запада да она буде део Rimland-а, те потреба да се пацификује потенцијално погубан грчко-турски сукоб, потиснули византијску баштину и православну припадност земље и народа.

Такође, Хантингтон није био у прилици да помене постхладноратовски конвертитски синдром Бугарске, Румуније, Грузије и нарочито Украјине. Изоставио је и Србију, што се може оправдати чињеницом да је у време настанка његове књиге (1996.) тај процес био у застоју.

Постоје бројни фактори који погодују процесу трансформисања Србије у растрзану земљу.

Њен контактни геоцивилизацијски положај условио је дубоке историјске корене „растрзавања“. Апокрифно, а геополитички манипулативно, позиција Србије често се дефинише као „исток Запада и запад Истока“ (приписује се Св. Сави), што би преварно требало да сугерише њен „мостовски“ међуцивилизацијски карактер – управо како то заступају преобраћању склоне марионетске елите.

У ствари, Срби и Србија су само „запад Истока“, али су изложени снажном упливу, често бруталном наметању римокатоличких утицаја из суседства, те бројним споља увезеним идеолошким дериватима (комунизам, глобализам, евроатлантизам…). Не би требало изоставити и последице вишевековне исламизације, која је оставила видљиве етно-демографске, идентитетске и геополитичке трагове „растрзаности“ у српском народу и његовом простору.

Ти утицаји се обнављају и појачавају са глобалном „исламском претњом“, формирањем „Зелене трансверзале“ и „Балканског геополитичког лука“, ширењем „Исламског Heartland-а“ балканским вектором, усмеравањем неоосманистичке „стратегијске дубине“ на балкански сектор „блиске копнене сфере“ и продором исламских миграната дуж „балканске руте“.

Идеологија југословенства, стварање, трајање и уништавање југословенске хибридне државе, те рецентна неојугословенска застрањивања, несумњиви су синоними српске „растрзаности“. Показало се да је „југословенство негација српства“ и да је „Југославија немогућа као демократска држава“. Штавише, монархистичка југословенска држава подразумевала је укидање српских држава Црне Горе и Србије, цивилизацијско и геополитичко прекодирање српског чиниоца, аномалију прозападне оријентације и стално аутодеструктивно попуштање (углавном) Хрватима да би се испунила спољашња потреба опстанка хетерогене, неодрживе државе.

„Друга Југославија“ геополитичку превртљивост показала је већ 1948. године када је са источне, проруске, континенталистичке, „прескочила“ на западну, проамеричку, атлантистичку страну Гвоздене завесе.

Титоистичко доказивање конвертитске правоверности платили су углавном природно русофилски настројени Срби – Голи оток постао је сурова парадигма обрачуна са „реметилачким фактором“.

Србија, „окована“ АВНОЈ-ским границама и „обуздана“ са две покрајине, нашла се у двоструко шизофреној позицији – супротно свом цивилизацијско-геополитичком идентитету нашла се унутар антиправославне, антисрпске и антителурократске Југославије, а заједно с њом, иако на словенско-православним темељима баштини неупитну русофилију, у саставу антируског (антисовјетског) Rimland-а!?

Још наглашенија била је „растрзаност“ Срба изван Србије.

У Македонији и Црној Гори су декретом национално преименовани, али су, упркос атеизацији, остали у православном цивилизацијском кругу. У Хрватској, кроз масовну југославизацију и кроатизацију, вољно-невољно учествање у партизанско-комунистичко-хрватском „обрачуну са мантијашима“, те одрицање од ћирилице и српског, а опредељење за латиницу и српско-хрватски/хрватско-српски језик, постепено су се позападњачавали (нарочито тзв. урбани Срби).

У Босни и Херцеговини су тешко „остајали своји“ јер су били „између чекића и наковња“ демографски све доминантнијег муслиманског и политички протежираног хрватског чиниоца, који су већ тада били у неформалној етничко-идеолошкој коалицији.

Са пропашћу СФРЈ, када је нестала варљива, наметнута и орочена кохезиона моћ идеологије комунизма и југословенства, Србија и Срби су у изнудици почели да трагају за загубљеним, а насушно потребним интегративним принципом. Логично, пронашли су га у државотворној традицији, националној самоспознаји и православној верско-цивилизацијској припадности. Али, то је чињено са закашњењем, конфузније и неефикасније од осталих југословенских конституенаса.

Спорост у трежњењу од опијености југословенством и ослобађању од статуса таоца југословенске државе у корист припадности српству произвела је рецидиве који су (пре)дуго опстали.

Србија се ни крајем друге деценије 21. века још није обликовала као истинска српска национална држава, већ је остала југолика резидуална творевина, за коју би, пре него за Македонију, могао да важи компликован назив „бивша југословенска република“. О „растрзаности“ између југословенства и српства најубедљивије сведочи уставно-правно и политичко-територијално задржавање две покрајине упркос њиховом деструктивном деловању на целовитост и функционалност Србије.

И после више деценија од нестанка Југославије са политичко-географске карте Балкана и страшних последица њеног постојања, а нарочито негативног „геополитичког биланса“, у Србији су и даље веома присутне јавне манифестације југословенства које слабе њен српски национални карактер и индукују идентитетску располућеност.

Веома присутна је мазохистичка болећивост према етничким колективитетима и републикама бише Југославије, упркос њиховом разобрученом антисрпству. Испољава се фрапантно разумевање за њихове интересе (нарочито хрватске), иако су они оштро супротстављени српским. Излази се у сусрет примедбама суседа за побољшање статуса њихових сународника у Србији, иако не само да нема реципроцитета, већ је положај Срба изван Србије све гори.

Националним мањинама се попушта готово на сваки њихов захтев, чак и онај који се очигледно коси са уставом, законима и безбедношћу државе.

Званични Београд, од почетка разби-распада СФРЈ до косовско-метохијског проблема, самопонижавајуће не само прокламује, већ и ради на „уравнотеженим решењима“, „постизању компромиса“ и „формули да сви буду једнако (не)задовољни“, док се српски постјугословенски супарници држе само сопственог интересног максимализма. У унутрашњем и спољнополитичком деловању Србије и даље, у „духу самопорицања“ и аутошовинизма, још доминира југословенско, уместо хитног „повратка српском становишту“.

О рецидивима југословенства и њиховим разорним утицајима на српски народ и државу сведочи (пре)дуго опстајање префикса ју, југо, југословенски у називима бројних државних и других значајних институција који представљају репере препознавања и идентитета државе. Тако се државна авио-компанија звала ЈАТ (ЈАТ-ервејз) све до 2013. године и тек тада је променила име у Ер Србија. Државна новинска агенција и даље носи индикативан назив ТАНЈУГ (Телеграфска агенција нове Југославије) још из Јајца 1943. године. И данас у центру Београда постоје Југословенско драмско позориште, Југословенска кинотека, Југословенско речно бродарство…

Дипломатска академија Министарства спољних послова Србије, која генерацијама образује и припрема заступнике српских интереса у иностранству, није названа по Јовану Ристићу, Миловану Миловановићу или, пак, грофу Сави Владиславићу, него по контраверзној партизанско-југословенској личности Кочи Поповићу.

Идеологија наднационалног југословенства се у крипто-облику истрајно негује у уређивачкој политици пропагандно веома утицајне државне телевизије, тј. медијског јавног сервиса РТС, у знатном делу српске културно-уметничке сцене (углавном београдске и војвођанске), у образовно-научном систему – од школских уџбеника, до факултетских наставних планова и програма.

У јавној употреби примат се отворено даје латиници, која је у Србији наметана само у окупационим и југословенским временима. Има је много чак и у службеној употреби, иако је то супротно уставним и законским одредбама.

Савремено институционализовано југословенство не би било могуће да га не заговара и спроводи номинално српска, а фактички национално отуђена „компрадорска елита“. Један њен део јесте снобовска „класа“, настала наглим богаћењем у условима транзиције у комбинацији са (ин)директним страначким позицијама, која „прилагођавањем реалности“ жели по сваку цену да задржи стечене привилегије.

Други део је искрено „фасциниран Империјом“ коју сматра непобедивом, резонујући да јој се, стога, треба без поговора прикључити и подредити њеним интересима, без обзира што се они косе са српским.

Трећу групацију чини „дубинска (дубока) држава“ Србије, тј. неојугословенска „шеста колона“ – кохорте ниже и више рангираних државних званичника и службеника који су на утицајна места „удомљени“ захваљујући различитим везама са некадашњим „југословенским кадровима“, а којима је у наслеђе остављена „мисија“ борбе против наводног српског национализма.

Та разнородна „nomenclatura serbica“ обухвата и намножене НВО и иностране „агенте утицаја“, карактеристичне по отвореном или прикривеном „родомрзачком“ деловању. У њеном саставу су још увек „југословенским духом“ прожети поједини интелектуалци и неки страначки лидери, медијски заступљени несразмерно броју својих следбеника.

Припадају јој још времешни бивши политичари и „каријерне дипломате“ који, дефилујући штампом и телевизијским емисијама, покушавају да своју неспособност у одбрани српских интереса оправдају тезом о „Југославији као добром решењу“. Не би требало изоставити неколицину некадашњих тзв. шездесетосмаша и ултралевичара, који се сада истичу евроатлантизмом, неолиберализмом и ултрадемократским ентузијазмом, а због превеликог посредног утицаја представљају „Ришељее српске политике“.

4. САДАШЊЕ И БУДУЋЕ ПОСЛЕДИЦЕ „РАСТРЗАНОСТИ“ СРБИЈЕ
Процес цивилизацијског и геополитичког преобраћања видно је „начео“ Србију, првенствено захваљујући њеном прозападно оријентисаном друштвеном „крему“. Од почетка 21. века свака следећа политичка „гарнитура“, без обзира на номинални идеолошко-страначки профил, све чвршће везује државу за евроатлантске организације (ЕУ и НАТО).

„Пријатељство са Русијом“ наводи само декларативно – у оквиру пароле о „четири стуба спољне политике“ и да не би изазвала јачи одијум јавности. Припадност Православној цивилизацији углавном игнорише, а са ставовима Српске православне цркве, штавише, често је у сукобу у вези кључних националних питања (на пример, Косова и Метохије). Српска економија, безбедност, култура, наука, образовање и спорт одавно су у „пауковој мрежи“ суштинског профилисања, системског ситуирања и свеколиког вредновања подређених критеријумима и захтевима Запада.

Србија јесте зашла у одмаклу фазу „растрзаности“, али није достигла критичну тачку конверзије, после које би реверзибилност била немогућа. Упркос снажном и дуготрајном притиску из САД и ЕУ, она се томе, за сада, супротставља захваљујући резолутном одбијању осетне већине народа и све бројније национално самоодређене интелигенције да подлегне позападњачењу. Узрок томе делимично би требало тражити у њиховој дубокој српско-православној укорењености и жилавости државотворног наслеђа Србије, који су ипак раслабљени вишедеценијским деструктивним деловањем југословенства и титоизма.

Савремено одбијање цивилизацијског и геополитичког преобраћања знатно више је мотивисано објективним доживљајем доследног антисрпског деловања Запада, које траје већ готово три деценије – од Крајине до Косова.

Претварање Србије у химеричну, „растрзану земљу“ спроводи се дуго и систематски, а за опстанак нације и државе производи бројне, веома негативне последице. Потирање аутентичног цивилизацијског и геополитичког идентитета може да је временом претвори у политичко-територијалну јединицу можда истог имена, али другачије суштине – слично савременој Црној Гори.

Конвертитски синдром произвео би латентно анархично, конфликтно друштво, са снажно испољеним неповерењем у државне институције. Нагомилан агресивни набој прозападних преобраћеника лако би могао да се усмери према сународницима који су одолели „преумљењу“. И обрнуто.

Нагло опадање демографских, културних, економских, одбрамбених, развојних и других капацитета постало би неминовно и незаустављиво.

Раздор који већ постоји између прозападне елите и већине српског народа продубио би се до непомирљивости, а раширио би се и унутар самог раскорењеног, дезоријентисаног национа. Даље нарастање „растрзаности“ довело би до несагласја у вези кључних националних питања, у првом реду адекватног друштвеног/државног уређења и спољнополитичке оријентације.

Логичан приоритет конституисања српских земаља у целовиту српску државу поново би уступио место неком облику балканске или европске наднационалне интеграције, упркос лоших искустава са монархистичком и титоистичком Југославијом. У том случају, „катастрофални српски 20. век“ наставио би се и у 21. веку!

 

Извор Факти, 27. децембар 2018.